У склопу општих истраживања десне обале Дунава, Археолошки институт из Београда, предузимао је веома опсежна археолошка истраживања, како би се пре завршетка Ђердапске бране максимално истражили постојећи и открили нови археолошки локалитети.
Руководилац археолошких истраживања, у првој њиховој фази, била је др Душанка Вучковић-Тодоровић, стручни сарадник Археолошког института у Београду.
Редовно, готово сваке године, када су вршена археолошка истраживања на простору од Голупца до Прахова, којима је руководила др Душанка Вучковић-Тодоровић, члан њене екипе био сам и ја, археолог Обрад Кујовић.
Месеца августа 1960. године, настављена су археолошка истраживања локалитета „Велики Градац“, код Доњег Милановца. Пред крај радова, тачније 30. августа 1960. године, добио сам задатак, да заједно са Костић Ивицом, апсолвентом, а касније дипл. инг. архитектуре, извршим археолошко рекогносцирање терена — десне обале Дунава, узводно, од Доњег Милановца до Добре.
Рекогносцирање је било неопходно, због тога, што би се тиме установило стање већ познатих археолошких локалитета и објеката (византијска и друга утврђења и на камену уклесане поруке римских императора Тиберија, Веспазијана и Домицијана), које су у своје време открили и забележили Каниц, Никола Вулић и други истраживачи. Наведени терен, био је местимично готово непроходан, па је требало уложити максималне напоре, да би се све што је за археологију значајно, запазило и забележило, посебно онај део терена који ће затварањем Ђердапске бране бити потопљен. Уз то, имали смо у виду, да овај терен у задње две-три деценије, нико од археолога пре нас није обишао, па је самим тим и наша одговорност за утврђивање постојећег стања, била већа.
Конфигурација терена, у близини Вира код Лепене, привукла је моју пажњу, па сам одлучио да се ту, поред самог Вира, Ивица и ја мало одморимо, а затим приступимо разгледању и истраживању терена.
Док смо се расхлађивали дунавском водом, запазио сам, прво у води поред обале, а затим у профилу обале Дунава, фрагменте посуда од печене земље. Тих фрагмената је било толико да смо за кратко време са њима могли да напунимо пуне торбе. У први мах, изгледало нам је, као да смо открили неку керамичарску радионицу. Прикупили смо повећу гомилу тих уломака, за које, према облику и орнаментици, није било тешко установити да припадају Старчевачкој култури. Било нам је јасно да смо открили богато неолитско насеље, као и то, да је овај локалитет, по свом географском положају и по пространству — површински маленом, на којем су се населили становници Старчевачке културе, био врло погодан за живљење. То је једна увала, коју је природа украсила густим шумама и разнобојним стенама, а у исто време Дунавом заштитила с једне и Коршо брдом с друге стране.
Након разгледања и прикупљања потребних података, приступили смо скицирању и фотографисању терена. Од прикупљених фрагмената, одабрали смо већи број карактеристичних комада, а затим сам сачинио записник и припремио извештај за Археолошки институт.
На основу извештаја и остале документације (скице, филмови, фрагменти керамике) које сам предао Археолошком институту, за овај локалитет сазнао је и за њега се заинтересовао Драгослав Срејовић, у то време асистент на катедри за археологију Филозофског факултета у Београду.
Годину дана касније, док смо са др Душанком Вучковић-Тодоровић, вршили археолошка ископавања на локалитету „Велики Градац“, код Доњег Милановца, Срејовић је дошао код мене и изјавио да је заинтересован за локалитет Лепенски Вир, па ме је замолио да му нешто више о њему кажем (о положају, прилазу, материјалу итд ). Нисам имао никаквих разлога да колеги Срејовићу не саопштим сва запажања и утиске о овом локалитету, можда и због тога што ме је више интересовала класична од преисторијске археологије.
Месеца августа 1965. године, Драгослав Срејовић је преко Археолошког института и неких других институција обезбедио финансијска средства и потребну опрему, па је са екипом стручњака који су били заинтересовани за неолитску културу пошао са намером да претходно изврши нека сондажна истраживања овог локалитета.
Након првих сонди, Срејовић је био изненађен. О томе у својој књизи „Лепенски Вир, на стр. 14 наводи: „... брзо је уследило изненађење. Испод слојева који су били видљиви у профилу и који су садржавали остатке насеља из времена старијег неолита, откривена је једна нова култура, оригинална и снажна, као и предео у коме је рођена.“
Археолошким ископавањима настављеним 1966. и 1967. године, откривен је већи део насеља са импозантним остацима архитектуре и великим бројем монументалних скулптура, а 1968. године истражен је и један део некрополе. Даља судбина неолитског насеља Лепенски Вир већ је позната свакоме који је за ову културу био заинтересован.
Драгослав Срејовић је културу Лепенског Вира систематизовао, научно обрадио и исту преко своје публикације „Лепенски вир“, (Београд, СКЗ, 1969), приближио свима онима који желе да се упознају са новом праисторијском културом у Подунављу.
Ако читалац овог рада постави питање, каква је сврха овог написа, када је о Лепенском Виру доста писано и говорено, одговор ће наћи у следећем:
Оно што у свему овоме многим археолозима и познаваоцима културе Лепенског вира смета је то, што Драгослав Срејовић†, поред, великог броја имена, која је у предговору поменуо, није нашао за сходно да помене и име Обрада Кујовића који је најзаслужнији за откриће локалитета Лепенски вир. Стручна јавност морала би о овом да буде обавештена.
У својој публикацији „Лепенски вир“, одељак II , који је насловио „Тле и корени“, уз поднаслов „Историјат и истраживања“, поред оскудних података које је дао, а који се очигледно односе на Обрада Кујовића и Ивицу Костића није дао и њихова имена.
Ето, и само то, замера се почившем професору и академику Драгославу Срејовићу.


Напомена:
Ову причу потврђују и изјаве др Душанке Вучковић-Тодоровић и академика Драгослава Срејовића објављене у „Вечерњим новостима“ 5. и 10. јануара 1979. године у чланку под насловом „Прилог за истину о Лепенском виру“, аутора Јована Кесара.
У изјави госпође др Душанке Вучковић-Тодоровић, која је у првој фази археолошких истраживања на Ђердапу у име Археолошког института, руководила тим истраживањима, стоји:
„Тачно је да су Обрад Кујовић и Ивица Костић 30. августа 1960. године, истражујући терен од Доњег Милановца до Добре, открили неолитско насеље Лепенски вир. Тај посао они су обавили у склопу општих истраживања десне обале Дунава које је организовао Археолошки институт из Београда. Крећући се по врло тешком терену, они су, као и остале наше екипе, врло савесно обавили свој посао. Кад су се вратили са Лепенског Вира и показали нам скице новог локалитета, керамичке комаде и филмове, ми смо у наш Дневник археолошких истраживања уписали њихово откриће старчевачке културе. Срејовић је после неколико година почео да откопава и научно обрађује овај локалитет. Имао је среће. Пала му је секира у мед“
Сличан разговор Кесар је обавио и са др Драгославом Срејовићем који је објављен у „Новостима“ 10. јануара 1979. године.
Из Кесаровог разговора са др Срејовићем наводимо само следеће:
Кесар: „У вашој монографији написали сте да је Лепенски Вир откривен крајем лета 1960. године. Кујовић тврди да је то било тачно 30. августа те године и да је тај датум унет у Дневник археолошких истраживања.“
Срејовић: „Прихватам Кујовићеву тврдњу. Праисторијско насеље код Лепенског Вира има огроман значај. И због тога је важно да се зна тачан датум“.