НОВА ГОДИНА ИЛИ МАЛИ БОЖИЋ.

У вече мадог Божића, или садшање нове год. 1. Јануара, сабирају се девојке, на једно место. Пошто се саберу почну да певају и узме свака по један суд па оду на воду. Донесу воде са девет или седам, а најмање три кладенца па саспу у један котао. У ту воду метну сува цвећа, као:
љубичице, мајкине душице или руте, босиљка смиља и т.д. а са цвећем баца у воду свака свој прстен. Кад пођу на воду певају:


Ој другарке ој товарке!
Ми идемо све заједно:
Ристу младу молити се
Студене воде заватити.
Студене воде неначете
Да нам каже срећу нашу
Срећу нашу и удаћу.
Каког ћемо војна имат'
Ја ли доброг ја ли злога?
Ако доброг благо нама
И његовој старој мајци,
Ако злога не било га.




Кад дођу на воду онда бацају у воду пантљику, кончића, крпица, венце од сувог цвећа и ките. Чине онако исто скоро као што чини млада или невеста кад је сватови воде преко какве реке. Тада она баца онај пешкир или јаглук којим су јој и младожењи биле покривене руке при венчању, или ако није венчана онда под именом тога младожења од себе такође мора да баци коју пару, кум и стари сват своје кравајчиће које су спремили млади, нешто новаца и т.д. Вода се тада полива вином спремљеним за венчање, после мећу на кравајчиће упаљене воштане свеће, па ове мећу на воду, бацају венчиће и т.д., а и посипа се житом као и сада што се чини кад се доноси вода за прстен. Тада се као и сада певају песме Водану и Морану сину његовом.


Ој Водане Водане,
И твој сине Моране!
Немути нам водице
Не пушт у њу Морице.
Нама вода потребна
За прстена венчана.
Чиста вода пречиста
Љубав чиста да нам је
Без твог сина Морана
И сестрица Морица.
Што но момке морају
Од наске их отимљу.
Па јих море и љубе
У дубљине увлаче.
Те дубљине студне
И вртлоге проклете.




Обично свакој намењује на њеног познаника и јарана и поименцем га кажу. Управо неможе се изказати песма јер је увек при свима овим обредима праве саме девојке по именима својин јарана и именима својих другарица и товаркиња.
На Васиљев дан тако звани у јутро, прије зоре пошто се све оне, које су синоћ певале и метале своје прстење, скупе, одпочну ово вадити. Но пре овога ваља нам казати, да се свака мора обући у свечано руво, умити, очешљати и т.д. а и те ноћи окупати, па онда ићи тек да „велича прстен" или да „пева прстену." Кад су се већ скупиле, онда оне све увате коло око котла и почну певати и играти идућиј с десна на лево или за током сунца. У сред кола стоји, а до котла, једно мало мушко дете у ког су очи везане. Ово, пошто изпевају по једну строфу од песме, вади по један прстен и пружа, па девојке га узимају и дају оној којој припада. Тада јој певају и опевају јој срећу. У овом колу такође, као и код свију наших обредних песама, има царева кћи Василна која узима и даје прстење којој припада и управо управља колом, песмом и свим што се ту збива.




Ој царева мила ћерко,
Ој Василна Василица!
Обрни се окрени се
Знаком значи Ристу Богу
И његову заступнику.
Нек извади прстен златни
Наших милих товарица.
Товарица товарушка
Наших драгих другарица
Другарица другаркиња.
Којој златан каже драгог
Којој каже удавање
Оног подај тој девојци.
Којој прстен то некаже
Ти га подај младом бору,
Младом бору Ристу Богу.
Нек га метне у водицу
Нек нам каже што он знаде,
О себика и о својој
Милој драгој газдарици.

-------------------


Ој Васална Василица,
Мила наша ти царица!
Ти нам прими златан прстен
Од Ристова заступника.
Од нашега малог Бана
Малог Бана Драгована.
Прстен нам је наше Стојне
Наше миле другарице.
Прстен каже за Стојана
Њеног правог тог јарања.
Нек јој Стојан буде сретан
И Стојана другарица.
Мушку децу породила
Породом се величала,
Ка ми данас наш прстењак
Што га вако величамо.
Ој царице Василице,
Царска ћерка ти Василна!
Ти нам даде златан прстен
Од Ристова заступника.
Златан прстен наше Маре
Вели тужна златан прстен
Да за Мару и немари
Њен јаране млади Бане,
Немарио Ристос Господ
За Богдана одрпана
Немариле другарице,
За неверну издајицу
Проклетника ојадника.


и т.д. певају свакој како јој испадне по прстену по ком некако познају судбу сваке. Негде опет бива просто тако: да ако се потреви, да песма пева у то доба кад се које прстен извуче, о венчању; та ће се веле те године и јесени удати као.




Василица поранила
Царска ћерка уранила
На водицу долазила
Ди с' велича прстен златан
Риста Бога доводила,
И његова заступника.
Ристос Боже руку тура
У водицу у студену.
Својом милом том ручицом
Златан прстен извадио,
Василици додавао
Василица судбу каже.
Златан прстен проговора
Василици приговара:
„Василице ти Василна!
Чије ово златан прстен
Она ће се удомити
Овог лета и године
А овијех месојеђа."


На нову годину или Василицу т.ј. мали Божић месе Питуљицу, у Маћедонији Тесалији и око Дибре, Масаоницу, и Василицу у осталим србским крајевима, а у Старој Србији и источној кнежевини "Мечију повојницу." У ову мећу као и у чесницу стару пару. Разлика је у томе што се ова Масионица, Мечија повојница, а и Питуљица, меси од пројиног брашна. Кад се врате из цркве ову изломе на комадиће као и чесницу и сваки комад намену сваком укућанину, стоци, па и помрлим. Ове комадиће упрже још у масти, па кад јих изпрже, онда пошто дођу сурвари и даду прућа метну ове прутиће у сваки комад. Од сваког прута одгризу по мало говорећиј: „да нам Бог да здравље и весеље, а Чивутину и Турчину болест и смрт. Остатак прутићи дају марви да је са својим деловима мечије повојнице поједе да би била здрава. Тај дан опет по неким местима Прачком или Божићњаком то јест Бадњаком малог божића џарају у ватру и говоре та деца или сурвари: „као жар што је силени, така да су силени јаришча и јагнишча."
Рано још на нову годину садању или на мали Божић или Василицу иду деца тако звана Сурвари. Они носе прутића или као што то пруће у Ст. Србији зову пруча. Ови прутићи или пруча су завезана у један снопић, а од врбе су зелене. У свакој кући, где дојђу, дају по један прутић, а домаћица њима пршуте, кобасица, сува меса, кестења, љешника и ораха. Кад излазе из куће они вичу, ако добију дарова.




Сурва бабо,
Сурва бабо,
Сурва,
Сурова година!
И в година бабо,
И в години бако,
Сурва,
Сурова година!


А, ако недобију ништа, онда неће да вичу и до године Ноћу око пола ноћи на нову годину пеку кацију т.ј. мећу пшеницу на пеку усијану на жару и намењују на сваког. Чије зрно непукне значи да ће те године умрети. После ову овако испечену пшеницу или кацијану пшеницу дају одма кокошкама и вичу: пули, пули, пули, а негде коки, коки, коки и т.д. Ако се кокошке одзову и разбуде у то доба ноћи знак је да ће те године бити добро, а ако не онда ће бити зло.



Мали божић или Василичка.


Сбирајте се млади моми
Млади моми и убави!
Ни вељи Василичари,
Велике Василичарки!
Со прстени и со барми.
Ни видиме шјо ће бидне,
Али добро, ал' недобро?
Ни видиме кој се лубе
Кој се лубе кој ће мажи?
Кој се мажи зи мажа ни
Неженатог хубавога?
Да играме Василицу
Ону силну ни Царицу.
Ни играле и пеале
Сите добри ћа ни бидне,
Понајвељко сако добро:
Здрави момци со момиње
И здрави ни и весели
Се земаје се ни мажи,
Со стребрени ти ракаји
И со злати тиа раци.
Приде дојде Василица.
Со шјо ћа је дочекаме?
На то ћушка ни пенушка
На то жута буздојана.
Ћа на вика: „Сурва бабо
Сурва бабо и в гођина."
Ћа ни бије коњи краве
И волови и та стока
Со пручка ни врбовога.