ШТА ЈЕ ИСТОРИЈА
Трајање у времену и простору, кроз њу треба да видимо будућност, да одговоримо на питање шта ће с нама бити до краја. Треба да учимо из прошлости, ако умемо по њој да се оријентишемо, помоћи ће нам да не залутамо у будућности.

Казали стари Латини: "Историја је учитељица живота„. "Историја нам је била учитељица живота, онда су стигли људи из шуме и силовали нам учитељицу„.

Енглези су упозорили: „Народ који не зна своју историју, мораће да је понавља".

Вековима већ, градимо кућу "на сред друма„ и не спадамо у оне срећне народе чија историја је духовита и лака, оперетска једночинка, наша је тешка драма у којој један крвави чин, у недоглед, бива замењен другим, још крвавијим. У свему оскудни, историјом смо богати. Могли би да је извозимо, али се за њу нико не отима да је лако бити Србин, не би паметни људи били: Енглези,Французи,Немци , Норвежани, Швајцарци. Да будемо Срби, то је само нама запало, други се за то нису отимали, а и од наше браће, ко је на историјској кривини могао да шмугне, шмугнуо је - у Муслимане, Католике,Македонце,Црногорце ...

А нама, са нејасном будућношћу, сумњивом садашњошћу и (чак) неизвесном прошлошћу остаје питање, шта ће с нама бити до послетка? - док папагајски понављамо ону Пашићеву, из Првог светског рата : "Нема нам спаса, ал пропасти нећемо!„. Ону Пашићеву, у којој нема логике, осим логике нашег опстанка и трајања.
Ко смо, одакле долазимо, куда идемо питања су која, као измаглица, лебде над реком људске историје. Сваки човек и сваки народ, у свом цивилизацијском ходу, изнова и изнова морају да одговарају на питања, на које одговора нема изузев у тражењу одговора. Ко смо, одакле смо, куда идемо? И шта је историја, осим сазнања, да више видимо, зато што стојимо на раменима оних који су живели пре нас? И где почиње историја, ако не у свести да овај свет није наш позајмили смо га од предака, дугујемо га потомцима. Па и ако смо, на овој стази на сред друма, нaследили срушену кућу, оправљали је и градили, да бисмо је опет потомцима баштинили срушену то није само од нас зависило. Али наш, и само наш грех, биће ако им у наслеђе не оставимо истину ко им је и зашто наслеђену кућу рушио, ко нам је, и са чим, на мобу долазио, да је поправљамо. Ако ништа, ваљаће да знају! "Још смо дужни, ти одужи.