Hajduci – heroji i junaci

Reč hajduk je arapsko-turskog porekla i znači razbojnik, lupež, kradljivac. Najraniji podaci o hajducima su nam predstavljeni u Žitiju despota Stefana Lazarevića. Tu se govori o razbojniku koji je plemenitog porekla, veoma hrabar, koji stoluje u gorama i četuje kao hajduk. U XVI i XVII veku strani putopisci koji prolaze kroz Srbiju pišu o nesigurnim putevima, utvrđenjima podignutim pored puta radi odbrane od hajduka (palanke) i o razvijenom sistemu pograničnih straža, sastavljenih od lokalnog hrišćanskog stanovništva. Sa slabljenjem turske države u XVII veku povećavaju se zulumi, dažbine i nameti i sve više imamo podataka o hajducima. Beleške putopisaca nam svedoče o veoma okrutnim kaznama za hajduke. Ta kazna je uvek smrtna. Turci hajduke nabijaju na kolac, kače o čengele (gvozdene kuke) ili ih vešaju. Njihova trupla se postavljaju pored važnih saobraćajnica, a sa njihovim glavama se kite bedemi palanaka po Srbiji. Povećanje carskih prihoda naročito je bilo veliko posle ubistva paše Hadži-Mustafe (1801.god.) i dolaskom dahija na vlast u beogradskom pašaluku. Ovo pogoršanje je dovelo do toga da Srbi u velikoj meri odlaze u hajduke. Vuk Stefanović Karadžić piše da se dolaskom dahija u beogradski pašaluk povećao broj hajduka. U pograničnim krajevima pored Save i Dunava su se uz hajduke ili sa njima pojavljivale razbojničke družine koje su bile sastavljene od Srba sa obeju strana reka. Ove družine su zbog svojih pljačkaških pohoda bili proterivani od strane Turaka i Austrijanaca. Pretpostavlja se da su se hajdučke čete pojavljivale češće u Turskoj, a razbojničke u Austriji (Srem, Banat i Bačka). Postoji podatak da su hajduci povremeno ugrožavali puteve, a tokom 1803.god. kada je vladala glad napadali su i lađe natovarene hranom.

Beleške o hajducima su sačuvane i u usmenim predanjima, koje je Vuk Stefanović Karadžić sakupio. Epsko pripovedanje o hajduku počinje njegovim odlaskom u goru pa do izvršenja njegovog podviga. U samoj pesmi se ne insistira na junakovom poreklu, već narodni pevač želi da prikaže uzroke hajdukovog odmetanja, koji su najčešće nacionalnog karaktera, ali se pojavljuju i klasno-socijalni razlozi (Starina Novak odlazi u hajduke zbog nameta koji nameće ,,prokleta'' Jerina prilikom zidanja Smedereva). Hajdučka pesma nikada ne teži da pripoveda o celokupnoj biografiji hajduka. Najbolji junak nije onaj koji je najhrabriji, već onaj koji je dostojan časti i odgovornosti da predvodi hajdučku družinu, a to je najiskusniji i najstariji hajduk. Najčešće teme koje se javljaju su: o sinu koji odmenjuje starog oca na megdanu, nevernom pobratimu (kumu, jataku), izbavljenju hajduka iz tamnice, nevernoj ženi, otmici devojke i hajdučkom megdanu. Sama epska pesma ima nekoliko varijanti. U starijim izvorima se peva o hajducima koji napadaju bez predomišljanja i pokajanja i tu su događaji bliži istorijskoj stvarnosti i realnom životu. Motivi koji se uglavnom tada susreću su vezani za deobu družine, sukob oko plena, izdajstvo među prijateljima, a imamo i primere saradnje hrišćanskih sa muslimanskim četama. Pozniji tekstovi su nastali neposredno pre izbijanja Prvog srpskog ustanka. Tada u narodu dolazi do buđenja nacionalne svesti. Pesme koje nastaju u tom periodu ističu veliko junaštvo i borbenost hajduka i njihovi postupci se opravdavaju. Naime oni su ti čije junaštvo surovo uništava Turke i koji hrabro podnose najstrašnije fizičke muke.Najčešće poruke tih pesama su da se junaštvom i stradanjem stiču čast, ugled, ,,večna slava'' i ,,blistave pobede''. Pesme imaju epske motive i njima dominira antiturski motiv. Hajduci su u tim tekstovima predstavljeni kao slobodoljubivi, borbeni, časni i pravedni junaci koji su voljni da svoj život žrtvuju u ime viših ciljeva. Oni četuju od Đurđevdana do Mitrovdana (od 6.maja do 8. novembra), a zatim silaze sa gore i zimuju kod svojih jataka. Bore se protiv turskih zulumćara tako što ih presreću na drumovima, otimaju im harač i oslobađaju roblje. ,,Hajduci se svi drže za velike junake, zato u hajduke slabo smije poći onaj, koji se ne može pouzdati. Kad koga uhvate i povedu da ga nabiju na kolac, on ponajviše pjeva iz glasa, pokazujući da ne mari za život''. Njihov život postaje mit, a njihova hrabrost obrazac kako treba živeti. Hajdučka sreća je deviza kojom se obeležava junaštvo. Hajduk može biti onaj koji je ,,kadar stići i uteći i na strašnom mestu postojati'' i koji se ne boji ,,nikoga do Boga''. Oni poseduju osobine kao što su junaštvo, prkos, gordost, a smelo preziru neodlučnost, sebičnost, izdaju i kukavičluk. Nacionalna prošlost se prikazuje kao borba protiv tuđih osvajanja. Strani narodi, prvenstveno Turci se pominju kao osvajači, a naši razlozi zbog kojih se sukobimo sa njma su ,,borba naroda za slobodu'' i želja da se ,,svrgne vlast zavojevača''.

Tweet