МИТСКО ЗЛАТО

Ивица Тодоровић


Прилог проучавању митологије трагања за златом на примеру
грађе из сврљишке области*

Током досадашњих истраживања забележена је специфична грађа везана за предања о злату и одговарајућу комплексну митологију, која у српској народној традицији заузима изузетно значајно место, будући да се заснива на низу особених мотива и на разгранатом систему веровања, који на непосредан начин повезује некадашња и садашња искуства. О сродној проблематици писали су бројни аутори – али и поред тога, много је непознаница о предањима и веровањима овог типа. Очигледно је да постоји и обимна ''незабележена грађа'', која се уосталом свакодневно увећава, што и сваки одлазак на терен (пре свега, када је реч о подручју источне Србије) изнова потврђује. Рад је заснован на материјалу из сврљишке културне зоне, где су уочени посебно комплексни системи веровања и митских идеја о злату. На овом месту првенствено износимо веровања забележена у овој области, уз илустративни компаративни осврт на сродне мотиве

*Текст је резултат пројекта: Између традиционализма и модернизације: Етнолошка/антрополошка истраживања културних процеса у Србији, који финансира МНЗЖС РС.
Zoja Karanović, Zakopano blago – život i priča, Bratstvo-Jedinstvo, Novi Sad, 1989; Живка Ромелић, Легенде о злату, Етно-културолошки зборник V, Сврљиг, 1999; Радослав Раденковић, Народне приче о закопаном благу, Развитак 6, Зајечар, 1990; Мирко Милојковић, Легенде из наших крајева, Београд, 1985; Jasna Mijailović, U potrazi za zakopanim blagom, Zbornik radova Muzeja rudarstva i metalurgije u Boru 5/6, Bor, 1987/1990; Dobrila Bratić, Gluvo doba, Plato, Beograd, 1993; Тихомир Ђорђевић, Још која о копању блага, Дело књ. 6, Београд, 1895; Веселин Чајкановић, Стара српска религија и митологија, Сабрана дела из српске религије и митологије, књ. 5, Београд, 1994; Danica Đokić, Ispiranje zlata u slivu Peka – sa osvrtom na istorijski razvoj rudarstva i metalurgije, Zbornik radova Muzeja rudarstva i metalurgije u Boru 5/6, Bor 1987/1990 итд. Библиографију радова о закопаном благу и сродној проблематици видети у: Z. Karanović, n. d., 192-211. О веровањима везаним за злато у суседној Бугарској видети: Българска митология – енциклопедичен речник, Издателска група 7М + ЛОГИС, София, 1994, 147-148. О злату у општем словенском контексту: Т. А. Агапкина, Злато, у: Словенска митологија – енциклопедијски речник, Zepter book world, Београд, 2001, 204-205. О јужнословенском контексту видети одредницу Злато у: Љубинко Раденковић, Симболика света у народној магији Јужних Словена, Просвета – Ниш, Балканолошки институт САНУ, Београд, 1996, 255-260. О симболици злата у глобалном оквиру видети сажето, на пример, у: DŽ. K. Kuper, Ilustrovana enciklopedija tradicionalnih simbola, Prosveta – Nolit, Beograd, 1986, 192.

констатоване на истоку српског етничког простора (Карашево). Исто тако, у раду дајемо и краћи аналитички осврт.

Предања и веровања из сврљишке области

Митске релације уочене у сврљишком крају илустративне су и упућујуће и када је реч о знатно ширем простору, пошто је источна Србија пуна сродних предања и веровања, праћених одговарајућом ''праксом'' трагања за златом. Слично било и у прошлости; на пример, зна се да је веровање у скривено благо митског цара Радована било општераспрострањено у источној Србији и у XIX веку.
Бројна су предања о постојању баснословног блага у овим крајевима, а те приче најчешће шире ''златари'' (како називају трагаче за златом). Током истраживања у различитим областима источне Србије (Звоначка Бања, Црна Трава, Гамзиград итд.) забележени су слични мотиви, али су најкарактеристичније и најсложеније митске представе уочене у источној сврљишкој културној зони. У овим митским комплексима су древни обрасци са савременим личностима и дешавањима стопљени у сложену целину, која представља изузетно виталан митски систем, што се непрестано обнавља и допуњује, почивајући на архетипским семантичким обрасцима.
Предање о три магазе злата. У сврљишкој области жива су предања о различитим местима, тако да нема села за које се не везује прича о постојању оставе злата. Најбројнија предања о великој количини злата везују се за ризнице Цара Костадина (Константина Великог). По ''златарским'' веровањима, на територији Сврљига постоје три магазе ''цара Костадина''. То су, по казивачима,

Главни казивачи били су: Ацко Младеновић (1948, Ђуринац), Жива Радоњић (1953, Црнољевица), Рада Радоњић (1921, Црнољевица; дев. Рашић), Момчило Милошевић (1930, Периш), Божидар Радоњић (1924, Црнољевица); Миља М. Радан (1977, Карашево). Највећи део предочене етнографске грађе сакупљен је током комплексних истраживања духовне културе источне сврљишке културне зоне, са нагласком на проучавању ритуала литијског опхода, од 1997 до 2003. Наведене информиције представљене су у оригиналној верзији, онако како су их формулисали сами казивачи.
Комплетно разматрање митологије злата биће изнесено у засебној, знатно шире конципираној студији, са нагласком и на архетипском контексту, као и на издвајању основних митских образаца.
О предањима о закопаном благу и аналогним митским представама, у временском и просторном контексту, видети у: Z. Karanović, n. d., 15-26.

велике количине злата означене са три деветке. Верује се да је једна магаза закопана у Копајкошарској пећини. Милутин Вељковић, светски рекордер у дужини боравка у пећини је, по једном казивању, намерно изабрао ову пећину пошто је дошао до податка да се управо овде налази злато. По верзији наведеног савременог предања, он је био бугарски официр (другачијег презимена), који је у Бугарској дошао до мапа овог подручја. Бугари су, по ''златарским'' причама, одузимали све планове (писане документе) путника који су из Србије путовали за Турску. Вељковић је дошао до тих планова и кренуо је да пронађе злато. Када су му нудили да за свој подухват (обарање светског рекорда у дужини боравка у пећини) изабере пећине у Преконоги или у Попшици, он их је погледао и одмах одбио. Тек када су му показали пећину у Копајкошари, схватио је да се налази на месту које је назначено у мапама. Од власти је добио све што је тражио, а то су биле животиње које могу да живе у мраку: петао (''због времена''), патка (''због воде''), прасе (''јер види добро у мраку''), мачка (из истих разлога) и пас (''као верни друг, и да би осетио друге животиње''). Када је, после годину дана, изашао, три хеликоптера су утоварала ''неки материјал'', након чега су отишли ''преко Каменички вис''. Претпоставља се, по казивању, да је то злато из прве Константинове ризнице.
За другу магазу се верује да се налази у селу Нишевац, а трећа у Манојлици или у Гушевцу. За ''златаре'' је посебно инспиративно ''Манојличко Ждрело'', где се по казивању налази ''много лепо место'', са бројним необичним каменим фигурама и знаковима, међу којима је и уклесана змија, кубуре са пиштољима, чаброви, каце, кокошке.
На месту сврљишке котлине, по предању, некада се налазило језеро, које се простирало од Нишевца (односно од куле старог Сврљига или ''Есверлина'') до Манојличке клисуре. Верује се да је цар Константин боравио овде и пловио по том језеру. На ''Ветрилу'' је имао одмаралиште, а његови чамци су пловили кроз котлину. Прича се да изнад округличког ''Врела'' постоје алке, исто као и у Гулијану. Ово су била везилишта за те чамце и бродове који су пловили некадашњим сврљишким језером.
По ''златарским причама'', у сврљишком крају се, на разним местима, налазе бројни знаци и фигуре који упућују на сакривено злато и представљају шифровану поруку о начину да се оно пронађе и искористи. Такође, за ''златаре'' је посебно занимљиво то што се на разним местима у сврљишкој области срећу исти називи локација.
Поменута друга Константинова магаза везује се за место звано ''Кула'' у Нишевцу, где је по предању некада био град. По једном казивању, магаза се налази у дворишту човека који не верује у те приче и не дозвољава да ''златари'' копају на том месту. Верује се да се ту налази тона и по злата, као и извајане златне фигуре свих могућих животиња.
Услови и околности проналажења злата. Проклетство злата. Међу ''златарским веровањима'', једно од средишњих места заузима схватање да је злато опасно. Римљани су, по мишљењу неких ''златара'', отровали (озрачили) тај метал. По овим савременим тумачењима трагача за златом, Римљани су имали неки ''жабљи отров'' који делује преко коже и од којег човек страда.
Верује се, такође, и да проклетство злата стиже потомке; у сврљишком крају забележене су бројне приче о проклетству злата. На пример, једна породица у Црнољевици је, по казивању, поседовала злато, али ''кад узму од тог злата, увек мора да им се деси нешто''. Тако, када су једном приликом отишли да секу врбу, врба је поломила ногу човеку из те породице, јер су ''покушали да узму злато, али им се не подаје''. И његовом унуку, који је поломио ногу, десило се нешто слично када је хтео да узме злато (''убије руку''). Међутим, жена тог човека је успела да узме злато, а да јој се ништа не деси (''кад је од друге фамилије може да узме злато'').
Злато не припада свакоме. Верује се да злато не може да користи свако. По једној причи, деда је умро али није рекао где је оставио злато, па је ''њихова баба ишла код врачку'' како би то сазнала. Међутим, врачара је рекла: ''Ви то не можете ниједан да узмете ни да нађете; наћи ће неки ваш унук, праунук или л`скавац'' (то је још даљи потомак); врачара јој је рекла и да ће то злато само по себи да се нађе (''они неће да га траже, ал' ће да га нађу'').
Не треба са сваким ићи у потрагу. За ''златаре'' је веома значајно и веровање да не треба ићи са сваким у трагање за златом. Пре тога треба се окупати и ни у ком случају се не сме мислити зло другару или друштву с којим се одлази на тај посао. Бројне су приче о мистичним доживљајима ''златара'', приликом потрага за златом. По једној од њих, златари су на основу неких записа и планова пронашли одређене знаке који су упућивали на то да се у Тијовцу налази злато. Донели су и одговарајуће апарате, електронске истраживаче, који су показивали да ''нешто има доле''. Ископали су око један метар, и апарат је опет активно реаговао, али нису угледали никакво злато. Иначе, на овом месту је казивач навео веровање да ''не треба ићи са сваким у тај 'спорт' '', чиме је алудирао на чињеницу да и поред тога што је апарат ''изузетно активно реаговао'', нису ништа видели. У једном тренутку, копач (''златар'') који је био у рупи рекао је осталима да стану, ''да чујете плех-музика како свира''. Остали ''златари'' му у први мах нису поверовали. По казивању: ''Сиђем ја у рупу, јесте музика; бије плех-музика, па се тресе земља. Изађемо горе – нема ништа. Продужисмо даље, терали смо 30 до 40 сантиметара и одједном музика нестаје, и ваљају се метални бурићи; лупа, грми, као да се руши ко зна шта, тако тропа као метални бурић''. Али, и поред све те буке, и тога да је апарат још увек реаговао, ''златари'' и даље нису ништа примећивали (''све је то било као нека заблуда, никог нема у сред ноћи''). И одједном, изашла је мека земља: ''Не треба ашов, с лопату се може иде''. Један од ''златара'' је захватио земљу и подигао – кад одједном он на лопати извади белог јежа (казивач је употребио и израз ''терајеж'') и избаци га горе на земљу. Јеж се скотрљао на земљу и одједном нестаје, нема га нигде: ''Пробамо још једном апарат и апарат не реагује – нема ништа више''. Међутим, овде није крај приче. Сутрадан је туда пролазио неки овчар из Тијовца. На дну рупе приметио је земљани ћуп и помислио, зашто да не сиђем да видим какав је ово ћуп. Онда је сишао у рупу и узео ћуп, схвативши да је тежак. Ставио је ћуп у бисаге, отворио га и видео да је пун дуката! Казивач закључује: ''То је оно што није предвиђено за нас, него је намењено за другог човека који је сасвим случајно наишао ту – и он га нашао.'' Другим речима, злато није намењено свима, и не може свако да га пронађе и користи се њиме, ма како близу био. А тај стари чобанин је стекао, по казивању, велико богатство. Саградио је куће за синове, ''има свега и свачега, малтене виле и хангари у то село, а пре тога ништа''. У ствари, онај бели јеж је био злато.
Трагање је напоран и тежак посао. По ''златарским'' веровањима копање злата, трагање за златом је изузетно сложен посао, који подразумева одређена правила: ''Тај посао се ради озбиљно и ћути се док се то ради''. Када се крене у трагање за златом носе се: свећа, бели пешкир и литар природног црног вина. Запали се свећа, прекрсти се, пресипа се вином унакрст и почне са копањем. ''Златар'' мора да буде окупан и да не мисли зло – ''онда ће Бог да те награди''!
Горење злата. У ''златарским'' предањима чест је мотив ''горења злата''. Од казивача почесто се може чути: ''Ја сам једну ноћ ишао кад је горело злато...'' Верује се да злато ''гори'' само одређеним данима, пре, око и после Ђурђевдана. По веровању, око Ђурђевдана, чим прва киша падне, може да се види где има злата, јер се показује ''тај пламен''. По причи, један ''златар'' је дошао код другог (казивача) и рекао му да ''у Изворско гори злато''. Понели су апарат и одмах кренули на то место. Кад су дошли у поље, а ''оно гори као да је запаљено трње''. Ово се дешавало негде почетком априла и још је било по мало снега. Златари су, затим, пошли према пламену, али на месту где су из даљине видели да гори пламен, није било ничега. И са тог места опет су приметили пламен, али испред њих. Ишли су, ишли, али опет нису ништа пронашли. А кад су се окренули, видели су да је опет иза њих пламен! По казивању, на том месту се налазе запис (миро дрво), крст и кладенац. За кладенац се везују разне приче, још ''из време Турци'', па су ''златари'' помислили да можда ту има нечега. Пробали су ''ласер'', ''вуче тамо где гори, а апарат не показује ништа''; наиме, ''ласер те може одведе на правац, а апарат региструје тачно место где је''. Казивач је завршио причу речима: ''И тако смо то видели, али ништа нисмо нашли''. После тога је тај други ''златар'' умро, наводно је настрадао због тога што је, ипак, успео да пронађе то злато! А, као што је поменуто, по веровањима већине ''златара'' за свако злато је везано и одређено проклетство.
Злато треба братски поделити. Прича се да ни један ''од тих Турака или Римљана'' (за које се везују предања о закопаном злату) није сам остављао злато, него су увек били у друштву. У складу с тим, верују сврљишки ''златари'', онај који пронађе то злато требало би да га подели са друштвом, братски, као што су га ови заједнички оставили, јер ''ако помислиш да некога превариш, неће ти се дати да га нађеш.''
Злата највише има на међама. Верује се да у сврљишком крају има путева којима су само Турци пролазили и да се обично поред тих путева налазе оставе са благом као и бројни записи и знаци који упућују како се може доћи до блага. Оваква су места посебно бројна на граници која се налазила на Грамади: ''Тамо је било турско, а овамо српско''. На пример, као једно од посебно интересантних места за ''златаре'' наводи се ''Јечмиште'', јер је ту била ''четворомеђа'', односно ту се налазила граница и караула (''тамо је била турска њива, а са наше стране српска'') и верује се да ''у ту клисуру има свашта''.
Разоткривање у сновима. Исто тако, у предањима становништва сврљишког краја често се јавља и мотив разоткривања у сновима места где је закопано благо. Рецимо, по причи једног казивача, његов теча је сањао место звано ''Румењак''. Недалеко од тог места налазио се кладенац где су воденичари захватали воду. По течиној причи, у интерпретацији казивача: ''И идући од тај извор преко звано место 'Стражу' на сред пут сањам ја једног белог старца на ту стазицу, седи на троношку, подбочио се на руке и на лактови. Ја пролазим и не обраћам пажњу на њега. И обрну се, а старац ме упита: 'Видене, јеси л' то ти'? 'Ја сам, бре, дедо'. (А он мисли да је то неки његов деда Мита што је умро.) 'Е, па, Видене, кад си то ти, да идеш да зовнеш Давида, и ово што је овдекај остављено да узмете, то је ваше'. И суну се са прст испод троношку и каже: 'Ево, баш овде је, добро запамти'. И изгуби се деда и ја пројдо. И ја продужим даље и после се разбудим''. И преко зиме је човек, који је сањао овај сан, ишао са поменутим Давидом у лов: ''Идем ја, а он иде по мене. Ја долазим на ту стазицу, а снег до колена. А на том месту змија оволка (огромна) на снег. 'Давиде, кам си, оди горе. На снег змија! Погледај', каже. 'Стварно змија'. Змија оволка дебела, има двадесет килограм месо од њу. Големи црвени крст има на чело. Потеже Давид пушку, пуче пушка и изгуби се змија, нити има змија, нити је убило, нити какво''. По мишљењу казивача (који за себе тврди да је ''златар''), требало је да ухвате ту змију, или да добро запамте место, да не пуцају. На том истом месту се налазио ''степени камен''; на сред степеника је, по сећању ''златара'', био неки знак, уклесан ко зна кад: кочије и кола, девојка која седи на камену, држи кудељу и преде. Када су, касније, поменути ''златари'' отишли са апаратом, нису могли да пронађу то место! Знак, тј. слику девојке-преље, ''златари'' су видели само пре пуцња, а након што су пуцали нису могли да виде тај знак, ''степеник је био ту, а знака нема''.
Принцип амбиваленције. Однос становништва источне Србије према злату је наглашено амбивалентан (''човек не зна како да поступи и шта да ради у вези тога''). С једне стране, ''златари'' осећају велику привлачност према злату, желе да га пронађу и обогате се, а с друге стране, по њиховим веровањима, злато је истовремено и проклето, и онога ко га пронађе стиже несрећа. Посебно се инсистира да злато не сме да се дира уколико се налази на неком ''црквеном месту'', на месту које је посвећено. Ако се такво злато дира – ''ће да се деси у фамилију нешто''.
Митска биљка – расковник. У митском систему који се образује у вези са мотивом трагања за златом, у сврљишкој области, средишње место је резервисано за чудесну биљку расков или расковник (оба облика су широко распрострањена). По народном веровању, у највећем броју случајева само уз помоћ раскова може се доћи до злата.

О расковнику видети: Ненад Љубинковић, Биљка расковник, Расковник 50, Београд, 1987/1988. У раду се наводе и два специфична предања о расковнику управо из сврљишког краја (карактеристичан је мотив ''брата расковника''), што додатно подвлачи репрезентативност овог подручја када је реч о проучавању митологије трагања за златом и сродних система веровања; видети: Драгиша Петковић, ''Дајте ми брата расковника'', Расковник, бр. 26, Београд, 1980. У вези са ранијим поменима расковника видети литературу на коју се позива и Н. Љубинковић; пре свега видети одредницу расковник у: Вук Стефановић Караџић, Српски рјечник (1852) II, Просвета, Београд, 1986, 873; Павле Софрић Нишевљанин, Главније биље у народном веровању и певању код нас Срба, Београд, 1912 итд. Примера ради, Веселин Чајкановић о расковнику бележи: ''У митске биљке долази и толико спомињани расковник, који отвара сваку браву и проналази скривено благо. Ко хоће да га нађе, треба сам себе да стави у окове и да иде ливадом; па где окови сами од себе спадну, ту ће га наћи; или ћемо га наћи код јежа, који се у приповеткама сматра за врло мудру животињу, и који га држи под језиком. Од животиња можемо добити и 'земаљски кључ', који има исту моћ као и расковник; ту травку познаје тица жуња. Када она излети из гнезда, треба затворити излаз и подметнути црвену мараму, па кад жуња види да не може ући, донеће ту магичну травку и отворити улаз; али чим то учини, гледаће она да травку уништи, па ће је онда бацити на црвену мараму, мислећи да је ватра, и онда је човек може узети'' (В. Чајкановић, Стара српска религија и митологија, 181; видети и стр. 193-194). Такође видети и одредницу митско биље у: Војислав Ђурић, Додатак Чајкановићевом ''Речнику'', у: В. Чајкановић, Речник српских народних веровања о биљкама, Сабрана дела из српске религије и митологије, књ. 4, Београд, 1994, 277-279. О свеприсутном веровању у митску биљку расковник и трагању за њом у Србији у XIX веку видети интересантан пример у: Велибор Савић, Расковник и крајинско сокровиште, Расковник 100,

У сврљишком крају су изузетно распрострањена предања о благу Поп-Мартина (или Поп-Маринка), као и о ''мапама Поп-Маринка'' (на које упућује ознака МПМ, за којом трагају ''златари''. Хајдук-Вељко је, по предању, знао где се налази ово благо. Њега су убили Бугари и Мађари управо да би се домогли раскова, ''земаљских кључева'', јер се мислило да се они налазе код Хајдук-Вељка. Расков је, по веровању, биљка чији је корен у облику човека,. мушкарца – расков има све што има и мушкарац. Помоћу раскова могу да се отварају катанци, ризнице које су затворене и слично. По казивању А. Младеновића, друго име за расков (или расковник) је ''земаљски кључеви''. Мађари и Бугари, и поред тога што су по предању убили Хајдук – Вељка, нису успели да дођу до ''земаљских кључева''. По казивању, деда Борко, травар једини је нашао ''тог раскова'', ''на звано место 'Црвене стене' '', на Сврљишким планинама. По овом казивању, расков расте само на том врху, и то искључиво мушки. Постоји само један мушки док је женских врста раскова чак девет, од којих је само један ''прави'' и сматра се мајком. Када се преломи један његов ''прстак'' из њега иде бела вода, као млеко, тј. овај расков изгледа као мајка која доји. А када се мушком раскову преломи један ''прстак'' (тј. било који његов део) из њега иде вода црвена као крв – и она се третира као Исусова крв. Верује се и да свака врста женског раскова има своју намену. Иначе, неки казивачи изједначују расков са биљком мандрагором.
Забележено је веровање да је закопано благо остављено ''под завером земаљског кључа'' или раскова, тј. да у свакој ризници мора да постоји или мушки или женски расков. Ако је у ризници женски расков, онај ко жели да отвори ризницу мора да донесе мушки, и обрнуто, ако је у ризници мушки, доноси се женски. Током двадесет минута они воде љубав. Тада настаје цика и пиштање, па

Београд, 2000. Значајне информације о митским биљкама, у јужнословенском контексту, могу се пронаћи и у студији: Љ. Раденковић, Симболика света у народној магији Јужних Словена, 215-217; Љ. Раденковић помиње и расковник као најпознатију од чудотворних биљака (исто, 215). Он такође наводи и податак да су у Славонији ''забележена веровања о биљци земаљски кључ, која су слична веровањима о расковнику (исто, 215), а од другог чудотворног биља помињу се еж трава, демир-бозан, модра сјекавица, шпиграста трава, дјетелина са четири пера, мрачна трава, алске траве, седмак трава, висино сито итд. (исто, 215-217). О расковнику у општем словенском контексту: Љ. Раденковић, Расковник у кругу сличних биљака – Словенске паралеле, Расковник 100, Београд, 2000; у раду је наведена и обимна литература која упућује на присуство митских биљака синонимних расковнику у различитим областима и код готово свих словенских народа. О лингвистичкој позадини ове проблематике: Александар Лома, О именима расковника и сличних биљака, Расковник 100, Београд, 2000.

за то време, док су раскови заузети човек може несметано да изнесе из ризнице шта год жели. А после тих двадесет минута не може да се изнесе ''ни један руст'', односно ни најмањи предмет.
Уколико човек који дође до правог мушког раскова не зна да рукује њиме, то може бити убитачно. Исто је убитачно и ако не зна ког је пола расков који се налази у ризници. Јер, ако је у ризници мушки расков, то може бити опасно по живот, пошто тада настаје борба између два мушка раскова, ''и то руши камен и брда, и све се руши, и човек остаје тамо''. По једном казивању, управо из тих разлога ''златари'', који су отварали магазу у планини Кукавици, код Лесковца, нису више изашли.
Често казивачи наводе да расковник располаже огромном силом, просто несхватљивом обичном смртнику. Слично је и у другим крајевима. По једном казивачу (из етно-филма Каменка Катића): ''То је нека сила Божија, ко то зна шта је''. У сврљишком крају се такође верује да расков има толико моћну силу ''да руши брда, стење, све могуће''. Једна од ситуација када се у највећој мери може сагледати моћ којом располаже расков, јесте управо наведена борба два мушка раскова, током које се ослобађа огромна енергија.
Некада се расков ушивао у део одеће оних који су ишли у рат (''жена или мајка им негде ушије расков''), пошто се верује да расков штити и од метка (''ту метак не пролази уопште, може да пуца какво оће, али метак не долази до њега'').
Треба нагласити да је за коришћење раскова, по веровању, потребно посебно знање. Пре свега важно је знати ''како да га нађеш, како да га ископаш, како да га транспортујеш до одговарајућег места и како да га употребиш, ако га само ставиш у џеп, никакав ефекат немаш од њега, јер он гине''. Верује се да расков не може да живи без црног вина. Треба припремити воштану кутију и налити природно црно вино у њу, и то потпуно природно вино, од чистог зрна грожђа. Чим се расков ископа, треба га ставити у ту кутију са вином и посматрати шта он ради. Чим доспе у вино, расков почне да се помера и окреће, све док се и не окупа. Тек када се окупа, он се умири. Онда се кутија поклопи воштаним поклопцем, умота се

''Жив сам, још нисам умро'', производња РТС ТВ Београд, 2000; сценарио, етнолог и режија Каменко Катић; трајање: 38 минута. Филм је на Деветом међународном фестивалу етнолошког филма у Београду добио прву награду.

у бели пешкир и носи се кући, ''и с тим после можеш да радиш шта хоћеш, јер он је моћан док је жив, а кад је мртав нема никакав ефекат''. Расков се, по неким веровањима, може пронаћи само уочи Ђурђевдана, у поноћ. Најбоље је ако трагач зна на ком месту расков ''излази''. Онда ''мораш да седнеш ту и да мотриш како он ниче и расте, јер док не сване сунце он расте, цвета и процветава, и не познаје се где је био''. Ако трагач не зна тачно на ком месту расков ниче, мора да посматра већу површину и да сачека да прва зора заруди. Тада орао ''из ко зна коју даљину и висину'' долази и ''трчи да откине цвет и да га прогута, јер га чува и даје му моћ живота дуго година; каже се у народу 'живи као сићевички орао', јер тај цвет га чува''. Али, прво је потребно прекрстити се и запалити свећу, па тек онда почети са копањем тамо где је орао отргнуо тај цвет.
Као што је већ речено, верује се да се у свакој ризници налази расков који је чува. Када је у ризници мушки расков, треба донети женски и обрнуто. Док они воде љубав, магаза је слободна за изношење блага. Када се погреши, и донесе се женски расков до ризнице у којој се налази такође женски, реакције нема. ''Златар'' нити може да уђе, нити ће му живот бити угрожен. Међутим, када се донесе мушки расков до ризнице, у којој се већ налази такође мушки, долази до стравичне буке, све се руши и ломи. По једној причи, људи из државе Јордан су долазили у источну Србију, у Голубац, у Ђердапску клисуру, и донели прави женски расков, али нису ништа успели да ураде, што је доказ да се тамо такође налази женски расков. По веровању, у голубачкој тврђави постоји магаза, која је некада припадала Хајдук-Вељку.
За коришћење раскова најбитнији је корен, у облику човека. Такође, расков има и цвет који цвета уочи Ђурђевдана (као што је већ речено).
Верује се да су ''земаљске кључеве'', расков имали Хајдук Вељко и Деда Борко, травар. Сматра се да је Деда Борко могао да лечи управо зато што је поседовао расков. По једном казивању, он је 40 година тражио расков да би га нашао. Излазио је, уочи Ђурђевдана, са шатором на планину, и по 4 до 5 дана боравио на њој, тражећи расков. Само је једном пронашао расков и то му је служило док је био жив. По казивању, Деда Борко, травар живео је ''око 98 година'', а његова дуговечност се такође приписује дејству раскова.
Расков кад се ископа, ''излази бел као суза, чист као да си га рибао са рибаћу четку, без обзира какво је блато около''. Када се узима расков, не сме да се додирује голом руком, већ га треба узимати белим пешкиром или марамицом који су чисти, испеглани ''као дете кад окупаш и повијеш га у белу пелену''. У вину се расков окреће ''сад у једну, сад у другу страну''. Ако се стави на леђа он се окрене на стомак, и обрнуто, ако се стави на стомак, он се окрене на леђа.
Много људи трага за расковом (''људи земљу копају да нађу тај расков''). По једном казивању, постоје нека места у југоисточној Србији где се зна да има магаза, али се наводно ''тражи тај расков'', јер се верује да је без њега немогуће ослободити благо из тих ризница. На неким местима не постоји сметња да се уђе у магазу. Човек може да уђе, да гледа, да претура, да се радује, али ако пожели да изађе, не може ни да мрдне (''кочи те нека сила, као неки зид те спречава''). Чим се остави било какав облик тог блага, одмах је могуће да се несметано изађе. Мисли се да у таквим ситуацијама само расков помаже. По казивању, подземни пролаз који води према граници, ризници Поп-Мартина, је познат. Али, кад се дође испред врата, ту се наиђе на мноштво полуга и катанаца и ''златар'' даље од тога не може да приђе: ''Исто те спречи нека сила, неки зид, не можеш да мрднеш напред''. За ту ризницу казују да је најбогатија у југоисточној Србији и да се тачно зна где је то место.
Верује се да човек може да пронађе расков уз помоћ корњаче. Треба зазидати корњачино гнездо док она није ту. Око корњачиног гнезда се сплете пруће, направи се кош и загради се и на том месту се сачека, јер корњача не може на други начин да савлада препреку и отвори гнездо, сем да пронађе расковник. Корњача зна где може да га пронађе, узме га у уста, донесе и ''само додирне зазидано'', након чега се зид разруши.
Такође се верује и да ''расковник деветокрил'' помаже нероткињама. Наиме, постоји и мушки и женски расковник, а плод му је у облику малог детета. Мушки расковник ''има и паченце и све'', и то жене које немају децу носе за појасом (''у тканице''), ''потопе га у воду, па пију воду''.
За неке од познатих личности верује се да су имали расковник. На пример, четнички војвода Коста Пећанац имао је, по казивањима, расковник усађен у длан и због тога могао је да отвори сваку браву.
Расковник је често замишљан као мали човек (''кад изваде расковник, пупчић му везан за корен; и кад га откину, оно му капне крв од пупак''). Ова представа је општераспрострањена, а по казивачу из поменутог етно-филма расковник се замишљао као мали човек (''као палац велики'') који лежи у трави и ''сјаји као јаје од кокошке''.
Верује се да се расковник може пронаћи у планини (''моја мати после ноћи тражила расков по планин; она је имала расковник, исто као детенце, има и косицу на главу; то је као мала луткица'').
Такође, верује се и да свако закопано злато поседује свој ''куран''. То је начин, тј. информација, на који може да се узме и да се скину чини са њега, да би могло да се користи. Мисли се да постоје људи ''који знају да уклоне проклетију злата''.
Као што је већ речено, информација о проналажењу злата може се, по веровању, добити и у сновима. Тако се у сну једној жени (''мајка Новке Бошкове'') јавило да треба да однесе окрвављену мушку детињу кошуљицу на место где јој је ''казато'' да се налази злато. Она није пристала на то и касније је то дете умрло, запалила му се кошуљица поред ватре и од опекотина је дете умрло.
Распони златарске митологије. Чувени град Есверлин. По казивању, ''златари'' су пронашли и уз помоћ ''неког владике'' превели прастари запис у којем се говори о томе да је ''град Есверлин'' (данашњи Сврљиг) био највећи град у Србији. Због тога су ту и боравили цар Костадин (Константин) и царица Јелена, а успомену на њих чувају многа света места и записи: ''Има три цркве у Нишевац, црква цара Костадина у Манојлицу, црква цара Костадина у Сврљиг''. По А. Младеновићу, град Есверлин се помиње у списима које је он лично нашао. Он помиње и цифру ''од 500 до 600.000 становника'', колико је тадашњи град Сврљиг (''Есверлин'') имао (као што стоји ''у тим старим записима''). По казивачу, ''то су записи које смо нашли у неке књиге, у Нишевац-куле, у неку пећину, то су књиге на воштано платно, то нам превео један владика''. По веровању, у Нишевцу (''Нишевац-куле'') налазила се ковница цара Костадина (''и сад стоје ту казани и наковањ''). У овој књизи (тј. записима) се, по казивању, помиње и језеро које је, у

Видети напомену 6.

сврљишкој области, постојало у време цара Костадина, а о чему сведоче и многобројне алке за бродове које се данас могу пронаћи у овом крају, на разним местима. У истом спису (који има ''око двадесетак страница'') помињу се и три магазе (цара Костадина).
Технички уређаји. О свом ''занимању'' сами ''златари'' кажу како је ''златарство скуп спорт''. Овде се пре свега мисли на мноштво техничких уређаја којима се ''златари'' користе како би открили злато. Међу овим уређајима налазе се ''амерички ласери'' и ''дубински апарати''. По једној причи, помоћу ових апарата неки официр је ''у Драјинско'', на месту званом ''Мачја глава'', пронашао ''жућкасто стење'', за које се касније испоставило да је 60-процентна златна руда. Ово је установљено на Институту у Бору, а по сведочењу једног ''златара'', борски инжењери који су радили у околини Куршумлије рекли су да ће у Куршумлији бити најбогатији рудник злата на свету.
Знаци. Сврљишки ''златари'' верују да су они који су закопали злато истовремено остављали и знаке, како би, уколико преживе и врате се, знали где да га нађу. Мисли се да је ретко ко оставио злато код самог знака, знак је само оријентир. Ових знакова, по речима ''златара'', у сврљишком крају има заиста много и разноврсног су карактера, али најчешће ипак представљају животиње. На пример, код перишког Пандирала уклесана је риба у камену, а постоји, исто тако, и предање о три орла који кодирају поруку о месту где се налази баснословно благо Поп-Маринка (Мартина) .
Мапе. У жељи да се домогну злата, ''златари'' такође трагају и за мапама (плановима) на којима је уцртано где се благо налази. Посебно су познате тзв. ''мапе Поп-Маринка''; по једном предању, три ознаке МПМ се налазе код три фигуре орла, које су распоређене у сврљишком крају. Мисли се да се највише мапа налази код Бугара, јер ''кад су Турци одступали Бугари су им одузимали све папире''. Ове мапе, међутим, није једноставно протумачити, јер у плановима су

И у другим областима и околностима, закопано благо је обично обележено неким знаком, а ''знаци су симболи у облику кантара (кантар са теговима на седмом подеоку), дрвета, рибе или неке друге животиње (квочка са два или три пилета)'' (J. Mijailović, n. d., 173). Благо може бити закопано на разним местима, а ''мостови, дрвеће и извори су само нека од тајновитих места где је благо закопано''; по једној причи, ''војник из села Горњане, на самрти је заветовао друга да ископа благо сакривено на три дрвета и да направи и њему намени чесму са три славине'' (исто, 173).

често замењене стране света. Наиме, они који су остављали злато и исцртавали, тј. исписивали мапе, рачунали су да до тих мапа може да дође и неко други, и због тога су, на пример, уместо ''западно'' писали ''источно''.
Дешифровање података. Такође, постојали су и други начини да се ове мапе учине недоступним ''непосвећенима''. По једној причи, неки Бугарин је дао једном човеку из Влахова ''оригинал план на кожици'', на којем је све било написано иглом, и ''кад се кожица развуче све читаш на њу шта пише, а кад се састави не види се ништа''. Иначе, на тој мапи су мере изражене у ''турским појасима'' (''на ону кожицу пише 34 турска појаса западно, па северно''). По речима казивача ''златара'', имали су великих проблема (''пет година смо се млатили да уклопимо податке'') јер нису могли да одреде дужину ''турског појаса'' и пронађу злато у атару сврљишког села Ђуринац (''тражи се крушка; испод крушку има столовни камен, и то се помиње у план, камен бел, као јаје изнад земљу''). У овом плану су замењене стране света, како би се трагачи збунили. Касније је на том истом месту (''место Тескало у село Ђуринац'') човек изорао црну куглу. После је причао како је кугла била изузетно тешка. Ударао је куглу секирчетом, али ништа није постигао. Тек је са пијуком успео да разбије куглу. А унутра је било 6,5 килограма дуката. Кугла је била толико жилава јер је направљена од скуваних биволских рогова; то поцрни и не може да се поломи ни за живу главу. Тај човек, који је, по казивачу, пронашао црну куглу, ускоро је купио кућу и накуповао машине, обогатио се. Ово је само једна од многих прича које се у сврљишком крају могу чути о људима што су се обогатили.
Слична веровања о злату распрострањена су у целој источној Србији, као и на читавом истоку српског етничког простора. Као пример наводимо веровања Карашеваца, настањених у румунском Банату .

Карашевска веровања о трагању за залатом

О недвосмислено српском пореклу Карашеваца видети у радовима Михаја Н. Радана; видети, на пример, његову студију: Значај славе и још неких прослава са култним обележјем за одређивање етничког бића Карашевака, Етно-културолошки зборник IV, Сврљиг, 1998.

За богате људе се, код Карашеваца, обично прича како су пронашли злато, ''комору''. По једној причи, извесни предак породице Кокора ставио је одређену количину блага у котао. Након тога је проклео то злато, да га нађе тек девето колено и нико ван њиховог рода. Једном приликом, два човека су ишла ноћу и видела у даљини пламен за који су претпоставили да је злато, да ''игра комора''. Иначе, верује се да ''комора'' игра једном у седам година. Онда су се приближили и обележили место у намери да сутрадан ту дођу, да копају и да изваде злато. По договору, сутрадан су дошли са алатом, нашли то место и почели да копају. Копали су и копали, док најзад нису стигли до огромне ружне жабе. По једној верзији су се уплашили, а по другој разочарали јер су уместо ''коморе'' наишли на жабу, након чега су се вратили кући. То је било на некој ливади са кукурузом. Газда, чија је то ливада била, када је пролазио туда видео је неки неред, погажен кукуруз и слично. Помислио је да су дивље свиње, а када је пришао ближе видео је рупу и раскопану земљу, и у рупи котао пун дуката. Тај газда је био из те породице Кокора и то је знак да мора да буде испуњено онако како је проклето, да нико изван рода пре деветог колена не може да пронађе злато. Овај газда је покупио дукате и почео да купује плацеве и гради куће. Обезбедио је целу породицу и од тада су сви Кокорићи имућни.
По другој причи, породица Карабаш стиче богатство и гради огромну кућу након проналаска блага односно ''коморе''. Једном приликом, човек из те породице је силазивши са брда приметио необичан пламен и помислио да ''игра комора''. Запамтио је то место и касније дошао и без проблема покупио благо. То се десило на имању извесног Лафташа, који није био ни у каквом сродству или вези са Карабашом.
Верује се да је злато ђаволово (врагово) и да је проклето. Када се види пламен, до злата се може доћи уз примену правила да се нипошто не сме говорити, а кад се стигне до тог места треба бацити или шешир или мараму преко њега и ножем заокружити то место. Када се шешир (или марама) преврну, онда ће бити пуни дуката. Ако је злато проклето и не да се налазачу, нестаје са места где игра пламен (каже се ''ошло у земљу'') и човек може да копа колико год жели али неће га наћи јер је оно ''отишло у земљу''.
Мисли се да ако неко има златан предмет који је поштено зарадио или наследио, добио, у случају да га на тренутак изгуби тај предмет више никад неће наћи јер је злато проклето, и то се потврђује мноштвом примера.
Верује се и да у поноћ уочи светог Илије, папрат једини пут у години пушта цвет који има посебне моћи, односно може да отвори било која затворена врата, браву, катанац и све што је затворено. Треба бити необично храбар да би се убрао овај цвет. То се ради у поноћ, ван села, а најстрашније су три препреке које треба савладати. Када се човек приближи месту где се налази папрат (у овој папрати ниче само један цвет) и одлучи да крене да га убере, долази до промене целе те области, ''није више као на овом свету''. Човек види папрат и цвет, али се појављује много ватре, и цела војска ђаволова која иде према њему. Међутим, он не сме да направи корак назад, већ треба да буде свестан да је то само привид и да се на тај начин куша његова храброст. Ако успе да не узмакне, ђаволи нестају, али чим направи корак напред, појављује се огромна пропаст (провалија) и земља му одлази испод ногу а он упада у ту провалију. Он треба да верује да не може да падне, иако му земља измиче под ногама. Уколико успе да га не обмане тај привид, онда провалија нестане и може да настави према циљу. Након тога се појављује трећа препрека, огромна црна река претећи да га однесе и удави. Ако и то савлада, и не уплаши се, онда све нестаје и трагач може без бојазни да убере цвет. Цвет се одсече бритвицом, којом треба исећи и кожу на длану ради убацивања целог цвета у длан, након чега човек добија моћ да отвори све што дотакне руком.
Постоји и веровање везано за јежа. Наиме, ако човек жели да доспе до траве, биљке која отвара све што је затворено (ова биљка је слична мандрагори), треба да ухвати младунче јежа и стави у посебно справљену кутију, клопку (''пецало''), затвори је и онда јеж мора да набави биљку и отвори ''пецало'', након чега оставља чудесну биљку и одводи своје младунче. Тада човек дође и узме биљку којом може да отвори сва врата.

Завршно одређење


Након што је представљена основна етнографска грађа, на примеру сврљишке области, неопходно је у најкраћим цртама указати и на базичне релације у вези са митолошким комплексом трагања за златом, уз одговарајући сажети аналитички осврт.
Досадашња детаљна теренска истраживања народне религије сврљишке области омогућавају да приметимо како ''златарска'' предања данас представљају један од најживљих и варијантним мотивима најбогатијих митских система ове културне зоне, а слична је ситуација и у многим другим деловима српског етничког простора. Штавише, чак бисмо се могли усудити и да тврдимо (наравно, подвлачећи ову везу искључиво на формалном плану) како оно што је на ритуалном плану за сврљишки крај и источну Србију некада значио обред литијског опхода , то на митском плану (када узмемо у обзир присуство и разгранатост различитих мотива) данас представља комплекс предања и веровања везан за трагање за златом.
На митолошком плану, трагање за златом одвија се у простору између овостраног и оностраног, у контексту комуникације ''овог'' и ''оног'' света, где се преплићу садржаји који припадају двема одвојеним категоријама стварности. У истом смислу треба посматрати и одговарајућа веровања и ритуалне радње које се практикују у вези са трагањем за златом, од жртве до обавезе ћутања за време трагања, на пример.
Међутим, дубља анализа предочене проблематике може бити остварена једино у оквиру разматрања општег митско-ритуалног система српске народне митологије, заједно са сагледавањем других, сродних, митолошких ентитета и

Детаљна и комплексна анализа биће саопштена у посебној студији.
Видети студију: Ивица Тодоровић, Ритуал ума – значење и структура литијског опхода, Посебна издања Етнографског института САНУ 53, Београд, 2005.
''Подземно благо, ма где се налазило, било је пре свега закопано у оностраном, већ по природи своје тајновитости и отуђености од друштва. Уосталом, и простори у којима се уопште благо могло налазити одреда су нечиста места, која човек или није заузео својом делатношћу (природа) или их је напустио (кућишта, развалине), што значи да аутоматски припадају натприродном свету'' (D. Bratić, n. d., 98). ''Све поменуте несреће, до којих долази у контакту са благом, или посредно са чуварима: претња катаклизмом (манипулација временом), смрћу, болестима, или њихово остварење, према традицијским веровањима, леже у домену хтонског и демонског (Мелетински), па се у овој чињеници могу тражити одговори на питање откуда опасност од додира са закопаним благом'' (Z. Karanović, n. d., 88). Видети и: Љ. Раденковић, Симболика..., 256-257.

одговарајућих подсистема (нпр. змај, таласон, змија чуваркућа, сребрни цар, итд.) – који су на тачно одређен начин инкорпорирани у митско-ритуални контекст традиционалне духовне културе Срба. Грађа нас упућује и на претпоставку о семантичкој блискости предочених веровања о злату и древних митолошких концепција, односно представа о одговарајућим божанствима повезаним са земљом и њеном унутрашњошћу, као и са другим видом соларног принципа (идеја о ''подземном сунцу'') , на које су се наслојавале и касније пристигле митске представе.
Наиме, у различитим културама препознајемо соларне мотиве који су у непосредној вези са златом, тако да се општи закључак може свести и на констатацију о потврди већ доказане чињенице да постоји непосредна повезаност између симболике сунца и симболике злата. Према томе, злато би, у овом смислу, могло бити синонимно са дневним сунцем које је, након заласка, ноћу отишло у земљу и ''умрло'' (или се трансформисало), згрушавајући се у овај елемент. По аналогном митолошком сценарију, сваког јутра се рађа ново сунце које сваке вечери умире, одлазећи у подручје оностраног, где важе закони ''оног света'', што би био и један од главних разлога зашто се злату приступа са становишта успостављања контакта са оностраним ентитетом, при чему важе правила карактеристична за комуникацију са оностраним: ћутање (забрана говора), копање тј. трагање искључиво ноћу и слично, уз мноштво примера контаката са оностраним личностима односно ентитетима (''старац на троношцу'', ''умрли предак'' итд.). С обзиром на то да је, у овом митолошком контексту, некада представљало сунце, логично је да злато поседује огромну енергију и мистичну ауру, што су особине које се придају митском расковнику, као једној врсти неопходног услова за проналажење злата.

Видети, на пример, радове: Слободан Зечевић, Таласони – митска бића заштитници грађевина и закопаног блага, Гласник Етнографског музеја у Београду (ГЕМ) 28-29, Београд, 1966; Исти, Нека веровања из традиције становништва приобалних насеља, ГЕМ 57, Београд, 1993; Тихомир Ђорђевић, Наш народни живот 3, Просвета, Београд, 1984, 412-414; Драган Јацановић, Сребрни цар у светлу археолошких и етнолошких проучавања, Етно-културолошки зборник VI, Сврљиг, 2000. Наравно, литература везана за наведене митске ентитете је изузетно обимна и захтева посебно разматрање, превасходно када је реч о односу змаја и злата/закопаног блага.
''Злато се најчешће асоцира са светлошћу, тачније оно је одраз сунца, његов други, подземни лик, као што је икона одраз светог. У томе се разликује од сребра, које може бити симболичка замена за белину дана, за видљиво и људско'' (Љ. Раденковић, Симболика..., 256).

Исто тако, и један проповски прилаз наведеној проблематици у овом смислу би такође могао бити инспиративан и комплементаран, пре свега у оквиру наглашавања иницијацијског ''кључа'' за тумачење. При томе се ''умирање сунца'', у оквиру општег митолошког кода, присутног у бајкама и митовима широм света, који разоткрива Проп , може посматрати у контексту његове привремене смрти иницијацијског типа, након чега следи ново рађање. Уосталом, у српској народној митологији јасно је, у смислу проласка кроз нову иницијацијску фазу, назначен соларни (парахришћански) временски календарски оквир ''рађања младог Бога'' (односно ентитета са соларним карактеристикама) сваке нове године .
С обзиром на њену сложеност, сагледавање других значењских димензија митологије злата налаже и друге интерпретативне потребе и могућности. На пример, јунговски приступ овој проблематици непосредно нам предочава управо архетипски карактер злата, односно његово значење примордијалне и савршене материје која је комплементарна са одговарајућим (првобитним) стањем духа, односно са општим ''просветљењем'' и самоостварењем . Од посебног значаја су, свакако, и примери наглашеног есхатолошког контекста који се у оквирима српске традиције везује за злато. Исто тако, и структуролошки увид у разматрану проблематику предочава нам постојање специфичних структурних образаца, који

Vladimir Prop, Historijski korijeni bajki, Svjetlost, Sarajevo, 1990.
Видети и у: И. Тодоровић, Ритуал ума, поглавље VII.3.
Са овог становишта је од посебног значаја обратити пажњу на специфично значење и значај злата у различитим традицијама, пре свега у алхемијској и аналогним традицијама повезаним са мистицизмом духа земље, где злато често представља суштински принцип, односно симбол достизања врхунског смисла. У вези са сродном проблематиком видети: K. G. Jung, Psihologija i alhemija, Narodna knjiga, Alfa, Beograd, 1998.
Наиме, злато се у новијој српској митологији јавља и у непосредној вези са есхатолошким контекстом, односно у вези са идејама о ''крају времена'' и Србији као метафизичком средишту света, где ће се одвијати и коначна, одлучујућа битка између Добра и Зла. Тако се у пророчанству које се приписује ''једном немачком монаху из 17. века'' управо у овом контексту помиње злато (Pavle Matić, Tajne proroka, Dereta, Beograd, 1990, 108-110), а сличан је случај и са есхатолошким предањима забележеним у сврљишком крају, констатованим управо код казивача ''специјалиста'' за златарска предања (Ацко Младеновић), тј. за приче о трагању за златом и одговарајућу традицију. У сличном се контексту, уосталом, помиње и митски град Есверлин, као једна врста средишта света. Међутим, сви ови мотиви се непосредно надовезују на један од најзначајнијих и најраспрострањенијих савремених српских митова (у најширем смислу ове одреднице), који је у претходним радовима дефинисан као идејни систем ''Срби, народ најстарији'' (И. Тодоровић, Митска истина Срба, Звоник, 2005; Исти, Идејни систем ''Срби, народ најстарији'', Гласник Етнографског института САНУ XLVIII, Београд, 2000).

се наслањају на концепте примарне структуре мишљења и примарне митске матрице, представљене у ранијим радовима.
С друге стране, забележена етнографска грађа непосредно нам предочава и уплив савремене митологије и представља одличан материјал за разматрање прожимања разнородних митских елемената и мотива. Осим већ наведених мотива (присутних у предоченој сврљишкој грађи), као посебно илустративан можемо навести пример савременог веровања забележеног у источној Србији, по којем ''испод водопада реке која протиче кроз село Балта Бериловац постоји камен у облику седла и испод кога се налази благо'', а овакав облик камена потиче отуда јер је на њега ''из авиона пао Краљевић Марко'' .
Митологија злата, као што је већ речено, представља изузетно слојевит феномен и наведена проблематика би могла бити разматрана на читавом низу семантичких планова, а међу њима највећу пажњу треба обратити на оне који су значењски специфични и посебно илустративни. Осим већ наведених димензија (интересовање првенствено треба усмерити на оне аспекте који нас директно упућују на закључак о изузетном значају митологије злата и у древном и у савременом систему српске народне митологије, као и у контексту разматрања одговарајућих начина преношења и трансформација традиционалне културе и система веровања), са становишта проучавања митологије злата посебно су значајни проблеми разматрања етичког контекста повезаног са трагањем за златом, затим мотива опасног злата, односа злата и митских бића (нпр. животиња – чувара) и слично. Од посебног значаја је и разматрање везе злата и потраге за врхунским принципом, као и питање симболике злата у хришћанству и општег значаја злата у глобалном културном и природном контексту.
У сваком случају, можемо закључити (како на основу доступне литературе, тако и на основу предочене непосредно забележене етнографске грађе) да се у митским представама о злату на специфичан начин сусрећу и допуњују изузетно старе митолошке представе и савремени контекст, као и да овај митски систем представља наглашено комплексан и виталан феномен, посебно укорењен и

И. Тодоровић, Ритуал ума, 364-370; И. Тодоровић, Митска истина Срба, поглавље VII.3.
J. Mijailović, n. d., 174.

распрострањен у источној Србији, што је овом приликом потврђено и на примеру сврљишке области. Мноштво забележених података, односно непосредне етнографске грађе, представља и сасвим директан доказ за становиште (супротстављено извесним покушајима наметања супротних научних тежњи) да је традиционална култура Срба још увек жива и непроучена, као и да је један од основних задатака савремене етнолошко-антрополошке науке у Србији, исто као и у претходним периодима, управо сакупљање и аналитичко сагледавање савремених израза традиционалне народне културе (као и трагање за њима), чији корени сежу у давну прошлост .

У вези с овим закључком видети: И. Тодоровић, Приоритети савремене етнолошко-антрополошке науке у Србији, Етнологија и антропологија: стање и перспективе, Зборник Етнографског института САНУ 21, Београд, 2005.