Константин I Велики, чије је пуно име било Флавије Валерије Константин (лат. Flavius Valerius Constantinus, рођен 27. фебруара 271. или 273, умро 22. маја 337), био је римски цар од 306. до своје смрти. Спровео је читав низ важних реформи на пољу администрације и војске које су оснажиле Римско царство, уздрмано великом кризом 3. века. Његова улога у даљој историји Европе је била пресудна — као први римски владар који је пригрлио хришћанство, дотад веру прогоњене мањине, Константин је покренуо христијанизацију Царства и прогласио хришћанство доминантном вером тадашњег цивилизованог света, чиме је, уз оснивање Константинопоља, поставио темеље будућем Византијском царству. Као први хришћански цар, велики добротвор и ктитор хришћанске цркве, Константин је након смрти канонизован. У православним црквама поштује се као светац иравноапостолни цар. У Српској православној цркви Константин се слави заједно са својом мајком, светом царицом Јеленом, 3. јуна по новом (грегоријанском), односно 21. јуна по старом (јулијанском) календару.

Младост
Константин се родио 27. фебруара између 271. и 273. године, у римском граду Наису (лат. Naissus) тј. данашњем Нишу, у провинцији Горња Мезија (лат. Moesia Superior).1 Отац му је био Констанције I Хлор, у то време римски официр високог ранга, а мајка Хелена, жена скромног порекла, према неким изворима, гостионичарева кћи. Констанције је упознао Хелену највероватније око 270. године када је као гардиста цара Аурелијана путовао у царској пратњи кроз Малу Азију. Пошто су Констанције и Хелена припадали различитим друштвеним класама, највероватније је да су живели у конкубинату, јединој врсти брака могућној супружницима непомирљивог друштвеног порекла. Таква форма брака била је у складу са римским законима и праксом. Пошто је сам Константин рођен у Наису, могуће је да су Констанције и Хелена живели у балканским крајевима из којих је и Констанције био пореклом2.
Констанције Хлор је временом, преко места војног заповедника (лат. tribunus) и провинцијског намесника Далмације (лат. praeses Dalmatiarum), 289. године узнапредовао до места преторијанског префекта августа Максимијана (286—305, друга влада: 306—308), Диоклецијановог савладара. Када се 293. године јавила потреба да се царски колегијум прошири, августи Диоклецијан и Максимијан су за савладаре нижег ранга — цезаре — узели Галерија и Констанција. Царски колегијум (тетрархија — четворовлашће) требало је да представља и велику и сложну породицу тако да су цезари постали зетови августа. Констанције је већ пре априла 289. морао да се растане од Хелене и ожени Максимијанову ћерку (или пасторку?) Теодору. Затим је упућен У Галију са наређењем да брани римску границу на Рајни од варвара и покуша да преотме Британију узурпатору Караузију. Константин, тада младић од двадесетак година, послат је на исток, на Диоклецијанов двор. Могуће је да је Константин требало да буде талац тј. залог доброг владања и спутавања амбиција свог оца. Са друге стране, Диоклецијан је можда Константина сматрао за будућег престолонаследника те је желео да га на свом двору образује и упути у административне и војне послове[3].
По ретким поменима у изворима, могуће је једино овлашно реконструисати Константинову каријеру пре 306. године. На исток је послат највероватније 293. и ту је неизменично боравио на дворовима Диоклецијана и његовог цезара Галерија. Као царски син добио је вероватно већ 293. војни чин трибуна, да би потом под Галеријевом командом учествовао у два похода против Персијанаца од којих се онај други, предузет 298/9. године завршио успешно. Галерије је постигао дотада незапамћен успех у борби са Сасанидима и склопио је повољан мировни споразум којим је Римско царство добило нових пет провинција на левој обали Еуфрата. Већ 299. Галерије је упућен у Подунавље где је цезар водио још један успешан поход, овога пута против Сармата.

Прогон и друга тетрархија
Победа над Персијанцима, допринела је поресту угледа цезара Галерија и учвршћивању његовог утицаја над Диоклецијаном. Након инцидента у Антиохији 299. године, када су пагански свештеници, немоћни да разазнају повољна знамења из утроба жртвених животиња, оптужили за то присутне хришћане, Диоклецијан је први путјавно плануо против хришћана. На Галеријев подстрек, Диоклецијан је 303. године започео Велики прогон, последњи и најсуровији прогон хришћана у Римском царству. Први царски едикт против хришћана, обнародован 24. фебруара 303. наложио је уништавање хришћанских богомоља и обредних књига и лишио је хришћане појединих грађанских права попут правне заштите и права гласа. Овај први од четири едикта против хришћана објављен ује и у западном делу царства и август Максимијан и цезар Констанције су морали да га примене. Колико су у томе били ревносни остаје друго питање. Док су хришћански мученици из Максимијановог дела царства забележени у Африци и Нумидији, Констанције је бар гајио симпатије према хришћанима и по речима хришћанског оратора и савременика Лактанција, Констанције је уништио неколико цркава, али је сачувао "прави храм Божји који је тело човеково". Са друге стране, у источном делу царства до почетка 304. године појавила су се још три едикта, од којих су други и трећи били окренути против хришћанског свештенства, док је четврти прописивао општу обавезу приношења жртава паганским боговима. За хришћане поштовање других богова и учествовање у паганским обредима, које је подразумевало и приношење жртава и полагање заклетве полубожанским царевима, било је недопустиво са њиховом вером. Најзад, већ 304. је организованост цркве, бројност хришћана на Диоклецијановом двору, као и незаинтересованост паганске већине за антихришћанске мере, донела неспокојство августу Истока и цезару Галерију.
Борба против хришћанске цркве само је привремено заокупила Диоклецијана, пошто је питање наслеђивања престола постало акутно после августове хроничне болешљивости од зиме 303/304. године. По Лактанцијевом спису О смрти прогонитеља амбициозни Галерије је успео да наметне своја персонална решења оронулом и невољном августу Диоклецијану. Већ 1. маја 305. Диоклецијан се у близини Никомедије добровољно повукао са власти пред скупштином војника и велодостојника. Насупрот очекивањима присутних, Диоклецијан је, уместо присутног Константина, извукао на трибунал (бину) Галеријевог сестрића Максимина Дају и огрнуо га својим пурпурним плаштом. Истовремено са својим савладаром и август Максимијан је исти обред повлачења са престола обавио у својој резиденцији у Медиолану (данашњем Милану) где је за новог цезара прогласио извесног Флавија Севера. Галерије и Констанције су тако постали нови августи, а њихови цезари двојица Галеријевих штићеника, Север и Максимин II Даја. Констанцијев одрасли син Константин и Максимијанов Максенције заобиђени су јавно и упечатљиво заобиђени у подели власти. Диоклецијанова тетрархијска идеологија подразумевала је да се царски колегијум попуњава лојалним и поверљивим особама које нису биле родбински повезане са владајућим царевима. Ипак, увођење Галеријевих штићеника на оба упражњена места отворио је опасан преседан. У првом тренутку пак чинило се да ће тетрархијски систем преживети. Диоклецијан и Максимијан су као стари августи отишли у унапред припремљена имања, Диоклецијан у палату у околини Салоне (данашњи Сплит), а Максимијан у јужну Италију.

Проглашење за царa
Изгледа да је са оваквим исходом догађаја Константинов положај на Галеријевом двору постао опасан. Констанције је, изговарајући се слабим здрављем, затражио више пута од од Галерија да му пошаље сина. Међутим, август Галерије је више пута одлагао спуњење захтева свог савладара. После сталних Константинових захтева да му дозволи одлазак Галерије је привидно попустио и обећао да ће ујутру Константину издати печат и писмено одобрење. и Константин се у лето 305. најзад придружио оцу. По романтичној, али непоузданој традицији, Константиново путовање на запад царства било је право бекство. Кренуо на пут у току ноћи не чекајући јутро и уз пут је растеривао или убијао коње у царским постајама које су биле намењене снабдевању и одмору царских званичника и других великодостојника. Константин се најзад састао са оцем у Галији у време када је Констанције планирао путовање у Британију.
Пошто су се састали, Констанције Хлор и његов син су предузели заједнички поход против Пикта на самој северној граници римске Британије. Након тога, Контанције је умро у Ебуракуму (данашњем Јорку) 25. јула 306. године и његова смрт је дубоко уздрмала Диоклецијанов систем, пошто су окупљени војници извикали за новог августа покојниковог сина Константина. У складу са обичајима, Константин је упутио Галерију, као првом међу члановима царског колегијума, своју бисту украшену ловоровим венцем. Иако је у почетку био срдит, Галерије је одобрио уздизање Константина и отпослао му пурпурни огртач као знак прихватања. Ипак, Галеријев услов био је да се не ремети дотадашњи тетрархијски систем, тако да је Константина прихватио само за цезара потчињеног Северу, новом августу запада. Иако четврти у хијерархији царског колегијума, Константин је задржао сигурну власт над територијама свог оца: Галијом, Британијом и Хиспанијом.
Један од првих Константинових потеза био је да, супротно својим недовољним овлашћењима, повуче све мере против хришћана и врати им њихова права и имовину. Издавањем овог законског акта Константин је потврдио да себе сматра сувереним владаром који може и да контрира званичној политици својих савладара. Поред тога, показао се и као заштитник хришћана. Константин је, у складу са уобичајном праксом, спровео апотеозу свога оца и касније је увек са поносом истицао да је син деификованог Констанција. Иако се одмах на почетку владе приказао као заштитник хришћана, Константин на новцу који је ковао у ковницама на својој територији (Трир, Лондон и Арл) слави паганске богове.

Константин и Херкулији
Константинова узурпација која је на крају легитимисана послужила је за узор другом заобиђеном царском сину — Максенцију који се 28. октобра 306. прогласио за цара у Риму, уз помоћ и подршку сената и преторијанске гарде. У Италији јужно од Апенина предстојало је увођење општег опорезивања, док је незадовољство нарочито било изражено у самом Риму који је још током 3. века престао да буде и резиденција царева. Некада утицајна преторијанска гарда је реорганизована и у јесен 306. по Галеријевој одлуци већи део преторијанаца је уклоњен из Рима и послат на припреме за прикључивање редовној војсци и правим војничким обавезама. Заједничким снагама преостали преторијанци су, уз подршку римске светине и развлашћеног сената, 28. октобра 306. извикали за цара Максенција који је непосредно пре проглашења живео недалеко од града у једној сеоској вили. Максенције је од свог таста Галерија затражио да га прихвати за цезара, али је август Истока одбио да га призна за легитимног владара. Максенције се и поред тога одржао као владар Италије и Африке и почетком 307. је узео титулу августа. Пред опасношћу коју је доносио поход августа Севера на Италију, Максенције је позвао у помоћ оца Максимијана који се изгледа није приликом абдикације опростио од владарских амбиција. Севера су убрзо напустили његови легионари и у Равени се предао Максимијану, да би убрзо био погубљен.
Овакав след догађаја натерао је Галерија да се у јесен 307. лично упути у Италију и покуша да свргне Максенција и Максимијана. Истовремено, Максимијан се обратио Константину тражећи савезника у борби са јаросним Галеријем. Максимијан се са Константином састао у Триру, Константиновој резиденцији, и предложио му савезништво. Некадашњи augustus Herculius понудио је Константину признање његове титуле августа и женидбу са Максимијановом ћерком Фаустом. Константин је оберучке прихватио понуду, растао се од дотадашње супруге Минервине која му је око 305. родила сина Криспа, и у септембру 307. год. у Триру је обављена двострука церемонија Константиновог проглашења за августа и венчања са Фаустом. У међувремену, и Галерије је доживео неуспех у походу на Италију и морао се неславно повући. Иако родбински повезан са Херкулијима, Константин није учинио ништа што би могло да нашкоди Галерију. Након што је опасност прошла, Максенције се посвађао са оцем и протерао га са својих поседа.
Као чувар Диоклецијановог наслеђа, Галерије је потпуно изгубио контролу над западном половином Царства. Најзад, у јесен 308. у Карнунтуму у Панонији (близу данашњег Беча) састали су се Галерије, Максимијан и Диоклецијан, који се само ради ове прилике, у којој је требало уредити прилике у царству, вратио из "пензије". Максимијан је тако поново натеран на повлачење са власти, док је Лициније (308—324), Галеријев фаворит, директно проглашен за августа 11. новембра 308. године. Константину је опроштено одметање из 307. године и поново је као цезар примљен у владајућу тетрархију.
Споразум из Карнунтума, супротно очекивањима, почетком 309. оспорио је Галеријев сестрић, цезар Максимин. Лицинијево моментално уздизање у августа повредило је Максиминову сујету и он је самовољно узео титулу августа 1. маја 310. године. Како је и Константин од раније претендовао на положај виши од цезарског у лето 310. сва четири легитимна владара су понела титулу августа.
После Карнунтума, Максимијан се вратио у Галију и пред Константином јавно одрекао царских инсигнија, али чим је Константин у лето 310. отишао у поход на рајнске варваре, Максимијан се у Масилији по трећи пут прогласио за августа. Када се легитимни владар појавио, Максимијан је изручен Константину. По Лактанцију, Максимијан је натеран да се потчини Константину, али је затим покушао да изведе неуспели атентат на до тада великодушног зета. Овога пута Константин је натерао таста Максимијана да изврши самоубиство.
Уклањање Максимијана Херкулија означило је Константинов раскид са тетрархијским начелом легитимности. Из августа 310. сачуван нам је један анонимни латински панегирик упућен Константину који открива нову идеолошку подлогу Константиновог владарског легитимитета. Открива се да је Константин потомак Клаудија II Готског (268—70), али се подвлачи и његово право на престо као сина дивинизираног Констанција. Најзад, на путу из Марсеја у Трир Константин је посетио неименовани Аполонов храм. Ту је цар доживео сусрет са Аполоном, са којим је делио читав низ врлина и који му је открио пророчанство по коме је управо он, Константин, најављен као владар читавог света. Ова Константинова "паганска визија" се пре свега може посматрати као пропагандно оружје. Цар се управо одрекао једне, али зато јавно истиче другу основу своје власти: наследно право и одобравање богова. Управо од 310. на Константиновом новцу се појављује Непобедиво Сунце (Sol Invictus), које слави као свог пратиоца и заштитника (SOLI INVICTI COMITI).

Битка код Милвијског моста
Онемоћао од болести, Галерије је на самрти 30. априла 311. у Сердики (данашњој Софији) издао Едикт о толеранцији. Галерије је наредио обустављање прогона хришћана на његовим територијама (Балкан и Мала Азија) и наложио им је да се моле за спас владара, државе и себе самих. Његове територије су поделили Лициније и Максимин Даја — Лициније је узео балканске, а Максимин малоазијске земље.
Уклањање Максимијана 310. је довело до затезања односа између Константина и Максенција. Почетком 312. год. Константин је склопио савез са Лицинијем, владарем Подунавља и Балкана, а затим је, чим су временске прилике дозволиле, са невеликом војском од око 40.000 војника прешао Алпе у пролеће 312. године. После тешко извојеване победе код Вероне, Константин је постао неоспорни господар северне Италије. Максенције се, на вести о неуспеху своје војске на северу, затворио унутар римских бедема.
На путу Риму, Константин је доживео мистично искуство након кога се отворено определио за хришћанску веру. По Лактанцију, чији је спис О смрти прогонитељанастао већ око 317/8. год, Константину је у сну, у ноћи која је претходила бици код Милвијског моста, наложено да на штитове својих војника стави слово Х с вертикалном цртом закривљеном при врху тако да формира христограм. По Константиновом биографу, епископу Евсевију Цезарејском, који је цареву биографију саставио нешто после 337, цар му је лично и под заклетвом неколико година касније испричао читав догађај. По Евсевијевој причи у Vita Constantini, цар се молио богу кога је поштовао и његов отац, и наредног дана на небу, изнад сунца, Константин и његова војска су угледали светлосни крст са натписом овим побеђуј (грч. τουτο νικα). Цар није био сигуран у значење визије док га у сну није посетио Христ и препоручио му да направи војни стег у облику знака виђеног на небу и искористи га у бици. Сутрадан, Константин је наредио да се искује војни стег (лат. labarum) са венцем на врху у коме се налазила спојена грчка слова Х и Р у виду Христовог монограма. Након тога, цар је одлучио да следи бога који му се указао и окупио је око себе хришћанске свештенике од којих је затражио да га упуте у Христову веру. Константин није био ни први ни последњи римски владар који је пре одлучујућег догађаја тражио и добио конкретну помоћ неке више силе. Новина је била у томе што је Константинова визија из 312. год. (видели смо да панегиричар из 310. помиње и паганску визију Аполона), имала јаку хришћанску црту. Могуће је да је један, данас уобичајни природни феномен нпр. соларни хало, протумачен као небески знак повољан за Константинов поход. Почетак 4. века био је доба када се чврсто веровало, и са паганске и са хришћанске стране, да небеске силе готово свакодневно утичу на људске судбине. И сам Максенције, охрабрен пророчанством из Сибилских књига, упустио се у отворену битку са малобројнијом Константиновом војском 28. октобара 312. Стари Милвијски мост на Тибру, северно од Рима, срушен је како би се наступајућој војсци отежао приступ граду, док су бранитељи подигли понтонски мост од чамаца. Већ приликом прве озбиљније чарке, Максенцијева војска је натерана у безглаво повлачење и понтонски мост је попустио под теретом њиховог дезорганизованог преласка реке. Међу многима који су се том приликом удавили био је и Максенције. Константин је наредног дана победоносно ушао у Рим, а Максенцијева одрубљена глава је ношена на копљу улицама града.
Победник је поздрављен као ослободилац, спаситељ и доброчинитељ, а сенат је пораженог Максенција прогласио за тиранина и наложио брисање сваке успомене на њега (damnatio memoriae). Константину су указане многе почасти, између осталог сенат је изгласао постављање победникових споменика по Риму. Споменик цару који је у десној руци држи симбол Спаситељевог страдања уз натпис којим се цару приписују заслуге заослобађање сената и народа Рима, може бити колосална мермерна статуа чији се остаци данас чувају у ватиканској Палати конзерватора (Palazzo dei Conservatori). Сенат је Константину изгласао и титулу Maximus Augustus захваљујући којој је могао да захтева водећу улогу у царском колегијуму који су сада чинили још Лициније и Максимин. Константин је у Италији обнародовао Галеријев едикт о толеранцији из 311, а затим је наредио и да се цркви врати одузета имовина. У оправданост своје верске политике убедио је и свог савезника Лицинија када су се у фебруару 313. састали у Милану где се Лициније оженио Константиновом полусестром Констанцијом. Овај састанак послужио је као основа предања о Миланском едикту којим је Константин наводно хришћанима дао слободу вероисповести, а хришћанство учинио равноправним са осталим религијама Царства. Сам Евсевије Цезарејски, савременик догађаја, намерно прећуткује Галеријеву улогу у обустави прогона, а глорификује Константинову. Такав став преовладаће у каснијој традицији, историјска основа догађаје ће бледети, а Константинова улога ће постати доминантна у популарној свести и данас.

Константин и Лициније
Након што је поразио Максимина код Хадријанопоља 30. априла 313. Лициније је овладао Малом Азијом, Сиријом, Палестином, римском Месопотамијом и Египтом. Одмах по уласку У Никомедију обуставио је прогон хришћана и наложио да се црква и појединци обештете из царске ризнице. Најзад, наредио је погубљење чланова породица некадашњих царева. Сада су све везе са тетрархијом покидане и Царство је припало двојици амбициозних владар: Запад Константину, Исток Лицинију.
Константин је у међувремену почео да ради интензивније на уређивању прилика унутар цркве. Нарочито се интересовао за прилике у цркви у Африци где се као последица Великог прогона појавио расцеп на православне и донатисте. Константин се одмах ставио на страну православне странке и сазвао је у Арелату (данашњем Арлу) скуп свих епископа са територија којима је владао. Уз помоћ државних власти, 33 епископа су се окупили 1. августа 314. године у Арлу на првом црквеном сабору под царским патронатом. Сабор је осудио Доната због праксе поновног крштења оних који су време Великог прогона поклели, али када су донатисти су одбили овакво решење Константин се тада обратио сабору "Посланицом православним епископима" (Epistula Constantini ad Episcopos Catholicos). У говору Константин је себе назвао Христовим слугом (famulus) који, по питању донатизма, чека Христов суд, а суд окупљеног свештенства једнак је Христовом суду. Посланица показује да је цар већ тада располагао довољним знањем о новој вери да би се обратио ученим епископима. Донатистички расцеп није залечен и Константин је крајем 316., и поред званично проглашене верске толеранције, наредио репресивне мере против донатиста. Опозвао их је тек 321. сматрајући да ће јеретицима Бог исправније судити. У међувремену, Констанција је Лицинију родила сина, Лицинијана. Показало се да и Лициније има крупне планове који су се косили са Константиновим и избио је Bellum Cibalense. Након тешке битке код Цибале (данашњи Винковци) 8. октобра 316. год Константин је натерао Лицинија да му препусти све своје европске поседе сем Тракије. Мир је учвршћен у Сердики 1. марта 317. где је Константин прогласио за цезаре своје синове Криспа и Константина II и сестрића Лицинија Млађег. Привидна слога између два августа одржала се до 321. када се цареви нису могли сложити око избора конзула. Поред тога, Лициније је постао агресиван према хришћанима који су се већ јасно одредили као Константинове присталице. Након што је Константин 323. гонећи Сармате упао на Лицинијеве територије почела су непријатељства. Лициније је прво поражен код Једрена 3. јула 324, а затим и код Хрисопоља у Малој Азији 18. септембра. На Констанцијине молбе Константин се заклео да ће поштедети Лицинија који је са сином интерниран у Солун. Ипак, Константин је почетком 325. наредио погубљење Лицинија и малог сестрића.

Никејски сабор
Као и у Африци, тако је и црква на Истоку била подељена око бројних питања из области теологије, дисциплине и организације. Константин се и овај пут појавио као посредник и сазвао је Први васељенски сабор у Никеји. На почетку заседања обратио се сабору апелујући на слогу. Сабор, чија акта нису сачувана, осудио је учење Арија из Александрије и прихватио симбол вере који је наглашавао једносушност Оца и Сина. Сабор је закључен 25. јула 325, али јединство цркве није постигнуто, па је цар од 327. почео да тражи рехабилитацију првака аријанске струје. У томе се сукобио са моћним епископом и теологом Атаназијем Александријским, вођом правоверних хришћана на Истоку, кога је на крају протерао у Трир 335. Примећује се да последњих година владавине у црквеним сукобима Константин није играо енергичнију улогу.
У погледу паганства цар је сада имао много одређенији став. На истоку Царства, где су хришћани били бројни, паганство је постало толерисана вера и Константин је донео неколико спорадичних антипаганских мера (нпр. забранио је подизање нових култних споменика).

Оснивање Константинопоља
Слично тетрарсима, чије је резиденције попут Трира и Сирмија и сам користио, Константин је на месту древног Византа почео да подиже своју нову резиденцију. Нови Рим, или Константинов град (Константинопољ), како су га већ савременици незванично звали, инаугурисан је 11. мајa 330. године. Том приликом је Константин исте године дао да се искује специјални новац у част оснивања овог града.
По својој величини, грандиозности и богатству, Константинопољ је требало да представља ривала Вечном граду — Риму. Константинопољ је постао врло брзо културни центар, а у доба Констанција II такође ће постати и политички центар, то јест престоница Царства. Константин је свој град обдарио Сенатом, по угледу на онај у Риму, а сам град је био заштићен разним реликвијама као што је наводни Свети крст на ком је Исус био разапет или Мојсијев штап. Стара паганска божанства замењена су или уклопљена у хришћанску симболику. Такође је започео изградњу Цркве св. Апостола на месту где се некад налазио Афродитин храм. Много касније појавила се прича о томе како је Константина навело божанско привиђење до овог места — следио је анђела ког је једино он могао да види и који му је помогао да на тлу нацрта линију где ће се касније поставити зидови ове цркве. Константинопољ је често био називан и Nova Roma Constantinopolitana — Нови Рим Константинопоља

Последње године и смрт
Константин је већ 317. и званично истакао претензије да наслеђивање престола обезбеди својим синовима. У том циљу плански је држао по страни своју полубраћу, синове Констанција Хлора и Теодоре. У Сердики је 317. прогласио je за цезаре синове Криспа и Константина II, најстаријег сина из брака са Фаустом. Фауста му је родила још два сина: Констанција II (цезар од 324) и Констанса I (333). Међутим, Константинове последње године загорчала је породична трагедија чији нам узроци нису познати: 326. по очевом наређењу погубљен је цезар Крисп, већ проверени војсковођа и Константинова супруга Фауста. Константин је пред крај живота разделио територије између својих синова, али је задржао врховни ауторитет. Константин II је добио на управу Галију, Британију и Хиспанију, Констанције II је послат у Антиохију, Констанс I у Милано, одакле је управљао Италијом и Панонијом, а царев синовац цезар (од 335) Далмације је из Ниша надзирао границу на Дунаву. Константин је преминуо у близини Никомедије 22. маја 337. године на самом почетку планираног похода на Сасанидску Персију. Иако је намеравао де се крсти у реци Јордану, на самрти је, у складу са тадашњим обичајима, примио крштење из руку Евсевија Никомедијског, једног од аријанских првака. Констанције је затим пренео очево тело у Константинопољ где је свечано сахрањено у унапред припремљену гробницу у цркви св. Апостола. Константинов саркофаг похрањен је између 12 празних чиме је истакнута царева улога тринаестог апостола. Наравно, у царству чија је христијанизација тек започета, Константин је и званично деификован и уврштен међу паганске богове. Његова три сина су уклонили своје рођаке и остале такмаце и 9. септембра 337. год. су се прогласили за августе.



Напомене
1. Датум Константиновог рођења познат је из римских натписа, али се година његовог рођења изводи према подацима из извора који бележе цареве године у тренутку када је умро. Тако је Константинов савременик и биограф Евсевије Цезарејски записао како је Константин почео да влада у годинама у којима је Александар Велики умро, а да је живео двоструко дуже од Александра. По Евсевијевом рачуну Константин је 337. умро у 64. години живота, што би значило да је рођен 273. године. Међутим, по осталим наративним изворима Константин је имао између 60 и 65 у време смрти. Битан проблем представља и чињеница да су царски панегирици и друга средства царске пропаганде стално преувеличавала цареву младост. [1]
2. О Хеленином пореклу се доста расправљало у науци. Пошто је Константин касније малоазијски град Дрепанум у Битинији преименовао у Хелениопољ, обично се претпоставља да је рођена тамо. Треба подвући да је Хелена као крчмарица припадала најнижем слоју римског друштва и да није искључено да се по потреби или по присили бавила и проституцијом. Констанције је изгледа био са територије данашње југоисточне Србије где се у 4. веку налазила провинција Прибрежна Дакија (лат. Dacia Ripensis).[2]

 konstantin.jpg konstantin veliki.jpg kameja.jpg konstantin sa dijademom.jpg konstancije.jpg maksimijan.jpg