Генерал Милан Недић .
Рођен је 2. септембра 1878. године у Гроцкој од оца Ђорђа, тада среског начелника и мајке Пелагије, учитељице. Порекло породице Недић је из села Заоке код Лазаревца, од браће Дамјана и Глигорија, два позната и призната јунака из боја код манастира Чокешине (на Церу). Презиме су добили по баби Неди, која је била родом из племена Васојевића. Мајка Милана Недића је родом са Космаја, унука кнеза Николе Михајловића, пријатеља и саборца Карађорђевог, о коме је много писао Сима Милутиновић Сарајлија.

По завршеној Крагујевачкој гимназији, Недић је ступио у нижу школу Војне академије 1895. године са 28. класом питомаца. Године 1904. завршио је и Вишу школу Војне академије са 12. класом слушалаца, а затим ђенерал-штабну припремну и одмах преведен у струку. У чин мајора унапређен је 1910,потпуковника 1913,пуковника 1915, дивизијског ђенерала 1923. и најзад армијског ђенерала 1930. године. Као веома запажен официр постављен је за ордонанс - официра Краља Петра I у својој 38. години, 1915. био је ђенералштабни пуковник - најмлађи у српској војсци у ратовима за ослобођење.

У Балканским ратовима добио је низ одликовања и медаља за храброст. У време Српске голготе, прелажења српске војске кроз Албанију и Црну Гору, био је у заштитници. Приликом пробоја Солунског фронта командовао је јуначком пешадијском бригадом Тимочке дивизије. После рата обављао је дужности команданта Пешадијске бригаде Тимочке дивизије (1918),начелника Штаба Четврте и Треће армијске области и команданта Дравске дивизијске области. Био је начелник Главног ђенералштаба (1934-1935),Министар војске и морнарице (1939-1940).Дао је оставку на дужност министра јер нису уважени неки његов предлози.

За време априлског рата командује јединицама 3 Армије на простору Македоније и покушава да спречи делове 12 немачке армије да приђу из правца Бугарске. Тај фронт је убрзо потпуно био сломљен и Недић је морао да се повуче ка унутрашњости Србије. У априлском расулу бива један од ретких генерала који није доспео у заробљеништво. Живео је у свом стану у Немањиној улици за време читаве окупације.

До напада нацистичке Немачке на Совјетску унију у окупираној Србији је владао ред и мир, што је омогућило примање великог броја српских избеглица. Број избеглица у Недићевој Србији је био: 600.000 Срба из западних делова Југославије, 86.000 деце са тог подручја, 150.000 Срба са Косова и Метохије, десетине хиљада Срба из Срема и Бачке, између 20 и 30.000 Словенаца и унитарних Хрвата. За све је њих требало обезбедити храну, дати им кров над главом, обућу и одећу, пружити им лекарску помоћ а децу школовати.

На инсистирање највиђенијих Срба прихватио је место председника владе Србије, и поред тога што је неколико пута одбијао јер га је снашла тешка судбина када је у експлозији муниције у Смедереву изгубио сина јединца и трудну снаху. Влада која је носила назив Влада Националног спаса оформљена је 29 августа 1941 са ђенералом Миланом Недићем на челу и постојала је све до 4. октобра 1944.

Као председик владе Недић се залагао за мир у Србији и покушају да четничке и партизанске одреде врати из западне Србије кућама. Када је ствар постала нерешива, Недић је приступио ликвидацији комунистичког покрета кога је сматрао као покретом који прети миру у Србији. Отпочиње са формирањем добровољачких одреда у циљу борбе против комуниста.
Након повлачења партизанских снага из Србије покрај 1941. Недић организује Србију. Преосталим четничким одредима у Србији дозвољава легализацију, тј. стављања под његовом командиом. У тренуцима немачког слома, видећи да ће пасти у руке комуниста одлучује да напусти земљу. Из Београда креће 6 октобра 1944 за Аустрију, у Кицбилу где ће се сакупити и отали чланови владе. Тамо покушава да оформи поново српску владу, али без успeха.

Енглези 1. јануара 1946 испоручили Милана Недића новим југословенским властима. Боравак Недића у истражном затвору је био тајанствен.Наводно се припремао процес.Милан Недић је довођен сваког дана на саслушање код мајора Мила Милатовића. 5.фебруара су београдске новине објавиле да је Милан Недић извршио самоубиство у истражном затвору тако што је искористио непажњу стражара и скочио кроз прозор. У емигрантским круговима посумњало се у ово. Наводно је Милан Недић бачен кроз прозор јер се припремало његово суђење пред Нирнбершким трибуналом.

Милан Недић је за живота објавио своје три запажене књиге: "Српска војска и солунска офанзива" (Издавачка књижара "Напредак", Београд, 1932) и "Српска војска на Албанској Голготи" (Штампарска радионица Министарства војске и морнарице, Београд, 1937) и Краљ Александар Први Ујединитељ (Штампарска радионица Министарства војске и морнарице, Београд,1935).

Носилац је више одликовања, међу којима су Карађорђеве звезде са мачевима трећег и четвртог степена.

ЂЕНЕРАЛ МИЛАН НЕДИЋ

ЖРТВА ЗА СРБИЈУ

Пише: Жика М. ТИМОТИЈЕВИЋ

Волтер каже: "Живима дугујемо поштовање, а мртвима само истину". Служећи се изводима из књиге Станислава Кракова, "Ђенерал Милан Недић, први део", и ја ћу рећи само истину о покојном ђенералу.
Када је усуд делио срећу, није био много наклоњен Милану. Па ипак, доделио му је нешто што многим другим људима није: здравље, поштење, храброст, хуманост, родољубље. Богатство и лак живот му није доделио. Покојни Милан нити је за њих живео, нити је за истим жудео.
Милан Недић рођен је 2. септембра 1877. године у Гроцкој. Отац му је био срески начелник у поменутом месту. После излива крви у мозгу, отац је отишао у пензију, а млади Милан, на позив свог зета, у Крагујевац. У Крагујевцу је завршио шест разреда гимназије. По свршеном шестом разреду гимназије ступа у Нижу школу Војне академије 1. септембра 1895. године. Другог августа 1898. године произведен је у чин пешадијског потпоручника. Три године касније ступио је на Вишу школу Војне академије, коју је завршио 1903. По завршеној Вишој школи Војне академије постављен је за водника у пешадијској чети краљеве гарде.
Тада, 1903 .године, пред Милана Недића први пут се поставља једно тешко питање савести и одговорности. Те 1903. године организатор атентата на краља Александра Обреновића и краљицу Драгу, тада капетан, Драгутин Димитријевић Апис, саопштио је Недићу свој план за убиство краљевске породице Обреновића, и позвао Недића да и он узме учешћа у атентату. Недић је Апису одговорио: "Господине капетане, ја не убијам своје краљеве. Ово што сте ми рекли, као да ми ништа нисте рекли, јер ја, Милан Недић, не издајем своје другове. Скрећем Вам пажњу да не покушате да уђете у двор када сам ја на служби, јер ћу у том случају вршити своју дужност".
Атентат је извршен онда када Милан није био командир дворске страже.


ЈУНАК СА СОЛУНСКОГ ФРОНТА
Пролазиле су године. Милан Недић се полако пео све више и више на војне мердевине. Године 1908, завршио је и ђенералштабну припрему и преведен у ђенералштабну струку. Почетком 1909. године постављен је за начелника саобраћајног одељења Српске врховне команде, а исте године унапређен у чин ђенералштабног потпуковника. На истом положају и у истом чину затекао га је и Балкански рат 1912. године - рат са Турцима и 1913. са вероломним Бугарима. План саобраћаја, који је Недић израдио за превоз и мобилизацију српске војске остао је као ремек-дело и увек када је нешто добро и прецизно урађено, рекло би се:
"Прецизно, као Недићев план за превоз српских трупа до турског фронта!"
На истом положају, остао је све до 1915. године. Српска врховна команда одређује Недића за команданта малог албанског пристаништа Светог Јована Медовског, у коме је Недић вршио своју дужност: утовар српских војника и избеглица, шаљући их на Крф. Када је и последњи Србин из Албаније пребачен на грчку територију, и Недић одлази на Крф. На Крфу га опет чека исти посао за организовање транспорта реорганизованих српских трупа и пребацивања на Солунски фронт.
Године 1917. на Крфу, Недић је унапређен у чин ђенералштабног пуковника, а те исте године отпочео је и кобни Солунски процес. Недићу је понуђено да буде један од судија у поменутом процесу; он је одбио. Због тога је, по казни, премештен из Врховне команде и послат на фронт за команданта пука у Тимочкој бригади.
Када је дошао на фронт - официри, подофицири и војници дошаптавали су један другом:
"Да видимо како ће да се снађе овај позадинац на фронту где се стално воде борбе!"
Није требало да прође ни недељу дана, а да цео пук буде испуњен дивљењем према свом новом команданту. Увек, и дању и ноћу, међу војницима у предњим редовима, под ватром бугарских бацача, одлазећи на објавнице избачене испред самих ровова. Нико Недићу не може оспорити јунаштво, испољено на Солунском фронту.
Половином априла 1919. године, Хрвати су спремали преврат - да се одвоје од државне заједнице СХС, и да прогласе Хрватску републиком. Када је ово требало да се деси, командант Четврте армије Божа Јанковић био је тешко болестан, и налазио се у болници. Недић је, као начелник штаба у поменутој Армији наредио да се Загреб опколи са свих страна војском. Позвао је у штаб армије десет виђенијих личности - Хрвата из Загреба, и рекао им:
"Обавештавам вас да је Загреб опкољен са свих страна, топови су уперени на сваки део вароши. Примите то к знању и управљајте се према томе". За мудрог је било доста.

КОМАНДАНТ ТРЕЋЕ АРМИЈЕ У СКОПЉУ

Краљ Александар предложио је Министарском савету да за команданта Треће армијске области са седиштем у Скопљу, буде постављен Милан Недић.
Краљ је Недићу, пре поласка на нову дужност, рекао:
"Од вас очекујем да Јужна Србија поново буде потпуно слободна од бугарских напада, а исто тако да се и албанским качацима стане на пут. Желим да Срби Јужне Србије живе животом слободних житеља ове земље".
Ђенерал Милан Недић је, поверену му мисију, извршио до танчина, тако да се већ 1930. године о качацима и Македонцима више није чуло.
Године 1932. прослављена је двадесетогодишњица прве регрутације првих регрута из Јужне Србије који су служили у српској војсци. На ову прославу дошли су сви преживели јужносрпски регрути из 1912. године. Дошли су сви са шајкачама на глави и јавно узвикивали у Душановом Скопљу: "Ми смо Срби! Нема Македонаца на територији Јужне Србије!"
На прослави у царском Скопљу, између осталог, Недић је рекао: "Чујте глас оних које је труба са Душановог града опет позвала на војнички збор. Ви који сте непрестано вређали Јужну Србију називајући је \'Македонијом\', ви који сте тражили и стварали проблеме онде где их није било, сви који сте бацали клевете о мањинама, дођите на велику смотру у Скопљу, да својим очима видите и својим ушима чујете шта је Јужна Србија!
Дођите да вам они који су Србију стварали својим патњама и својом крвљу својом младошћу и својим страдањима, и они други, мртви који су легије - кажу да су они са нама са севера - једна душа, једно тело, један народ!"

НЕДИЋ ПРОТИВ НЕМАЧКЕ

Раширено је комунистичко мишљење о Недићу као немачком колаборанту. Међутим, још 1939. године Недић је написао један чланак против Немачке, који је носио наслов: "Нови drag nach osten". Поменути чланак послао је уреднику "Ратника" (војног листа), ђенералу Шкекићу. Прочитавши га, Шкекић није смео да га објави, већ је за објављивање тражио одобрење министра иностраних послова Цинцар-Марковића. Овај је забранио објављивање Недићевог чланка.
После италијанског напада на Грчку Недић је од кнеза Павла захтевао да га пошаљу за команданта Треће армије, па да он, Недић, како је рекао кнезу Павлу, "натера прво Италијане у Јадранско море, а потом да се окрене против Немаца, и под борбом да се повуче у Грчку".
Ни кнез Павле ни југословенска влада нису се сложили са Недићевим предлогом, већ су га сменили са положаја министра војске и морнарице и одредили га за члана ратног савета. Немачка штампа неколико дана на насловним странама писала о Недићевој смени, истичући у написима да је "великосрбин" и "српски шовиниста".
Најзад, по капитулацији југословенске војске, Немци су пронашли Недића у стану и захтевали од њега да не напушта стан до даљег. Тиме је стављен у кућни притвор. Петог јуна 1941. године, у смедеревској експлозији, поред многих других жртава, погинули су син јединац, снаја и унук ђенерала Милана Недића. Сахрана Недићевог сина, снаје, и унука обављена је на Новом гробљу. Немци Недићу нису дозволили чак ни да присуствује сахрани. Тек увече, кад се смркло, у пратњи два гестаповца, Недић је одвезен на гробље, да из даљине види гробове својих најмилијих. Није му дозвољено ни да изађе из аутомобила.

НЕДИЋ СЕ ПРИМА ДУЖНОСТИ ПРЕДСЕДНИКА ВЛАДЕ

После тромесечног рада, Комесарска управа поднела је оставку 19. августа 1941. године. Разлог за подношење оставке био је што су Немци издали проглас да ће за сваког убијеног Немца да стрељају 100 Срба, а за сваког рањеног 50.
Следећих десет дана, до 29. августа српски народ био је обезглављен. Недићу је нуђено да образује Владу, што је он два пута одбијао Када га је ђенерал Данкелман по трећи пут позвао, показао је Недићу карту Србије испресецану црвеним линијама: крвавим крстом који су Немци ставили над српским народом.
На карти, цела источна Србија, са сливом Западне Мораве и Велике Мораве имала је бити окупирана од бугарских трупа. Косово са Топлицом и Куршумлијом имало је бити поседнуто Арнаутима. Мађарске трупе су имале да заузму непосредну околину Београда до Смедерева с једне стране и до Забрежја са друге, као и целу Шумадију. Хрвати су требало да окупирају Мачву, Подриње и Посавину до Колубаре. Београд је био затворен круг, у коме ће сву власт вршити Немци.
Видевши свршен чин још горе окупације која прети српском народу, Недић је узнемирено уздахнуо и рекао немачком команданту да му остави 48 сати за размишљање.
Када је изашао на улицу, Недић је на сав глас рекао:
"Умрећеш Милане Недићу, умрећеш и десет пута ако треба, али ћеш бар дати свој живот за спас свога народа"!
Недић је немачком генералу дао следеће услове:
- српска влада да управља са свим пословима на територији Србије;
- да се организује жандармерија од 10.000 жандарма;
- народне јединице до 30.000 људи;
- да се престане са убијањем Срба од стране Хрвата, Мађара Арнаута и Бугара.
Немачки командант привидно је прихватио све Недићеве захтеве.
По доласку на власт, ђенерал Недић се одмах прихватио посла смештања српских избеглица које су бежале пред усташама, као и Словенаца оје су прогнали Немци.
Поред Недића, видну улогу у смештању избеглица имали су Тома Максимовић и др Зец. Сву тројицу комунисти су, одмах по доласку на власт, убили. Недић се стално борио са немачким командантом против монструозне формуле "сто за једнога". После стрељања у Крагујевцу и Краљеву хтео је да поднесе оставку. Једном приликом, немачки ђенерал Вем је тражио од Недића да поднесе оставку, како би могао несметано да изврши стрељање Срба ради одмазде, и то - 50.000 људи из самог Београда, а у Мачви све мушкарце преко 15 година старости. Недићев одговор био је:
"Ако сте већ решили да стрељате, онда прво стрељајте мене и моје сараднике, па тек онда остале". Недић је стално код немачких команданата протестовао због хрватских зверстава према Србима. Од августа 1941. све до 6. септембра 1944. Недић се борио за ваку српску главу. Недићеви оружани одреди "Српска државна стража" и "Гранична стража" неуморно су се борили против комуниста.
Сви припадници Недићевих одреда били су верни обавештајци четницима Драже Михаиловића, помажући их оружјем и муницијом, у границама својих моћи.

МУЧЕНИЧКА СМРТ

Недић је Србију напустио 6. септембра 1944. године. Дошао је у Аустрију, и са својим најближим сарадницима сместио се у хотел "Пост", у Салцбургу. Тек крајем 1945. године Титовој Озни је успело да Недића пронађе и да од америчких војних власти затражи његово изручење.
Двадесет првог децембра 1945. године америчке власти су предале ђенерала Недића Озни, која га је пребацила у Београд. Од 25. децембра до 6. фебруара Недић је свакодневно саслушаван, али његова крвица није могла да се установи. Због тога су га, 6. фебруара 1946. године, у 8 сати и 30 минута, изјутра, органи Озне бацили кроз прозор са трећег спрата, на цемент, у двориште истражног затвора у улици Кнегиње Љубице. У јавност су пустили лажну вест да је Недић, (старац од 69 година), кроз прозоре (са густим гвозденим шипкама и жичаним решеткама), сам искочио, и извршио самоубиство.
Недић се прихватио незахвалног посла да би спасао српски народ од биолошког истребљења. Био је роб на власти. Волео је српски народ и за њега се свесно жртвовао.