zemlja-suplja-planeta.jpg
Нећемо се више питати да ли је Земља шупља, јер снимци НАСА сателита начињени 1968. показују да је она отворена на Јужном и Северном полу и да су ти отвори широки око 2.250 километара, већ ћемо поставити питање: зашто су ти снимци тако дуго скривани од људи? Зашто се крије да је Земља шупља?


ЗЕМЉА ЈЕ ШУПЉА
Да ли у унутрашњости Земље живи цивилизација много напреднија од наше? Шта су видели двојица морепловаца, а шта показују тајни сателитски снимци?
Грчки филозоф Платон је још у четвртом веку пре Христа причао о бајковитој земљи по имену Хипербореја, која је, по њему, била стварна домовина бога Аполона. Такође је говорио да је Лета, Аполонова мајка, рођена на једном острву у Арктичком океану ‘са оне стране северног ветра’.
Реч хyпербореас значи северни ветар. А у разним лексиконима о митовима старе Грчке стоји да је Хипербореја име врло срећног и богатог народа на северу Земаљске кугле – иза северног ветра – у чијој служби стоји и Аполон.

Тако су 1829. године двојица Скандинаваца, Јан и Олаф Јансен, отац и син, пошли у рибарење малим једрењаком и одједрили су пут Северног мора иза 83. степена северне ширине. Прошавши кроз неке уске пролазе између ледених санти, запловили су по отвореном мору предивне топле климе, бујне вегетације и јарко црвеног сунца.
После дужег путовања, стигли су до једног великог фјорда, широке реке Хидекел, и запловили су њоме не знајући куда их води тај пут.
Успут их је сустигао мамутски брод пун људи и жене високог раста, чак преко три метра. Обојица су били подигнути на непознати брод и са њим су стигли у унутрашњост Земље. Дошли су до града Јеху, где су провели годину дана учећи језик домородаца, који је био сличан санскриту.
После годину дана њихов учитељ Галдеа повео их је у престоницу овог подземног царства да би их примио највиши свештеник.
Тај главни град се зове Еден. Лежи на високом платоу унутарњег континента, неколико хиљада метара изнад мора. Опкољен је великим вртом пуним воћака, дрвећа и биља. Ту извиру четири реке: Еуфрат, Пизон, Гихон и Хедекел. Звали су га ‘пупком света’, или ‘колевком човечанства’.
По доласку у Еден били су одмах примљени на разговор код највишег свештеника и владара овог подземног царства. На његов позив одлучили су да остану још годину дана да би разгледали и остале крајеве подземља, па да се тек онда врате у Штокхолм.
Сазнали су да ту људи живе 800-900 година, да у школу полазе са 20 година и да се жене после навршене стоте године. Ту се учи музика, јер је народ врло музикалан, а поред тога агрокултура, хортикултура, сточарство, техника и медицина.
С обзиром да су људи високи преко три метра, све је за наше појмове предимензионирано. Зрно грожђа је величине наранже, а јабука величине главе.
Пошто су у разгледању унутрашњости Земље провели више од годину дана, одлучили су да се врате кући. Пред полазак добили су добре мапе унутрашњих површина копна и мора, река и градова. Најпре су пошли пут севера реком Хедекел, али, како је на мору беснела олуја, одлучили су да се врате, прођу поред Делфа реком Гихон и изађу на Јужни пол.Путовали су веома дуго.
Изашавши, опет су се провлачили кроз ледена брда и у једној јакој олуји једрењак је био разбијен и увучен у вртлог једног великог монолита од леда. Том приликом је погинуо отац Јан, а сина Олафа Јансена опазо је шкотски брод ‘Арлингтон’ и спасао га. Када је капетану брода испричао да долази из унутрашњости Земље, овај је помислио да је полудео и затворили су га у једну канту.
Када је стигао у Штокхолм и када је испричао властима све о очевом и свом утовању у унутрашњост Земље, бацили су га у тамницу да никоме то не би пренео. Тамо је лежао 28 година. Када је превалио 50 година, изашао је из тамнице. Бавио се опет риболовом, купио неки брод и прешао у Америку. Пред смрт у 95. години, открио је своју тајну Џорџу Емерсону и предао му карте и цртеже ка би то овај могао да објави.
Емерсон је написао књигу под називом ‘Димни Бог’. Тако је спољни свет наше планете сазнао нешто више о унутрашњем свету Земље.

ЗАПАЊУЈУЋЕ ЧИЊЕНИЦЕ
Када је ова прича о тајном подземном свету дошла у јавност, људи оног доба почели су да се све више интересују за Северни пол, Гренланд и земљу Ескима. Сви истраживачи који су пловили пут севера, после преласка 82. паралеле сусретали су се са чудним феноменима, то јест, појавама црвеног сунца, топле климе, птица, инсеката, животиња… Тако је новинар Карл Хол, који је покушао да стигне до Северног пола, писао: ‘Све је топлије него што се може очекивати. Нема ни снега, ни леда. Копно је пуно живота: дивље патке, зечеви, вукови, лисице, медведи, пингвини и много других врста’.
Хол је записао да је са једног високог брда гледао у даљину и да је запазио густу маглу, што је био знак да је тамо вода. Американац, Кен, који је открио Хумболтов глечер и који је истраживао Северну поларну област у периоду између 1833. и 1855. године, писао је пре век и по следеће: ‘Неке околности показују да ту постоји отворено Северно море и да често има густих магли, које смо видели током зиме’.
Норвешки истраживач Нансен у свом дневнику је такође записао да је, прошавши кроз ледене брегове, испловио на отворено море упркос исчекивању Северног пола на копну. Мада је био крај септембра, то море није било замрзнуто.

1.jpg
Нансен је трећег августа 1894. године записао у дневнику: ‘Данас смо видели трагове лисица на копну. Клима је врло блага, горово да је сувише топло за спавање. Осећамо се као код куће’.
Овај исти истраживач писао је о феномену сунца, ако и о обојеном снегу. После испитивања било је утврђено да црна боја потиче од вулканског камења а друге боје од биљака. Познато је такође да је у Сибиру откривено много замрзнутих костију мамута, нарочито на обалама Лене. Откривене су и кости других животиња које су насељавале топле крајеве – лавова, хијена, нилских коња…
Научници су ова открића објашњавали претпоставком да је ту некада сигурно владала суптропска клима и да је изменом полова дошло до промене климе, односно страдања биљног и животињског света.
Али, највећи феномен још нико није објаснио, а то је: откуд тамо снег? Одакле долазе ледени брегови и на Северном и на Јужном полу? Нема одговора ни у погледу следећих феномена:
- Слатка вода на површини мора
- Црвенкасто сунце, поготово после преласка 90. паралеле
- Нигде нема ледене капе као знака Северног пола.
- Клима се мења и постаје све топлије.
- Чувено северно светло ‘Аурора бореалис’, до сада необјашњено
- Мноштво птица лети у правцу севера, а и многе животиње крећу се копном у северне пределе.
- Успут се виде наноси дрвећа и биља и налазе се остаци мамута и других животиња
- Северни ни Јужни пол још нико није стварно прелетео авионом, јер већ при прелету 75.паралеле компас престаје да ради, а машине отказују рад.
Међутим, десило се чудо када је амерички адмирал Ричард Берд 19. фебруара 1947. пошао да прелети Северни пол. Када се приближио већ познатој магнетској граници у правцу поларног мора, почели су да лудују сви инструменти. Такође је и веза са базом била прекинута.

byrd.jpg
Тада је адмирал прелетео брдски масив који никада до тада није видео. Затим је изронила долина по којој се – видео је – кретала нека животиња. Он је узео двоглед и видео да је то – мамут!?
У чудном свету адмирал Берд је летео даље са чудним осећањем да га нешто вуче да лети и пролази кроз неки отвор у унутрашњост Земље. Наравно, инструменти у авиону нису радили. Осећао је као да га неко прати и приземљује. Онда се укључио радио, сам од себе, и зачуо се глас који је на не баш добром енглеском језику рекао: ‘Добро дошли у нашу област. Ви ћете тачно за седам минута да атерирате. Опустите се, ви сте у добрим рукама’.
У свом дневнику адмирал Берд је све ово описао речима: ‘Авион је био под туђом контролом и кретао се сам од себе. Почели смо са спуштањем. Авион је лагано задрхтао и утонуо у тле као да се налази у неком невидљивом ваздуху. Скоро лебдимо и када смо тле стварно додирнули, био је то лагани удар.
У том тренутку приближава се неколико људи нашем авиону. Они су високи и плавокоси. У даљини се види светлећи град, који пулсира у свим дугиним бојама. Један глас зове ме, по имену и наређује ми да отворим врата авиона. Ја следим ту заповест.
Од овог момента престајем да водим дневник директно. Касније све уносим из свог сећања. Све личи на нешто чудновато и невероватно. Мој радио телеграфиста и ја излазимо из авиона. Дочекују нас врло пријатељски и превозе нас малим транспортним уређајем – неком врстом платформе без точкова. Великом брзином крећемо се прама граду који блешти. Како се приближавамо, град нам изгледа као да је начињен од неке кристалне масе.
Ускоро стојимо пред зградом чија ми је архитектура потпуно непозната. Све као да је из научно фантастичних филмова. У тој згради су нам дали топло пиће које изврсно прија. Затим долазе по мене и воде ме. Пењемо се лифтом, а потом идемо ходницима осветљеним розе светлом. Светлост долази из самих зидова. Стижено до једних врата која се аутоматски отварају. Чујем глас који ми говори: ‘Не бојте се, адмирале, ви идете у аудијенцију код нашег Мајстора…’
Адмиралу Берду је након разговора објашњено како да се врати у свој свет, где је убрзо и дошао са овим невероватним доживљајем.

УНУТРАШЊЕ СУНЦЕ
У Јужној Америци, посебно у Бразилу, постоје књиге и предања о животу у утроби Земље, и о једном сунцу у њеном средишту. Такође им је познато да људи тамо дуго живе без икаквих болести и да се хране биљним плодовима. Предања говоре да је тај подземни свет повезан тунелима са спољним, а и један од тунела завршава у месту Ст.Катарина у Бразилу.
Прича о бајковитим подземним световима има свуда на Земљи. Тако и скандинавски еп ‘Еда’ говори о рајском свету ‘Асар’, који се налази испод Земље. У ‘Књизи мртвих’ Египћани говоре о земљи ‘Аменти’.
Јевреји помињу ‘Град седам краљева Едома’. Астеци тај величанствени подземни град зову ‘Маја – пен’. А неки га зову ‘Шамбалом’.
То све наговештава да је земљина кора пуна пролаза и тунела. Један од тунела је и ‘Пут Инка’. У Тибету су такође познати пролази које најбоље користи неухватљиви Јети. О томе пише лама Лобсанг Рампа у својим делима. Он у својој књизи ‘Треће око’ пише о тајном пролазу испод саме Потале: ‘Поведоше ме тајним степеницама које се налазе испод Потале. Дуго смо силазили, Најзад стигосно до краја једног пролаза који је затварала стена.
Ту се један велики блок отвори пред нама и нађосмо се, поново у неком другом пролазу, мрачном и узаном, који је мирисао на устајало, на зачине и тамјан. Неколико метара даље, заустависмо се пред тешким позлаћеним вратима. Она се најзад полако отворише, уз шкрипу чији се одјеци изгубише у даљини. Лампе на маслац заменише буктиње. Кретали смо се по неком храму ископаном под земљом, и то много векова раније, у каменој маси насталој од вулканских превирања.

2.jpg
Приближавали смо се зиду на коме је насликан Точак Живота висок пет метара. Под треперавом светлошћу, изгледало је као да се окреће, тако да нас скоро ухвати вртоглавица. Настависмо да корачамо даље, али свештеник који је ишао преда мном, одједном нестаде: оно што се мени чинило сенком, била су у ствари добро сакривена врата.
Та врата су водила у један пролаз који се непрестано спуштао, узан пролаз, веома вијугав и нагнут, у коме је слаба светлост лампи чинила помрачину још гушћом. Кретали смо се несигурним кораком, посртали и клизали се. Ваздух је био тежак и притискао на с је као да се Земља свом тежином спустила на наша плећа. Имао сам утисак као да упадам у само срце света. Најзад, пошто је ходник савио, пред нама се отвори пећина у којој је све блистало од злата.
У средини те огромне просторије налазила се црна кућа, али тако блистава да ми се чинило да је изграђена од ебоноса. Чудни знаци и дијаграми, налик на оне које сам видео на бочним странама подземног језгра, прекривали су зидове. Унутра видех три црна камена ковчега украшена гравурама и чудним натписима. Нису били затворени.
‘Гледај, сине’ – рече ми старешина свештеника. ‘Живели су као богови у нашој земљи у оно време кад још није било планина. Ходали су нашом земљом док је још море ударало о наше обале, док су звезде сјале на нашем небу. Гледај добро, јер само Посвећени су их видели’.
То су била три нага тела, пресвучена златом, и лежали су опружено преда мном. Два мушкарца и једна жена. Свака њихова црта била је верно изражена у злату. Али, били су огромни. Жена је била виша од три метра, а највиши мушкарац није био мањи од шест метара. Имали су велике главе, мало засвођене при врху, узане вилице, мала уста и танке усне. Нос је био дуг и танак, очи праве и дубоко упале.
Није могло бити да су мртви, изгледало је као да су заспали. Корачали смо на врховима прстију и говорили тихо, ако да се бојимо да их не пробудимо. Осмотрих поклопац једног од ковчега – ту је била уцртана небеска карта са неким чудним звездама. Уз астролошка изучавања био ми је познат положај звезда, али ово је било нешто сасвим друго’.

ПОДЗЕМНА ВОЗИЛА
У другој књизи, ‘Беше тако’, лама Лобсанг рампа такође говори о том пролазу у средиште Земље у који га води његов учитељ лама Мингyар Дондуф. Пошто су стигли у дворану скулптура које су представљале људе обучене у чудна одела, његов учитељ му је рекао ‘Лобсанг, ово је сасвим чудан предео. Пре више хиљада година живела је на овој Земљи једна моћна цивилизација, позната под именом Атлантида, и ово је доказ да је она постојала. На овој Земљи има много ствари које људи не разумеју. А у њеној унутрашњости су ствари, о којима људи ништа не знају, јер Земља је – насупрот општем схватању – стварно шупља.
У њеној унутрашњости живи једна друга људска раса. Она је постигла виши степен развоја од нас и дешава се да они својим посебним возилима из унутрашњости Земље долазе на њену површину. Ова возила долазе из Земље и лете свуда око ње да би осматрали шта људи овде раде и намеравају, да им не би угрозили безбедност и сигурност. Лобсанг, унутрашњост Земље није тамна – они такође имају једно сунце, слично нашем, али оно је мање и јаче. Становници су интелигентнији од нас. Ускоро ће људи на Земљи много више чути о њима’.
Тада су се упитили једним тунелом даље. Ишли су врло споро и убрзо су стали, на знак учитеља. Био је јако узбуђен јер се чуо такав шум сличан оном када се померају стене, или – затварају нека врата. Учитељ му је руком показао зид од стене. Овде је лежао крај тунела, а глатка површина зида је стајала као да ватра избија из ње.
‘Ово овде је тврдо као дијамант, Лобсанг. Неколико наших свештеника су пре више година покушали да пробију ову површину дијамантом. међутим, ништа им није пошло за руком, само је дијамант био оштећен. Претпостављам да су становници подземног света запечатили ова врата – овај пролаз да би се заштитили од потопа. А ми ламе вишег ранга смо више пута долазили довде и телепатским путем смо покушавали да дођемо у контакт са њима. Они су наше поруке примали, али нису хтели да ступе у прави контакт са нама. Само су нам дали до знања да ми волимо рат и да као деца ништа не знамо, али да нас они због тога држе под надзором да би у случају потребе могли да интервенишу’.
Даље нисмо могли да идемо, ту је био крај – граница између два света, горњег и доњег’.

3.jpg
ЗАШТО ЈЕ ИСТИНА САКРИВЕНА
Према старим списима и митовима, постојала је и још увек постоји стална веза између оба света. Упућени у ове тајне увек су имали контакт са људима из Подземног света. Ти упућени, или просветљени, махом су били свештеници и мудраци и они су своја знања и искуства, као и знања древних народа, крили од гомиле исто онако као што то данас чине научници у односу на цело човечанство.
У списима из предхришћанског периода говорило се о титанима у Грчкој, џиновима на Цејлону или Божијим људима у Египту, који су били духовно и интелектуално развијени, а и физички виши од људи тога доба. А Олаф Јансен описује на почетку овог текста да је у дубини Земље срео људе који су били виши од три метра. Можда је то објашњење зашто је Аполонов храм у Делфима био огроман, јер је бог Аполон из Хипербореје био висок четири метра, или зашто се у подземној дворани испод Потале на Тибету налазе отворени ковчези са људима-џиновима из древног времена.
Нећемо се више питати да ли је Земља шупља, јер снимци НАСА сателита начињени 1968. показују да је она отворена на Јужном и Северном полу и да су ти отвори широки око 2.250 километара, већ ћемо поставити питање: зашто су ти снимци тако дуго скривани од људи? Зашто се крије да је Земља шупља?

4.jpg
Познато је да је Раул Амудсен 1911. први стигао до Јужног пола, а затим је Скот 1912. поставио заставу своје земље. Па где су они то заболи националне заставе? На глечерској равни – залеђеној површини. А шта је испод тога?
Такође је знано да пилоти региструју лудовање компаса чим се пређе 70-75 паралела. Они који лете на линијама преко Северног пола, оупште не лете преко њега, јер им инструменти не раде, као ни компас, чија се игла једноставно лепи за стакло. Авиони су углавном аутоматски вођени и лете ивицом тог отвора на 83-85 паралели.
Када је адмирал Берд ушао у унутрашњост Земље њему су људи из подземног царства ‘Агарта’ дозволили да и даље лети и слети, праћен њиховим летећим објектима.
Озонска рупа настала је управо на половима и то би требало да значи да је снимање лакше изводљиво. Међутим, ко тражи те снимке, добија увек фотографије са пуно облака на половима или са неком сивом мрљом. Ипак је вероватно да полови почињу негде на 83 степену ширине, где се површина нагиње према унутрашњости и где заправо постоји пролаз – веза са унутрашњим делом наше планете.
Новије мапе су, дакле, погрешно урађене, али оне старије, из допа Пирија Рејса, из XИИ или XИИИ века биле су тачне. Како? Ко их је урадио?

5.jpg
6.jpg
Овај горњи пресек Земље из књиге ‘Изгубљени дневник адмирала Р.Берда’ тачно показује отворе на половима и пролазе, као и континенте, мора и градове у унутрашњости Земље, а у средишту једно централно сунце.
Када погледамо ову шематску представу унутрашњости Земље од стране адмирала Р.Берда, као и друге врло важне податке и детаље које је изнео Р.Бернард у књизи ‘Земља је шупља’ из 1969. и због које је у то врме проглашен ненормалним, можемо само поставити питање: шта раде научници широм света?
За кога истражују? Зашто нас држе у погрешном убеђењу? Ко живи у унутрашњости Земље?
Зар треба истраживати друге планете, а не познавати своју матичну?

Извор: (Webtribune.rs)