Јади кнегиње Милице

Најмлађу кћер Оливеру за спас државе дала убици свог мужа. Монахиња наставила да утиче на врх власти.

КНЕГИЊА Милица, жена кнеза Лазара, води порекло од светородне династије Немањића, од гране најстаријег Немањиног сина Вукана. Вукан је имао пет синова: Ђорђа, Стефана, Димитрија (касније монах Давид), Владина и Растка (касније монах Теодосије). Жупан Димитрије имао је сина Вратислава, а Вратислављев син, кнез Димитрије Вратко, био је отац кнегиње Милице. Народно предање говори да је Милица кћи Југ Богданова, властелина с баштином у крушевачком крају.

Кнез Лазар се оженио Милицом око 1353, када је могла имати око 18 година. Изгледа да је Лазарев отац, Прибац, учинио велике услуге Душану, кад је овај постајао краљ Србије, а и касније, јер је, судећи по писању патријарха Данила, младог Лазара заволео као рођеног сина. Своју рођаку Милицу, кћерку угледног војсковође, кнеза Вратка, уз сагласност њених родитеља, дао је младом племићу Лазару, свом ставиоцу.

Милица и Лазар изродили су пет кћери: Мару, Драгану, Теодору, Јелену (Јелу) и Оливеру (или Милеву); као и синове: Стефана, Вука и Добривоја, који је умро као дете. Неки помињу и шесту кћи, Драгињу, која је умрла као млада девојка, али за то немамо ваљаних доказа. Синови су били гарант настављача баштине Хребељановића и, следећи очеву политику, чувари баштине Немањића (Стефан), али ће њихове кћери одиграти велику улогу, како за породицу тако и за државу. Удајом Миличиних и Лазаревих кћери, Лазар, који је већ избијао у врх најмоћнијих обласних господара у Србији, постајао је још моћнији.

Прворођену кћер Мару родитељи су, око 1371. године, удали за једног од најугледнијих великаша, Вука Бранковића, сина Душановог севастократора Бранка Младеновића. Кћерка Јелена постала је, 1386, жена Ђурђа Стратимировића Балшића, господара Зете (њен син је Балша Трећи). Драгана је постала царица. Удали су је између 1386. и 1388. за Ивана (Јована) Александра, сина бугарског цара Шишмана. Преко кћерке Теодоре, дом Лазарев се ородио с племством из Мачве. Теодора је, приближно када и Драгана, постала жена мачванског бана Николе Другог Горјанског. Умрла је млада и несрећна, пре 1405, родивши сина Николу Трећег и кћер Катарину.

Најмлађу кћер Оливеру отац није стигао да уда. На Видовдан, 15/28. јуна 1389. године, српски кнез Лазар изгубио је живот у Боју на Косову. Са својим синовима, Милица је удала Оливеру за човека који јој је посекао мужа - новог султана Бајазита. Оливера је постала свесна жртва за спас Србије.


Кнегиња Милица је, заједно са својим синовима, имала великог удела у установљењу култа кнеза Лазара. Чини се пресудним моменат када је, недуго после Косовске битке, у кући Лазаревића донета одлука о преносу кнежевих моштију из Приштине (где је, у цркви Вазнесења, после Косовске битке био сахрањен) у његову задужбину, манастир Раваницу.

На позив кнегиње Милице, уследило је саветовање с митрополитима, епископима, часним игуманима и с благороднима, тј. властелом. Из овога се јасно види да је пренос кнежевих моштију извршен с благословом и под надзором врха Српске православне цркве.

Кнез Лазар је прва световна личност изван владарског рода Немањића која је проглашена за светитеља.

Свечаној, али и тужној поворци, која је кренула из Приштине, придружио се и зет кнеза Лазара, Вук Бранковић, са женом Маром и свом својом властелом. Михаљчић у свом делу Кнез Лазар говори о овоме и наводи како је Вук с поштовањем испратио кнежеве посмртне остатке. Истичемо намерно ову истину због укорењене заблуде о његовом издајству на Косову.

Када се поворка приближила коначном одредишту, Раваници, братство манастира је изашло у сретање моштима са светлим свештами и благоуханими кандили исходит и надгробније песни васпевајуште. Поворку је у Раваници дочекала Милица и, како сведочи Константин Филозоф, тада не беше места у целој земљи тој где се није чуо тужан глас ридања и вапај који се не може ни са чим упоредити.

Пренос и полагање кнежевих моштију највероватније је обављено 1391. године, мада неки овај догађај стављају у наредну годину.

Кнегиња Милица је опрезно и мудро управљала Србијом, све до пунолетства сина, кнеза Стефана Лазаревића. Стефан је, поставши пунолетан око 1393. године, преузео власт у Србији. Земља јесте била у вазалном односу према Турској, али је у свему осталом задржала атрибуте државности, па је, као таква, и напредовала. По преузимању пуне власти пунолетног сина, Милица се повлачи у манастир, добивши монашко име Јевгенија. Иако монахиња, и поред тога што је Стефан сматран пунолетним, Милица је задржала запажено место у врху власти.

Кнегиња Милица била је, силом прилика, и незванична владарка, све док је као монахиња Јевгенија служила Богу. Међутим, ускоро ће постати схимонахиња Јефросинија. Као таква, упокојила се у Господу 11. новембра 1405. године, у својој тек живописаној задужбини Љубостињи. С молитвеником у руци, у тим последњим тренуцима, крај ње је била одана јој Јефимија, која јој је и склопила очи. Кнегиња Милица, потом монахиња Јевгенија и, на крају, схимонахиња Јефросинија, поживела је око 70 година. У болу и тишини Стефан је сахранио мајку. Крај њега је била супруга Јелена и, привремено умирен, брат Вук.


КТИТОР ЉУБОСТИЊЕ

КАО и њен муж, и Милица је била ктитор. Кнез Лазар је подигао цркву Светог Стефана (Лазарицу) у Крушевцу, Раваницу, Горњак, румунске манастире Тисмен и Водицу, а доградио је и хиландарску цркву, као и манастир Светог Пантелејмона на Светој гори. Уз подршку мужа, Милица је, 1387. године, почела да подиже своју Љубостињу. Градитељ овог храма био је чувени мајстор Раде Боровић (Раде Неимар из народних песама).