МЕСОЈЕЂЕ.

Месојеђе или мрснице зове се сво време од Божића, па до беле недеље. Но и ово се разно зове и то: од Божића па до Водице или Богојављења зову се дани некрштени, као што смо казали. У те дане нико несме да стоји под капавицом — стрехом — да га ветар какви неузме. Несме трудна жена да излази у Старој Србији као и Леунка или породиља, да је неби зли духови мучили и детету рођеном и у утроби шкодили. Од Божића па до Богојављења зову се недеље редовне, јер се редовно месо једе. Пред овим је тако звана шарена недеља. После тога и пред мрсне покладе зове се редовна недеља, јер се редом једе месо и средом и петком. Пред беде су покладе задушнице или тако звана „Мртва собота" у Старој Србији Маћедонији Албанијама и осталим србским крајевима. Осим ових имају свуда још двоје задушнице и то у очи св. Тројица и у прву суботу пред Митров-дан. Свуда се на њих износи на гробља, гробишта, гребља, гребишта и грабља и грабишта јело и пиће и т.д. Осим овог у вече свију празника па и на саме ове иде се на гробља, пале свеће, спомињу мртви и т. д. Хоће Србин и дрва и сено за покој душе својих предака да запали. Јело се и пиће даје сиротињи, а, и сами доносиоци једу и пију за душу наричу за умрлим, или туже и тоже. и т. д.
Уз некрштене дане иде свуда свештеник по Ст. Србији, Маћедонији, Албанијама, Тесалији садањој Србији негде и т. д. Тракији па свети водицу. Његов ђак носи два прамена вуне и то један бео а други жут или ален. Пошто попа освети водицу онда даје где има девојка оне вуне бело алене. Она зато даје попи беле вуне. Ова се адено-бела вуница сматра као светиња и девојке је уплећу у своје перчине, којих негде има два три, но највише по један. У тим поменутим местима само се та вуница даје девојки и она се зове: „Плести косицу или перчин а негде и курјук" Поп давајући косицу рекне: „Нај ти свете вуне да плетеш косица да ни си жива и здрава и да ни се удаш поскоро за подобар јунак." Девојка се поклања љуби руку попи а ђаку да је белу вуну. За мало попа добије млого" вуне чисте.
Тамо је обичај да се оваква вуна уплете у косу девојачку те перчини, а особито око Дибре, изгледају огромни у девојака, скоро као какви репови. На Сретење 2. Фебруара срета се лето и зима по мишљењу народњем. Осим горњих имена недељама оне се зову још и трапава, урша, себична редовна и т. д. Уз месојеђе пости се неколико дана св. Сави и тај се пост зове Савица а и Савин пост. Месојеђе су или мрснице највеселији дани у целој години. Тада цео свет махом само иде један код другог пију, веселе се, играју, певају, причају, шале се и шта ти ту нема. Тако весели највише се и жене и удају те весеље и нерадњу још веселиом чине и нерадниом. А готово уз месојеђе и нема шта да се ради. Тада су сијела, села, сјела, повечери или једном речју вечерње забаве. На овима се скупљају сви у куће, ту играју, ајдука, кадије, јарца, прстена, туре, међеда, превртала, колађена и т. д. Гусле тада највише посла имају, суво месо свињско, здравице, пите, гужваре, савијаче и т. д.
Ту ти се преоблаче људи и надевају на се маске, играју, певају, ђаволе, шале се и све чиве, но дотле док јих непознаду. То ти је прави маскен-бал. Ови се често и нацрне и т. д. Често се пресвлаче неки и престављају разна страшила, као ванпире, вукодлаке, вештице, кораканџуле и т. д. и зато се они ваљда и сви остали зли духови баш у ово доба највише и виђају, и јављају људима. Ту ти иду ђедови и бабе, ту и девојке справљају покладнице и остале. Уз месојеђе певају се разне песме мушке и женске, а нарочито оне уз гусле. Весеље, радости, игре, комендије, шале, забаве, гозбе и части немогу се никада описати, па и ми се тога нећемо ни да додирамо, и ако само по нешто наговешћујемо. То ће учинити моћи и само у неколико онај који буде о томе једином писао.


Сирота попа Берамског и везирски Стјепан.

Што се чује у поповој башчи
Ал' је жалост, ал велика радост?
Није радост, но велика жалост;
Умръла је млада попадија
У онога попа Беранскога,
А у Рашки старој поноситој.
Остала јој млога сиротиња
И остала сиротица Јања.
Ова кука кано кукавица,
А преврће кано ластавица.
Она кука жали своју мајку
Из питомог Драча у крај мора
Из питомог Драча из те Зете.
Миле Зете србске дједовине




Дједовине цара поноситих.
Србских цара лозе Дрвенара
И младога Стевана Немање
А Немање Дрвенаровића.
Тјешила је из сјела робиња
Тјешећиј је младој говорила:
„Шути Јањо ти нежали мајку!
Доста ти је руха оставила
Доста руха и бијела платна.
Два ковчега све бијела платна,
А четири само суха злата"
Ал бјешједи лијепа Јањојка:
„Шут робкињо зуб те заболио!
Хоће чути моје миле стрине
Хоће чути па се наљутити
Што ми збориш злобно и паклијено,
Она мисли стрине је нечују,
Али стрине и чуле и виђ'ле.
Ну да видиш робиње ђевојке!
Узе вједро па оде на воду,
Она оде за гору на воду.
Кад на води везирски Стјепане
Силног цара од Дукљана града
Од Дукљана пра старе Прехвале,
Па је њему ријеч бијешједила:
„Ја Бога ти вјезирски Стјепање!
Е сам чула и људи ми кажу:
Да ти просиш сиротицу Јању,
А непросиш кавезли Марицу,
Што но ми је у кавезу растла,
Невиђела сунца ни мјесјеца
Ни облака ни добра јунака,
Нити знађе на чем жито расте
Нити жито ни зијељена трава,
А камо ли што је мушка глава.
А Јанојка свашто бог ме знаде
Свашто знађе и свашта је видла.
Она знаде што је мушка глава
Те ми чедо под појасом носи."
Кад то зачух везирскиј Стјепане
Он одљеће двору бијеломе,
Своме двору ка Дукљану граду ,
Те бјешједи својој старој мајци:
„Сакупи ми моја стара мајко!
Из три града триста ђевојака
И са њима сироту Јањојку
Из Берана града великога
Из Берана по више Рожаја,
А пред њима кавјезли Марицу
Што но ми је у кавјезу растла,
И Марину поноситу мајку."
Мајка сина свога послушала:
Сабрала му триста ђевојака
Из три града сваког по стотину,
Још сувише сироту Јањојку
И кавјезли плјеменито Маре
И њејзину поноситу мајку.
Ну да видиш Маричину мајку
Она бијега на горње чардаке
До везирског Стјепана долази
Па је њему ријеч говорила:
„Да чух ли ме везирскиј Стјепане!
Сиђи доље у зијељену башчу
Да ти видиш сироту Јањојку
У трб у јој мушко чедо младо."
Кад то чуо везирскиј Стјепане.
Обух Стјепан од кајсера чизме
Па ми сађе у зијељену башчу.
Кад у башчи три ста ђевојака
Међу њима сирота Јањојка
А пред њима Маре кафезлика.
Ал' се Маре њешто узодало.
Кад, упази везирског Стјепана
Баци своје мушко чедо мало
Баци чедо у зијелену траву.
Кад то виде везирскиј Стјепане
Он увати сироту Јањојку,
Па је баци за се на дората
Право оде своме бијелом двору
Све пјевајућ' и бушке бацајућ'
Играјућиј дебијела дорина
Прстен чини и свадбу ми сврши.