Ковачи лажних динара

Прича о монетарној пометњи коју је краљ Милутин приредио моћној Млетачкој Републици део је управо затворене изложбе "Средњовековни динар – прави и лажни", једне од 14 из пројекта "Лето у Народном музеју"

Д1.jpg
ПРВА ЕМИСИЈА: Новац краља Радослава из XIII века

Једини Србин у Божанственој комедији великог Дантеа Алигијерија је краљ Стефан Урош II Милутин. Његов новац је наликовао млетачком, па га је Данте овековечио у 19. певању "Раја" ("... и онај из Норвешке и Португала/ ту ће се зрет, и тај ком Рашка служи/ што у зло видје жиг млетског метала", стих 139-141). Није могао да га баци у "Пакао" зато што Милутин није био фалсификатор, већ је само "изменио легуру својих гроша тако да су сличили на млетачке сребрњаке", како су у коментарима Дантеових Дјела у издању хрватског Либера из 1976. године објаснили приређивачи Франо Чале и Мате Зарић.
Прича о монетарној пометњи коју је краљ Милутин приредио моћној Млетачкој Републици део је изложбе "Средњовековни динар – прави и лажни", једне од 14 из пројекта "Лето у Народном музеју". Од јуна до септембра, уместо сталне поставке која је повучена у депое, Народни музеј је понудио публици ретко излагане и изузетно атрактивне експонате. Наш средњовековни новац није излаган више од десет година, а прича о правом и лажном новцу веома је привлачна, што је доказала посећеност прве изложбе "Лето у Народном музеју".


ДИНАР НА БОЛОЊСКОЈ ПИЈАЦИ: Излаган је сребрни и златни новац, прави и лажни. Весна Радић, виши кустос Кабинета нумизматичке збирке и аутор ове изложбе, причу о правом новцу смешта у време између владавине краља Радослава и пада деспотовине. Објашњава да се за ковање новца користила руда из преко десет рудника, сребро је било изузетно високог квалитета, а у оном из новобрдског рудника било је и примеса злата. Ковала се велика количина новца, у време Душановог краљевско-царског периода и на милионе комада. Све емисије су биле врло контролисане, владар је ковао онолико колико је могао.
У свету постоји само десетак новчића из времена краља Радослава, а у Народном музеју чувају два примерка. Зна се да је његова прва емисија искована 1230. године у Расу. Весна Радић подсећа да је Радослав био и муж и син византијских принцеза, па се може рећи да је природно што је ковао новац по угледу на Византију. Његов новац није раван, чанкаст је, а исти такав новац ковао је и његов таст, солунски цар Теодор Анђел. Док у тврђави Рас нису пронађени остаци ковнице и новчићи припремљени за ковање новца, веровало се да је новац из времена Радослава кован у солунској ковници – толико личи на византијски. На аверсу новчића који је излаган у Народном музеју налази се лик владара, исписано је његово име, а поред је Христ, знак да подржава владавину Радослава и благосиља је. На реверсу новчића је арханђел Михајло – представе које су и на византијском новцу.

D2.jpg
ПРАВИ СРЕБРЊАЦИ И ЛАЖНИ ЗЛАТНИЦИ: Из нумизматичке збирке "Народног музеја" - новац цара Душана...

После краља Радослава српско новчарство окреће се Западу, Млецима, највећој монетарној, и не само монетарној, сили тог дела света, па је природно што српски владари желе да њихов новац личи на венецијански. Као што су на млетачком новцу исковани ликови дужда и светог Марка заштитника Венеције, на новцу краљева Драгутина, Милутина и Стефана Дечанског су њихови ликови и лик светог Стефана заштитника Немањића. Осим иконографије, и представе потпуно подражавају млетачки новац: тип круне, престо, одећа. "Циркулација робе је била жива као и сада, наши краљеви су својим новцем трговали са целом Европом, па је у једном моменту српски новац, сличан млетачком, преплавио западно тржиште. У Болоњској архиви постоји акт који доказује да се око 1305. године у том граду трговало искључиво српским новцем. Зна се да су Млеци, штитећи свој, забранили уношење српског новца на њихову територију." У Венецији се протестовало против оних који су их протурали, напоменули су приређивачи Дантеове Божанствене комедије уз стихове који се односе на краља Милутина.

D3.jpg
...и фалсификати из XIX века

Доласком на престо, Душан уводи монетарну реформу адекватну његовој државничкој политици. Уводи систем налик византијском, што доликује његовим освајачким амбицијама. Весна Радић каже да новац открива историју: Душан се на новцу потписује као Реx Расцие Стеф. имп. Романие – Стефан краљ Рашке цар Византије, из чега је недвосмислено јасно шта је имао на уму. На крунидбеном динару Душан је у одежди византијског императора у којој су се представљали и византијски цареви, што је изузетна смелост, али и знак његове моћи. Два анђела му стављају круну, симбол божанског порекла његове власти, што је било дозвољено само византијским царевима који су сматрани божанским изасланицима на земљи. Душан је увео нове представе у наше новчарство: цар на коњу, натпис који испуњава цело поље, дакле профане сцене, и закон по коме: "ако се нађе златар да кује новац тајно, да се златар сажеже, а да град плати глобу што рече цар. Ако се нађе у селу, да се село распе, а златар сажеже."
После Душана, Урошу је остало много очевог новца који је требало прековати и дати му актуелне ознаке. У збирци Народног музеја пуно је комада на којима се виде остаци представе претходног владара. Осим Уроша, и Душан је након проглашења за цара иновирао свој новац из краљевског периода. Царски период био је зенит српског средњовековног новчарства. Угасио се смрћу цара Уроша, Маричком битком 1371. године.
Крај средњовековног новца најавили су деспоти Стефан Лазаревић и Ђурађ Бранковић. Деспот Бранковић успева након Косовске битке да реорганизује државу. Почиње да кује новац и успоставља монетарну реформу, тако да се јављају бројне емисије и новац добија нове представе. На њему су профане представе са монограмом, владарев лик је реалистички нацртан и очигледна је потреба да новац лепо изгледа. "Мислим да је новац деспота Ђурђа с његовим компликованим монограмом можда један од најлепших комада", каже Весна Радић. "То је портрет који као да је насликан, није шематизована представа која може да буде било који краљ, него је упадљива потреба да се он верно представи. То је одраз онога што се дешава у Европи и природно је да ковање српског новца прати монетарне токове. То никако не значи да је деспот Бранковић подражавао европски новац, већ је реч о потврди везе и равоправности са новцем Европе."

ЛАЖНИ КОСОВСКИ ЗЛАТНИЦИ: Одговор на најчешће питање: да ли је средњовековна Србија имала злата, негативан је. И ту почиње прича о лажном, златном српском средњовековном новцу.
У другој половини XIX века на Косову пољу пронађена је велика ризница српског средњовековног новца са преко 6000 комада. Њен највећи део се налази данас у Народном музеју. Претпоставља се да је откриће оставе пуне сребрњака некоме дало идеју да прогласи како је уз то сребро пронађен и златан новац. Ко је тај неко, нагађа се, а у претпоставкама се помиње и Милан Обреновић, како би, наводно, повезујући се са Немањићима, повећао свој углед. У сваком случају, када је остава откривена, у околини Пећи и Призрена исковани су златници који су личили на средњовековне сребрњаке. Све је било толико добро урађено да је изазвало пометњу. Чак је и научник Симе Љубић, чији је каталог збирке о српском средњовековном новцу и данас референтан, поверовао да су то прави златници. Весна Радић каже да се "четрдесет година о томе причало по разним нумизматичким круговима Европе, била је то права сензација. Почело је да се сумња тек кад су у ордењу које је, наводно, такође тада ископано, бечки нумизматичари препознали остатке аустријских дуката. Тако је почело да се истражује. Наш познати професор Љуба Ковачевић, велики колекционар чија се збирка налази у Народном музеју, успео је да у Пећи и Призрену од неких трговаца откупи калупе који су били необорив доказ да златни новац није прави. Четрдесетак тих лажних златника налази се у Народном музеју."
Нумизматичар Мирослав Јовановић, аутор каталога Српски средњовековни новац, у коме је писао и о фалсификованом новцу, каже да би увек радије дао новац за оригинал него за фалсификат, али ипак има лепу збирку лажног сребрног и бакарног новца. Бакарни фалсификати који су настајали истовремено кад и оригинали идентични су правом, а да би били још вернији, пресвлачени су танким слојем сребра. Међутим, временом се сребро излизало и појавио се бакар. Таквог новца има код свих владара, а код Ђурђа Бранковића највише. Мимо државних ковница, кован је и сребрни новац. Фалсификатори су зарађивали смањивањем тежине и финоће сребра. Правили су их великаши или трговци који су контролисали производњу сребра у време непостојања централне власти, најчешће при смени на престолу. Највише их је било за време цара Уроша. После фалсификата средњовековних златника нађених у време краља Милана крајем XIX века, појавила се око 1934. године серија ретких врста новчића, али их је било лако препознати зато што је њихова израда одударала од средњовековног начина рада. Око 1970. године појавило се неколико стотина примерака новца са ликовима цара Душана и царице Јелене из средине XIV века. Међутим, под прстима су били идеално равни, што је открило савременог мајстора. Око 1996. године појавило се неколико хиљада честих примерака средњовековног новца у лошем стању, а затим и већи број ређих врста у мањем броју. За калуп је употребљен отисак оригиналног примерка.

НОВАЦ КРАЉЕВИЋА МАРКА: Мирослав Јовановић помиње и новац са ликовима данас потпуно непознатих особа: "Газда Језда је ковао златнике са својим ликом. Како ће кроз пар векова људи тумачити такав новац? Да ли ће се знати шта је он био у нашој историји или ће се о њему судити на основу новца? Има доста таквих великаша о којима не знамо шта су били, а сачуван је новац са њиховим ликом и именом. На пример Влатко, има их неколико у историји који се тако зову, питање је који је од њих овај, можда је то неки тадашњи газда Језда."
Какве су цене старог новца на нумизматичком тржишту? " Зна се да има неких 150 комада новчића Краљевића Марка, али они не могу да се нађу на тржишту – ко их има неће да прода. У мом Каталогу највиша цена, од 1200 евра, односи се на Марков новчић. Много је ређи новац његовог брата Андријаша, али је јефтинији зато што Андријаш није важан колико Марко. И цена новчића жупана Николе Алтомановића је 1000 евра, као и портретног новчића кнеза Лазара који је редак, иначе, његов остали новац није скуп", каже Мирослав Јовановић.
Фалсификати нису део српске средњовековне монетарне историје, каже Весна Радић, али је прича о њима занимљива и говори о много других важних ствари о нама, поготово кад се, као што смо урадили у Народном музеју, исприча паралелно са причом о правом новцу.

Извор: Соња Ћирић