Ој војводо Синђелићу

Ој војводо Синђелићу,
српски сине од Ресаве равне.
Ти си знао Србина заклети,
како ваља за слободу мрети.

Пушка пуче, бој се вије,
а Синђелић љуту битку бије.
Љуту битку бије за слободу,
за слободу српскоме народу.

Ој војводо ти си пао,
али душман још од тебе стрепи.
Душманске си посекао главе,
зато тебе Срби радо славе.
Ти си дао живот за слободу,
за слободу српскоме народу.


Војвода Стеван Синђелић

Стеван Синђелић се родио 1770. године у селу Војсци, у Округу моравском. Његов отац, угледни занатлија Радован Ракић је умро врло млад, па се Синђелићева мајка Синђелија преудала у друго село. Зато су га људи по мајци Синђелији прозвали Синђелић. Пре устанка служио је код чувеног ресавског кнеза Петра, кога су дахије пред почетак устанка посекле. Још пре него што ће подићи устанак, Карађорђе је прелазио преко Велике Мораве и састајао се са Синђелићем и договарао се о почетку устанка, па је Синђелић почео да прикупља народ ресавског краја за устанак. Чим је објављен устанак у Орашцу, Карађорђе је о томе обавестио Стевана Синђелића.

Стеван Синђелић је одмах побунио целу Ресаву. Турци, који су били у Ћуприји, чим су чули за устанак Срба крећу против устаника. Стеван Синђелић је то на време сазнао, па их је спремно дочекао на Јасењару, између Свилајнца и Ћуприје и потукао до ногу. То је било његово прво бојевање и први ратни успех.

После тога, Синђелић је учествовао у боју на Иванковцу са Миленком Стојковићем и Петром Добрњцем, где су сви скупа победили Хафис-пашу, кад им је Карађорђе дошао у помоћ. У боју на Иванковцу, Стеван Синђелић се показао као добар и способан војсковођа, па га је Карађорђе поставио за војводу ресавског.

Након боја на Иванковцу, Стеван Синђелић је са Добрњцем ратовао по моравској долини и освојио: Ћуприју, Параћин и Ражањ, до Делиграда. Ту су ископали и утврдили велике и јаке шанчеве у којима су дочекали нишког Ибахим-пашу са многобројном војском, у исто време када је био бој на Мишару (1806 године)

Прича о Стевану Синђелићу

БИТКА НА ЧЕГРУ 1809 ГОДИНЕ

После славних победа на Иванковцу, Мишару и Делиграду, устаници су спремали општи офанзивни план у свима правцима неослобођене земље, тако да је и Ниш дошао у обзир за ослобођење од Турака. Карађорђе и остале војводе очекивали су од продужења рата не само проширење граница новоослобођене Србије, него ослобођење и осталих наших области испод Турака, зато су спремили општи офанзивни план у Свима правцима. Вожд Карађорђе имао је следећи план: »Да се српска војска окренес на једну страну«. Јер, како је објашњавао »Више Ниша има Дервен, да се може ухватити и тамо у Црној Реци поставити други Делиград и Турцима прекинути пут за Ниш«. Премда је Карађорђе био за офанзивни рат, није хтео, да се далеко надире, док су народне старешиине биле супротног гледишта.

Стога Карађорђе упути ка Нишу око 18.000 војника под командом Милоја Петровића - Трнавца и са њима војводе: Петра Добрњца, Стевана Синђелића, хајдук Вељка Петровића, Илију Барјактаревића и др. Уопште те године српСка војска предузела је офанзиву и извршила операције према своме плану у четири правца и то: војвода Миленко Стојковић кренуо је на исток у правцу Видина, кнез Сима Марковић пошао је преко хучне Дрине, у Босну, док је Карађорђе са својим Шумадинцима кренуо на југозапад како би се састао са црногорском војском, јер је крајем априла 1809 године уговорио са изасланиницима црногорског владике Петра И на састанку у Тополи, да заједнички ударе на непријатеља, како би »Босну што пре ослободили од турске власти. На југ према Нишу како мало пре рекосмо био је упућен Милоје Петровић. Кум Милоја Петровића, Младен Миловановић био је претседник Савета и врло поверљива личност Карађорђа, те је његовим заузимањем Милоје постављен за команданта јужног фронта уместо Петра Добрњца дотадашњег команданта Делиграда - иначе великог непријатеља Младена и Милоја.

Младен је мислио да ће српска војска сигурно узети Ниш, па се просто плашио, да се Петар Добрњац као његов непријатељ не обогати ратним пленом ио ослобођењу Ниша, те наговори Карађорђа да постави Милоја за команданта, надајући се да преко
њега добије најглавнији део плена за себе. Ето у так*вим је околностима вођена борба на фронту према Нишу.

Трупе Милоја Петровића кренуле Су 15 априла 1809 године од Делиграда у правцу Ниша и то старим путем преко Мозгова, Суботинца и даље преко Крупца и Лесковика на Пападику и Каменицу где је стигла 21 априла те године пошто је тако прешла пут од 40 километара. Изгледа да је Србија тада располагала са 45.000 ратника од којих је Карађорђе повео у правцу Новог Пазара око 10.000 људи; према Дрини било је упућено 8.000 људи; док је према Нишу пошло око 18 000 војника како већ горе рекосмо. Одређивање снаге зависило је од важности поједињих операциских праваца, што јасно показује да је највећа снага упућена према Нишу, чији су стратегиски значај устаници добро уочили. Кад је стигла српска војска у Каменицу, војводе су одржали ратни савет, на коме су била заступљена два гледишта: једни су били зато да се одмах удари на Ниш а други су заступали супротно гледиште, да се Ниш не нападне одмах. Које је гледиште заступао Милоје Петровић, а које Петар Добрњац и хајдук Вељко Петровић, тешко је рећи, али је важно то што су одлучили да се не напада Ниш, те се почело са утврђивањем положаја и копањем шанчева. Турци су покушавали у више махова, да онемогуће учвршћивање Срба, али у томе нису успели, већ српска војска настане да блокира Ниш, како би га приморала на предају. Видевши да Нишу прети опасност, многи Турци покупе своје драгоцености и ствари од вредности и пре блокаде крену у правцу Софије. Дознавши за то Хајдук Вељко са војском нападне тај караван турски ,у кланцима између Ниша и Беле Паланке,
побије турску оружану посаду и велики плен зароби.

До напада на Ниш није дошло можда из тих разлога што се очекивао напад руске војске преко Дунава на Турке или пак због неслоге између Милоја Петровиића и Петра Добрњца, премда је турска војска у Нишу била бројно мања од српске.

На овом фронту бојиште се налазило између Матејевачке и Комренске долине на косама које се спуштају од Камените главе у правцу поменутих долина.

Јачина српске војске била је: пешадија око 16.000 војника, коњица око 2.000 војника, артиљерија: 2 пољска, 2 шестофунташи и 7 за шанац (позициских) топова.

Распоред трупа по шанчевима био је следећи:

1) На Равништу код Каменице био је главни командант Милоје Петровић, а испред Равништа били су у засебном шанцу његови бећари;

2) десно крило на Равништу било је под командом Илије Барјактаревића, војводе параћинског;

3) лево крило под Белим Брегом близу Горњег Матејевца, било је под командом Петра Добрњца а ту је био и Хајдук Вељко са својом коњицом;

4) резерва на Теменом Врху била је под командом Пауља Матејића, војводе млавског;


5) предњи положај на Чегру био је под командом Стевана Синђелића, војводе ресавског, који је имао око 3.000 пешака Ресаваца и 3 топа док коњице није имао.

Из предњег распореда јасно се види да је најистакнутији положај према Нишу био шанац на Чегру под командом Стевана Синђелића. Чегар је блага коса, један брежуљак покривен виноградима између села Каменице и Доњег Матејевца удаљен од Ниша 6 км. Чегар је турска реч што на српском значи путања (Стопало). А чегарски јунак Стеван Синђелић, рођен је у селу Војска у Ресави, на десној обали Мораве од оца Радована и мајке Синђелије, по којој се прозове Синђелић; пошто му је отац рано умро, мати се преудала у Село Грабовац. У то време једина војничка школа била је или служба код народних старешина или пак код хајдука. Синђелић је служио најпре код ресавског кнеза Петра из Гложана, кога су дахије погубили 1804 године, те је Стеван прихватио кнежевску власт и настане да се Ресава што пре дигне и да се придружи устанку који је био плануо око ње. Од тада он је био стално на челу јуначких Ресаваца све до Своје погибије на Чегру.

Пошто је шанац на Чегру био најближе Нишу Турци су се њега највише плашили, те су честим нападима намеравали да заплаше српску војску, али у томе нису успели. Онда су Турци покушали да подмите Стевана Синђелића, те су му послали пуну лубеницу жутих дуката, с тим да се преда Турцима или напусти положај. Ако напусти положај на Чегру добиће још товар дуката, ако се пак преда Турцима постаће паша. Српског војводу није засењивало турско богатство нити пак велики положај, те је новац вратио Турцима и послао им једну тикву пуну олова са поруком, да ће им послати још сто товара истог ако Турци напусте Ниш, и отиду одакле су и дошли, јер је Ниш српски а не турски. Из овога закључујемо, да Турци нису имали довољно војске у Нишу, да су се плашили напада српске војске и да су разним маневрисањем желели да добију у времену, док им стигне помоћ са стране.

Командант турске војске био је Хуршид-паша који је распоредио војску овако: пешадија и артиљерија били су распоређени у тврђави у Нишу, и на Винику, а коњица ван тврђаве на простору између Ниша и Нишке бање, чинећи местимичне нападе на нашу војску, а истовремено почели су да концентришу своје снаге са свих страна у Нишу. Главни део турске војске био је концентрисан према Русима у Бугарској. Руси су покушали да заузму турске тврђаве на левој обали Дунава код Ђурђева и Браиле али нису имали успеха. Одступање кнеза Прозоровског од Браиле 7 маја 1809 године и велики излив Дунава створили су врло повољно стање за Турке који су видели да Руси неће скоро моћи Дунав да пређу и због тога велики део турске војске био упућен у Србију према Нишу, око кога је сада турска војска бројила око 36.000 људи. Када су се потпуно пркпремили Турци су 1 јуна (19 маја) 1809 године ударили свом снагом на српску војску, али најтежи ударац био је на Чегру.

Ресавци су се јуначки борили и успешно су одбијалии више турских напада, али ти су успеси били привидни, док су Турци углавном постигли што су хтели, а то је да их Српска војска не узнемирава својим нападима на Ниш.

У намери на ослабе српску војску, Турци су предузимали диверзије према Књажеевцу (Гургусовцу) и у томе су успели да одвоје Хајдук Вељка Петровића који је са Својим коњаницима отишао да брани Књажевац, а доцније је то учинио и Петар Добрњац.

Главни напад на Чегар извршила је турска коњица од Доње Врежине потоком у правцу Доњег Матејевца, а испред ње била је лака турска артиљерија од два топа. Кад су Турци Стигли у Матејевачки поток испод Чегра, сјахали су са коња, па су потом јуришали на шанац. Срби су се храбро борили од јутра до мрака 19 маја (1 јуна) 1809 године засипајући плотунима турску војску наносећи јој велике губитке. Турци нису хтели назад, а ни Срби нису ни помишљали на отступање. Вук Караџић ово је забележио о овом страшном покољу:

»Турци Свом Силином ударе на ресавски шанац. Војници из других шанчева хтели су да иду Ресавцима у помоћ, али Милоје је наредио да се нико није макао, него сваки да чува свој шанац. Једни су Турци падали а други су преко њих ишли напред, и тако кад се шанчеви испуне. мртвима, живи преко њих навале на шанац и стану се са Србима бити пушкама, сабљама и ножевима и чупати се за вратове. Кад кнез Стеван виде да Турци обвладаше он из пиштоља запали џебану и отиде у вјетар са многим Србима и Турцима који су око њега били. И тако изгину сви Ресавци, око 3.000 људи, само сеиз Синђелићев остане у животу и дошавши међу Србе исприча им како је било на Чегру«. Изгинули су сви - скоро сви до једнога.

Догодило се као што песма каже:

Не побеже један од другога
Но погибе један уз другога!

Турци су победили али су изгубили око 10.000 људи, док су Срби које на Чегру које при повлачењу ка Делиграду око 4.000 јунака, али ипак то је био велики губитак, јер су толики људи павли у току једног дана. Поразом на Чегру ослобођење Ниша одгођено је још скоро за 70 година.

Два су главна узрока пропасти српске војске на Чегру: Непрелазак руске војске преко Дунава, те се Турцима дала могућност да против Срба употребе велику и силну војску, а друго старешине над српском војском на овом ратишту нису одговарале своме задатку, док се је војска борила славно, лавовски. Србија после пораза на Чегру налазила се у тешкој и деликатној ситуацији јер је постојала могућност да Турци још тада заузму ослобођени део земље. Међутим Турци су остали у Нишу јер су јасно видели колике су губитке имали борећи се само са једним делом српске војске на Чегру, те су и сами закључили да се са рајом није шалити. После месец дана одмора и припремања Турци су ударили на Делиград. Они су га после велике борбе заузели, али нека већа освајања нису постигли већ су били приморани да се врате натраг на траницу без икаквих територијалних промена.

На овом историском месту где је Стеван Синђелић херојски погинуо са својим друговима подигнут је 21 јуна 1878 године по ослобођењу Ниша споменик
ресавском јунаку с натписом: »Војводи Стевану Сињђелићу и његовим неумрлим борцима који овде славно изгибоше 19 маја 1809 године нападајући Ниш«.

Али тај мали споменик није био достојан великана над чијим се костима уздиже, те је после 118 година од Чегарске битке подигнут достојан споменик освећен 1 јуна 1927 године.

Овај споменик светли као кула светиља и Стално понавља ове Хорацијеве речи:

»Слатко и славно погинули за отаџбину«.

А Брзак је овим речима овековечио чегарског јунака:


Код седог Ниша, тврдога града ,
Сведока многих ранијих јада,
Сведока многих љутих мејдана,
Јуначких рана крвавих дана,
Синђелић, Стево - узор јунака
Са Својих триста дичних момама
Јуначки стиже, шанчеве диже,
На нишком венцу брда Чегра,
Да отуд бије душмана стара,
Крвна зулумћара…

И сину зора мајскога дана,
К'о љубак осмех дивних усана.
И грану Сунце поносно бајно!
- За неког тамно, за неког сјајно!
А нишким Пољем, к'о мутни вали
Коњици љути у трку с' дали!
Јекнуше поља од Турског беса,
Застења земља од громка треса,
Синуше сабље, гракнуше Мује,
Цикнуше пушке, к'о љуте гује!…
Синђелић Стева са триста друга,
Из шанца гледа па им се руга:
»Пазите Браћо, Соколи моји
»Како се сила душманска роји.
»Хај биће славе, хај биће стрви
»Гаврани црни напиће с крви ! !!
И стаде јека од џевердара,
Фијуче тане па (груди пара;
- Ватра је жива срце да стопи,
- А црна крвца потоком лопи.
Падоше земљи редови први,
Ал' зверски Турци жедни су крви
Па напред јуре, друг друга стиже,
Коњица љута све шанцу ближе.
Држ'те се Браћо! Држи се роде!
»Гле! Како сија сунце слободе!
»Држ'те се браћо, не жал'те пра„
»Ура!… Ура!…«
И триста грла, триста јунака,
Триста синова Краљевић Марка
Грмнуше сложно: Ура!… Ура!.. _
Још један грозан, ужасан фијук,
Још један страшан, очајан јаук,
Још једно тане олова мека,
Још једна врућа крвава река,
Још један јунак:
»Држи Се роде!
»У име Бога, Части, Слободе.
»У ропству живот ништа не вреди,.
»Па ил' да се мре, ил' да победи«.
И Сину челик оштра ханџара,
И јекну земља брда Чегара.
Од густа праха облак се диже,
А Турци шанцу све ближе… ближе…
Виде Синђелић да мрети треба
Па гледну попут ведрога неба,
И иза паса кубуру трже,
Знамење крста на браћу врже:
»Простите мени, соколи моји!«
Па сиђе доле, где барут стоји….
И већ стигоше помамни Турци,
У шанац скачу к'о гладни вуци,
К'о дивља зверка, кад хоће стрви,
Кад хоће меса и вруће крви;
Зубима кољу и …
Ал' грмну … јекну … подземни тресак
И сину … пуче … к'о муњин блесак …
И звизну … прште све у зрак . ..
И земљу трошну притиште мрак . ..
А кроз страхоту и кр'оз прах
Чује Се урлик: Аллах! . . Аллах!..
Тишина нема по земљи Свуда,
Нестаде треса, настаде чуда,.
Магла се диже полако горе,
А сунце сја'но сину одгоре,
Па гледну тамо, где с' битка била
Ал' место шанца - стајаше рака
Витешких Срба, бесних Турака.

Крв проливека на Чегру била је животворно семе из кога су изникнули нови Синђелићи, нови народни хероји који су својом драгоценом крвљу исписали најлепше странице историје наших народа.

ЋЕЛЕ-КУЛА

После Страшне битке на Чегру, кроз Нишку чаршију завика телал :

- Ко донесе српску главу, добиће од паше 25 гроша, а нишким ћурчијама нареди Хуршид паша да одеру главе погинулих српских јунака, да их испуне памуком и испуњене пошаљу у Цариград. Зидарима пак било је наређено дасе озида крај друма што води у Цариград кула, у коју би се споља узидале главе српских бораца палих на Чегру, да би се Срби заплашили и сваку даљу борбу прекинули.

То је једна четвороугаона кула висока 15 стопа у којој су унаоколо узидане са све четири стране 952 главе. Главе су биле тврђене кречом, а лицем окренуте напоље. То је Ћеле-кула подигнута у свој својој грозоти из чијег оронулог зида зјапе лобање, које гледају а не виде, казују а не говоре. Језиву историју причају ове лобање, историју која се не заборавља и која ће се памтити докле год има помена од нашег имена. Турци су мислили даће кула бити страшило и да се Срби никад више неће смети да дигну на оружје. Међутим, Ћеле-кула није плашила, она је напротив бодрила, крепила, позивала, на нове борбе против сваког тлачитеља и мучитеља нашег народа. Па да је то тако, ево шта би прочитали у Спомен књигу - Ћелекуле:

»И овога пута сви заједно кажемо да ће зло проћи сваки онај који наладне нашу домовину« -пише у име својих другова водник из војне поште бр. 3071.

Митхад-паша за време своје управе у Нишу 1861-1866 године хтео је да поруши Ћеле-кулу, али нишки Турци нису дозволили и тиме су учинкли велику услугу нашем народу, више несвесно, себично.

Први сусрет са Ћеле-кулом, језив је, узбудљив, човеку дах стане и нема речи којима би исказао све оно што у моменту осећа. Пред Ћеле-кулом застао је и велики француски песник Ламартин, који је у своме путопису по Балкану 1833 године дрхтавом руком ово записао: Нека Срби сачувају овај споменик! Он ће научити њихову децу шта значи независност једног народа, показујући какву су цену платили њихови очеви.


На крају још део песме непознатог аутора која се зове:

Синђелићев гроб

Давно је било
Још људи знају
Још се стари тога сећају.

Када се оно Србија мала
Снажити стала
Када се Ђорђе к Сјеници диже
Када Синђелић ка Нишу стиже.

Када се Срби са свију страна
Латише мача жудни' мегдана.

Бој на Каменици код седога Ниша
Старога града
Сведока многих ранијих јада
Ранијих јада, крвавих дана
Крвавих дана и љутих рана.

(Следио део који описује турску војску, заборављен)
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _

А Синђелић Стево са триста друга
Из Шанца гледа, па им се руга:

"Гледајте браћо, соколи моји,
Како се сила душманска роји.
Ај биће меса, ај биће стрви,
Гаврани црни напиће се крви"

Па сиђе доле где барут стоји
Кубуру своју из паса трже
Знамење крста на браћу врже:

"Спасавајте се, ко може и хоће!"

И прште! - све у зрак
И земљу трошну притиште мрак
А уз страхоту и уз прах
Чује се узвик
"Алах", "Алах".

Још стоји шанац,
Још стоји рака
Дичних синова и дичних јунака.