Маричка битка или бој код Черномена, одиграла се на реци Марици у петак 26. септембра 1371. између снага Османлијског царства под вођством румелијског беглер-бега Лала-Шахина и српских снага које су бројале око 60.000 људи (70.000 по Халкокондилу). Српску војску предводили су краљ Вукашин и његов брат деспот Јован Угљеша и обојица су погинули у бици.
Бугарска (и Србија) после 1371. са позицијом боја код Чрномена тј. Маричке битке
Поједини историчари наводе 1367. или чак и 1363. за годину битке, али сви заједно тврде да се битка одиграла код Чрномена, данас грчки Орменио у области Еврос, на пољу које Турци наводно дан данас зову Сирф синдиги, погибље Срба.
Вукашина наслеђује његов син Марко, познатији као Марко Краљевић, али не успева да одржи српске земље и недуго после битке постаје турски вазал.
Ова битка представља почетак османлијских освајања територија којима је владао српски цар Душан.
Један од најбољих описа прилика у српским државама пред Маричку битку, као и саме битке дао је чувени српски историчар 19. века Стојан Новаковић у свом делу „Срби и Турци XИВ и XВ века“ које је први пут објављено 1893. год. у издању Чупићеве задужбине. Користећи тада доступне изворе аутор овог дела је учинио покушај да расветли један од најтрагичнијих догађаја у српској историји. Иако је ово дело објављено пре више од једног века оно и даље представља незаобилазно штиво без којег се не може ни замислити било какав озбиљан историјски осврт на догађаје пре, у току и након саме битке.
Најстарији српски извор, „Запис монаха Исаије“ као повод за почетак сукоба између Срба и Турака наводи намеру Деспота Угљеше, да заједно са својим братом краљем Вукашином истера Турке из Македоније (тј. Романије (Византије) или по садашњем Тракије).
Према немачком историчару Цинкајзену, који су позива на турске изворе, рат између Срба и Турака избио је због заузећа града Пловдива. Према њему, заповедник града је успео да избегне краљу српском и да га приволи да покрене војску против Турака.
Ондашњи турски извори пак тврде да је циљ српске војне био да се заузме Дренопоље и да се турске снаге на Балканском полуострву, под командом беглер-бега Лала-Шахина протерају из Румелије (Источно Римско Царство) у Анадолију (Мала Азија).
Савремени историчари сматрају да није постојао конкретан повод за избијање непријатељстава. Према њима, Деспот Угљеша, чија држава се прва налазила на правцу турског напредовања, схватио је опасност коју су представљала турска освајања на Балканском полуострво. Иако су турске територије на Балкану у то време биле незнатне Турци су освојили неколико добро утврђених градова као што је Дренопоље и на тај начин створили мостобран за даља освајања у Европи. Угљеша је у својој мудрости изабрао идеалан тренутак за напад. Султан Мурат се са војском налазио у Малој Азији држећи под опсадом град Бигу док је у Дренопољу био мањи турски гранизон под командом Лала-Шахина.
Засигурно се зна да су на српској страни поред војске Деспота Угљеше учествовале и снаге краља Вукашина. Спорно питање је да ли су и који српски великаши такође учествовали у походу на Турке.
Турски извори наводе да су поред деспота, краља и „краљевих неверника“ у бици учествовали војводе и властела Босне, Угарске и Влашке. Грчки писац из XВ века, Лаоник Халкокондил помиње само Угљешу и Вукашина док се у записима монаха Исаије каже да је Угљеша дигао „све српске и грчке војнике и брата својега Вукашина краља“ као и „многе друге велможе,…негде до шестидесет тисушт изабрани војски“.
Према Стојану Новаковићу, „српске велможе“ који су се придружили Угљеши и Вукашину највероватније су били Дејановићи и војвода Богдан. Северна српска властела у овом боју није учествовала. Балшићи, који су били у добрим односима са Вукашином највероватније нису учестовали у бици јер су убрзо након пораза српских снага отели Призрен од Вукашиновог сина; Никола Алтомановић такође није могао да учествују у бици јер је био у рату са Вукашином; Лазар и Бранковићи нису имали интереса да учествују у бици и на тај начин учврсте Вукашинов положај као краља и наследника цару Урошу чију су власт, макар и формално, још увек поштовали.
На основу расположивих извора може се закључити да су српску војску дале српске земље око Шар-планине, као и све јужне српске земље око Вардара и Струме, заједно са грчким крајевима јужне Македоније (међу Вардаром и Струмом), Драме, Мосинопоља и Водена.
Турске снаге којима је заповедао румелијски беглер-бег Лала-Шахин биле су четири пута слабије од српских и углавном су се сводиле на посаду утврђеног града Дренопоља. Халкокондил чак наводи да су снаге са којима је Лала-Шахин напао српску војску бројале једва 800 људи.
На основу извора које смо навели може се закључити да је у Маричкој бици учестовала хришћанска коалиција састављена од Срба, Угара и Румуна. Такође, у енглеској литератури се наводи да је у бици са српске стране учестовала коалиција састављена од Срба, Бугара и Грка.
У првом примеру коришћени су углавном турски извори. Стога није чудно што се у њима наводи да су се на српској страни налазили великаши и из Угарске, Босне и Влашке. На овај начин турски историчари су желели да увеличају значај победе која је представљала тријумф Ислама над Хришћанством оличеним у представницима свих већих хришћанских држава на Балкану.
У другом примеру погрешно је наведено да су грчке снаге такође учестовале у овој бици. Међутим, у питању су снаге Угљеше и Вукашина и других српских великаша чија се државна територија протезала и на грчке земље (укључујући и област Македонију као део Грчке). Прави Грци, тј. тадашња Византијска држава ни на који начин није помогла Угљешу и Вукашина већ је искористила српски пораз да прошири своју територију.
Што се Бугара тиче, они се не спомињу ни у једном од историјских извора које је користио Стојан Новаковић.
Оно што се са сигурношћу може тврдити јесте да су у Маричкој бици учестовале српске снаге састављене од војске Угљеше и Вукашина и неких српских великаша. Уколико су у бици учестовале и снаге неке од претходно наведених држава, онда су оне биле толико занемарљиве да тадашњи историјски извори нису сматрали за потребно да их посебно наведу.
Skupi
Najava
Skupi
Još nema oglasa.
Маричка битка
Skupi
X
Skupi
Bez imalo želje da sebe svrstavam u neke istoričare, kao ljubitelj samo srednjevekovnih dešavanja na tlu Srbije i tih vremena, Marička bitka mi je bila velika nedoumica.
Sve činjenice su govorile da je Srpska vojska neminovno trebala izvojevati pobedu u ovom sukobu, ali ipak nije. Zašto i zbog čega? Šta se to desilo u ovom sukobu i bitci, veoma bitne što je vreme kasnije i pokazalo po celokupnu sudbinu Srpstva, te je Srpska vojska poražena?
Odgonetku na ovo jednostavno pitanje sam dugo i uzaludno tražio po svoj mogućoj literaturi meni dostupnoj. Osim bledih i delom iskrivljenih, zakukuljenih tumačenja naših "savremenih istoričara", nisu data neka razumna objašnjenja. Ne da nisu data već je na neki način izbegnut odgovor na način gubitka ove bitke.
Već kada sam mislio da ću ostati bez ikakvog razumnog odgovora u vezi ovog poraza Srpske vojske, nailazim na dela Slavomira Nastasijevića.
Gospodin Nastasijević koji se svrstava u istiričare-hronologe, na jedan volšeban način kroz stil romanopisca bar pokušava dati izmedju redova jedno od mogućih scenarija Maričke bitke. Čime se rukovodio te odakle crpeo podatke, ostaje svakako njegova tajna.
Pokušaću da Vam,na jednostavnom jeziku kao i do sada, prenesem njegovu verziju toka Maričke bitke iz njegovog ugla viđenja i saznanja. Nastasijević čak šta više u njegovim tekstovima i ne pominje imenima istorijske ličnosti. Sve podvodi pod izmišljenim likovima. Ostavlja neumitni trag i pored svega načinom opisivanja Maričke bitke dovodi čitaoca u duboko razmišljanje. da li je ovakav scenario Maričke bitke zaista i mogao biti na obalama reke Marice?
Савремени историчари сматрају да није постојао конкретан повод за избијање непријатељстава. Према њима, Деспот Угљеша, чија држава се прва налазила на правцу турског напредовања, схватио је опасност коју су представљала турска освајања на Балканском полуострво. Иако су турске територије на Балкану у то време биле незнатне Турци су освојили неколико добро утврђених градова као што је Дренопоље и на тај начин створили мостобран за даља освајања у Европи. Угљеша је у својој мудрости изабрао идеалан тренутак за напад. Султан Мурат се са војском налазио у Малој Азији држећи под опсадом град Бигу док је у Дренопољу био мањи турски гранизон под командом Лала-Шахина.
Ovo izrečeno je svakako jedan od osnovnih povoda - isterivanje Turaka odakle su i došli - u Anadoliju.
Uopšte posmatrano, nesumnjivo je da se ni tačna godina ove bitke nezna sa sigurnošću. Čak se spore i oko tačnog mesta dešavanja ovog sukoba. Rukovodeći se samo nekim tuđim objašnjenjima i drugim izvorima , stiče se utisak da je svako napravio svoju priču koja je kako kome odgovarala a vezano za ovu bitku na Marici.
Kako god bilo, sasvim je sigurno da je ovaj poraz na marici bio svojstvena prekretnica u sukobima Turaka i Srba. Koliko god su se turci klanjali većih sukoba sa Srpskom stranom, shvatajući tadašnju Srpsku vojsku jednu od najvećih izazova za Turke, želja da se ovlada svim bogatstvima tadašnje Srbije i njenom teritorijom,put ka toj Turskoj želji je nakon ove bitke, kobne po Srbe, anadolcima širom otvorio put ka tome.
Ako posmatramo sve kasnije sukobe sa Turcima, može se reći da je Marička bitka, po svom značenju u tom vremenu, bila kud ikamo značajnija čak i od Kosovskog boja po sudbinu Srba.
Ko zna kako bi se točak istorije okretao da su u ovoj bitci Uglješa i Vukašin proterali turke za Anadoliju. Izgleda da je ta šansa prokockana i da je ova bitka učinila nenadoknadivu štetu po sudbinu Srba u narednim , ne decenijama nego vekovima.
Slobodnim rečnikom ću Vam najjednostavnije preneti tok događaja.
Opšte je poznato da su u tim vremenima u ratne pohode kretalo,pored dobro opremljenih vojnika, i celom komorom koja je sadržala kako rezervno oružje tako i nepreglednu kolonu zaprežnih kola natovarenih svim i svačim za ishranu 60.000 ljudi. U ovoj komorskoj koloni su se ganjala i mnoga stada stoke. Ovaca, volova, svinja itd. Ovakvo kretanje vojske i pripadajuće komore(da je tako nazovem) je bilo poprilično sporo i trebalo je po nekoliko nedelja putovanja dok se ne dođe na mesto sukoba. Zasigurno, zbog ovakvog sporog kretanja vojske, izvidnice i jedne i druge strane su jako dobro upućivale svoje gospodare kako o brojnom stanju, tako i o svim drugim detaljima o pravcu i kretanju cele kolone.
Upravo zahvaljujući dobrim dojavama izvidnika i špijuna, doušnika znalo se mnogo što šta kako pre bitaka tako i u oči neke bitke.
Gde god da je došlo do neposrednog susreta Srpske i Turske vojske sasvim je sigurno da je i jedna i druga strana znala veoma dobro podatke o drugoj strani.
Prilikom susreta dveju vojski uobičajan je protokol da je potreban bar jedan ceo dan da se cela kolona i vojska rasporede, naprave formacije, odredi taktika bitke koja se prilagođava situaciji i ambijentu na samom mestu sukoba koji će slediti.
Ako je begler beg Lala- Šahin preko svojih uhoda veoma dobro znao da je brojnost Srpske vojske daleko veća od njegove, te da nije imao šanse da u direknom sukobu izbegne neminovni poraz, odlučio se za ponudu mira sa njegove strane ! Koristeći pri tome navike i viteška pravila koja su do tada važila u Srba i evropljana, tj. priznao je poraz bez bitke!
Lala-Šahin je bio svestan činjenice da je glavninu Turske vojske Sultan Murat odveo za Malu Aziju i opsedao grad Bigu, sasvim je bilo jasno da na neku pomoć u tom kratkom vremenu nije mogao da računa. Iz tih razloga je i ponudio mir-priznao poraz bez bitke!
Srpska strana naviknuta na ovakav scenario, gde se bitka dobija i bez ispaljene strele, na ponudu Lala-Šahina se je vrlo burno i veselo prihvatila ova vest.
Sledilo je uobičajeno: Sastavljanje spiskova uslova za "poraženu stranu". Kako je na poprište došlo oba vladara, Uglješa i Vukašin, pre svega je trebalo da se njih dvoje dogovore kome šta pripada od "osvojenih teritorija", koliko će Turci kome plaćati odštetu i sve druge detalje. Tzrci su se kao i Srbi ulogorili na obalama reke Marice, čekajući spisak ultimativnih uslova Srba.
Na vest da se je Turska strana "predala bez bitke", Srbi su se dali u neviđeno slavlje. Klali su se ovnovi volovi, udarale slavine na buradima od vina, ložile su se vatre i dimilo pečenje na sve strane.
Uskoro je pao i prvi mrak. Uhode su neprestano izveštavale šta se sve dešava u logoru Srba. Negde pre ponoći, na tom području je zavladalo pravo nevreme. Munje su parale nebo, digao se je olujni vetar, provala oblaka. Logor Srpske vojske je baš kao i Turski prekrio totalni mark osvetljavan samo munjama koje su parale nebo, bez zvezda i mesečine.
Kada je Lala- Šahin pitao šta se dešava u taboru Srba, dobio je odgovor da su svi mrtvi pijani polegali nakon popodnevnog slavlja pod šatore.
Uvidevši situaciju koja je vladala u logoru Srpaske vojske, sada zaboravivši na "viteška pravila", Lala-Šahin izdaje narednu: Rasedlati sve kamile, mazge. Ovce i volove u datom trenutku naterati u stampedo direkno na logor Srba. Sasvim neprimetno sa druge strane logorau najvećoj tišini odvesti Turske ratne dobošare i čekaće komandu.
I desilo se!
Sva marva, kamile volovi, slobodni konji, ovce sve je to nagnano u svojevrsni stampedo na logor Srpske vojske. Istoga trenutka su krenuli i dobošari i na njihovim bubnjevima udarali besomučno u taktu i ritmu napada.
Gazeći sev pred sobom sva marva naterana u tom mraku, grmljavini, kiši i nevremenu, stuštila se kao vihor na šatore, komoru i ceo logor Srpske vojske.
Srpski vojnici, polupijani, pospani i zbunjeni, verujući da su ih zaista Turci napali, hvatali su svoje mačeve i u potpunom mraku vitlali pred sobom i klali sve što je pred njima mrdalo boreći se radi spasavanja sopstvenog života pre svega. Pod okriljem mraka u opštem rasulu i krkljanju poubijali su sami sebe i neznajući da od Turaka nema ni jednog vojnika u njihovom logoru. Jedino što su mogli da znaju to su kopita marve koja je rušila šatore i prevrtala sve pred sobom. Čuli su samo neposredno pored njih ratne bubnjeve Turskih bubnjara i ritam kojim su bubnjali na napad.
Prvi osvit zore je iz potpunog mraka razotkrilo ono što je ostalo od srpskoga logora i srpske vojske. Preživeli i izranjavani od sopstvenog oružja sa nevericom su među mrtvima tražili turske turbane.
Da li su sa osvitom zore Turci ipak napali Srbe i to što je od njih ostalo, nepoznanica je do današnjeg dana, ili su se oni koji su preživeli tu paklenu noć samo sabrali i vratili nazad, veliko je pitanje.
Kako god da bilo ovo je jedna od verzija i način na koji je Srpska vojska potučena, poražena na reci Marici.
Da li se je ovaj scenario zaista doslovce ovako i desio, veliko je pitanje?
Uzimajući sve parametre od brojnog stanja i svega ostaloga sveopšti je zaključak da nije postojala ni teoretska šansa da Srbi i direknoj i neposrednoj bitci, na otvorenom polju izgubebitku sa Lala-Šahinim malobrojnim vojnicima.
Toliko od mene a iz pera Slavomira Nastasijevića, takodje jednoga od istorijskih hronologa.