Мудра Јелена Душанова

Цар је често слушао савете своје паметне и образоване супруге. На крунисању ударен темељ Душанове задужбине.

ПРЕВРАТ у Србији, збацивање краља Стефана Уроша Трећег Дечанског од стране сина Душана, 1331. године, одразио се и код Бугара. Бољари су протерали сестру дојучерашњег српског краља, царицу Ану, са синовима, а на престо подигли сестрића цара Михаила, Јована Александра Асена (1331-1371), сина деспота Страцимира.

Цела Бугарска, па и нови цар Јован знали су да се није шалити с младим и енергичним српским краљем. Да би предупредио очекивану српску одмазду због прогонства Ане, Душанове тетке, цар Јован новом краљу Србије шаље специјалног поклисара (изасланика), у пратњи најбољих витезова Бугарске. Била је то рођена сестра бугарског цара, Јелена.

У то време Душан је носио бело одело, у знак жалости за преминулим оцем. Па ипак, није остао равнодушан на појаву бугарске принцезе. На то су Бугари и рачунали.

Стефан Урош Четврти Душан Немањић краљ 1331-1346. и цар 1346-1355. био је висок, сразмерно развијен и снажан, лепога лица, благе, стрпљиве нарави и изузетне храбрости. Рођен око 1308. године, као дечак живео је у прогонству у Цариграду, заједно са ослепљеним оцем, мајком Теодором и братом Душманом (Душицом). Имао је око 13 година када је постао савладар свог оца (1321).

Од првих младићких дана доказивао се и доказао у бојевима против Бугара, Грка и Босанаца. Врло млад, у 22. години, постао је самостални краљ Србије.

Душан је склопио брак с принцезом Јеленом о Ускрсу 1332. године у Скопљу. Венчање је одржано у цркви Светог Ђорђа. За ту прилику саграђен је нови мост на реци Вардар, преко кога је прво прешла Јелена.

Браком с бугарском принцезом Јеленом, Србија и Бугарска постале су велики пријатељи. Душан се обавезао да неће помагати очеву сестру Ану и њеног сина Јована Стефана да поврате бугарски престо (уточиште су нашли у Дубровнику), а Бугари су се обавезали да неће имати освајачке претензије према Македонији.

Краљица Јелена била је изузетно лепа, стасита, али и паметна, мудра и одлучна жена. Душан је врло често користио ове њене особине. С његовим допуштењем Јелена је неретко, а понекад и пресудно, утицала на његове политичке потезе. Наравно, не сме се схватити да је био заслепљен својом женом као његов отац Стефан Дечански, напротив. На састанку српског ратног савета, који је одржан у Приштини 1342. године, већале су 24 велможе, а Јеленине речи биле су пресудне.


Када су након пет година од венчања добили сина Уроша, 1337. године, учвршћује се и њихов брак. Јелена је настојала да често буде уз мужа. Према мемоарима Јована Кантакузина, пратила је мужа и у ратним походима.

У више повеља Душан помиње Јелену као христољубиву и благодаровну. Много је читала и монаси по манастирима су за њу преписивали многобројне књиге.

Удвостручивши територију своје државе, после победоносних освајања, Душан је размишљао да његова краљевина Србија постане царевина. Био је краљ Србије, постао и краљ Албаније, зашто не и Грчке? На северу је учврстио границе око великих река, продро је у Епир и Тесалију. Византинцима су остали само Тракија, Солун, Цариград и Пелопонез. Дакле, с правом је могао да се назове и грчким владаоцем.

Тако је Стефана Уроша Четвртог Душана, о Ускрсу, 16. априла 1346. године, на државном сабору у Скопљу, за цара крунисао српски патријарх Јоаникије (Јанићије). Непосредно пре тога српска архиепископија подигнута је на степен патријаршије, а Јоаникије је постао први српски патријарх. Крунисање је извршено на српском, грчком и латинском језику. Венчава се раб Божји Душан за цара Србљем, Грком и Арбаније, изговорио је Јоаникије. Краљица Јелена крунисана је за царицу, а син Урош за краља.

Проглас царства започео је тако што је цар Стефан Урош Четврти Душан Немањић упутио прекрасне и преобилне даровнице црквама и манастирима, посебно светогорским, који су се, од заузимања Сера, налазили под српском врховном влашћу. Свечаност је трајала више дана, да би на крају, у Призрену, био положен камен-темељац за Душанову задужбину - цркву Светих арханђела.

У време највећег успона, када је Србија била највећа и најјача сила на Балкану, и војно и економски, историјски узлет Србије је нагло заустављен. Цар Стефан Урош Четврти Душан, с правом називан Силним, изненада је умро, 20. децембра 1355. године у 48, или пре у 49. години. Не зна се ни где, ни како. Претпоставља се да је био отрован. Царица Јелена и син Урош, с властелом, сахранили су га у његовој задужбини, у велелепном Арханђелском манастиру, у Призрену.

Недуго после смрти цара Душана, царица Јелена се замонашила као монахиња Јелисавета. И као монахиња је била политички активна. Тако је, априла 1357. године, била присутна и врло активна на државном сабору у Скопљу, када је, њеном заслугом, Урош добио широку подршку властеле, која је подржала њега, а не Симеона.

После смрти сина Уроша, царица мајка Јелена је, очекивано, изгубила сваку вољу за животом. Одрекла се политичке активности и подвргла строгом испосничком животу. Умрла је новембра месеца 1376. године. Сахрањена је крај цара Душана, у његовој задужбини, манастиру Свети архангели код Призрена.


ЦАРИЦА НА СВЕТОЈ ГОРИ

Крајем 1348. године, Европу, па и Балкан, захватила је куга. Цар Душан је, заједно са сином Урошем, али и царицом Јеленом, отишао на изоловану Свету гору. По светогорским правилима, свим женама, без изузетка, био је забрањен боравак на Атосу. Царица Јелена била је изузетак. Постоји, међутим, мишљење да ни Јелена није била на Атосу, већ да је за њу изграђен посебан пирг. Присуство царице Јелене на Светој гори умногоме је утицало, или је чак било пресудно да Црква не прогласи цара Душана светитељем.