Hajduk Veljko Petrović

Hajduk Veljko Petrović pojavio se, po oceni Dušana Perovića, kao pravi ratnik i junak u epskom smislu u vreme napora ustanika beogradskog pašaluka da opštu borbu protiv predstavnika turskih vlasti i turske vojske prošire svuda gde je to moguće, kako bi pritisak ne teritoriju koju su oni kontrolisali oslabio. Pri tome ne treba zaboraviti da je korumpirana turska uprava sklona nasilju i zloupotrebama svake vrste bila, sama po sebi, dovoljan razlog za otpor, odmetništva, hajdučiju i šire pobune hrišćanskih podanika. Iz svega što je napisano o Hajduk Veljku i njegovom bratu Milenku (Miljku), proističe da su oni bili i ostali pretežno hajduci i ratnici gerilskog profila, a nimalo diplomate i stratezi ni u onoj najmanjoj i nužnoj meri koju treba da ima svaki ratnik sa odgovornošću komandanta i vođe. Pre Hajduk Veljkovog uspona ljudi od poverenja vrhovnog vožda Karađorđa bili su knezovi u nekadašnjim nahijama i oblastima, Crnoj Reci, koja se sve vipe naziva Timočka Krajina . Milosav đorđević, pop Radosav i Ivko iz Krivog Vira, kao i krajinski (negotinski) knez Mihail Stanković Karapanča. Uspesi njihovih četa bili su znatni i potvrđeni 1806. g. osvajanjem Poreča i mnogih mesta u Negotinskoj Krajini. Drugi proslavljepi predvodnik pobunjenika bio je Petar Dobrnjac koji je iste godine osvojio Paraćin, Ripanj i Aleksinac i započeo opsadu grada u Sokobanji. Hajduk Veljko se nije uzdigao zahvaljujući naklonosti vojvoda . može se reći da je on poštovao njihov primat. Sam je stvarao svoj ugled, a i Rusi su u tome imali određenu, ali protivurečnu ulogu. Najvažniju ulogu posrednika između Karađorđa i Rusa imali su vojvode i knezovi Milenko Stojković i Mihail Miša Karapanča, koji su se štaviše odnosili kao rivali prema vrhovnom voždu, bar što se tiče teritorija koje su držali. Vojska ove dvojice je u toku 1807. godine jedno vreme bila blokirana od Turaka u Štubiku, pa je Karađorđe zajedno sa Rusima uspeo da ih izvuče iz obruča. Istovremeno u južnom delu Timočke Krajine vojne uspehe ostvaruje tada malo poznati hajduk Veljko Petrović koji je rođen u selu Lenovcu kod Zaječara. U većim ratnim operacijama on je učestvovao kao običan odmetnik u četama Stanoja Glavaša, đuke i Vujice Vulićevića. U dogovoru sa knezom Milosavom Đorđevićem, on sa dobrovoljcima i bećarima odlazi u Crnu Reku da proširi ratne operacije i posle prvih ratnih uspeha koje smo već spomenuli, skrenuo je pažnju na sebe. Bio je glavni strateg iznenadnih i žestokih prepada na tursku vojsku uz njeno zbunjivanje iznutra i to kod Podgorca, Vrbovca, Banje i Gurgusovca. Ovo ratovanje timočkih ustanika, potpomognuto od Karađorđa i Rusa, prekinuto je u jesen 1807. g. posle sklapanja Tilzitskog mira. Vreme do proleća 1809. godine, kako to obično biva, bilo je upotrebljeno za uređivanje državnih poslova, oduzimanje turske imovine, svođenje međusobnih računa i razna odmeravanja moći između vođa, što je vodilo produbljivanju nesporazuma i protivurečnosti, uz znatno uplitanje Rusa. Za razliku od drugih timočkih prvaka, Hajduk Veljko i u miru radi ono što jedino i zna. Vrši prepade i pljačke deleko od osvojenih teritorija. Iako greši, on za ratne zasluge dobija titulu vojvode u banjskom kraju. Potvrđeno je vojvodstvo kneza Mihaila Stankovića Karapanče u Negotinu i Milisava Đorđevića u Zaječaru. I pored toga, tendencija da se oslabi centralna vlast Karađorđa, koja je postojala i u drugim delovima ustaničke Srbije sve više jača. Milenko Stojković, poznat po likvidaciji dahija u bekstvu i Petar Dobrnjac hteli su da, uz pomoć Rusa, ostvare sebi veću i važniju ulogu u Timočkoj Krajini i Istočnoj Srbiji. Hajduk Veljko, koji je voleo Ruse, nije prišao ovoj istočnoj ruskoj stranci, po oceni D. Perovića, već je ostao, što i nije bilo lako, privržen Karađorđu. Rusi ga sa svoje strane oštro kritikuju zbog kršenja primirja, ali ga istovremeno koriste kao izviđača sa turske teritorije, budući da su se i oni u miru pripremali za rat. Ipak, ruski zahtevi da se Veljko obuzda su ozbiljni, ali i pored toga njemu ne preti neka veća opasnost, jer su i Turci imali takve čete spremne za upade na naše teritorije. Karađorđe ga je samo ukorio, ali ga nije smenio sa položaja banjskog vojvode. Borbe su obnovljene u proleće 1809. g. dejstvom ruske vojske na Dunav sa ciljem da se preko Timočke Krajine stigne u Bugarsku. Istovremeno, srpski ustanici obnovili su ratne operacije i opsade, ali bez većih uspeha jer Rusi nisu uspeli da pređu Dunav. Usledio je poraz kod Kamenice i opšti neuspeh na jugoistočnom frontu ne samo zbog izostajanja ruske ofanzive, već i zbog razmimoilaženja među vojvodama. Hajduk Veljko se suprotstavio voždu zbog toga što na istočnom frontu za glavnokomandujućeg nije postavljen Petar Dobrnjac već Milija Petrović. Sam Hajduk Veljko ratovao je oko Bele Palanke i Belogračika, očekujući Ruse i nije se našao na pravom mestu i u pravo vreme na području ugroženog Niša. Zbog svega toga Timočku Krajinu Turci sve više osvajaju, a centralna Srbija, zahvaljujući akciji Rusa na Dunavu, opstaje. Zbog svih ovih neuspeha, očigledne samovolje i pritužbe Rusa, Hajduk Veljko biva smenjen sa položaja banjskog vojvode. Udaljavajući se sve više od vožda, Veljko odlazi Milenku Stojkoviću i bori se u Poreču. Karađorđe ipak zna koliko on kao ratnik vredi i, izgleda, ne želi da ga trajno udalji od sebe, od svojih planova i nadanja. Nade zaista ima - u proleće 1810. godine rat se nastavlja. Sedam hiljada Rusa prelezi u Srbiju, Karađorđe i njegove vojvode, među njima i Hajduk Veljko, oslobađaju Timočku Krajinu sve do Gurgusovca. U kampanji protiv Karađorđa koja, uprkos svemu, i dalje traje, Hajduk Veljko ne učestvuje, a u avgustu 1811. godine postavljen je za vojvodu u Negotinu. Nakon toga se uspešno bori oko Vidina i od ruskog cara Aleksandra dobija zlatnu sablju na dar. Došle su na red i druge počasti. Vožd želi da se što bolje zaštiti od turskih upada sa istoka i traži od Veljka da sa vidinskim zapovednikom Mula-pašom pregovara i da mu obeća trgovinske povlastice. Ali on ne uspeva u tim pregovorima. Ostaje i dalje Hajduk Veljko, kako su ga krstili i zvali i prijatelji i neprijatelji. Da li mu nisu mogli verovati, ili je njemu bilo lakše da ratuje, ili Turci koji su ga mrzeli nisu mogli da shvate da on može da pregovara i umesto megdana nudi mirnu trgovinu? U isto vreme Rusiji sve više preti Napoleon, pa su stoga ruske trupe u novembru 1811. godine napustile Malu Vlašku. Karađorđu je preostalo da se povuče sa istoka, kako bi sa većim snagama na manjem prostoru mogao da brani svoju ratnu državu. Njegove vojvode nisu prihvatile takvu strategiju, uprkos tome što je u datim okolnostima ona bila logična. Vojvoda Mladen Milovanović se suprotstavio jer bi povlačenjem izgubio svoja imanja, a Hajduk Veljko je ostao dosledan svom romantičnom zanosu da na svom Kušlji, sa svojom carskom ruskom sabljom i svojim bećarima može sve, jednom rečju, kako tačno procenjuje Perović, Veljko je imao .svoja mišljenja o junaštvu, a bio je zanet svojim ranijim uspesima.. Srbija je bila napadnuta na svim granicama i zbog disharmonije vrhovnog vožda i njegovih vojvoda nije se moglo računati ni na kakav vojni uspeh . mnoga junaštva, podvizi i samožrtvovanja nisu bili dovoljni. Tako je u neslozi i trvenju došla i 1813. godina. Na Negotin je pošao sa velikom vojskom Hušrid-paša, kojeg Hajduk Veljko, uprkos velikog truda, nije uspeo da zaustavi u okolini Negotina, a u samom Negotinu, u toku turske opsade i bombardovanja je i poginuo. Prema svedočenju Teodora Nedobe, koji je o ratnim operacijama pisao izveštaj ruskom kancelaru Rumjancovu, turske vlasti su predložile Hajduk Veljku da se odvoji od ustanika, a oni će mu priznati kneževsku titulu u Crnoj Reci, ali je Veljko odgovorio u svom stilu, kako navodi D. Perović, da će za svoju otadžbinu dati i život, što se i dogodilo...

Odlomak iz knjige: NIKOLA PAŠIĆ U HODU ISTORIJE
Miodraga Dimitrijevića

Tweet