„Челични пегази српске војске“

24848_vest_sto-godina-srpske-avijacije-600x333-300x166.jpg
У Србији се 2012. године обележио један веома битан јубилеј. Ради се о стогодишњици српске авијације. Србија спада у ред ретких земаља (њих 15) која је међу првима основала своје ратно ваздухопловство, као и у ред земаља које су прве употребиле своје авионе у борбеним задацима (њих 5). Дакле , својевремено, Србија је по питању вазухопловства стајала „раме уз раме“ са силама попут САД-а, Француске, Руске царевине, Аустроугарске, Италије, Бугарске и т.д.
Како је све почело?
Први термини везани за ратно ваздухопловство јављају се у „Новинама сербским“ још 1844. године. Године 1873. први балон је прелетео Београд, а већ 1880. прелетео је Панчево. Српска команда, по наређењу краља Александра I Обреновића, донела је 1893. године Акт о измени и допуни уредбе о формацији целокупне војске. Ова уредба се односила и на то да свака дивизија Војске Краљевине Србије формира по један балонски пук. Прва три балона Србија је купила 1909. године. Пилоти су обучавани у Француској и Русији. Своја „ватрена крштења“ су имали већ 1912-1913. године у Балканским ратовима.
Прве кораке у области ваздухопловства код нас учинио је лекар Владимир Алексић, који је од 1907. успео стартовати прве летеће моделе. Године 1908. отпочео је изградњу прве двокрилне једрилице, а први лет је извршен 17. 10. 1909. године. Иван Сарић из Суботице је направио први авион, којим је полетео јуна 1910.
Долазимо до кључне 1912. године, кад је образована Прва ваздухопловна команда, у Нишу, 24. децембра, по наређењу војводе Радомира Путника. У свом одељењу Србија има 12 авиона и 3 балона, водоничне централе , али и голубију пошту. У то време уз подршку Француске и Русије, били смо ненадмашива војна сила, кад је у питању ратовање на небу.
За „пионире српског неба“ везују се имена Миодрага Томића, Косте Милетића и Михајла Петровића. Кажу сваки почетак је тежак, чак и кад знамо шта нас чека, али они нису могли ни да очекују, јер је вазухопловство било релативно непозната ствар. Сам њихов почетак може се сматрати јунаштвом и равно је „освајању свемира“ у другој половини двадесетог века.
Почеци борбене употребе авиона
Први човек који је полетео у ваздух балоном са српским ознакама био је Коста Милетић. То се десило 1909. Године, те се Коста Милетић узима за првог српског афирмисаног ваздухопловства, јер се школовао у Петрограду.
Почеци борбене употребе авиона у Европи везују се за Балканске ратове. У тим ратовима истакао се пилот Михајло Петровић, који представља прву жртву нашег војног ваздухопловства, а и једног од првих светских пилота који је положио живот на борбеном задатку. Он је 20. марта 1913. године на авиону „анри фарман“ извиђао турска утврђења у опкољеном Скадру са висине од 1500 метара. При слетању јак удар ваздушне струје га је избацио из седишта, јер у то време авиони нису користили падобране, те је са велике висине директно пао на земљу и страдао.
Kosta_Miletic.jpg
Долазимо до првог међусобног ваздушног окршаја у рату уопште. Ради се о Миодрагу Томићу, који се при повратку са редовног извиђања срео „лицем у лице“ са аустроугарским пилотом и његовим ваздухопловом. Тада је аустроугарски пилот испалио пар хитаца из пиштоља на нашег пилота, те се наш наредник вешто приземљио и тако се спасао. Касније је Томић уградио пешадијски митраљез на свом авиону „блерио“. Овај авион је потом преименован у „олуј“. Томић је 1914. имао чак једанаест успешних летова. Биле су то извиђачке операције у рејону Шапца, Обреновца, Јапца, Јарка, Лознице. Године 1915. Томић је разносио пошту и рањенике и то успешно обављао све до евакуације наших трупа на Крф. Овај човек је учествовао и у операцијама на Солунском фронту. Априлски рат 1941. дочекао је у чину пуковника, за време Другог светског рата Томић је био у заробљеништву. Умро је у Чикагу 1962. године, отуђен и заборављен , попут хероине Милунке Савић.
Маја 1916. формирана је српска авијатика, док је 17.јануара 1918. настала прва српска ескадрила са око 500 људи и чак 40 авиона. Та ескадрила преко Скопља, Ниша и Београда стиже у Нови Сад 1918. године.
Век српског ратног ваздухопловства
av1.jpg
Свет и војна индрустрија, заједно са њом и ваздухопловна, доживљавају авангарду. Приступ је другачији, како у самој намени, тако и у тактици. Једноставно се све мења, па и стандард. У употребу долазе у обзир материјали попут алуминијума, слабије електронике. Вазухопловно наоружање добија другачију форму. Свет се опет дели. Немачка наставља своју ваздухопловну експанзију , као и Британија. Француска полако слаби, а земље попут Русије и Италије су између. Нове ваздухопловне силе су Јапан и САД. Ваздухопловство постаје нормална , али још увек за све, недоступна ствар.
Југославија – почетак ваздухопловне приче
av2.jpg
Краљевина Југославија наставља да развија своје ваздухопловство. Све оно корисно, дакле, људство, технологија, вештина, што је било у Србији и „Монархији јужно од Дунава“, слило се и претопило у југословенско ваздухопловство, Тадашња краљевина изграђивала је своју вазухопловну индустрију. Пројектовано је и изграђено око 60 типова авиона различитих категорија, од тога чак 16 рађено у серији. По страним лиценцама изграђено је 16 типова авиона и 5 типова ваздухопловних мотора. Авиони који су рађени по серијама, кад су у питању перформансе, нимало не заостају за авионима које производе велике индустријске земље. Наравно, економска криза која је тих година потресала државу, није дозвољавала потпуни и сопствени развој ваздухопловства, те је дата шанса приватним предузећима. Године 1923. конкурсом су изабрана два предузећа и то, новосадски „Икарус“ и београдски „Рокожарски“. Ова два предузећа остаће симбол југословенске авио-индустрије.
pilot.jpg
„Икарус“ је добио сагласност за израду четири школска авиона типа ШБ-1 од којих је први завршен 3. марта 1924. године. Овај авион је успешно прошао сва испитивања. Уследиле су поруџбине, као и модификација мотора од чак 294 kW. Почетком 1926. године донета је одлука да се ваздухопловство повећа за 50 ескадрила, што је претпостављало набавку од око 800 авиона. „Икарус“ гради 200 авиона „потез 25“ , а посао је завршен 1932. године. Такође се по чехословачкој лиценци ради и серија од око 30 авиона типа „авио БХ-33“, као и прототип првог домаћег ловца ИК-1.
У другој половини тридесетих година бележи се озбиљан напредак југословенске авио-индустрије и ваздухопловства уопште. Краљевина производи моделе попут „хокера фјурија“, другог домаћег ловца „ИК 3“ али и бомбардера попут „бристола бленхајма Мк.1“. За авио-индустрију раде фирме попут београдског „Змаја“, „Телеоптика“ , „Утве“ , као и сремскомитровачки „Албатрос“.
av3.jpg
Гради се и ради пуном паром. До 1941. произведено је укупно 1570 примерака авиона, око 80 једрилица, 1150 ваздухопловних мотора и око 2500 падобрана. Југословенски понос су домаћи „ИК -2“ и „ИК -3“, који је произведен у фабрици „Рогожарски“. Ови авиони су могли да буду одговор тадашњим супериорним авионима попут британског „хокера харикена“ или немачког „месершмита БФ- 109“. Југословенски „ИК -3“ је имао префињени изглед, био је нискокрилац, једномоторни, мешовите конструкције (метални труп, дрвена крила и оплата), добре покретљивости и високе способности пењања. Мотор „Авио ХС 12 Ycrs“ са компресором снаге 670/721 kW, обезбеђивао му је максималну брзину од 527 km/h , брзину крстарења 400 km/h, пењање на 5000 метара за 7 минута и долет до 785 километара. Био је наоружан топом 20 милиметара, који је гађао кроз осовину елисе и два митраљеза 7,9 милиметара у трупу.
Да би употпунила своје ваздухопловство, југославија је морала да купи и ловце страног порекла. Опет је морала да бира између сила као што су Немачка и Велика Британија. „Хокер или месершмит, питање је сад“. Ово питање није само војно, већ и политичко. Једна од ове две силе ће нам замерити уколико је занемаримо. Одлука је пала, купљени су и један и други ловац. По немачкој лиценци произведен је и бомбардер „Дорније До 17Кб“, тада високо квалификован и један од најбољих бомбарера тог доба. Као ваздухопловни центар треба споменути и Краљево, где је завршена производња 125 авиона. Оно што је још обележило југословенско ваздухопловство тог доба је и извиђач „бреге-19“.
av4.jpg
Треба споменути још да је Југославија пре САД-а издовојила ратно ваздухопловство као самостални род војске, као и то да је веома рано донела закон о ваздухопловству, који се односио на авио-саобраћај, како војних, тако и цивилних авиона. Све ово ће нестати у вихору рата који предстоји.


Прве жене у српској авијацији

После Првог светског рата одређени број официра Солунаца доприноси развоју туристичког и војног ваздухопловства Краљевине Југославије и 1921. године неколицина пилота – ветерана и хероја из 1300 каплара, предвођени Тадијом Сондермајером, пиониром ваздухопловства у Србији, Матијом Хођером, Фридрихом Ротом и Александром Дероком оснива Краљевски ваздухопловни клуб Наша крила. Главни програм је договорен у кафани Код белог орла који се односио на развој и напредак ваздухопловства, отварање нових аеродрома по Југославији, али и школовање женских пилота.
danica_tomic.jpg
Даница Џени Томић
Заволевши авијатику, a живећи у околини где се стално осећао мирис бензина и уља, где се свакодневно чуло брујање мотора и довикивање пилота, Даница Томић је пративши своје снове постала први женски авијатичар који је летео над небом Србије и читаве Југославије, добивши прва дозволу пилота.
Године 1928. први пут је привукла пажњу београдских новинара који су је описали као прву жену која је летела над провалијом од 2500 метара. Даница ,,Џени“ Томић, која је била супруга мајора легендарног 6. ловачког пука Миодрага Томића, задивила је све када је на небу правила лупинге и друге акробације. Све се то деслило 18 година након што је прва жена на свету, извесна Ремон де Ларош, завршила пилотску обуку и добила дозволу француског аероклуба. По наговору супруга Миодрага, најбољег српског авијатичара из балканских ратова и Првог светског рата, у августу 1933. године положила је испит за туристичког пилота и постала прва жена у Југославији са летачком дозволом. Полагала је пред комисијом коју су чинили мајор Сергеј Шебаљин, капетан прве класе Синиша Николић, поручник Драгомир Симовић и заступник државног делегата на аеродрому ,,Београд“ Звонимир Меглер. У целој својој класи била је видно најбоља, чак и од искусније Кристине Горишек Новаковић, тако да је аеропланом последњи атерисаж извршила у 19 часова. Новаковићева и Загорка Плећевић, које су пре ње лаширале, добиле су дозволе тек следеће 1934. у Земуну. Током Другог светског рата српски херој, мајор Томић је пао у заробљеништво као и већина југословенских пилота, а о Даници се губи траг све до краја рата када су, по претпоставци, заједно отишли у Америку и у заборав.
Након Џени број женских пилота је растао и до почетка рата одшколовано је на десетине жена пилота, које су све морале, у ратним припремама, 1939. године проћи војни раздео обуке, који је одржан у Смедеревској Паланци на тамошњем аеродрому. Биле су то Олга Андасура Шнајдер, Јелена Стефановић Крижај, Милка Блаћанин Хамза, Милинка Амиџић Стефановић, Мила Матејић, Викторија Чадеж, Вера Миливановић и чувена Марија Драженовић Ђорђевић.
Jelena-Stefanović-Milka-Blaćanin-i-Olga-Andasura.jpg
Јелена Стефановић, Милка Блаћанин и Олга Андасура
Марија Драженовић, рођена у Борову, са непуних петнаест година завршила је пилотску обуку вешто летевши Злином XII. Када је почео Други рат, са родитељима је побегла у Шабац од усташа, и тамо остала до октобра 1944. Одазвавши се врховној команди НОВЈ, прошла је кратку обуку у Панчеву, где је по завршетку распоређена у 113. ловачки пук у Руми. Летела је на Поликарпову По-2и Јаковљеву Јак-9 превозивши пошту и лекове. Али Мара, желевши да се директно бори против окупатора, једном приликом је украла авион Иљушин Ил-2 Штурмовик и дејствовала по првим линијама фронта. Пилотски великан и командант 113. ловачког пука, Арсеније Арса Бољевић ју је од тада увек водио у пару, па чак и када је било у питању бомбардовање немачког воза код Винковаца. То је био први борбени лет једне жене на Балкану, након чега је учествовала у још 60 борби и задатака. Након рата њен пук је пребачен у Скопље, где је летела равноправно и уз поштовање мушких колега све до 1947. године када је напустила војну каријеру и орјентисала се на породицу.

АУТОР НЕМАЊА Љ. ЈОВАНОВИЋ
„Челични пегази српске војске“

АУТОР: УРОШ ПАПЕШ
Прве жене у српској авијацији