Tweet
међународна конференција о сукцесији Јадранског мора и о границама унутар бивше Југославије – Реферати, 2003
Србија је најдуже остала у Првом светском рату од укупно 32 државе учеснице светског оружаног обрачуна: од његовог првог до последњег дана. Она је постала зависна од међусобног одмеравања снага ондашњих водећих држава у рату, иако је имала своје место у борбама и своју самосталну политику у рату. Борила се у оквирима подручја посебних интереса зараћених блокова и појединих великих сила. Тако се од самог почетка рата налазила у зони и била сама објекат погађања и комбинаторике са поделама и прерасподелама територија.(1)
Савезничке силе Антанте су од самог почетка рата па до лета 1915. године, вршиле притисак на Србију да што пре, док рат још траје, уступи већи или мањи део Македоније Бугарској, с тим да су обећавале да ће након победе добити надокнаде у различитим комбинацијама у Босни и Херцеговини, па у Славонији и ужој Хрватској. Истовремено су обећавале Румунији Банат (што су и уступиле Букурешким уговором од 16. августа 1916). Крајем 1917. године у тајним преговорима са Аустро-Угарском остављале су могућност да Србија, без Македоније и вероватно уз уступање још неких својих источних територија Бугарској, а уз извесне надокнаде у Босни (у сваком случају без Војводине) припадне интересној сфери Хабзбуршког царства.(2)
У првој години светског сукоба, пред Србијом, српским народом за наредна поколења, династијом, политичким странкама, Народном скупштином и јавним мњењем налазио се најважнији проблем - одређивање ратних циљева. Од тога је зависило много: будућност земље и народа, као и државе у целини. У владиним круговима, око престолонаследника Александра, у Скупштини и јавности разговарало се о једном потпуно новом националном програму који је Србија требало да уобличи и оствари у току трајања рата. Њега су подстицали водећи србијански интелектуалци, а прихватили политичари и престолонаследник. Залагали су се за решење југословенског питања - стварање заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца. То је значило напуштање националног програма који се проводио за време владавине краља Петра, тј. ослобођење и уједињење српског народа.(3)
Већ у лето 1914. године разматрале су се и одређивале границе будуће државе, предузимали кораци да се обезбеди подршка великих сила, посебно Русије. Изгледи на остварење југословенског програма нису били велики, нити је та политика била реална. Српски владини кругови истицали су како је стварање југословенске државе био трајни циљ српске историје, пут да се премосте верске разлике, да се оствари идеологија свесловенства. Уверење да ће рат кратко трајати, имало је у томе важну улогу.(4)
Како се показало током наредних година, то су биле неосноване претпоставке, нереалне и неоствариве. Оне нису одговарале основним интересима српског народа и државе, превазилазиле су њихове материјалне могућности и степен духовног развоја. Њихово остварење довело је Србију у сукоб на живот и смрт са Аустро-Угарском и Немачком, изазвало нервозу и нетрпељивост код балканских суседа, недоумице и неодобравање међу Савезницима, отворени отпор Италије, непријатељство Ватикана и Католичке цркве. Најзад, била је занемарена жеља и воља оних који су требали да постану део те државе. То је било превише за малу земљу која је била изложена многобројним невољама у борби за опстанак.(5)
Српске ратне циљеве, прокламоване Нишком декларацијом (7. децембра 1914) одбациле су све велике силе, и пријатељске и непријатељске. Чак ни Русија није подржавала програм уједињења, сумњајући у његову остварљивост и будућност православља у држави са толиким бројем католика. Сергеј Сазонов, министар иностраних послова Русије, сматрао је да Србија треба да добије Босну и Херцеговину и излаз на море. Едвард Греј, одлучним речима је одбацио Нишку декларацију и њене импликације. Британска влада није прикривала намеру да подржи очување Аустро-Угарске као велике силе.(6)
Да би се створио утисак да су Словенци и Хрвати у Двојној монархији подржавали ратне циљеве Србије и програм уједињења, српска влада је одлучила да дипломатски, политички и финансијски помогне стварање Југословенског одбора. То је било тело састављено од политичких избеглица из Монархије. Његов циљ био је да увери владе и јавно мњење савезничких земаља у ваљаност и оправданост стварања заједничке државе. Показало се да је такав начин рада био погрешно осмишљен и провидан. Чланови Одбора нису представљали никога, већ сами себе. Иза њих нису стајали сабор, политичке странке и јавно мњење. Већина странака у Хрватској, Словенији и Босни и Херцеговини била је за очување Аустро-Угарске и хабзбуршко-лоренске династије. Најзад, нико није питао српски народ за мишљење, иако су се од њега тражиле невиђене жртве. Народна скупштина није имала мандат да доноси такву одлуку, јер је била изабрана у околностима које то питање нису постављале.(7)
На почетку Првог светског рата Италија се, и поред тога што је заједно са Аустро-Угарском и Немачком била у Тројном савезу, прогласила неутралном (2. августа 1914). Силе Тројног споразума настојале су да по сваку цену Италију привуку на своју страну и већ су јој у августу нудиле Валону, Трст и Трентино. Италија је истовремено водила преговоре са Аустро-Угарском, тражећи као компензацију за савез део њене територије, али коначно, у марту 1915. до споразума није дошло. Стварни преокрет у преговорима настао је после Антантине војне акције у Дарданелима. Прво савезничко бомбардовање турских утврђења (19. фебруара 1915) покренуло је италијанску дипломатију на коначно дефинисање својих захтева. Тада се Италија окренула силама Антанте реално процењујући да ће од њих добити више и тиме задовољити тежње према источној обали Јадрана.
Италијански владајући кругови осетили су да би војска и дипломатија сила Антанте могле трајно решити питање Турске и поседа на обалама Мале Азије без учешћа Рима. Италијанска влада је преко Лондона 4. марта 1915. упутила своје услове за приступ силама Антанте.
Прецизирала је услове за прекид неутралности и улазак у рат на страни сила Антанте и тако означила последњу фазу у преговорима.(8) Едвард Греј, британски министар иностраних послова, тек је 9. марта саопштио италијанске услове савезничким амбасадорима у Лондону. Италија је тражила Трентино до Бренера, Трст са целом Истром, југословенску обалу Јадрана у дужини од 375 километара (Далмацију са полуострвом Пељешцом и острвима), неутрализацију Боке Которске, албанску обалу Јадранског мора око Валоне са острвом Сасено, Адалију и Додеканеска острва у Малој Азији и проширење колонија у Африци.(9)
Отпор тим плановима пружали су југословенска политичка емиграција и српска влада, а знатан отпор пружила је и влада Русије, све док јој Француска и Енглеска нису изашле у сусрет у погледу њеног интереса да запоседне Цариград и Дарданеле. Попуштање Русије било је условљено и обнављањем преговора Италије са Аустро-Угарском, као и слабљење њеног положаја на фронтовима. Тајним Лондонским уговором, потписаним 26. априла 1915. године. Заузврат, Италија је отказала учешће у Тројном савезу 4. маја 1915. године и већ 24. маја исте године објавила рат Двојној монархији.
Лондонски уговор је битно погађао интересе Србије и остварење њених ратних циљева. Он је постао једна од највећих препрека стварања југословенске државе. Силе Антанте су се обавезале да ће на мировној конференцији санкционисати територијално проширење Италије Трентином, Тиролом са границом на Бренеру, Трстом, „грофовијом Горицом, Градишком, целом Истром до Кварнера, укључујући Волоско и кварнерска острва Црес и Лошињ, као и мала острва Плавник, Уније и Срабане“. Затим, „провинцијом Далмацијом у њеним садашњим границама“. Савезници су се такође обавезали да ће остатак југословенске обале доделити Хрватској, Србији и Црној Гори, уз услов да та обала буде неутрализована. Била је такође предвиђена подела Албаније између Србије, Грчке и Црне Горе, осим Валоне и острва Сасено, које је Италија већ била заузела.(10)
Српска влада није била званично обавештена ни о почетку преговора нити о закључењу уговора и његовом садржају. Прво обавештење о преговорима Пашићу је послао Франо Супило 26. марта. Он је тада био у Петрограду па је из разговора са Сергејом Сазоновим, министром спољних послова Русије, сазнао како се воде преговори између сила Антанте и Италије и да је постојећа ситуација поразна „по сјеверну половину нашим народима напучених обала Јадрана“. Следећег дана (27. марта) Пашићу су обавештења о преговорима послали и српски посланици у Паризу и Риму, Миленко Веснић и Михаило Ристић. Тврдили су да су преговори у току и да се воде на основу давања компензација Италији, посебно на југословенској обали Јадрана. Ристић је у Београд послао и специјалну карту Балкана, израђену од стране полуслужбеног института „Агостини“, на којој су биле уцртане границе „новог политичког размештаја народности Аустро-Угарске и других земаља“. Границе Италије обухватале су Трст, читаву Истру, део Крањске и целу Далмацију.(11)
Руска влада уверавала је регента Александра како ће српски интереси сигурно бити заштићени. Предлагано је да се италијански захтеви ограниче до Пуле, а на одговарајући начин прошире и концесије Србије, јер би после тога „несумњиво Русија могла као цијену за то поставити захтев територијалних уступака Бугарској“. На другој страни, Пашић је 6. априла 1915. године подсетио савезничке владе да су у рат ушле ради одбране права и независности малих народа и обезбеђења трајног мира у Европи, који би требало да обезбеди свим народима „миран рад на унутрашњем благостању и заједничкој мирољубивој утакмици у раду за цивилизацију“.(12)
У периоду од 1. маја, Пашић је био упознат о датуму потписивања тајног Лондонског уговора и приближно тачним територијалним концесијама које су биле обећане Италији. Није имао довољно смелости да од руске владе захтева заштиту југословенских интереса, па је настојао да југословенско питање у Петрограду прикаже као српско. Истовремено, из Париза и Лондона је поручивано да су српски национални захтеви, за разлику од југословенских, били потпуно осигурани. Већ 3. маја Едвард Греј је посредно поручио српској влади да је могуће стварање „Велике Србије“, насупрот њеним ратним циљевима - стварању југословенске државе. Пашић, међутим, није хтео да отвара питање преговора за стварање Велике Србије, плашећи се да Савезници не одступе од начела народности.
Од лета 1915. године силе Антанте, али и Италија, правиле су планове о територијалним уступцима Србији. У најповерљивијој форми, Пашић је 20. јула био обавештен из Атине да је енглеска дипломатија склона да се Србији обећа део Баната, два излаза на Јадранско море (Далмација и северна Албанија) и да Савезници „немају ништа против тога да се изведе јединство Србије са Хрватском и Словенијом“. На другој страни, руска дипломатија је по сваку цену желела да Бугарска уђе у рат на страни Антанте, па су од Србије тражени уступци у Македонији. Тако је С. Сазонов српском посланику у Петрограду Мирославу Спалајковићу рекао: „Ја желим осигурати мир између вас и Бугара. Због тога и тражим Македонију. Хоћете ли Хрватску? Не можете и једно и друго. Вама је будућност на западу, а не у разбојничкој Македонији. Ја хоћу да створим Велику Србију, обезбеђену од Бугарске и зато вам нудим Хрватску. А ви ако хоћете да упропастите Србију затражите Македонију, која ће вас изести“.(13)
Најдаље је у понудама Србији отишла енглеска дипломатија. Лорд Греј је предлагао да се Србији, уколико уступи тражени део Македоније, гарантује подела територије јужно од Драве и Дунава, а на западу до Загреба, затим Јадранска обала од Ријеке до Св. Ивана Медованског, изузев делова који су већ били обећани Италији. По Грејовом предлогу, Савезници би тако помогли „уједињење Србије с Јужним Словенима Аустро-Угарске“ ако то хрватски народ буде изричито желео.
Овај предлог подржао је и француски министар иностраних послова Теофил Делкасе, али је зато наишао на енергични отпор у Риму код Сиднеја Сонина. То је био и основни разлог што су савезници, најпре 3. августа у Софији, а потом 4. августа у Нишу предали заједничку ноту са знатно редукованим условима у односу на обећање Србији. У ноти су савезничке државе захтевале од Србије да до завршетка рата уступи Бугарској неспорну зону у Македонији, а изражавали су и спремност да Србији гарантују компензацију на обали Јадрана, Босни и Херцеговини и „другим странама“.(14)
Никола Пашић је, међутим, изјављивао да је за Србију боље да часно подлегне непријатељу, него да уступањем својих територија под притиском савезника стварно учини самоубиство. Стога су Енглеска и Француска, после обимних преговора, 15. и 16. августа поново упутиле заједничку изјаву Софији и Нишу у којој су тражиле неодложно изјашњење Србије по питању територијалних уступака у Македонији. Србији су, на другој страни, предвиђене следеће компензације: Босна и Херцеговина, Срем, Бачка, део јадранске обале од Плоча до 10 километара јужно од Цавтата, северна Албанија и Славонија.
Иако је ова понуда била заиста у оквиру решавања српског питања и у свом највећем делу испуњавала програм уједињења Срба, она је на Николу Пашића деловала поражавајуће. Чак је изјавио и како се нада да ће Аустрија понудити мир Србији, а руском посланику је рекао како његовој земљи не остаје ништа већ да се бори на два фронта. Изразио је своје незадовољство и због неприхватљиве границе са Грчком која није пружала довољно безбедности према Бугарској и Албанији, као и због тога што Савезници нису давали никакво званично обећање у погледу Хрватске, Словеније и Баната.(15)
Пашић је истицао да ако би се дале територијалне компензације Италији, створило би се незадовољство код „Југословена“ које би се врло брзо претворило у сукоб са Италијом: „Југословени могу бити утолико ближи и јачи пријатељи Италије, ако после овог ослободилачког рата њихово приморје јадранско задрже уз добијену слободу. Уједињени Срби, Хрвати и Словенци биће чврсто браниоци Италије против немачког дранга, удружени са Италијом биће браниоци оних који излазак Немачке у Средоземном мору сматрају као велику опасност“.
Коначно је Народна скупштина Србије 23. августа 1915. године потврдила своје раније одлуке у вези ратних циљева и решеност „да борбу за ослобођење и уједињење српско-хрватско-словеначког народа продужи уз своје савезнике по цену жртава неопходних за ослобођење животних интереса нашег народа“.(16)
Да ли ће доћи до уједињења само српских земаља или ће Срби са Хрватима и Словенцима створити ширу југословенску заједницу, зависило је у великој мери од става политичких фактора Хрватске. Налазећи се у прилици да српска војска поставља границе нове државе, регент Александар Карађорђевић је настојао да се најпре ослободе земље у којима претежно живе Срби, остављајући слободну вољу Хрватима и Словенцима да се и они определе за заједничку државу.(17)
Улазак српске војске у поједина хрватска места становништво је различито доживљавало: Срби са одушевљењем, Хрвати са резервом и прикривеним незадовољством. За хрватске политичаре прихватање политичке реалности значило је прихватање чињеничног стања које је произашло из рата. Стварање државне заједнице са Србијом било је више у интересу угрожене Хрватске него Србије која је своју државу већ имала. Најбоље је то објаснио доктор Анте Павелић, првак Старчевићеве странке права: „Тко погледа географску карту видјет ће да је териториј на који могу рачунати Хрвати, неподесан за снажну државу. Срби, који би у тој хрватској држави били, а којих има 20 посто, зацијело би, и то с правом, тражили и надаље сједињење са Србијом. Талијани би тражили испуњење Лондонског уговора и тако би дошли међу Талијане и Србију која заиста онда не би имала разлога да се ради нас излаже талијанском непријатељству. Стајали смо пред дилемом: или да прихватимо самосталну републику која би обухватала четири жупаније, или да прионемо уз Србију“.(18)
Кад се рат најзад окончао, мислило се да се тешко могу бранити одредбе Лондонског пакта зато што је он својевремено био склопљен да би се Италија бранила од Аустро-Угарске и од царске Русије ако би ова као штићеница Србије изградила своје поморске базе на Јадрану. Те две земље престале су да постоје, а тиме је престала и важност испуњења тога пакта. Али, није било тако.
Примирјем са Аустро-Угарском, склопљеним у Падови 3. новембра 1918. године, Италији је поверено да, у име савезничких команди, окупира делове бивше Монархије, заправо територије које су јој обећане по Лондонском уговору. На приговор представника Србије Миленка Веснића, Лојд Џорџ и Клемансо су одговорили да се територијална питања не решавају условима примирја, већ да ће она бити предмет будућих мировних преговора. Они немају ништа против да дотле и Србија као савезничка земља запоседне својом војском Босни и Херцеговину.(19)
Било је очигледно да су југословенске покрајине бивше Аустро-Угарске од Антанте посматране као „непријатељске територије“ на чије су делове полагали подједнако права и Италија и Србија. Италијани су већ били остварили предност тиме што су својом војском закорачили на источну обалу Јадрана: на југу су запосели Албанију ушавши у Валону и Скадар, а њихове трупе угрожавале су и Црну Гору искрцавши се у Бару и Улцињу. Због тога су српске трупе хтеле да заузму стратешке положаје на Приморју према Дубровнику и Сплиту, а један одред српске војске доспео је и до Ријеке. На позив Народног вијећа, српска војска је ушла у Загреб и Љубљану.(20)
Средином новембра 1918. године две савезничке војске стајале једна према другој спремне да достигнуте положаје бране и ратом. Оружани инциденти одвијали су се на демаркационој линији према Албанији, где се у неким случајевима користила и артиљерија. Даљи напори да се сузбију италијанске претензије морали су се чинити на југословенском плану. У Београду је оцењивано да би уједињење српских земаља могло бити јако угрожено: Италија је посредством својих династичких веза са црногорским краљем Николом тежила стварању независне Црне Горе под својом доминацијом, а ни савезничке владе нису у почетку признавале њено уједињење са Србијом. Неизвесна је била и судбина Срба у Хрватској ако она остане као посебна држава. Тако се југословенска опција наметала сама по себи.(21)
На другој страни, покрајине угрожене од Италије, пре свих Далмација и Словенија, виделе су једини спас у Србији. Њихови представници сматрали су да продор италијанске војске може једино спречити српска влада својим дипломатским утицајем на силе Антанте, било употребом српске војске, у којој су видели свог ослободиоца.
Да би се створила могућност за успешнију дипломатску активност у борби за заједничке границе, требало је целину југословенског простора представити као јединствено етнографско подручје на којем живе Срби, Хрвати и Словенци као један народ. У то је нарочито требало уверити савезничке државе, пошто се сматрало да ће при одређивању државних граница преовладати принцип народности који ће, самим тим, обеснажити Лондонски пакт. Тако је 1. децембра 1918. године проглашено стварање Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца.
Срби су се ујединили у једну државу уграђивањем Србије и Црне Горе у Југославију, у државу „трију племена троименог народа“. Она је објединила и Хрвате скупивши у себи њихове области посебних историја и укинувши поделу унутрашњим државним границама Дуалне Монархије. И Словенци су се нашли нерасцепкани административно у оквирима једне државе, а сви су оставили доста својих сународника у границама суседних земаља.
Остварењем југословенске идеје свако „племе“ је коначно било у својој држави, која је истовремено била и заједничка. Срби (и Црногорци) су једини претходно имали само своју независну државу и сад су пристали на заједничку. Хрвати и Словенци нису имали независност и остало је питање хоће ли њихови националисти у неком будућем тренутку тежити својим посебним државама. Ти националисти су рано показали потребу, која је временом била све већа, за оспоравањем не само улоге Србије у уједињењу, што је могло бити и део политичких игара, него уопште и садржаја рата започетог 1914. године. Код Срба се, тако, проширило уверење о потискивању за њих вредног историјског дела ради нечијег туђег политичког.(22)
Тако су се од самог почетка живота Југославије стварале претпоставке и њене разградње. Историја је показала да су песимисти били у праву.
Фусноте, извори и литература:
(1) Андреј Митровић, Први светски рат, „Прекретнице новије српске историје“, Крагујевац, 1995, I, 82-83
(2) Исто, 83
(3) Драгољуб Живојиновић, Краљ Петар И Карађорђевић, Београд, 2003, III, 59
(4) Милорад Екмечић, Ратни циљеви Србије 1914, Београд 1973, 79-80
(5) Д. Живојиновић, Краљ Петар, III, 60
(6) Исто, 63
(7) Исто, 63-64
(8) Ђорђе Станковић, Никола Пашић, савезници и стварање Југославије, Зајечар, 1995, 139-140
(9) Исто, 140
(10) Исто, 141
(11) Исто, 142
(12) Исто, 143-144 (Исто, 144)
(13) Исто, 160
(14) Исто, 161
(15) Исто, 164
(16) Исто, 166
(17) Бранислав Глигоријевић, Краљ Александар Карађорђевић, Београд, 2002, I, 429
(18) Исто, 433-434
(19) Бранислав Глигоријевић, Краљ Александар Карађорђевић, Београд, 2002, II, 5
(20) Исто, 6
(21) Исто
(22) А. Митровић, Први светски рат, 91-92