Налазећи се на важном путу који је повезивао Европу с Малом Азијом, Ниш (Naissus) био јеразвијен град у касној антици. Међутим, његов развој прекинули су Хуни који су га освојили441. године. Радило се о народу чији је пролазак из Азије у Европу, кроз такозвана Вратанарода, заравњени простор између падина планине Урала и Каспијског језера, 375. године, покренуо лавину премештања многих племена. Тако је почео миграциони талас у историји познат као Велика сеоба народа који је наликовао на кретање усијане вулканске магме.

Дошљаци из Азије, који су у последњој четвртини 4. и првој половини 5. века сејали велики страх и били у стању да за кратко време не само превале него и опустоше огромна пространства, угрожавали су како

Источно тако и Западно римско царство. Хуни су врхунац моћи доживели за владавине Атиле (434–453) који је називан Бич божји и који је од цара Источног римског царства Теодосија II (408–450) успевао да изнуди веома висок годишњи данак. Ипак, с времена на време он би кршио споразум, упадао на подручје Царства и пленио поједине области. Тако су Хуни 441. године продрли до Ниша и најпре су га опсели, али су наишли на снажан отпор. Нападачи су уз бедеме града поставили опсадне справе, међу њима и такозване овнове, и жестоко навалили на тврђаву. Браниоци су на Хуне бацали огромно камење које су припремили управо за то.
Ипак, град је пао под јуришима азијских ратникакоји су га потом опустошили.

Седам година касније цар Теодосије II упутио је на Атилин двор посланство
које је предводио угледник Максимин. У његовој пратњи били су тумач Вигил, саветник Приск, као и Атилини емисари Едекон и Орест, затим Атилин писар и други. Посланство је са собом водило и седамнаест хунских пребега, а после одмора у разрушеној Сердики (Софија) стиглису у Ниш. У свом опису Приск наглашава да је град сасвим опустео пошто су га Хуни дотемеља порушили.
У рушевинама храмова у Нишу били су неки људи који су се ту задржавали због болести.Чланови византијског посланства преноћили су на чистини, подаље од реке Нишаве, „пошто је сав обалски простор био покривен костима оних што су у борби погинули”.

Сребрњак цара Деција
Сто деведесет година касније, управо у време кад су се појавили јеретици који су одбаци валиучење о васкрсењу мртвих, Господ је оживео седморицу уснулих младића. Десило се то за владавине хришћанског цара Теодосија II (408 - 450). Несвесни да су у међувремену прошла чак два века и уверени да је протекла само ноћ, мучени глађу, одлучили су да један од њих оде у град и набави храну. У силном страху од горопадног цара Деција, он је опрезно ушао у Ефес који се у међувремену веома променио. Свуда су се налазила здања с крстовима,грађани су непрестано изговарали Христово име, што су пре чинили једино кришом, а младића је нарочито помело то што није препознао ниједног житеља свог родног места. Имао је утисак да је у неком сасвим другом, непознатом граду.
Невоље су почеле кад је приликом куповине хтео да плати намирнице великим сребрњаком цара Деција. Необични новац привукао је пажњу продаваца који су претпоставили да је младић нашао некакво благо. Сместа су га одвели намеснику који је спровео истрагу. Присутне је збуњивало што је младић упорно помињао цара Деција за кога су чули да је живео и владао некада давно. Уз то, никако није могао да докаже да је грађанин Ефеса јер га нико није познавао.
Кад му је запретила тамница, младић је одвео оне који су га испитивали у пећину, а за њима је кренуло и мноштво радозналог народа. Загонетку је разоткрио текст на оловним плочама, а о свему је обавештен и цар Теодосије II који је одмах похитао у Ефес да види чудо. Цар се наводно поклонио младићима који су потом уснули вечним сном. Теодосије II хтео је да њихова тела пренесе у Цариград, али они су му се јавили у сну и замолили га да их остави у пећини што је он и учинио. Тако је настао култ „седморице спавача”, „седморице ефеских младића” или „седморице ефеских отрока”, како се они још називају. Они се помињу два пута годишње: њихово буђење из двестагодишњег сна 4. августа, а потом коначно представљање 22. октобра.Почетак ове занимљиве легенде у великој мери остао је замагљен. Први сигуран помен потиче из времена око 530. године, дакле, готово три века касније, кад је ходочасник Теодосије посетио њихов гроб у Ефесу. Он је навео њихова имена и чак сматрао да су сви били браћа. У науци је постојало и мишљење да је изворна легенда потекла на сиријском језику, али оно је одбачено (сиријска верзија говори о осморици младића и даје другачија имена). За приповест о седморици ефеских спавача већ до краја 6. века знао је и Гргур Турски, франачки историчар и богословски писац (око 540-593/594).
Богословски гледано, чудо „седморице спавача” било је тумачено као непобитан доказ васкрсења мртвих. Њихова пећина и гроб временом су постали место честих ходочашћа хришћана из разних делова света. Занимљиво је да се легенда о „седам спавача” није проширила само по хришћанским земљама него је доспела и до муслимана и тамо била прихваћена.
„Седморица спавача” приказана су и у ликовној уметности. Један од веома ретких сачуваних византијских приказа уснулих ефеских младића налази се у менологиону (месецослову) - некој врсти црквеног календара у коме се помињу свеци и празници годишњег циклуса - византијског цара Василија II (976-1025). Ту су приказана седморица младића који савијених глава леже у пећини. Торба и штап за ходање су поред улаза. И у поствизантијској уметности може да се сретне мотив „седморице спавача”.