КОЛАНЕ ИЛИ БУКАРА.

У свима крајевима србским свршава се, почев од Беле недеље па до Лазарица, један појетичан и живописан обичај. Чим се смркне, девојке из целог села скупе се на неколико разкршћа. Ту увате неколико кола, а најмање два, од којих је једно веће, а друго мање, певају и уз песму играју идући с десно на лево или за током сунца. Ово се све чини по месечини. Негде овај обичај траје само уз белу недељу, негде још једну поста великог, а негде и то врло редко до Лазареве суботе, или до Лазарица. Песме букарске су хороводне или колске, па их овим и треба однети; но ради реда ставили смо их у празничне. Реко смо да су оне као и сватовске хороводне с тога, што се никад као и прве не певавају, кад се неигра. Ове се опет готово никад и непевају до уз Белу недељу, и што их певају саме девојке без мушкараца и то само онда кад оне показују разне људске радње у игрању. Дакле су песме ове осим обредних главно орске или колске.
Кад почну да играју, онда једна која најлепше уме да узвија и превија гласом почне сама да пева, изпева целу врстицу, па јој тек онда остале другарице играјуће помогну све у глас. Ох дивота је то и видити и чути! Преставте себи у сребрној месечини, а на разкршћу села, које је већ заспало дубоким сном, коло најлепших девојака најлепше обучених, де игра око двеју својих другарица, које стоје на сред кола загрљене и као одобравајуће или неодобравајуће песме. Даље мало опет друго коло, тако исто лепо и дивно, тако исто бајно и чудновато. Све на свету ћути па и сами пси замукли су, нити појављују свога лајежа. Мртва тишина свуда, само дивне деве, као виле окрећу се играјућиј с десне на леву руку или за током сунца, од истока к западу.
Вешта у певању почињанка тако дивно и милозвучно превија и увија гласом, да би се самом мртвацу зажалило. Остале прихватају и дивни напеви, који би рекао би човек свакиј за се саставља одвојен глас, сливају сви у један таласајућиј се подобно мору које све реке и потоке у се прима, па из тих свију малешних елемената саставља своје бурне вале који се само таласају и целим светом заљуљују. Нико се несме да усуди, па ни ђаволасти јаран који би у другим приликама у ватру и у воду скочио, да узнемири тишину, божанственост и тајанственост овог рада девојачког. Обичај, старина и сам рад и начин овог рада чине све слабомоћним и нејачним спрам овог делања. Све се уклања и оставља подпуну тишину и покој онима које, држећиј се својих старина свршавају неке свете обреде.
Оне две девојке што се у сваком и то једном мањем, а другом већем колу, надазе, зову се негде Раја и Рајоле негде Кол и Кола, негде Љељ и Љеља, негде Вид и Вида а негде Реј и Реја и Рејол и Рејола. Мал незаборависмо да кажемо, да је свака та цура код своје куће зготовила најлепшег тестаног јела и донела. Јело јим стоји под дрветом у сенки од грана овога, или где тога нема а има крст оно стоји опет у сенки од месеца код крста.Увек почиње мало коло па дозива велико. Велико му одговара на сва његова питања и захтевања. У једном и другом оне две у колу одобравају питања и одговоре и управо управљају не само песмом и игром, него и свим колом.
Тако се после сваке врстице ових шест врстица повторавају.
Тада изгоне за коју знаду да није како треба, и та тада мора да иде одма из кола, те да чува јело, и да постави за подушије.

Свекрва и снахе.

Свекрвица гушчиће чувала,
Па је легла мало да поспава.
Заспала је у трнљивој боци,
Где но свиње најбоље бораве.
Кад устала гушчића нестало,
Она узе шију на батину!
Па ми иде кући снашицама.
Само гледа мрко попријеко,
Да л' ће јој се која насмејити,
Насмејати или подпрднути,
Намигнути на јетрву своју?
Тако дуго и непостојало:
Превари се најмлађа снашица.
Насмија се најмлађа снашица,
А старија седи па беседи;
„Ако мени гушчета нестане
Живој ћу ти кожу одерати,
Па ћу носит' на пазар на вашар
Па ћу купит' мало орашчића,
Умеси ћу мало резанчића,
Све ћу бабе сазвати на даћу
„Ајте бабе свекрви на даћу:
Ако Бог да и Богородица
И вама ћу скоро дават даћу."
Све се снахе у глас насмејаше,
А свекрва леже неустаде
Те ми умре јадна без уздаха.

Ову певају као шале ради после пошто је изпевају све се у глас смеју и кокоћу.
После овога седну девојке у наокруг. У среди њих седне једна на један јастучић од бусена направљен, а на њему трава. Друга јој легне на крила и ову што лежи покрију као да је тобож умрла. Тада оне што седе около девојке почну у глас најжалостивији да певају, као тобож да је она умрла, ову песму.

Смрт Рајола.


Умре, умре наше Рајоле,
Рајоле!
За девојче Милче Рејоле
Рејоле!
Устан устан Милче Рајоле
Рајоле
Да ћемо ти Милче Рејоле
Рејоле.
Ал говори мртво Рајоле
Рајоле;
„Завите ми сестру Јелицу
Јелицу."
Устан Рајоло Милче зора је
Зора је.
"Ја немогу Милче Рејоле
Рејоле!
Зовите ми сестру Јелицу.
Јелицу.
Да ми држи свећу воштану
Воштану.
И два брата млада Дамљана
Дамљана.
Да м' ужегу жута тамјана
Тамјана.
И два брата млада Мојсила
Мојсила.
Да донесу Рајлу носила
Носила.

Пошто ово изпевају онда ону што је тобож умрла, носе и сарањују где год у присењку. А пошто је тако тобож саране, онда је оставе тамо саму, па дођу где су седиле и играле те једу она јела за покој душе. Пошто се већ наједу, онда она мртва устане па јих вата и плаши. За њу као држе да је се пованпирила, те бегају од ње. Кад тако ванпир тај разтера све девојке, које су јој такође оставиле јела, онда седне и наједе се и сам. Кад је ванпир најео се он почне да тражи девојке, подави их тобож све и оне попадају. Тада он оде и легне као у свој пређашњи гроб. Једна је девојка остала и та се зове Жива негде Шива, негде Живана, негде Вила, негде Самовила а негде и Свеожива. Ова зађе па напоји сваку водицом, тобож живом, и ове устају. Оде ванпиру и њега тако оживи, те после све опет поседају у наоколо, те направе коло. У среди седне она Жива, Свеожива, Вида или како је зову. Одма седне у среду до ње онај ванпир, кога зову Смрхар, Смрт, Самрт, Пура, Спура п Давор а до овога опет она изтерана девојка, те тако направе тројство. Око њих оне поседале девојке почну певати и од њих која заслужује величати.
. Тако се свака последња рјеч прјепјева. Пјевају је дјевојке србске свију вјера, а нарочито Мухамедове. Ове посљедње неизлазе на разкршће, њего пјевају и колају се у башћами.
После ових песама стану се свуда у свима србским крајевима играти прстењка, божијег дрвцета и осталих девојачких игара. Обе су ове, игре скоро једнаке. Сакрива се тај прстењак или прстен и божије тако звано дрвце. Девојка једна тражи прстењак у осталих девојака питајућиј у кога је прстењак бијућиј ону што је пита. Она одговори у те и те. Она иде тој удари је и пита, и т. д. док која непотреви у које је те та тада крије тај прстењак и узима од оне мараму увијену којом бије друге, сама тражи и т. д. Божије дрвце тако се исто тражи, но оној која га тражи вежу се очи и она небије том марамом, него само вата другарице тражећиј то божије дрвце. Кад већ виде да месец хоће скоро да залази, оне се све изкупе и пођу кућама. При поласку своме почну све у глас да певају песму:

Ми идемо кућицама
Нашим домима
Нашим домима.
Прослави смо велича смо
Бора Триглава
Бора Триглава!
И његове веље слуге
Љеља и Љељу,
Љеља и Љељу!
И Пољеља и Пољељу
Милу дечицу
Милу дечицу.
Кола смо на кола смо
Кола велика
Кола велика,
И велика и малога
Кола маленог
Кола маленог.
Прослави смо оживи смо
Нашег Смрхарта
Нашег Смрхарта.
Написмо се живе воде
Да не умремо
Да не умремо.
Што ј' умрло да не живи
Као ванпире
Као ванпире.
Што је живо нек се плоди
Плодом обилним
Плодом обилним.
Што с' оплоди нек остане
Нек се одржи
Нек се одржи.
Слава, слава Вишњем бору!
Бору Триглаву,
Бору Триглаву!
И Његовој светој снаги
Снаги највећој,
Снаги највећој.
У неким местима одпевају ову песму и одиграју по трипут саставивши сва кола на том раскршћу у једно велико. Ово коло опет иде од десна на лево или по току сунчевом. Пошто тако одиграју онда оде свака својој кући.