Vlasi kroz istoriju!!!

[futyfuty9 Administrator Pronaći sve poruke Pogledati profil Zatvori futyfuty9]

Odg: Vlasi kroz istoriju!!!

Између Русије и Турске дошло је до запетих односа 1786. год. због извесних сукоба на Кавказу. Идуће године састали су се поново, и то на Криму, Јосиф II и Катарина II. Турска је осетила да је тај састанак имао оштрицу против ње и да се не би дала предухитрити објавила је Русији рат. Иако савезница, Аустрија није ушла у рат одмах него тек крајем јануара 1788. Стварна непријатељства почела су, међутим, раније. Као и у ранијим ратовима она је и сада рачунала много са сарадњом Срба. С тога им је још у јесен 1787. упутила прокламације, и то по свима областима своје сфере. Покушај, да помоћу Срба, уочи Ваведенија 1787. год., препадом узму Београд није успео. У зиму исте године образовали су Аустријанци од емиграната из Србије посебне добровољачке чете, "фрајкоре" (Freycorps), које су, под командом њихових и српских официра, прошле војничку вежбу. Те чете су им биле потребне, да олакшају рад редовној војсци и да у Србији створе што повољније расположење за Аустрију. Главни заповедник српског фрајкора био је активни аустриски мајор, Михаило Михаљевић, који је свој посао радио с пуно такта и са доста успеха. Уза њ су пристали не само млађи људи и извесни авантуристи, него и угледни домаћини као ваљевски кнез Алекса Ненадовић.

[futyfuty9 Administrator Pronaći sve poruke Pogledati profil Zatvori futyfuty9]

Odg: Vlasi kroz istoriju!!!

Међу српским добровољцима истакао се понајвише Коча Анђелковић, родом из Пањевца код Јагодине, бивши трговац, који је у лето 1787. пребегао у Аустрију. Други угледни вођа фрајкора био је Радич Петровић, трговац и авантуриста, који је први створио посебну српску чету, у коју су ушли Коча и млади Карађорђе Петровић. Кад је Аустрија објавила рат Турцима Коча је, веома храбар и одлучан, учествовао с једном аустриском четом у препаду на Смедерево, а онда је са својом четом напао и узео Пожаревац. После тог успеха напао је Хасан-пашину Паланку, Баточину и Багрдан, па је и одатле растерао Турке. Ти успеси, и смелост, и лични ауторитет учинили су, да је Кочино име стекло нарочити звук у народу и да је његова чета постала неколико пута јача. Једно време бројала је на 500 глава. С тога, и са даљих успеха, цела ова војничка акција, у којој се аустриска војска није много излагала, добила је у народу назив Кочина крајина. Приман и помаган од Срба, Коча је у свом смелом залету допро до Крагујевца и успео је чак да и одатле изагна изненађене Турке. На западу Србије, кнез Алекса Ненадовић очистио је од Турака ваљевски крај и гонећи их доспео је све до Чачка. Као активни агитатор по западној Србији истакао се у то време бачки владика Јован Јовановић, који је лично ишао по народу. Са учешћем српских добровољаца аустриска војска узела је 16. априла Шабац. Иначе, првих месеци рата читав терет акције пао је на Србе, који су имали да припреме терен за главну војску. Кочи Анђелковићу, после показаних успеха, беше стављено у дужност, да свакако пресече везе између Ниша и Београда. Он је то једно време вршио с доста среће, због чега је добио чин капетана и златну медаљу имајући уза се до 3.000 српских бораца, али је после, недовољно помаган од аустриске војске, морао узмакнути пред надмоћнијом турском снагом. Турцима је снабдевање Београда било веома важна ствар и они је нису хтели упустити без тешке цене. Српске чете нису биле довољно снабдеване ни храном и то је дало повода осетном незадовољству и недисциплини, што се све појачало кад се видело да Аустријанци не улазе у борбу ни после очигледне турске намере да се пробију кроз моравску долину. Било је незадовољства и са Кочом, који је оптуживан да је самовољан и да неправедно дели плен. Средином априла 1788. успео је Дели Ахмет да разбије Кочу и да га натера на повлачење све до Пожаревца. Аустријанци су оклевали с планом. Они нису хтели да се много заложе све дотле, док не виде шта Руси намеравају и док ови не привуку на се главнину турске војске.

[futyfuty9 Administrator Pronaći sve poruke Pogledati profil Zatvori futyfuty9]

Odg: Vlasi kroz istoriju!!!

Али место руске офанзиве дошла је турска. Почетком маја ударили су Турци од Видина према Пожаревцу и прошли су до Београда. Уплашено српско становништво или се повлачило испред њих или се смиривало. Турци су се светили и кажњавали строго. Београдски трг био је пун српског робља. Број српских избеглица у Аустрији попео се с тога крајем јуна на 50.000 душа са 300.000 комада стоке. Милован Видаковић, који је описивао бег своје породице у Срем, казује како су пролазили поред пустих села. "Сва већ у трави обрасла, нигде живота у њима не има, све је то отишло било. Виногради, вертови, станови, све је то пусто и у корову лежи".

Кад су потисли добровољачке чете из моравске долине и обезбедили Београд Турци су пренели ратиште на аустриску страну, у Банат. Хтели су да пресеку евентуалну везу између Руса и Аустријанаца. У лето 1788. почела је њихова офанзива у Банату, која је имала брзе и релативно лаке успехе. При тој офанзиви страдао је и капетан Коча. Он је бранио рударско место Брзаску, па је издајом и кукавичлуком неких влашких одреда био опкољен и заробљен. За казну Турци су њега и његове другове набили на колац у оближњој Текији. Аустриска војска, слаба и изненађена, није могла лако да се прибере и Турци су заузели цео јужни Банат. Ушли су и у Панчево. Њима су се придружили непоуздани Власи и ту и у неготинској Крајини, нешто из страха а нешто и због пљачке. То је, сасвим разумљиво, унело панику и међу Србе. Срећом та турска офанзива није имала дуга даха. Недовољно спремна њихова војска брзо је малаксала и није искористила своје прве успехе. У јесен обе стране склопише примирје, које је трајало све до лета 1789.

[futyfuty9 Administrator Pronaći sve poruke Pogledati profil Zatvori futyfuty9]

Odg: Vlasi kroz istoriju!!!

за то време политичка ситуација у европи изменила се на аустриску штету. пруска је склопила савез са енглеском и холандијом, који је имао антиаустриске тенденције и који се јасно дао разумети у цариграду. сазнавши за то и видећи турско затезање у бечу се решише, да брзом новом офанзивом натерају турке на попуштање. с тога за врховног заповедника поставише у седмогодишњем рату прослављеног фелдмаршала лаудона, који је прошле године имао извесних успеха на босанској граници. он је доиста наставио рат одлучно и брзо. крајем августа његова је војска прешла границу и већ 27. септембра заузела београд. одмах потом почела је продирање низ моравску долину, у ком је и опет живо суделовао и српски фрајкор. главне операције водио је пуковник м. михаљевић, с пуно обзира и према својим суборцима и према српском становништву. кад је на бадњи дан 1789. заузео крушевац, он је наредио да се очисти црква кнеза лазара, у којој су турци дотле држали коње, и да се ту, у њој, одржи благодарење. у свом говору он је, и сам србин, с узбуђењем говорио како срби треба да приме јосифа ii као свог новог кнеза, а они су, плачући од радости, полагали заклетву верности. овом приликом аустријанци су продрли све до манастира студенице. слично одушевљење владало је и у другим областима, у мачви и крајини, где су аустријанци исто тако продрли дубоко. аустријанцима је у мачви доста помагао активни архимандрит манастира троноше, стеван јовановић.

[futyfuty9 Administrator Pronaći sve poruke Pogledati profil Zatvori futyfuty9]

Odg: Vlasi kroz istoriju!!!

али српско залагање ишло је и овог пута за једну унапред изгубљену ствар. аустрија је тражила нова освајања не да их задржи, него да прави притисак на порту. њен положај био је такав да је мир био пречи њој него турцима. у унутрашњости мађарска опозиција против јосифа ii била је све непомирљивија и у ратом замореној земљи претила је да се претвори у бунт. не мање непријатељско било је и држање католичког клира, које није могло опростити цару његове либералне реформе. у спољашњој политици пруска је све отвореније дизала глас против беча. у октобру 1789. избила је у аустриској белгији права буна, а француску је захватио пламен револуције. кад је почетком 1790. год. пруска склопила савез са турском беч није имао много да бира. већ је јосиф ii у јесен 1789. обновио с турском преговоре за мир, а после његове смрти (9. фебруара 1790.) његов наследник леполд ii направио је од тог мира основну тачку своје политике.

то се све осетило и на ратишту. бојећи се заплета са пруском аустријанци нису смели да упућују у србију веће снаге. кад су то видели турци прегли су енергично да их потисну и успели су. већ на самом почетку 1790. год. аустријанци су напустили студеницу, а домало су почели повлачење и на другим странама. посредовањем енглеске, у лето те године, аустрија се обавезала пруској да се одриче свих освајања у турској изузимајући само неке мале исправке границе. после тога је у септембру дошло до примирја с турцима, које се, истина, протегло дуго, али које је на крају, ипак, довело до мира у свиштову, 4. августа 1791. "всјака душа христијанска проплака", записао је архимандрит манастира боговађе, хаџи рувим, казујући положај и расположење срба.

[futyfuty9 Administrator Pronaći sve poruke Pogledati profil Zatvori futyfuty9]

Odg: Vlasi kroz istoriju!!!

Извесни српски прваци, међу којима се истицао архимандрит Стеван Јовановић, покушавали су на више страна да прикажу тешкоће народа у Србији после аустриског напуштања, али сво њихово заузимање било је узалуд. Аустрија им није могла помоћи; и Русија се, брзо иза ње, у Јашију смирила с Турцима. А ко им је други могао бити од користи? Ко и како? Аустрија је успела само у толико што им је израдила амнестију, коју су и сами Турци осетили као потребну, да земља не би остала без радне снаге. А сем тога примала је и српске избеглице, да их настани на свом подручју. Стеван Јовановић дошао је у то време на мисао, заједно са још два свештеника, да би се Србима обезбедила извесна унутрашња самоуправа, "како что је Каравлахија била". Самоуправа би "имала да садржи плаћање данка отсеком, а да се Турци "у нас" не мешају и да им не суде паше ни муселими. Срби би имали једног свог "комендата", као што је био у Влашкој. Јовановић је о том израдио и једну писмену претставку, коју су требали да потпишу сви народни људи, али чија нам судбина није даље позната. Извесне њене идеје јавиће се после у народу и нису остале без икаква утицаја, како се на извесној страни мисли и тврди.

[futyfuty9 Administrator Pronaći sve poruke Pogledati profil Zatvori futyfuty9]

Odg: Vlasi kroz istoriju!!!

Što se tiče sastava stanovništva Crnorečja, Homolja , Požarevačke nahije, svakako da nikako ne treba shvatiti da su Vlasi bili jedino stanovništvo ovih krajeva. Tako da ako govorimo o naravima Vlaha, svakako da ih karakteriše više gostoljubivost, saosećajnost sa tuđim mukama i bezrezevna solidarnost sa ljudima u mukama. Svakako ste svedoci i danas mnogih tzv "srbskih sela" koja egzistiraju na ovim prostorima Crnorečja, Homolja i šire. Neka mesta su nastala kao posledica masovnih migracija Srba sa Kosova . O tim egzodusima Srba možete nešto pročitati ovde :

https://www.telegraf.rs/zanimljivost...im-imenom-foto

ili ovde :

https://sh.wikipedia.org/wiki/Velika_seoba_Srba

https://sh.wikipedia.org/wiki/Velika_seoba_Srba

[futyfuty9 Administrator Pronaći sve poruke Pogledati profil Zatvori futyfuty9]

Odg: Vlasi kroz istoriju!!!

Obzirom da je naseljenost pograničnih zona tadašnje Turske tj. Srbije u mnogome smanjena onom prvom seobom starosedeoca Vlaha iz navedenih oblasti, sasvim je jasno bilo da je trebalo nadomestiti i nekakvom prisilom a ne samo dobrovoljno, popunjavanje stanovništva na ovim prostorima. Tako se i desilo da je deo srbske populacije pred ova dva velika egzodusa Srba iz južnih krajeva, svoj novi dom pronašao na područjima Gurgusovca, Crnorečja, Homolja, i Požarevačke nahije.

O nekakvom procentualnom sastavu i popunjavanju stanovništva na ovim i drugim prostorima veoma dobro govori gospodin Ćorović sledećim rečenicama:

У Србији била је прва ствар да се обнови страховито проређено становништво. На том су радили и Турци, којима није било у интересу да богата погранична област изгледа као пустиња. Сва испитивана насеља утврдила су, да је највећи део северне и западне Србије добио ново становништво после аустриске окупације, односно у другој половини XVIII века. То становништво потицало је са разних страна српског подручја. У Горњем Драгачеву и околини Љубића велики је проценат (41%) из старе Рашке, без Старог Влаха; у Колубари и Подгорини старовлашки и ужички елеменат дају 33%, али Полимље с Колашином, Црна Гора и Херцеговина заступљени су са 38%, а Босна са 18%; у Јадру и Рађевини превлађују досељеници из Босне и Херцеговине; у Гружи Новопазарци (из старе Рашке) са 39%. У смедеревском Подунављу 9/10 целог становништва је досељеник. Косовско-метохиска струја заступљена је са 15%, динарска са 22%, браничевска са 16% и вардарско-моравска са 10%. "Нигде се", пише Јован Цвијић, "досељеници нису тако брзо прилагођавали новој географској и друштвеној средини и нигде се нису толико укрштали као у Шумадији... Као што пластична маса узима облик суда у који се стави, као што се ток једне реке прилагођава вијугама и неравнинама корита и на исти начин ломи о обалске стене, тако се у Шумадији разне метанастазичке струје брзо тару, ломе и прилагоде новом географском оквиру и социјалној средини".

[futyfuty9 Administrator Pronaći sve poruke Pogledati profil Zatvori futyfuty9]

Odg: Vlasi kroz istoriju!!!

Četvrti egzodus Vlaha i Srba iz navedenih podunavskih i Timočkih regija desio se je za vreme Prvog srbskog ustanka. Nedugo nakon čuvene Kočine krajine o čemu smo napred opisali taj egzodus.
I ovaj masovni egzodus, sada Vlaha i Srba, sa navedenih područja se je desio skoro po istom scenariju. Turska vojska je u nameri da uguši ova ustanak, ponovo krenula iz pravca Vidina i Vidinskog pašaluka. I opet gazeći pred sobom prve na udaru po njihovom polasku iznova područja Gurgusovca ( Knjaževca),Crnorečje, Homolje, Braničevo,....

Da bi Vam predstavio prilike i dešavanja vezano za ovaj egzodus, preneću Vam ovde citate Staniše Milosavljevića. Ovaj tekst sam preuzeo i ovde Vam predstavio sa nekadašnjeg sajta koji je na žalost ugašen, a ticao se mog rodnog sela - Krivelja (www.krivelj.com).

[futyfuty9 Administrator Pronaći sve poruke Pogledati profil Zatvori futyfuty9]

Odg: Vlasi kroz istoriju!!!

Staniša Milosavljević pored ostaloga navodi:

U literaturi se vojevanja u Timočkoj krajini tokom Prvog srpskog ustanka vezuju za zapise Vuka Stefanovića Karadžića, koji je u tom periodu boravio u Kladovu i Negotinu. Vuk govori o zahtevu Hajduk-Veljka Petrovića da mu se dozvoli povratak u svoj kraj, Crnu reku, radi podizanja ustanka, a sve to Karadžić datira u 1807. godinu, dakle, po oslobađanju Beograda. Ozbiljni istraživači, poput akademika Vladimira Stojančevića, ovakvo Vukovo datiranje stavljaju pod sumnju, budući da je tekst napisan dosta kasnije (objavljen u Danici 1826. godine), dokazujući da se Veljkov dolazak u Krajinu odigrao čak godinu dana ranije.

[futyfuty9 Administrator Pronaći sve poruke Pogledati profil Zatvori futyfuty9]

Odg: Vlasi kroz istoriju!!!

Ne treba ovde zbog zabune prilikom određivanja vremena otpočinjanja sukoba u Crnoj reci ni braniti ni napadati Vuka, već prihvatiti argumentovanu postavku naučnih velikana, kakav je van svake sumnje akademik Vladimir Stojančević. Međutim, ni u kom slučaju ne treba olako preći preko tvrdnje Vuka Stefanovića Karadžića da „ponajviše ondašnji sovjetnika srpski niti su znali što je Krivi Vir, ni Crna rijeka, niti su tije imena prije čuli do od njega”.3 Većina sovjetnika i vođa ustanka je morala znati za postojanje Crne reke, jer je jedan broj ustanika činio i narod Crne reke. Kada je početkom 1805. godine, na Sv. Savu, vojvoda Milenko Stojković zauzeo Poreč, Petar Dobrnjac, Stevan Sinđelić, Ilija Stošić, Paulj Matejić, Ilija Barjaktarević i crnorečki knez Milisav Đorđević su pošli na Paraćin.4 U bici na Ivankovcu, već 1805. godine, kada je do nogu potučena turska carska vojska pod vođstvom oholog novopostavljenog Beogradskog vezira Hafiz-paše, Crnorečane predvodi knez Milisav Đorđević iz Lasova (rođen u selu Suhotnoj, doseljen u Lasovo, od svojih seljaka izabran za kmeta, bio u krdžalijama kod Pazvan-oglua te ga je ovaj proglasio crnorečkim knezom).5 Pazvan-oglu se odmetnuo od sultana, uzdrmao Portu, te je na silu priznat za vidinskog pašu, a za njegovu teritoriju se znalo, budući da se graniči sa Beogradskim pašalukom.
Ovakvo postavljanje problema: greška u datiranju prelaska Hajduk-Veljka iz Beogradskog pašaluka i sumnjivo neznanje sovjetnika i ostalih vođa ustanka za postojanje Crne reke, već dovoljno govori da treba nešto više reći o počecima ustanka u ovom kraju. Posebno treba ukazati na vezu susednih krajeva (Crne reke, Homolja i Resave), a sve to kroz događaje i sudbinu ljudi o kojima se, van svake sumnje, nedovoljno zna.

[futyfuty9 Administrator Pronaći sve poruke Pogledati profil Zatvori futyfuty9]

Odg: Vlasi kroz istoriju!!!

Odmah treba reći da se u Timočkoj krajini ili njenom okruženju, zbog geostrateškog položaja i blizine vidinske armije, odigralo nekoliko velikih bitaka, od kojih treba pomenuti boj na Ivankovcu (1805) bitku na Dživdžibari (1806), Štubiku i Malajnici (1807). Carigradskim drumom se od Vidina do Beograda najlakše stizalo dolinom Morave, preko Niša, ali su izgradnjom čuvenog Deligrada Srbi zaprečili prolaz, te je turska vojska koristila druge pravce. Jedan od njih je išao kroz Crnu reku, preko Vražogrnca, i račvao se kod Rtnja prema Paraćinu i ka Ražnju, čime se izbegavao Deligrad. Prema Beogradu se iz Vidina, takođe, moglo ići preko Požarevca, mada se prolazilo kroz Gornjačku klisuru, pogodnu za zatvaranje prolaza. Međutim, za naše prilike je najvažnije, a to u postojećoj literaturi nije, čini se, sa dovoljnom pažnjom obrađeno, da je najkraća veza prema Beogradskom pašaluku postojala preko Krivelja, odakle se put račvao prema Paraćinu (preko Resave, mimoilazeći klisuru Čestobrodica), dok je drugi krak puta išao prema Požarevcu, zaobilazeći Gornjačku klisuru. Pored toga, od Krivelja je dolinom Porečke reke vodio najkraći put prema Dunavu.
Ovakav položaj Krivelja je uslovio da se posle propasti na Čegru, 1809. godine, kada je, na današnjem mestu La Šan’c, na sat i po hoda udaljenom od Krivelja, organizuje odbrana radi zaštite nejači koja se kretala prema Poreču. No, pogledajmo kako se razvijao ustanak u ovim krajevima i ko su bili predvodnici slobodarskih stremljenja Timočana.

[futyfuty9 Administrator Pronaći sve poruke Pogledati profil Zatvori futyfuty9]

Odg: Vlasi kroz istoriju!!!

Ubrzo po dolasku u Crnu reku i prvih bojeva sa Turcima u Podgorcu i Vrbovcu, Sovjet i Karađorđe imenuju Hajduk-Veljka Petrovića za ustaničkog vojvodu, jedinog u Timočkoj krajini.6 I iz ovoga se vidi da je Vuk pogrešno datirao Veljkov dolazak u Crnu reku, jer je Karađorđe posle bitke na Malajnici, 1807. godine, imenovao Veljka Petrovića za vojvodu banjskog. Vožd Karađorđe u isto vreme Milisava Đorđevića postavlja za kneza nad Crnorečkom nahijom, a popa Radosava Živanovića, Petra Đorđevića Džodu i Dragana Papazoglua za njegove doglavnike.7 Odmah se vidi da je Hajduk Veljko, mlad i do ustanka nepoznat, mada ga neki vide u Orašcu kod dogovora oko podizanja bune, po starešinstvu još prilikom prelaska u Crnu reku iznad Milisava Đorđevića, crnorečkog kneza još iz predustaničkog perioda. Razloge tome treba tražiti u vanrednim ratnim uslovima, te zvanja dobijena u vreme vladavine Turaka nisu uvek uvažavana od strane vođa ustanika, Karađorđa posebno.
Milisava Đorđevića će Karađorđe, vršeći reorganizaciju državne uprave nad Zaječarskom nahijom, koju neki nazivaju knežinom ili vojnom komandom, januara 1811. godine postaviti za vojvodu zaječarskog, a Petra Đorđevića Džodu za vojvodu vražogrnačkog.8 Ova dvojica istaknutih ustaničkih vođa su od 1807. podređeni Hajduk-Veljku Petroviću. Od 1811. godine vojvoda Milisav i vojvoda Džoda sa vojvodskim diplomama u kojima su jasno naznačena sela u njihovoj nadležnosti, komanduju teritorijom sadašnje zaječarske i borske opštine. Posle propasti na Čegru, Karađorđe je zbog nekih pritužbi (izbegavanje borbe na niškom bojištu), pozvao Veljka krajem 1809. godine da se opravda pred Sovjetom, a ovaj, ne čekajući presudu, pobegne Milenku Stojkoviću u Poreč. Veljka vožd Karađorđe, septembra 1810. godine, posle iskazane hrabrosti u borbi protiv Turaka, na molbu ruskog generala Orurka, potvrđuje za vojvodu banjskog.

[futyfuty9 Administrator Pronaći sve poruke Pogledati profil Zatvori futyfuty9]

Odg: Vlasi kroz istoriju!!!

Petar Đorđević Džoda, hajduk, pa ustanik od prvih sukoba sa Turcima, pratilac i sa Papazogluom prvi megdandžija i bimbaša Hajduk-Veljka Petrovića, komandant vražogrnačkog šanca od 1807. godine, pa vojvoda vražogrnački od 1811. godine, postaje najpoznatija ličnost iz tog perioda, ako se posmatra teritorija današnje borske opštine. Dok je na jednoj strani stvaran mit Hajduk-Veljka Petrovića, čiji neobuzdani temperament i nerazumnu hrabrost (uvek na čelu svojih bećara i kada je postao vojvoda) niko ne dovodi u pitanje, tako je na drugoj strani, zahvaljujući ponajviše Vuku Stefanoviću Karadžiću9 i Simi Milutinoviću Sarajliji,10 došlo do omalovažavanja ličnosti Petra Đorđevića Džode. Zamera se vojvodi vražogrnačkom ubistvo svog pobratima Papazoglua, čuvenog junaka; tereti se da nije pomogao Hajduk-Veljku prilikom odbrane Negotina. Oni navode da su Crnorečani u dva navrata podizali čitave male bune protiv svog vojvode. Lični je stav autora ovog teksta, da mu je ponajviše zamereno zbog sukoba sa Hajduk-Veljkom. Vratimo se, dakle, u period od 1807. do 1811. godine, kada je Džoda bio bimbaša i komandovao vražogrnačkim šancem.
Vražogrnac zauzima važan strateški položaj. Tu se u periodu srpskog ustanka i kasnije ukrštaju saobraćajnice prema Vlaškoj (preko Negotina), ka Bugarskoj (prema Vidinu), Nišu (preko Gurgusovca, današnjeg Knjaževca) i Beogradu (preko Paraćina).11 Smatra se da je Ilija Stošić (komandovao Homoljcima u boju na Ivankovcu) prvi iskopao šanac u ovom selu. Petar Dobrnjac ga postavlja za buljubašu Homolja. Podigao je šanac nedaleko od Žagubice i sprečavao tursku vojsku da iz Timočke krajine i Crne reke pređe preko Homolja u Požarevac. Taj šanac se zvao „Stošićeva straža”. Karađorđe ga imenuje za vojvodu i naređuje mu da kod sela Vražogrnca iskopa šanac i organizuje otpor Turcima.12 Kasnije je Veljko iskopao još jedan, a svog bimbašu ostavio da komanduje i sprečava prodor Turaka iz Vidina. Odmah treba reći da šančevi u Vražogrncu, dok ih je čuvao Petar Đorđević Džoda, nisu bili zauzeti. I u oskudnim podacima, na osnovu opšte ili povremene mobilizacije, može se pretpostaviti da su ljudi iz ovih krajeva bili dobri borci, raspoređivani gde je bilo neophodno, pa i u vražogrnački šanac.

[futyfuty9 Administrator Pronaći sve poruke Pogledati profil Zatvori futyfuty9]

Odg: Vlasi kroz istoriju!!!

Posle propasti na Čegru nastaju najteži trenuci od početka ustanka. Srbi nisu imali ovakve gubitke ni u najtežim bitkama i umesto da osvoje Niš, kako su planirali, i spoje se sa Crnogorcima, prodru do Bosne i otisnu se prema Vidinu (iako je sam Karađorđe bio protiv razbuktavanja borbe na svim stranama), zbog svoje nesloge prave grešku, koju i da hoće, saveznička Rusija ne može ispraviti.13 Petar Đorđević Džoda, bez vesti šta se dešava na ostalim linijama fronta, saznavši za poraz na Čegru, i, nakon voždove zapovesti da se vojska kneza Milisava Đorđevića uputi prema Moravi, donosi odluku da bez borbe napusti Vražogrnac. Deo stanovništva ide sa vojskom, neki beže u Resavu, gde se i nastanjuju.14 Sa strateške strane ne može se zameriti bimbaši Džodi za ovakav postupak, jer utvrđuje šanac kod Krivelja. Nejač kreće prema Poreču, te taj šanac na sat i po hoda od Krivelja15 popunjava svojim ljudima i meštanima sela. Može se pretpostaviti da je iz vražogrnačkog šanca premestio i topove. Svojom hrabrošću i čvrstom rukom uspeva da u trenutku opšteg srpskog rasula jedini pruži organizovani otpor Turcima (po nekim izvorima radi se o dvomesečnoj opsadi šanca). Džodina komanda kod Krivelja bila je zapažena i činjenica je da, po povlačenju Turaka, krajem te 1809. godine, nastavlja da komanduje vražogrnačkim šancem, a već pomenutom odlukom iz 1811. godine biva postavljen za vojvodu .
Poznata je netrpeljivost, pa i neprijateljstvo ranijih prijatelja Hajduk-Veljka i Petra Džode, a smatra se da je sve započelo Džodinim imenovanjem za vojvodu, što oholi Veljko nije mogao da podnese. Javno je iskazivao prezir prema Džodi, a ovaj mu nije ostajao dužan, mrzeći ga do te mere da se sukob dvojice nekadašnjih prijatelja preneo i na njihove vojske. Postoji predanje da je Džoda pucao topom na Veljka kada je ovaj prolazio kraj Vražogrnca. U svakom slučaju, nije poznato da je neko drugi otvoreno iskazivao neprijateljstvo prema Hajduk-Veljku Petroviću.