Tweet
Повод за битку
Краљ Стефан Дечански био је увучен у унутрашње византијске сукобе у којима се против Андроника II (1282—1328), кога је подржавао српски краљ, дигао његов унук Андроник III. Њихов сукоб се дефинитивно окончао 1328. године поразом и збацивањем са престола старог цара, а нови цар је Србију, као савезника свога деде, сматрао непријатељем. Он је 1331. године склопио савез са бугарским царем Михајлом Шишманом (Асен III), према коме су они заједничким снагама требали да нападну Србију, у лето исте године.
Заузимање положаја и почетни распоред трупа
Србију је прво напао цар Андроник III почетком јула 1330. године. Међутим, византијске операције су биле концентрисане на око саме границе, без дубљих продора, тако да је Андроник највероватније очекивао исход бугарских акција. План је у суштини био веома једноставан: Србију је требало напасти са обе стране и тако прикљештену је лакше савладати. Међутим од самог почетка византијски цар овај план није поштовао, па је своју војску зауставио у Пелагонији и чекао.
Бугари су кренули на јужне делове Србије, према Струми и Брегалници, свакако са намером да се са те стране повежу са Византинцима и заједнички наставе нападе. Стефан Дечански је одлучио да предухитри њихово спајање и нападне прво Бугаре, због чега је груписао своје снаге на Добричком пољу, код ушћа Топлице у Јужну Мораву, очекујући бугарски напад са севера. Бугарски цар Михајло, је пре напада на Србију са војском отишао до Видина, највероватније да би прихватио татарске и влашке савезнике, након чега је кренуо ка југу, прешао је српску границу код града Землина, на Струми. Када је примио податке о његовом кретању, краљ Стефан је покренуо војску са намером да га пресретне, зауставивши се успут у цркви светог Ђорђа у Старом Нагоричану и Сарандопорском манастиру. На реци Каменци је сачекао остатак своје војске и ступио у безуспешне преговоре са Бугарима. Ту је свакако примио и вести, да дисциплина у шареној бугарској војсци није најбоља и да су се многи војници расули по околини у потрази за храном.
Са друге стране, Бугари су видели да Стефанова војска није бројчано јача од њихове, али нису знали да се очекују појачања, због чега су потценили њену снагу и били сигурни у победу. Стефан је са друге стране, намерно оклевао шаљући Бугарима преговараче са поруком у којој позива бугарског цара да одустане од напада и да се задовољи са оним што има у Бугарској.
„Буди задовољан са својим, да то добро буде, а не жели друго, што Бог другима дарова, јер долазиш у сукоб са Богом, као онај који смућује и ратује оно, што је од њега добро раздељено.“
Овим преговорима, Стефан је постигао свој циљ, одложивши почетак битке док му не стигну очекивана појачања. Истовремено је Бугаре убедио да му је војска слаба, због чега мора да преговара, тако да се добар део њихових налазио по околним селима и пљачкао, док је српски краљ наредио да почну припреме за битку.
У зору 28. јула, пристигла су и последња одељења српске војске којима је краљ дао мали одмор, да би око 7 сати изутра код Велбужда (данашњег Ћустендила), напао Бугаре свом снагом.
Ток битке
Бугари се уопште нису надали српском нападу, поготову не након преговора, а има мишљења да је чак и примирје било уговорено, али га Стефан није испоштовао. Обе војске су на дан битке биле бројчано подједнаке и свака је бројала око 15.000 војника, што су за то доба била поприличне армије. Податке о бугарској војсци даје и Орбини: „… јер је био сакупио дванаест хиљада Бугара и три хиљаде Влаха“, док сам Душан наводи да је бројала до 80.000 људи, насупрот српских снага којих је било до 15.000.
Изненадни српски напад затекао је Бугаре потпуно неспремне, тако да њихови редови нису издржали ни први налет српске војске, већ су одмах распали и отпочели неорганизовано повлачење, што је српска војска искористила и у потпуности их разбила. У борби су се нарочито истакли одреди под вођство младог краља Душана. За његове стрелце, савремени српски описивач битке наводи: „... ни су стрељали са обе руке и никако нису грешили“. Поред њих, под његовом командом Орбини наводи и 1300 немачких најамника, од чега је било 300 коњаника искусних у борбама, који су јурнули право ка делу бугарске војске у коме се налазила царска застава и сам цар Михајло.
Михајло је покушао да среди редове своје војске, али када у томе није успео и он сам је кренуо да бежи. Током бежања, он је пао са коња, тако да га је српска потера сустигла и убила, након чега га је однела српском краљу. Стефан Дечански је свог противника сахранио цркви светог Ђорђа у Старом Нагоричану, а на месту на коме се пред битку налазио његов шатор, подигао је цркву која је уништена у Другом светском рату. Остатке бугарске војске, окупио је у радомирском крају Михајлов брат Белаур (Змај, на румунском).
После битке
Бугарски пораз је био потпун, армија потпуно разбијена, многи побијени или заробљени, а сам цар је погинуо.
„А ови после велике битке и страшне борбе која је била тога дана, и од проливања толике крви тих безбожних и поганих народа, који су дошли на српску земљу са овим царем, рећи ћу да се и сама та река Струма сва изменила у крв, јер беху сасецани као и пољска трава,…“ (Данилов ученик)
Након битке је најпре прикупљен сав плен на једно место.
„А сутрадан после те силне битке, пошто је био сабран цео сабор овога превисокога краља у дан недељни, и у први час дана, пошто су приносили војници његови много злато и царске хаљине и небројено богатство, прекрасне коње овога бугарског цара и силе његове, што се подигоше на отачаство овога превисокога, јер ево сву славу њихову и богатство, које имађаху,…“ (Данилов ученик)
Потом су пред краља Стефана изведебе заробљене бугарске велможе, којима је показан њихов мртви цар.
„И све велможе тога цара, које ухватише у рату, све ове приведоше пред лице господина краља, имајући железне окове на својим ногама. Многи од њих нису веровали да је погубљен цар њихов, но су мислили да је избегао смрти у тој великој борби, и изненада заповеди господин краљ да се изнесе мртво тело овога цара. А они видевши истину, горко заплакаше,…“ (Данилов ученик)
Ови Стефанови потези, требали су да убеде Бугаре да је даљи отпор узалудан, пошто им је цар мртав. Српски краљ је дошао на идеју да на бугарски престо врати своју сестру Ану (Неду), коју је неколико година раније отерао покојни цар Михајло. Он је са њом имао сина Јована Стефана који је требало да постане нови цар Бугарске, а пошто је тада био малолетан, регентску власт би вршила сама Ана (Неда).
Вест о српској победи стигла је и до византијског цара Андроника III, који се одмах одлучио да одустане од даљег војног похода на Србију. Он је главнину својих снага повукао из Македоније и усмерио ка Бугарској, док је зони дотадашњих операција оставио само неколико мањих гарнизона, које је касније млади краљ Душан истерао.
Српска војска је након битке наставила да наступа за Бугарима који су се повлачили, а до краља Стефана је стигла и вест да су Византинци одступили од српске границе и окренули се Бугарској. Код Извора, недалеко од Радомира, бугарски бољари су сачекали српског краља и затражили мир. Део Бугара је чак понудио Стефану да дође до уједињења Србије и Бугарске, али је он то одбио и задовољио се враћањем своје сестре и њеног сина на бугарски престо, чиме су Бугари добили веома повољан мир у односу на јачину пораза који су претрпели. Он није мењао друге слојеве унутрашње управе у Бугарској, већ је задржао постојеће стање, а своју сестру са сином је послао у Трново у пратњи једног српског одреда. Што се територијалних проширења тиче, Србија се готово и није проширила на рачун Бугарске, осим неких исправки границе и добијања Ниша.
Резултати победе
Срби су овом победом постигли веома много. Бугарска је била ослабљена и сведена у границе између Дунава и Марице, тако да више није била у стању да офанзивно делује ка вардарској долини. То је значило да је Србија себи потпуно обезбедила посед Македоније и несметан правац деловања ка Егејском мору. Са царицом Аном је у Бугарску дошао и српски политички утицај, тако да се Трнову после битке морало водити рачуна о држању Србије и њеним интересима.
Последице
Последице ове битке биле су катастрофалне и за Бугарску и за Византију. Србија је 15 година након ове битке заузела већину Балкана, поставши Српско Царство, под сином Стефана Дечанског, Стефаном Душаном, задржавши се на тој позицији најјаче на Балкану више-мање до Битке на Косову пољу 1389.. Бугарска држава (или боље речено државице) поживеће још неколико деценија, падајући коначно под Турке у раноме 15. веку.