Tweet
Краљевина Југославија освојила је треће место на првом Светском првенству у фудбалу
Прво Светско првенство у фудбалу одиграно јула 1930. године у Уругвају донело је највећи успех тадашњем југословенском фудбалу – освајање трећег места. Испоставило се да је то такође највеће достигнуће српске репрезентације. Тада, у Монтевидеу, Краљевину Југославију представљао је тим сачињен од 16 играча из београдских клубова (БСК, „Југославија“, „Соко“) и једног из новосадске „Војводине“. Разлог одсуства хрватских фудбалера било је противљење пресељењу седишта Југословенског ногометног савеза из Загреба у Београд.
- Ратом измучена, разрушена, искрвављена Србија у сусрету са открићима савременог-модерног света, као што су филм, медији, мода, музика и наравно фудбал, свим весницима нове ере глобалног повезивања света, покушава да се пронађе у нечему што ће ускоро постати Нови XX век. У хаосу прављења новог грађанског друштва, између вековног блата и нове салонске моде, између диктатуре и националних сукоба, група ентузијаста осећајући ветрове новог света, жели да одведе младу и по много чему недозрелу Србију, тада Југославију, на први Светски Фудбалски Куп у Уругвај и тако јој пронађе место у будућој великој Светској Породици.
У то време фудбал су играли сиромашни, а са трибина га гледали богати, како закључују многи познаваоци спорта. Обични људи, који су имали своје послове и породице, заволели су ову игру и посвећивали јој своје слободно време. Таленат се није мерио новцем. Добар фудбалер био је истинска звезда, само због тога што га је комшилук подржавао, а потом и цео град.То је време романтизма и витештва, када се испод дреса носила „Карађорђева звезда“ уместо златне кајле. То је био тренутак истинске вредности спорта и спознаје његове суштине. Фудбал је била игра за себе, која није имала више циљеве од оних спортских.
На Светском првенству од укупно 13 репрезентација, четири су биле европске, међу којима и Краљевина Југославија. Многи савези одбили су позив, јер су као препреку видели дуго путовање до Уругваја. Чак ни то није поколебало најмлађу поставу на првенству, која је на утакмици против Бразила била стара 21 годину и 258 дана. Репрезентација Краљевине Југославије путовала је три дана возом до Марсеја, а потом шеснаест дана француским бродом „Флорида“ до Монтевидеа. На том путовању одрадили су и своје припреме за предстојеће првенство.
Репрезентација Краљевине Југославије на Светском првенству у Монтевидеу, 1930. године
Прву утакмицу репрезентација је играла против Бразила који су победили са 2:1, а први гол је постигао Александра Тирнанић који је наредног дана напунио 19 година. Следећи противник била је Боливија која је побеђена резултатом 4:0, при чему се тим селектора Бошка Симоновића пласирао у полуфинале, где је изгубио од домаћина са 6:1. С обзиром на то да се није играла утакмица за треће место, оно је додељено репрезентацији Краљевине Југославије, јер је поражена од светског првака. Занимљиво је поменути да је највише гледалаца било баш на тој утакмици, чак 93. 000.
Истинска воља и љубав према спорту и својој земљи одвели су млади тим Краљевине Југославије све до Уругваја. Уз минималне услове и велике напоре, освојили су треће место. Знали су за шта се боре и имали су јасан циљ. Све ово делује као бајка која почиње речима: „Некада давно на брдовитом Балкану фудбал се играо срцем, а не новчаником“. Остаје жеља и порука неким новим клинцима - вратите срце на терен.
Одлука о одржавању првог Светског првенства донета је 26. маја 1928. године, на конгресу ФИФА у Амстердаму. Годину дана касније у Барселони, одлучено је да се организација турнира повери тадашњем двоструком олимпијском шампиону, Уругвају, који је уједно требало да прослави један век постојања независне државе.
На инаугуралном Мундијалу учествовало је само 13 репрезентација, од чега девет са америчког континента и четири из Европе. Четири британске репрезентације нису имале право наступа пошто у то време уопште нису биле чланице ФИФА, а многи национални савези одбили су позиве из протеста што се турнир не одржава у Европи или наводећи тронедељно путовање бродом као хендикепирајући фактор у односу на америчке селекције. Европу су тако представљале Француска, Белгија, Румунија и Краљевина Југославија.
Сви мечеви играни су на три стадиона у Монтевидеу, Јужноамериканци су, према очекивању, доминирали, мада се ни Европљани нису обрукали. Први гол свих времена на светским првенствима постигао је Француз Лусиан Лоран, у победи "триколора" над Мексиком (4:1). Французи су у следећем колу изгубили од Аргентине (0:1), пошто је судија одсвирао крај већ у 84. минуту, а онда схватио грешку и позвао натраг на терен фудбалере, од којих су неки већ били под тушевима!
Оба полуфинала обележила је доминација тимова из Јужне Америке. Репрезентација САД, са неколицином енглеских фудбалера у својим редовима, поражена је од Аргентине резултатом 6:1, док је домаћин истим резултатом савладао Југославију, иако су плави повели са 1:0.
Финале је одиграно 30. јула, пред око 100.000 гледалаца на легендарном стадиону Сентенарио, на ком Уругвајци и данас организују интернационалне мечеве. Верује се да је прво полувреме играно лоптом Аргентинаца, а друго уругвајском, пошто две стране нису могле да се усагласе на други начин. Аргентина је после првих 45 минута водила са 2:1, али у наставку није одолела, тако да су победом од 4:2 (Дорадо 15, Сеа 57, Ириарте 68, Кастро 89 - Пеуселе 20, Стабиле 37) титулу освојили домаћи фудбалери.
Из руку председника ФИФА Жила Римеа, пехар је примио капитен Уругваја Хозе Назаси.
1930. УРУГВАЈ: Са брода до полуфинала
Југословенски фудбалери допутовали су у Монтевидео бродом, после 18 дана пловидбе, а њихови тренинзи, који су се сводили на трчкарање по бродској палуби, постали су део предања које су генерације навијача преносиле "са колена на колено".
Без правих припрема, Југословени су на старту турнира начинили сензацију, победивши Бразил са 2:1. Први гол за плаве на шампионатима света у том сусрету је постигао 18-годишњи Александар Тирнанић. Изабраници Бошка Симоновића потом су са 4:0 декласирали Боливију и као победници групе пласирали се у полуфинале, где их је чекао домаћин.
Пред крцатим трибинама Сентенарија, у карневалској атмосфери, наши су повели голом Секулића и најавили ново изненадјење, медјутим, Уругвајци су убрзо изједначили и након тога постигли још пет погодака за уверљив тријумф. У чувеној акцији за водјство Уругваја од 2:1, учествовао је један полицајац, који је лопту из гол-аута вратио у игру и омогућио Анселму да савлада "Ел Гран" Милована Јакшића.
Југославија је на првом Светском првенству поделила треће и четврто место са селекцијом САД и постала најбоље пласирани представник Европе.
Играчи:
Милован Јакшић 3 (наступа) / 0 (голова), Милутин Ивковић 3/0, Драгослав Михајловић 3/0, Милорад Арсенијевић 3/0, Момчило Ђокић 3/0, Љубиша Стефановић 3/0, Ивица Бек 3/3, Благоје Марјановић 3/1, Александар Тирнанић 3/1, Ђорђе Вујадиновић 3/1, Бранислав Секулић 2/1, Драгутин Најдановић 1/0 и Бранислав Хрњичек.
Селектор:
Бошко Симоновић
Резултати :
СП 14.07.1930 Југославија - Бразил 2-1 (2-0)
СП 17.07.1930 Југославија - Боливија 4-0 (1-0)
СП 27.07.1930 Уругвај - Југославија 6-1 (3-1)
Полуфинале :
Аргентина - САД 6:1
Уругвај - Југославија 6:1
Финале :
Уругвај - Аргентина 4:2
Коначан пласман :
1. Уругвај, 2. Аргентина, 3-4. Југославија, САД
Бошко Симоновић (Божа Дунстер)
Фудбалер, спортски функционер, новинар
Бошко Симоновић је рођен 12. фебруара 1898. године у Шиду.
Иако архитекта по професији, Симоновић никада није радио у струци, већ је цео свој живот посветио спорту, посебно фудбалу.
Архитектуру је завршио у Београду (1923). Био је голман, и чувао је мрежу Српског мача а касније и БСК-а. Током играчке каријере постао је и фудбалски судија. Постао је први српски судија који је водио једну међународну утакмицу. Било је то 1923. године када је у Букурешту судио утакмицу између Букурешта и БСК-а. Престао је да суди због прелома ноге који је доживео на санкању.
У БСК-у је био на разним функцијама од 1919, а потом је 21. марта 1930. на првој седници новоизабраног управног одбора Југословенског ногометног савеза изабран за савезног капитена. Изабрао је тим који је учествовао на Светском првенству 1930. у Монтевидеу и стигао до полуфинала. Први пут је репрезентацију предводио са клупе 13. априла 1930. у утакмици Балканског купа против Бугарске(6-1) у Београду. Последњи пут је седео на клупи репрезентације 3. јула 1932. такође у утакмици Балканског купа против Румуније (3-1) у Београду. Укупно је био селектор репрезентације на 23 утакмице.
Био је савезни капитен који је водио југословенску фудбалску репрезентацију на Прво светско првенство 1930. године у Монтевидео и са њом освојио бронзану медаљу. Фудбал је почео да игра као голман у БД "Спортски мач" (1912), а затим је прешао у Београдски спортски клуб. Када је престао да игра фудбал, посветио се суђењу. До 1923. био је фудбалски судија. Истовремено је од 1919. био на разним функцијама у Београдском спортском клубу, а од 1930. Године у Фудбалском савезу Југославије.
Један је од заслужних за афирмацију југословенског фудбала у свету. Савезни капитен фудбалске репрезентације Југославије био је с мањим прекидима од 1930. до 1941. На челу репрезентације налазио се 46 пута. Симоновић је са својом екипом, састављеном искључиво од играча београдских клубова, пошто су загребачки, сплитски и сарајевски савези бојкотовали одлазак у Уругвај, на Првом светском фудбалском првенству у Уругвају 1930. освојио треће место, што је по пласману један од највећих успеха нашег фудбала на међународној сцени. Поред освајања трећег места на Првом светском фудбалском првенству, међу значајне успехе репрезентације под његовим вођством спада и освојено прво место на Балканском купу 1935. и победа над Енглеском 2:1 (1939).
Више година Бошко Симоновић је уређивао лист "Спортиста", а 1939. је покренуо први спортски дневни лист у Југославији под називом "Спортски дневник". После Другог светског рата једно време био је технички руководилац фудбалске екипе спортског друштва "Вардар"(Скопље).
Бавио се историјом и документацијом југословенског фудбала. Умро је 1965. године у Београду.
Михаило Андрејевић Андрејка
Др Михаило Андрејевић Андрејка (Пожаревац, 3. јул 1898 — Београд, 20. септембар 1989) био је српски лекар, фудбалер и истакнути фудбалски радник.
Почетак његове каријере био је паралелан са почецима БСК-а. Као изузетно даровит већ 1914. заиграо је за први тим. Почетком рата одлази у добровољце. Заробљен је и одведен у Бугарску. Ту је наставио да се бави фудбалом наступајући за Левски и ФК13. Побегао је из заробљеништва и 1918. је учествовао у пробоју Солунског фронта. По ослобођењу је одиграо још неколико утакмица за БСК, а затим је наступао за резерве бечког Винершпортклуба.
По завршетку каријере одмах је ушао у управу БСК-а. По пресељењу савеза из Загреба у Београд 1930. изабран је за секретара за спољне послове. Имао је велике заслуге за одлазак репрезентације на Светско првенство у Уругвају 1930. За председника савеза је изабран 1939. За члана Надзорног одбора Фифе изабран је 1932, а већ 1936. постао је члан Извршног комитета. Био је председник Арбитражне и Медицинске комисије Фифе. Члан Фифе је са прекидима остао до 1982. када је изабран за доживотног почасног члана. 1984. био међу седморицом заслужних фудбалских радника, првоодликованих орденом Фифе, а добио је и Златно признање МОК-а.
Михаило Андрејевић је још као фудбалер постао доктор медицине. Био је професор на београдском Медицинском факултету у периоду 1953-1969. До пред крај живота писао је у „Недељној Борби“ занимљиве и надасве корисне чланке из области медицине. До смрти је обављао функцију председника Удружења ратника Србије 1914-1918. Написао је књигу својих успомена под насловом „Дуго путовање кроз фудбал и медицину“.
Према тврђењу његовог сина, на полувремену мајсторице за пласман на Светско првенство у фудбалу 1974., Андрејевић је убризгавао чоколаду у вене југословенских фудбалера. Југославија је преко Каталинског постигла побједоносни погодак и отишла на Мондијал.
Александар Тирке Тирнанић
Рођен 15/07/1910 - † 13/12/1992.
Место у тиму десно крило
Утакмица за репрезентацију 50
Голова за репрезентацију 12
Дебитовао 06/10/1929
Играо у клубовима: БСК (Београд)
Тешко је поверовати да ће се и у следећим деценијама поновити спортска каријера какву је имао Александар Тирнанић, десно крило предратног БСК-а и државне репрезентације и послератни селектор "плавих".Популарни Тирке је педесет седам година био непрекидно у нашем фудбалу!
Доживео је много радости и горчина: у животу, и у фудбалу. Први светски рат му је однео оца, радника металца, који је 1914. био војник храбре српске војске. У Другом светском рату изгубио је мајку у рушевинама бомбардовања Београда 1944. године.
Тирке је био један од оних београдских малишана који је заљубљено јурио за лоптом по неким теренима Баре Венеције, која се налазила између данашњег Београдског сајма и Железничке станице.
Ту га је запазио Раденко Митровић и одвео у славни клуб "Југославија", где Тирке остаје само годину дана. Одатле прелази у БСК и у изузетној генерацији игра за трећи тим подмлатка заједно са Вујадиновићем, покојним Крчевинцем и осталима.
Пре рата БСК је тешко излазио на крај са загребачким "пургерима", како су навијачи популарно назвали играче "Грађанског". Са "Хајдуком" и "Југославијом" је ишло много лакше, мада је понекад на тим утакмицама долазило до усијања. Посебно је било тешко у Сплиту.
На једној од тих бурних утакмица дошло је до туче између играча. У терен су улетели жандарми да направе ред. Чак и њихов старешина - полицијски писар, како су се они тада звали. И он је с леђа ударао београдске фудбалере. Тирке је то приметио, куцнуо га по рамену и кад се овај окренуо - снажно га оШамарио.
- Господин писар је био збуњен - присећа се Тирнанић тог немилог догађаја. - Од ударца му је пала шапка, сагнуо се да је дохвати, тада је уследио волеј ударац у његову задњицу. Бауљао је и не окрећући се напустио игралиште. Мислио сам да ће ме сачекати после утакмице. Није, ваљда је схватио своје недолично понашање. А ко зна, можда се и уплашио.
Тирке је као млад био пргав, кочоперан, брз на језику, али и ратоборан. Имао је прави фудбалски темперамент. Ван терена био је благе нарави, ведар, духовит, козер који је с мало речи успевао да насмеје друштво.
Са седамнаест година Тирнанић дебитује за први тим БСК-а. Убрзо потом облачи дрес с државним грбом. Случај је хтео да деби овог фудбалског аса, а и последња, педесета утакмица у дресу репрезентације, буде са истим противником -најбољим тимом Румуније.
У том раздобљу од једанаест година (1929-1940) исписане су најлепше странице Тиркетове играчке каријере. Био је учесник Првог светског првенства у Монтевидеу 1930, да би затим готово непрекидно играо на свим теренима на којима је играла југословенска репрезентација.
Александар Тирнанић је рођен 1908. у Крњцву, селу поред Смедцрева. Као беба, са родитељима прелази у Београд, где је као пензионер живео до смрти.
Фудбалску каријеру почео је као тринаестогодишњи дечак. Брзо је крчио пут до афирмације. За БСК је одиграо 500 утакмица, а 50 пута облачио је дрес са државним грбом.
Био је сјајно десно крило, са Мошом незаборавна десна страна "плавих", тандем асова којем су навијачи певали песме.
После рата, тридесет седам година радио је у Фудбалском савезу Југославије, као професионалац, као савезни капитен или стручни саветник.
Саставио је 102 државне репрезентације, био је селектор на Светским првенствима у Швајцарској 1954. и Шведској 1958. и на Олимпијским играма у Лондону 1948, Хелсинкију 1952. и Риму 1960.
Тирнанић је био потпуно предан фудбалу, чак је и школу запустио. Рано је осетио сласт велике фудбалске звезде и није могао да се врати у скамије и учи досадна гимназијска штива. Волео је фудбал и живот. Као и сви млади људи, није мислио шта ће сутра бити. Летео је на крилима славе све до почетка Другог светског рата.
У деценији између 1930. и 1940. Тирнанић је проживео веома богат и буран живот. Путовао по свету, играо фудбал, давао голове, дрибловао, узносио гледаоце својом вештином и мајсторством.
Тирке и Моша били су тандем и ван фудбалског терена. Друговали су, данима и ноћима седели код "Сабље димискије", тада познате београдске кафане код Ботаничке баште, играли билијар, карте, шетали корзоом... Били су наши први професионалци у фудбалу. Нису радили, играње им је било све - радост и егзистенција.
Александар Тирнанић је био човек великог шарма, духовит на терену и ван њега. Волео је сва задовољства живота, имао је укус за све што је лепо. Волео је људе, музику, друштво, кафану...
- Пре рата је мало ко водио рачуна о томе шта играчи раде у слободним часовима - објашњава Тирке. - Моша и ја смо сваке вечери излазили, седели по кафанама, забављали се. Никоме није падало на памет да нас критикује, још мање да сматра како неспортски живимо. Такво је било време. И схватање. Ми смо, као и остали, тренирали редовно, трчали на утакмицама, борили се, Често одлучивали и победника, па је било чак и симпатично живети јавни живот. Моша је био популарнији од мене.
Било где да седнемо, одмах би за наш сто стигло пиће или би нас келнер упитао шта желимо, јер то наручује навијач за другим столом. Најчешће нисмо стизали да платимо оно што бисмо јели и пили.
У том већ заборављеном времену Тирке је проживео најлепшу деценију своје младости. Био је ноћник, играо боемски фудбал, навијачи су га обожавали... Њему је сваки дан био свечаност.
Пре рата Тирнанић се радо дружио са напредним студентима. Познавао је Кочу Поповића, друговао са Веселином Маслешом, виђао Лолу Рибара... Није био организован, али се знало даје симпатизер комуниста. Носио је поверљива писма Партије у Париз. Био је дискретан: никад није питао шта је, али је знао да је то важно и поверљиво.
Био је један од најпопуларнијих спортиста који је подржао акцију напредних људи да се бојкотују Олимпијске игре 1936. у Хитлеровом Берлину.
После рата, Тирнанић постаје један од устројитеља фискултурног покрета у новој Југославији, први (опет!) професионалац у тадашњем ФИСАЈ-у, ради у фудбалу.
Прву послератну утакмицу наша репрезентација игра у Прагу 1946. Тај тим, који је победио Чехословачку (2:0), саставио је Александар Тирнанић. Тада још није био промовисан у савезног капитена, већ је у својству чиновника у тек основаном Фудбалском одбору при ФИСАЈ-у. Касније, после повлачења Микице Арсенијевића са дужности аматерског селектора, Тирке постаје савезни капитен, једини стручњак који ће преко сто пута саставити најбољи тим Југославије.
Тирке је био старо временски селектор: није од фудбала стварао науку, нити је играчима давао тактичке задатке. Тражио је од њих само једно: да имају стваралачки однос према фудбалу! Дао им је слободу, инсистирао на залагању, трчању и храбрости.
Како је он вршио селекцију, остаће тајна коју никад нико неће одгонетнути. Често му је било довољно да неког играча види само на једној утакмици и да у њему, пре свих других, запази не само таленат, већ и крајњи домашај. Све се код њега заснивало на интуицији, чулу које је боље од фудбалске теорије и свих "логика" стварало хомогену композицију.
Александар Тирнанић је био селектор великог сензибилитета. Умео је да осети не само фудбалско разумевање, већ и духовно допуњавање играча, да споји све те карике у чврст, нераскидив ланац. Играчи су га волеии, општио је с њима на једноставан, фудбалски начин. Добро их је осцћао, а они су њега разумели. Био је ауторитет на веома оригиналан начин-једноставним прилазом игри и вером у изабраника.
На дужности селектора - том усијаном престолу - био је годинама. Док су се други лако топили, он је одолевао, било као члан селекторске комисије или као савезни капитен. И то је једна од мистерија везаних за овог "Човека од фудбала". Малициозни кажу да је био толико "еластичан" даје дозвољавао да му тим "састављају" или на њега утичу високи функционери ФСЈ. Добронамерни тврде даје његов успех лако објаснити: био је човек интуиције и праве фудбалске крви.
Кад су га критиковали, бранио се осмехом, духовитошћу, понекад и на саркастичан начин. Са новинарима се није свађао, још мање доказивао своје идеје и намере. Био је супериоран у својој доследносли - да поверење увек поклања најбољим играчима, независно од њихове тренутне форме.
После сјајне победе наше репрезенатације над Италијом у Торину (4:0), када су Бобек и Митић седели на клупи, а Чајковски уступио место младом Доброславу Крстићу из Војводине, "плави" су играли у Београду са Енглезима.
Златко Чајковски се тешко мирио с тим да не игра за државни тим. Дошао је у канцеларију ФСЈ и преклињао Тирнанића да га постави у изабрани лим. Тој дирљивој сцени присуствовао је и аутор књиге.
- Пане - тако су играчи од милоште звали Тиркета - молим Вас да ми верујете: бићу у недцљу најбољи играч на терену - рекао је Чик у једном даху. - Тренутно играм слабо за "Партизан", нисам концентрисан, хтео бих у иностранство, морам да мислим и на дане после фудбала, имам породицу, на великим сам мукама.
Чик је отишао, Тирке му није ништа обећао, али ми је одмах рекао: "Срећом, добро га познајем. Играће у недељу, сви ће ме нападати пре утакмице, али сам сигуран да ће Чик бити сјајан. Он је фанатик, борац, није заборавио да игра".
Чајковски је био у праву. Тирке није погрешио што му је веровао. У мечу против Енглеза (Митић је дао гол, победили смо - 1:0). Чика су сви новинари оценили "десетком", био је јунак утакмице! Такав је селектор био Тирнанић.
Јавност је дуго веровала да Тиманић, као какав љубоморни паша, чува свој фудбалски "харем" (репрезентацију) за себе, као да је богомдани селектор. Желели су нову личност, промену, неког млађег човека.
Тирке је одолевао свим притисцима, умео је, кад треба, да буде и "играч на жици", и зато је истрајавао као савезни капитен. Кад је дошло време да се повуче, остао је у ФСЈ, као стручни саветник.
Његов миљеник био је Миљан Миљанић. Чудно? Јер, Миљанић је стручњак који има потпуно супротан стил рада, другачије схватање игре, опредељење, начин селекције...
Тешко је рећи да ли је у том односу било обостране искрености или су, као углађени људи, били под непрозирном маском. Ипак, Тирке је давао савете Миљанићу. Нарочито је инсистирао на томе да се млади стручњак не поводи за модом, да не пресађује на наш фудбал оно што су тренутно поседовали Мађари, Немци, Енглези или Холанђани.
- Таленат је у ногама, фудбалска интелигенција у глави -говорио је Тирке. - Ми морамо сачувати играчима слободу духа, тај наш смисао за импровизацију и игру, дати им слободу да самостално решавају ситуације на терену. Морамо неговати агресивну игру, нисмо за дефанзивно лоптање, то није у нашем менталитету.
То је било Тирнанићево гледање на фудбалску игру и играче. Његов најдаровитији наследник Миљанић није хтцо да иде путем свога учитеља. Веровао је у своје "светске погледе" на фудбал.
Тирнанић је сав био на овом тлу, тумачио је и објашњавао наш менталитет, играче који су били као и он: страствени, борбени, храбри, разиграни...
Благоје Моша Марјановић
Рођен: 09/09/1907 - † 01/10/1984
Место у тиму: Нападач
Утакмица за репрезентацију 57
Голова за репрезентацију 36
Дебитовао у репрезентацији: 28/06/1926
Играо у клубовима:
СК Југославија(Београд),
СК Олимпија(Београд),
БСК (Београд),
СК Чукарички(Београд),
ФК Динамо(Панчево),
НК Пролетер(Осијек)
Некад је било довољно рећи: Моша, и знало се о коме је реч. Био је инкарнација фудбалског мајсторства у времену између два рата. Сјајан играч, ненадмашан голгетер. Више од деценије био је синоним БСК-а, нашег најбољег и најуспешнијег фудбалског клуба. Незаменљиви државни репрезентативац, његов рекорд - 36 голова за "плаве", премашен је тек после Другог светског рата.
Почео је да игра још као дечак, у трећем тиму подмлатка "Југославије", да би га Раденко Милровић, највећи ловац на таленте, одвео у БСК. Мошина каријера била је скоковита. Брзо је постао првотимац и репрезентативац. Готово да је било незамисливо да прође утакмица, а да Моша не постигне гол.
Дуже од једне деценије био је незамјенљиви репрезцнтативац. Играо је на месту центарфора, десне полутке и десног крила. Био је веома ауторитативан играч. Његова реч слушала се без поговора. У БСК-у и државној репрезентацији. Са Тирнанићем, сачињавао је чувену десну страну београдских "плавих". Њихово мајсторство опијало је гледаоце.
Моша је за време рата био у заробљеништву. По повратку, посветио се тренерском позиву, радио је у нашој земљи и у Италији. Разболео се у тренутку када се спремао да оде у Каиро. Једно време примао је инвалидску пензију, касније је добио националну пензију, као заслужни мајстор спорта...
Са супругом Планинком, кћерком и сином, Благоје Марјановић је становао на Теразијама, у Игумановој палати. Једна витрина је прави мали музеј Мошиних трофеја, одликовања, признања, сувенира, заставица... Неколико кожних албума пуни су старих пожутелих фотографија. Ту је и књига покојног Љубише Вукадиновића - "Хиљаду голова Моше Марјановића".
Једна блистава играчка и веома успешна тренерска каријера је у том кутку над којим доминира Мошина слика. Најдража успомена: на рукама га носе са терена Сава Антић, голман Цветковић, Јуричко... Освојен је пехар маршала Тита, БСК је на стадиону ЈНА у финалу савладао тим "Хајдука" резултатом 2:0.
- Небројено пута сам изношцн са терена на рукама навијача - каже Моша, наглашавајући самогласнике. - Али, ово јенешто друго (Шири руке, криви главу на једну страну), био самтренер, тада се радост појачано доживљава. У том послу много је патњи, а мало радости, зато су тренуци тријумфа, драги,незаборавни...
Мошина соба је и данас сва у плавом. Објашњење даје његова супруга: "Он је лудо волео предратни БСК, клуб у коме је постигао све, И зато је после рата с толико жара и љубави тренирао данашњи БСК, овај с Карабурме".
На кућном капуту запажам клупску значку БСК-а. Приметио је да сам на њој задржао поглед.
- У моме детињству које сам провео у Београду, у општини Палилула, где сам и рођен, у прво време знали смо за кликере и клис. То су биле наше игре. И у тим играма био сам најбољи. Неко нас је једном одвео да видимо како у порти код Светосавске цркве деца јуре за неком надуваном кожом. Та играчка се зове лопта. Узбуђени и радознали, мој брат Никола, неколико дечака из краја и ја пошли смо да видимо то чудо. И лопта нас је опчинила. Жива, неукротива, чудно је одскакала, летела кроз ваздух... То нам се допало. Одмах смо одлучили да скупимо паре и купимо лопту. Лутали смо градом и у Балканској улици нашли радњу која је у то време продавала кожне лопте. Нисам ни слутио да ће баш та лопта одредити моју судбину. Тачније, фудбал је мој живот! Од тих дечачких дана до данас он је за мене седиште свега.
За наш предратни фудбал Прво светско првенство било је догађај који је учинио да фудбал пређе оквире спорта и постане део друштва. Сензационалне победе наше репрезентације у далеком Уругвају 1930. године имале су велики одјек. То више није била игра "доконих младића". Они су тамо репрезентовали земљу.
- Наш успех у Уругвају - сећа се Моша - био је прекретница за београдски и југословенски фудбал. Одједном сви су почели да нас гледају с уважавањем, новине су писале о нама, доносиле наше слике, постали смо људи великог публицитета... Београђани су тада певушили песму: "Монтевидео, Бог те видео..." и били поносни на своје љубимце. Тирке и ја више нисмо могли да идемо улицом а да нас људи не поздраве скидањем шешира. У кафани, келнери би одмах доносили пиће или би нас питали шта желимо, то наручује "господин за оним столом". Најчешће, ми те људе нисмо знали. Колико ми се пута догодило да ме момак из радње позове унутра, а газда покаже нов енглески шлоф, паришку кошуљу или кравату из Беча. Попричамо мало о фудбалу, спремам се да кренем, а момак ми даје пакет. Трговац само климне главом: "То је за вас, Мошо, за онај гол који ћете дали у недељу". Имао сам парфимеристу који је специјално за мене правио колоњску воду, свог берберина Саву, који је радио код мајстора Грујића у Призренској улици, обућара који ми је правио ципеле по мцри... Тако је онда било.
У даљем разговору дознајем да је после светског првенства БСК први почео да даје новац играчима. У почетку,паре су примали само Моша Марјановић и Тирнанић. Касније, када су из Осијека доведени Густав Лехнер и Фрања Глазер, потом Ернест Дубац, па Бруно Кнежевић из Загреба, а пред рат Петар Манола из Сарајева и Срђан Мркушић из Сплита, београдски "плави"' су већ били готово професионална екипа.
Моша каже да је он прву плату примио у изненађујућем износу за оно време - 1.800 динара. Тирке је имао три стотине мање, остали играчи нису примали ни премије.
Тек 1935. БСК је увео плате (за играче који нису радили) премије, које су биле 500, 800 до 1.000 динара, када су биле у питању утакмице са месним ривалом СК "Југославијом" и загребачким "Грађанским", који је по снази и играчким квалитетима стајао уз бок БСК-у, а повремено био и бољи.
Пијемо кафу, Моша показује руком на телевизор и мршти се.
- Данас је тешко играти фудбал - искрен је стари ас. - Трчи се много, стартује оштро, покривање противника је стриктно, чим играч прими лопту, мора да очекује да ће бити ометен, често и безобзирним стартом. Мало је могућности да се данас покаже мајсторство. Било би бесмислено да тврдим како смо ми били талентованији од ове данашње генерације. Не, све је у прогресу, па и фудбал. Али, данас се игра другим ритмом. Мене често питају стари пријатељи зашто данашњи играчи не знају да шутирају волејем, као некада ја (то је била једна од Мошиних специјалности). Не могу да их убедим да знају, можда и боље него ја, али нема шанси, тек понекад догоди се да нападач има слободан простор за волеј.
Предочавам Моши да је био најбољи голгетер свога времена, да такво сналажење пред голом, ту савршену технику шута и интуицију други нису имали.
Он обара поглед, смеши се крајем усана, врти главом: -Можда сам био лукавији од других. Мени је у шеснаестерцу мозак брзо радио. Водио сам рачуна о свему; како је постављен голман, противник, саиграч, ко има лопту... Знао сам и како ко проиграва од мојих другова. Не само Тиркета, како то људи мисле, знао сам и остале: Вујадиновића, Ваљаревића, Глишовића, Божовића... Увек сам се трудио да реагујем муњевито, схватио сам да у фудбалу одлучују делићи секунде,зато сам голове давао и ђоном, петом, грудима, чак и стомаком... Нисам цепао мреже, нисам био тобџија, за мене је било важно само да лопта пређе гол-линију.
Био је дуго тренер, чак и наше репрезентације, и занимало ме је зашто није створио "новог Мошу".
- Све што сам знао, преносио сам играчима. Несебично. Хтео сам да играју брзо, рационално, ефикасно... Нарочито сам волео Саву Антића. Био је чудесно талентован, сјајан играч. Није постао легенда, јер је играо у малом клубу. Да је био играч "Партизана" или "Црвене звезде", о њему би се и данас причало. Веровао сам да ће Сава бити мој наслцдник. Касније сам све наде полагао у Скоблара. То је величанствен играч. Најкомплетнији. Имао је све. Чак јачи темперамент него Антић. Требало је да Јошка Скоблар игра центарфора и био би Моша свога времена. Знате, као тренер схватио сам да се голгетер рада. л мене нико није створио, ни ја друге нисам могао да научим да дају голове. То је тако: имаш дар за то или га немаш.
Моша је последњих година ретко излазио у шетњу градом. Читао је новине, гледао телевизију, страствено куповао лозове и попуњавао тикете Спортске прогнозе. На свет око себе гледао је са висине свог трећег спрала. Често је на прозору, мења расположења. Више је сетан него ведар. С његовом судбином последњих година, тешко је и бити у добром расположењу.
Ипак, Моша је све јуначно подносио. Чудне су снаге помирења у њему. Он није био обичан играч, ни обичан тренер, није чак ни човек са обичном судбином. Живот најпопуларнијег југословенског фудбалера пре рата потврда је да трајне среће нема. Постоје само тренуци среће. За овог човека дани радости давно су прошли. Све мање је оних људи који су уживали у Мошиним головима, одлазе... Али, легенда о Моши живи и траје, л данас је он инкарнација голгетерске вештине.
Као млад, Моша је знао да пије из чаше живота. Већ двадесет година његови дани пуни су горчине. Када је доживео мождани инфаркт, његова немоћ била је трагична. Као спортиста који је навикао да побеђује, није се предао. Извојевао је и ту најтежу победу: поново је научио да говори и хода. Умро је у Београду 1.10.1984.године.
На фудбалском терену био је непредвидљив,лукав,интелиг ентан...готово недодирљив у својој супериорности.
данас,када више није жив,остале су успомене, а за нас благи добри човек сребрне косе и отврдле резигнације.Живи у сећањима својих обожавалаца,пријатеља и свих који су га знали. Остао је и надимак - Моша - синоним голгетерског умећа.