Фудбалски клуб Црвена звезда је српски фудбалски клуб из Београда, најуспешнији je фудбалски клуб у Србији по броју освојених шампионата и купова. Највећи успех постигнут је 1991. године када осваја Куп европских шампиона у Барију, Италија и Интерконтинентални куп у Токију, Јапан исте године.
Према свим анкетама Звезда је најпопуларнији клуб у Србији где има подршку 48,2% популације. У Београду такође највећи број људи навија за Звезду или 41 %.

Настанак
Док је Други светски рат још увек трајао, у ослобођеним деловима земље извршена је целокупна реорганизација спортског живота. Велики број предратних клубова је престао да постоји, те су уместо њих оснивани нови. Један од најпознатијих фудбалских клубова који је тада угашен била је београдска Југославија.
Током фебруара 1945. године омладинци, чланови Уједињеног савеза антифашистичке омладине Србије, почели су припреме за оснивачку скупштину једног омладинског фискултурног друштва, са циљем да буде састављено од разних спортских секција. У духу тог времена носило је назив Омладинско–фискултурно друштво (ОФД) које је 4. марта прерасло у Црвену звезду. Иницијатива за оснивање спортског друштва потекла је од Зорана Жујовића, Слободана Ћосића, Љубиша Секулића, Слободана Пенезића Крцуна и Душана Богдановича, а међу оснивачима су још били и Небојша Поповић, Светозар Глигорић, Мира Петровић и Милован Ћирић. Новооснованом клубу су тада припали стадион, пратећи објекти и велики број играча фудбалског клуба Југославија, а касније је преузета и црвено-бела боја дресова. Без обзира на све то Црвена звезда се сматра посебним клубом, а не наследником Југославије. Тим је добио име после дуге расправе између тадашњих потпредседника спортског друштва Слободана Ћосића и Зорана Жујовића. После бројних предлога (Младост, Ударник, Торпедо, Динамо, Локомотива итд.), најзад је Ћосић рекао: „Да наше друштво назовемо Звезда!“, на шта је Жујовић спонтано додао: „Одлично, само, кад је Звезда - нека буде црвена.“ Са овим предлогом сви присутни су се са задовољством сложили, мада је било предлога да се клуб назове и Плава звезда. Одређене су и боје: црвено-плаво-бело са белом петокраком звездом на црвеној подлози дреса. Прво руководство клуба су чинили Ђорђе Паљић који је био председник, Зоран Жујовић и Слободан Ћосић који су обављали функције потпредседника, Љубиша Секулић је био секретар, економ Предраг Ђајић, а вођа фудбалске секције је био Коста Томашевић.
Прва утакмица је одиграна против Првог батаљона Друге бригаде КНОЈ-а. Звезда је добила тај меч са 3-2, а стрелац првог гола је био Коста Томашевић. Утакмица је одиграна на стадиону „Авала“ (бивша Југославија) пред око 3000 гледалаца.[14] Седам дана касније Звезда је играла против играча британске армије и победила са 12:0.
Током 1945. године клуб је одиграо око 36 мечева. Црвена звезда је забележила победе у 30 мечева, играла нерешено 5 и изгубила један меч од Румуније у Темишвару 23. септембра 1945. године.

Педесете - прва ера доминације
Након прве четири сезоне без иједног освојеног трофеја, Црвена звезда је освојила Куп Југославије 1948. победом од 3:0 у финалу над Партизаном. Тај успех је поновљен и у наредне две године, победама у финалима прво над Нашим крилима (3:2), а затим и над загребачким Динамом (3:0). Низ великог успеха је настављен и 1951. када је клуб по први пут постао првак Југославије. Иако се на само три кола пред крај првенства чинило да је првенство решено јер је Динамо имао пет бодова више у односу на Звезду, а тада су се за победу добијала два бода. Прво је Звезда искористила пораз Загрепчана од Сарајева, а затим их је и међусобном дуелу савладала. На тај начин им је пред последње коло пришла на само бод заостатка. У том последњем колу БСК је успео да Динаму узме бод, а Црвена звезда је успела да добије Партизан са 2:0. О титули првака је одлучила боља гол-разлика која је била на страни Звезде. Црвена звезда је наредну титулу освојила у сезони 1952/53., али су се праве промене у клубу догодиле средином те деценије. Тада је на место председника клуба дошао Душан Благојевић, Слободан Ћосић је постао генерални секретар, а на месту техничког директора се нашао Аца Обрадовић, познатији под надимком „Доктор О“.
Они су створили генерацију играча која је пет година доминирала домаћим првенством и која је остварила значајне резултате и на међународној сцени. У Европа купу I, ова генерација је успела да стигне до полуфинала у сезони 1956/57. Након тога је освојен и Дунавски куп 1958. Тим у коме су играли фудбалери као што су Беара, Дурковић, Станковић, Поповић, Митић, Костић, Шекуларац, освојили су четири титуле првака и два Купа, и при томе ни у једној од тих пет сезоне нису остали без трофеја.
Звездина игра била је брза и нападачка, што је клубу веома брзо донело велику популарност у земљи и свету. Паралелно са успесима на терену, Обрадовић је оформио основу стручног рада на којој ће се базирати каснији велики успеси Црвене звезде.

Клупски шампион Европе и света
Планови везани за европске успехе Звезде и њено јачање у Европи почели су да се спроводе средином 1980-тих година. Звезда је до тада играла солидно против иностраних тимова. Играчи који су чинили први тим су били из омладинског тима или су довођени из мањих клубова у земљи. Тадашњи руководећи људи клуба Драган Џајић и Владимир Цветковић донели су одлуку да треба доводити најјаче играче на домаћем нивоу. Тиме би Црвена звезда могла да парира најјачим европским тимовима и да буде кандидат за европске трофеје.
Први јачи играчи који су доведени у Звезду су били Борислав Цветковић и Миливој Брачун из Динама, а из нишког Радничког дошао је Драган Стојковић Пикси (лето 1986. године). Године 1987. у Црвену звезду стижу Драгиша Бинић и Роберт Просинечки. Дејан Савићевић и Дарко Панчев долазе 1988. године. Белодедић се прикључује клубу из румунске Стеауе 1989. године али право наступа стиче тек у пролеће 1990.
У сезони (1988/1989) Црвена звезда је играла против италијанског Милана (који је те сезоне постао европски првак), где су обе утакмице завршене нерешеним резултатом 1-1 а Милан је прошао на пенале. У домаћем првенству шампион је постала новосадска Војводина. Тако је Црвена звезда у сезони 1989/1990 играла у Купу УЕФА где је трећем колу испала од Келна укупним резултатом 3-2.
Лета 1990. године Драгослава Шекуларца дотадашњег тренера који је освојио титулу државног првака мења Љупко Петровић. Тиму се поново прикључује и Владимир Југовић који је до тада био на позајмици у Раду. Међутим Звезду напушта њен дотадашњи капитен Драган Стојковић који одлази у Олимпик из Марсеја, тима са којим ће Звезда играти у финалу КЕШ-а наредне године.


Сезона 1990/91
Црвена звезда је у поход на Куп европских шампиона кренула са великим амбицијама. У претходних четрнаест година редовно је играла у Европи и на пролеће. У то време била је један од најбољих тимова из источне Европе.
У Купу шампиона те сезоне најјачи тимови су били Бајерн Минхен, Реал Мадрид и Милан. У првом колу Црвена звезда је добила швајцарски тим Грасхоперс, који је био предвођен Отмаром Хицфелдом (освојио Лигу шампиона са Борусијом Дортмунд (1997.) и Бајерном (2001.)). У првом мечу на београдској Маракани било је 1:1 (Петер Кецле- Драгиша Бинић). У другом мечу у Цириху Црвена звезда је убедљиво победила са 1-4 (Кецле- Просинечки (2 гола), Панчев, Радиновић). У следећем двомемечу Црвена звезда је играла против шкотског тима Глазгов Ренџерс. У првом дуелу било је 3-0 за Звезду (Браун аутогол, Роберт Просинечки, Дарко Панчев). У другом мечу на стадиону Стадион Ајброкс било је 1-1 (Меккоист- Панчев) тако да је Црвена звезда прошла даље и поново дочекала пролеће у Европи. Тада је у четвртфиналу извучен тим из источне Немаке, Динамо Дрезден. Први меч се опет играо у Београду и Звезда га је добила са 3-0 (Просинечки, Бинић, Савићевић). У другом мечу дошло је до инцидента који су изазвали навијачи домаћег тима тако да је УЕФА регистовала тај меч са 3-0 у Звездину корист и тако се српски клуб пласирао у полуфинале. До прекида Звезда је водила са 1-2 (Гичов- Савићевић, Панчев). У полуфиналу извучен је Бајерн Минхен а у другој утакмици су играли Олимпик Марсеј и Спартак Москва. У првом мечу који је игран на Олимпијском стадиону у Минхену било је 1-2 за Црвену звезду (Волфарт- Панчев, Савићевић). Друга утакмица на Маракани остаће упамћена као један од најнеизвесних дуела које је Звезда одиграла на свом стадиону. Резултат је на крају био 2-2 (Михајловић, Аугенталер (аутогол) - Аугенталер, Бендер).

Бари
Највећи успех Црвене звезде је везан за 1991. када је 29. маја у италијанској луци Бари постала први клуб из Југославије (тадашње СФРЈ) који је освојио наслов првака старог континента. Утакмица је играна на тада новом Стадиону Свети Никола који је изграђен за потребе Светског првенства у фудбалу које је одржано 1990. године.
Након победе над Бајерном из Минхена, тим се у потпуности окренуо утакмици финала коју је Звезда играла против Француског шампиона Олимпика из Марсеја. Екипа је отпутовала у Италију недељу дана пре меча. Ово је омогућило да се тим спреми у миру и тишини. Од саме утакмице се очекивало да ће бити офанзивна зато што је Звезда за дотадашњих 8 утакмица дала 18 голова а Марсеј је постигао 20 голова на истом броју мечева. Међутим тренери оба тима су се одлучили за дефанзивну тактику.
Регуларни део меча завршен је резултатом 0:0. Затим су се играли продужеци где такође није било голова. Потом се приступило пеналима. За Црвену звезду шутирало пет играча и сви су погодили мрежу (Роберт Просинечки, Драгиша Бинић, Миодраг Белодедић, Синиша Михајловић и Дарко Панчев. За француски тим је шутирало четири играча (Мануел Аморос-промашио пенал, Бернар Казони, Жан-Пјер Папен, Карлос Мозер).
Црвена звезда је победила са 5:3 после бољег извођења једанестераца. То је значило да је заједно са румунском Стеауом постала једини тим из источне Европе који је до данас освојио ово такмичење.

Црвена звезда - Шампион Европе 1991.


Токио

Црвена звезда је 8. децембра исте године на Националном стадиону у Токију победила чилеански клуб Коло-Коло резултатом 3-0 и постала клупски првак света. Након успеха у Барију тим је напустио значајан број играча (Бинић, Маровић, Просинечки, Шабанаџовић, Стојановић) као и тренер Љупко Петровић. Међутим Црвена звезда је још увек имала завидан играчки кадар. Црвена звезда је друго полувреме играла без Дејана Савићевића који је искључен у 43 минуту. Иако ослабљена, Звезда је забележила убедљиву победу од 3-0. Голове су постигли Владимир Југовић. два (19 и 59 минут) и Дарко Панчев (72 минут).
Црвена звезда је играла у саставу: Милојевић, Радиновић, Најдоски, Стошић, Васиљевић, Југовић, Белодедић, Ратковић, Панчев, Михајловић, Савићевић. Тренер је био Владица Поповић.


ЗВЕЗДИНЕ ЗВЕЗДЕ

РАЈКО МИТИЋ
Легендарни фудбалер Црвене звезде Рајко Митић, рођен је у селу Долац, близу Беле Паланке деветнаестог новембра 1922. године. За најтрофејнији српски клуб у коме се прославио и стекао статус прве Звездине звезде одиграо је на позицији десне "полутке" 572 утакмице и постигао 262 гола. Због великог џентлменства које га је красило на терену и ван њега важио је за омиљеног фудбалера.
Рајко је почео да игра фудбал на ливадама београдског насеља Кошутњак, да би 1940. године у утакмици против екипе земунског Витеза у којој је постигао пет голова, забележио први сениорски наступ за екипу БСК-а. Наредне године, по избијању Другог светског рата на просторима Србије, његов спортски развој стагнира све до 1944. када заједно за Ђајићем и Језеркићем наставља да игра фудбал. Црвено-бели дрес носио је пуних четрнаест сезона, од оснивања 4. марта 1945., па све до новембра 1958. године, када се од најдражег дреса опростио у финалу купа против мостарског Вележа (4:0). Био је први капитен Црвене звезде коју је предводио до пет титула шампиона Србије (1951., 1953., 1956., 1957. и 1959.) док је један трофеј мање "подигао" у националном купу. Велики спортсмен и прва звезда нашег "сазвежђа" урадила је 7. априла 1958. године, нешто о чему се и дан данас прича. Наиме у првенственом сусрету против Сплита двадесетак минута пре краја каменица која је долетела из гледалишта, погодила је у главу Бору Костића, након чега је "Велики" Рајко повукао екипу са терена. Дисциплински суд ФСЈ казнио је због тога све играче нашег тима изузев Беаре и Костића једномесечном суспензијом.
По окончању каријере, од 1960., па у наредних шест година, Митић се налазио на челу стручног штаба Црвене звезде, да би након тога три године био члан комисије Фудбалског савеза Југославије за састав репрезентације.
Велика љубав поред фудбала, била му је и новинарство, па је још за време активног играња био коментатор београдског "Спорта", да би се касније потпуно посветио журналистици радећи у магазину "Темпо" у коме је и након пензионисања 1983. године, остао активан.
Велемајстор фудбала са животне сцене сишао је 29. марта 2008. године оставивши иза себе неизбрисив траг у нашем клубу и нашој земљи.

ДРАГОСЛАВ ШЕКУЛАРАЦ
Драгослав Шекуларац рођен је у Штипу 1937. године, и својим головима и играма у Звездином дресу, заслужио је да се нађе у најужем избору најбољег играча београдског клуба свих времена. "Краљ дриблинга", друга Звездина звезда, иза Рајка Митића, репрезентативац када је Југославија била олимпијски победник, четврта у свету и друга у Европи. Са Звездом, чији је дрес обукао 470 пута, освојио је седам титула државног првака и пет купова.
Шеки има, што је посебно апострофирао, позитиван биланс у дербијима с Партизаном, у утакмицама које је сматрао најважнијим у каријери. За државни тим је одиграо 41 утакмицу и дао шест голова. Као тренер, са Звездом је освојио „дуплу круну". Тим са београдске „Маракане", који је оставио свом наследнику, у првој сезони после његовог одласка постао је шампион Европе и света. Шеки је увек био у центру пажње. Воли да се прича о њему, анегдота и занимљивости има на претек, немогуће је побројати све, тако да смо одлучили да пренесмо нека "маестрова" размишљана и искуства која је недавно екслузивно испричао новинару нашег фудбалског клуба.
Жива легенда српског фудбала, као и увек, без длаке на језику, прича о свом животу, „пропуштеним" шансама, односу са родитељима, женама, кафанама, данашњим фудбалерима, и о жељи да посети Лас Вегас.
Ове године навршило се шездесет пет година од оснивања Црвене звезде, клуба кроз који је прошло више хиљада врхунских спортиста, и сваки од њих је својим примером на терену и ван њега допринео да са поносом, милионска армија навијача изговара име свакога од њих. Ипак, постоје људи, којима је успех предодређен, особе којима је у звездама записано да буду успешне и популарне, без обзира којим се послом бавиле. За то је неопходно да поседујете велики шарм, да будете џентлмен и господин, да вас обожавају у друштву, да сте окружени лепим женама и обавезно нешто што вас издваја од свих осталих, да будете јединствени.
Част свакоме, али на сам помен имена Драгослава Шекуларца, друге звездине звезде, у свима од нас се буди радозналост, жеља да сазнамо шта нам је то Шеки поручио, шта нас је саветовао, чиме нас је насмејао. Иако нарушеног здравља, са осмехом, ведрог духа, испричао нам је неке мале тајне великих мајстора, и покушао да објасни своју посебност.
- Много тога дугујем Црвеној звезди која је утицала на мој карактер. У клубу сам научио да треба сваки дан да се бријем, да будем чист и намирисан, да не срчем супу, како да се понашам у мушком, а како у женском друштву - почиње Шеки. У клуб је дошао врло млад, и одмах на старту истицао се вансеријским талентом. Иако оспораван од стране оца, који га је усмеравао на школу, а противио се фудбалу, Драгослав је као и сваки пут у животу истерао своје. У Звезди су га сачекали много старији и признатији играчи што му је само био мотив да се докаже.
- Сећам се утакмице, лопта код мене, и ја „прозовем" Бранка Станковића, а бацим лопту на другу страну, и погрешим. У полувремену приђе ми он, добро ме ошамари и ја заплачем. На следећем тренингу тренер нас постави једног насупрот другом, и он не пипне фудбал уопште. Касније ме је када је постао тренер стално „саветовао" да играм као тада против њега. А ко зна да ли би од мене било нешто да Зведа није отишла на турнеју по Америци да зарађује паре, а ми, из тада другог тима остали у Београду. Искористио сам ту шансу максимално, цео Београд је причао о неком новом малом, који одлично игра, па ме је тако на пример на првој утакмици гледало две, на другој пет, а на трећој петнаест хиљада људи - сликовито дочаравајући прича један од најбољих играча у историји нашег фудбала. О времену његове младости, иако се дијаметрално разликује од данашњег, не прича са сетом, напротив, каже да је увек најлепше садашње време и да ни за чим не жали, иако је свестан да је у животу правио грешке.
- Можда сам могао материјално да се боље обезбедим, али мене то никада није занимало. У Београду је постојало пет кафана у које ако нисте одлазили нисте били нико, постојало је пет девојка са којима ако се нисте забављали нисте били нико. Мени после утакмице нису биле паре у глави, већ само да свратим до „Мадере" да ме сви виде. Дешавало се да одем са стадиона кући, међутим, проради нешто у мени, обучем се и одем до града на два минута, само да ме виде. Ниједан данашњи џип не може да се пореди са популарношћу коју је имала моја Веспа, јер џипова сад има колико хоћеш, а ја у то време, паркирам мотор испред биоскопа, и створи се гужва око њега већа него на благајни.
Због слабих оцена у школи имао је и штете и користи. Са једне стране, редовно је чашћаван батинама од стране оца, али да је боље учио ко зна да ли би упознао своју супругу, иначе гимназијску љубав. Волео је у животу много жена, и сада је заљубљен, али никад две истовремено.
- Био сам трећа година гимназије када је моја супруга била прва, онда сам ја био трећа, а она друга, па смо коначно кренули у исти разред, заволели се и узели. Иако сам био популаран и на гласу код припадница улицом поред ње са пријатељицом или познаницом и да кажем: "Добар дан, госпођо Шекуларац, како сте?" Друга су времена била, није се јурило за новцем, сви смо били „средња класа", а данас, овај има добар ауто и милионе, а други нема ништа, па наравно да ће да постоји завист - каже мајстор и додаје да је био и велики инаџија, да је све морало да буде по његовом.
- Већ сам рекао да мог оца фудбал није занимао и мислио је да се залуд замлаћујем тиме и губим време. Касније, када сам обукао и репрезентативни дрес, позову га неки пријатељи на утакмицу. Прихвати он, а ја свима поделим карте, осим њему, нисам хтео намерно да му дам. Није се скоро уопште разумео у фудбал, објашњавали су му шта је аут, шта је корнер, а већ после следеће коју је одгледао дошао је кући и питао ме: „Је ли, што ти дриблаш онолико"?
О Шекијевом темпераменту се доста зна, увек се борио за истину и правду, о последицама није размишљао, реаговао је срцем, а не разумом, па је услед тога и суспендован био након утакмице у Нишу због ударања судије.
- Што је најгоре нисам ни хтео да играм ту утакмицу, већ сам отишао у Ниш на бокс. Међутим, од судбине се не може побећи. У девет од десет случајева бих се суздржао, али тад нисам успео.
О љубави према Звезди не треба трошити речи, јер нема места на коме није био, али се увек враћао на Маракану. Завидели су му многи који га не знају, безусловно и беспоговорно волели сви који су имали част да му буду пријатељи, брисао је парама ципеле, свима „сипао" истину у лице... И данас то ради, само на други начин.
- Тврдим да сам популарнији од сваког домаћег фудбалера. Ево, да кренемо од Правног факултета до Теразија, ја и најпопуларнији домаћи играч, да видимо кога ће више људи да препозна. Никада ничему у животу нисам „робовао". Да сам имао некога да ме спречава у мојим „хировима" дао бих му осамдесет посто своје зараде и опет бих био мултимилионер. Један пријатељ је лепо рекао: „Имао си много паметне ноге, за тако глупу главу". А што се тиче приче како сам испред „Метропола" новцем брисао ципеле, то је ствар мог карактера, хтео сам свима да покажем, да имам много, али ево сада признајем, да сам тај новац вратио у џеп, све је то био само виц, фора, никад нисам волео досаду, увек сам правио разне шале са свима, такав сам. И даље сам духом млад, дружим се само са омладином, мој најстарији друг има тридесет пет година. Ја сам болестан, боле ме леђа, кичма, ноге, тешко се крећем, имам слабо срце, па још треба да се дружим са таквима и слушам њихове проблеме, нема шансе, ја чак и унуци не дам да ме зове деда, већ лаве - искрен је као и увек велемајстор. Ипак, оно што је мислио да нигде неће доживети, десило му се буквално, испред куће, од стране бахатог таксисте који га је ударио, касније се правдајући да није препознао да је то Драгослав Шекуларац.- Нисам могао да верујем да постоје људи, који би у пуној снази, тукли старијег човека, и то због чега, ни због чега. Касније се извињавао, одселио из града, нека му служи на част, намерно га нисам тужио, да не би било, да хоћу да узмем паре од њега на славу и име.
Садашњу ситуацију у клубу посматра из угла навијача, диви се Лукићу и осталима који су преузели „коску", тачније огроман дуг, клуб у расулу, кренули из минуса, и због тога их каже никада неће и не може критиковати. Зна да сада у руководству седе велики звездаши и не брине за будућност.
- Ја им се дивим, није то нимало лако, млади су, воле клуб, издржаће, не сумњам - уверен је Шекуларац у боље сутра клуба, а о својим плановима каже:
- Веровали или не, једва идем, руке, ноге, кичма, срце, кунем ти се, пред умирањем сам, а размишљам како и где да украдем десет хиљада долара и одем у Лас Вегас, макар на десет дана. Такав сам, не могу миран, имам вишак енергије који се увек трудим да искористим - завршава своју причу маестро, професор, доктор фудбала Драгослав Шекуларац, који је само, да се не заборави, први почео са стварањем шампионске генерације из Барија и Токија, а касније га је на том путу наследио Љупко Петровић, касније Владица Поповић, касније...

ДРАГАН ЏАЈИЋ
Драган Џајић - Сигурно најбољи играч у историји српског и југословенског фудбала. Рођен је у Убу 30. маја 1946. године, од оца Крстивоја и мајке Видосаве. У Црвену звезду дошао је као петнаестогодишњак, након маестрално одиграног јуниорског турнира у Ваљеву где су га запазили "ловци на таленте" највећих клубова. По преласку у Београд, Џајићу је требало само шест месеци да заслужи позив у сениорски тим, а као важан историјски податак остаће чињеница да је тадашњи тренер Александар Обрадовић "велемајстору" указао шансу на Ђурђевдан 1963. године у утакмици са подгоричком Будућношћу.
Прву титулу у црвено-белом дресу освојио је у наредној сезони 1964. године, а остаће упамћен и као предводник генерације која је прва у историји забележила хет-трик у тадашњој лиги Екс Југославије. (1968., 1969., 1970.). Петим насловом првака окитио се 1973., а уз то је и четири пута подизао пехар намењен освајачу националног купа. Након одласка из натрофејнијег српског клуба својевремено најбоље лево крило света, у своју биографију уписало је и две године иностране каријере. 1975. и наредну годину провео је у француском прволигашу Бастији за коју је одиграо осамдесет мечева. Уследио је повратак међу црвено-беле за које је играо све до опроштајне утакмице 28. маја 1978. године у Мостару. Статистика каже да је забележио рекордних 590 мечева у Звездином дресу и постигао 287 голова, док је за национални тим наступао 85 пута, и тај рекорд био је актуелан све до октобра 2004. године.
Након више него успешне играчке каријере Џаја је на предлог руководства Црвене звезде 1979. године, сео у фотељу техничког директора. Дванаест година касније освајањем титуле првака Европе и света, заједно са својим сарадницима, Драган Џајић, исписао је најлепшу страницу у историји српског клупског фудбала. Осим места техничког директора велемајстор дриблинга је од 1998. године, обављао у два мандата и функцију председника клуба.

ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ
Владимир Петровић рођен је 1. јула 1955. године у Београду, а у фудбалском свету познат је под надимком Пижон, што у преводу са француског језика значи голуб. Богата играчка, касније и тренерска каријера учинила га је једном од најцењенијих личности из света фудбала у нашој земљи. Велики део каријере провео је у нашем клубу где је стекао почасну титулу треће Звездине звезде, односно, ушао је међу пет најбољих играча који су икада играли у Црвеној звезди. Такође, важи за једног од најмлађих дебитаната у најтрофејнијем српском клубу, јер је 1971. године, дакле као шеснаестогодишњак први пут наступио за сениорски тим. Освојио је једанаест домаћих трофеја, пет титула и шест националних купова, а велики жал остао је због изгубљеног финала купа УЕФА 1979. године против Борусије из Мехенгладбаха чији је актер такође био. Укупно је црвено - бели дрес облачио четристо деведесет седам пута. После једанаест година на Маракани, отиснуо се у Лондон, где је за тамошњи Арсенал играо једну сезону. Инострану каријеру наставио је у француској играјући за Брест и Нанси, односно белгијске великане Антверпен и Стандард из Лијежа.
У дресу са националним обележјем наступао је тридесет и четири пута. Постигао је пет голова, и учествовао на светским првенствима 1974. и 1982. године. Репрезентативну каријеру завршио је са двадесет седам година, на мечу против селекције Норвешке у Ослу, у оквиру квалификација за европско првенство 1984. године.
У тренерском послу такође је забележио запажене резултате углавном тренирајући Црвену звезду, клуб у коме је стекао и играчку афирмацију, да би петнаестог септембра прошле године, изабран за селектора најбољег тима репрезентације Србије.

ДРАГАН СТОЈКОВИЋ
Драган Стојковић Пикси рођен је трећег марта 1965. године у Нишу одакле је из Радничког 1986. године прешао у Црвену звезду и оставио неизбрисив траг у најтрофејнијем српском клубу. Убрзо по доласку на Маракану задужио је капитенску траку и постао један од најбољих играча у историји црвено-белих. Трећег маја 1990. промовисан је у "ред бесмртних", односно пету Звездину звезду. Исте године, из Београда је отишао у Марсеј, и не слутећи да ће се са бившим саиграчима срести наредног пролећа у финалу Купа европских шампиона у Барију. На тој утакмици одиграо је само неколико минута, а навијачи Црвене звезде поносно истичу да њихов идол није желео да шутира једанаестерац како не би евентуално утицао на коначни резултат меча. Фудбалски пут га даље одводи у Верону, где након једне сезоне одлази на изненађење многих у Јапан, тачније Нагоју где добија статус божанства.
За репрезентацију Србије наступао је 84 пута. Учествовао је на два светска првенства 1990. у Италији и 1998. у Француској, као и на континенталном надметању 2000. године у Белгији и Холандији. Његов погодак у осмини финала светског купа против Шпаније стручњаци су прогласили једним од педесет најлепших голова који су икада постигнути на светским првенствима.
Након окончања каријере, остао је у фудбалу, прво као председник Фудбалског савеза Југославије, а од јула 2005. до октобра 2007. обављао је функцију председника Црвене звезде и у том периоду клуб је остварио запажене резултате. Из Звезде се поново упутио на Исток, односно Јапан, где као тренер преузима Нагоју са којом у дебитантској сезони осваја треће место и бива проглашен за најбољег тренера тамошње лиге. Кулминација ипак следи касније, тачније у сезони 2010/2011 када његов клуб осваја прву титулу првака у историји.
Пикси је ожењен супругом Снежаном са којом има троје деце.

ГЕНЕРАЦИЈА 1991.
Златна генерација Црвене звезде која је 1991. године освојила титулу првака Европе проглашена је шестом Звездином звездом. Тог историјског 29. маја након бољег извођења једанаестераца, црвено-бели су савладали Олимпик из Марсеја и уписали се међу бесмртне. Након регуларних деведесет минута и продужетака није било голова. У истој сезони изабраници тренера Љупка Петровића су освојили национално првенство и били учесници финала купа.
Након тога држава се распала, уследио је крвави рат, и већина играча ухлебљење је потражила у иностранству. Ипак, тачно на дан историјског успеха, десет година касније, одржана је ревијална утакмица на Маракани, симболично названа "Сусрет генерација". Готово читава екипа је била на окупу и одиграла ревијални меч против играча који су у том тренутку чинили најјачи тим Црвене звезде. Велико признање сви из "златне генерације" чекали су ипак до 2010. године. Тада је на церемонији уприличеној поводом деветнаест година од освајања титуле континенталног првака, објављено да читава екипа добија статус шесте Звездине звезде.
Према распореду којим су представљени на церемонији проглашења, шесту Звездину звезду чине следећи играчи:
Стеван Стојановић, Душко Радиновић, Слободан Маровић, Владимир Југовић, Рефик Шабанаџовић, Миодраг Белодедић, Илија Најдоски, Роберт Просинечки, Дејан Савићевић, Синиша Михајловић, Дарко Панчев, Драгиша Бинић, Влада Стошић, Горан Василијевић, Ивица Момчиловић, Жељко Калуђеровић, Милић Јовановић, Горан Јурић, Раде Тошић, Владан Лукић и Љубиша Милојевић.