Ташта тутор краљу!

Године 1324. краљ Урош се жени дванаестогодишњом Маријом Палеолог, кћерком паниперсеваста Јована, синовца цара Андроника Другог.


ОДМАХ по изненадној смрти краља Милутина (29. октобра 1321), у земљи је настао хаос и потпуно безвлашће. На вест о краљевој смрти, по речима архиепископа Данила, настао је силан метеж и не мала узбуна и пометња и рат и пљачкање на све стране. Пошто је опојано у Неродимљу, тело краља је, преко Косова, понето у његову главну задужбину, манастир Бањску.

За престо су се борили Владислав, Драгутинов син, Стефан, Милутинов син из првог брака са српском принцезом Јеленом, и Константин, Милутинов син из брака с Аном Тертер.

Ослободивши се тамнице, Владислав је на северу, у очевој области, дочекан с радошћу и сматран је законитим наследником. Константин се у Зети прогласио за краља, али није имао много присталица. У централној Рашкој учврстио се Стефан и то захваљујући „Божјем чуду“. Наиме, због тога што је својевремено устао против оца, Милутин је наредио да Стефан буде ослепљен. Међутим, у изгнанству у Цариграду, где је боравио са женом и децом, Стефан је брижљиво крио право стање, све до очеве смрти, када је могао да објави да је, божјим провиђењем, повратио вид. Истина је, свакако, била у томе што се џелат смиловао, па су несрећном краљу само капци били повређени.

У борбама са браћом на крају је Стефан тријумфовао. Иако на северу, Владислав Други се, 1321. године, прогласио за краља Србије. Сматрао је себе краљем до 1325. када је, у одлучној бици са Стефановим трупама, био потучен а његове снаге разбијене. Умро је у Угарској као прогнаник 1326. или 1336. године. Стефан се с братом Константином брзо обрачунао, током 1321. године. Победио га је у боју и Константин је убијен у бекству.

Стефан, касније прозван Дечански, званично је постао краљ 6. јануара 1322. године (по старом календару). Свечано крунисање обавио је архиепископ Никодим, и Србија је добила краља Стефана Уроша Трећег, а његов син Душан истовремено је проглашен за савладара и постао Стефан Урош Четврти Душан. Краљ Урош Трећи био је у зрелим годинама кад је постао владар. Био је ожењен Теодором, кћерком бугарског цара Смилца. С њом је имао два сина: Душана и Душмана (Душицу).

Теодора, нажалост, није била српска краљица ни годину дана. Умрла је октобра 1322. године. Сахрањена је у манастиру Бањска. Интересантно је да је, приликом једног археолошког ископавања око Бањске, у рушевинама пронађен прстен краљице Теодоре, на коме је било угравирано: Ко га носи, помогао му Бог.

Државни интереси су налагали краљу Урошу да се поново ожени. Године 1324. краљ Урош се жени дванаестогодишњом Маријом Палеолог, кћерком паниперсеваста Јована, синовца цара Андроника Другог. Њена мајка Ирина била је кћи Теодора Метохита, који је у то време био на дужности великог логотета. Марија Палеолог била је братаница бивше српске краљице Симониде.

За разлику од Симониде, која није имала деце, Марија је, иако веома млада, краљу подарила сина Симеона (Синишу) и кћерке Јелену и Теодору.

Врло брзо по удаји, на српски двор је дошла Маријина мајка Ирина да живи у Србији, крај кћерке и зета. Долази и њен муж Јован, чије су амбиције биле да уз помоћ српског краља за себе створи независну државу у Македонији, са седиштем у Солуну. Али, убрзо је умро у Скопљу.

Ирина је своју младу кћер учила свим лукавствима. Циљ је био да се истисне Душан, без обзира на цену, а Маријин син Симеон прогласи за наследника српске круне. По свему судећи, снажни утицај жене био је разлог да краљ Стефан Урош Трећи малог дечака Симеона претпостави сакраљу Стефану Душану, иначе веома омиљеном међу племством и у народу због победоносних ратова које је водио.

УроШ Трећи је са Андроником Трећим био у веома лошим односима, јер је, у рату око византијског престола између деде и унука, био на страни старог Андроника Другог. Млади Андроник је победио и постао цар 1328. године, па је одмах нашао савезника против Срба у бугарском цару Михаилу, сину видинског кнеза Шишмана. Стога је Михаило Шишман отерао жену Ану, Урошеву сестру, и оженио се Теодором, Андрониковом сестром.

Дакле, уместо да буде поносан на сина, краљ се приклонио женином мишљењу и, у пролеће 1331. године, дошао с војском пред Скадар, разорио Душанов дворац на обали Дримца, али није прешао преко Бојане. Побојавши се за свој живот, Душан је хтео све да остави и оде у туђину, али га је њему привржена властела наговорила на рат. С малом, али одлучном војском, Душан је изненадио оца у дворцу Неродимљу, па је Урош једва утекао у оближњи град Петрич. Морао је да се преда и, по Душановом налогу, био је спроведен у тврди град Звечан.

Архиепископ Данило Други је 8/9. септембра 1331. године, по други пут, свечано крунисао Стефана Душана за краља на државном сабору у дворцу Сврчину. Два месеца пошто је свргнут с престола, 11. новембра 1331. године, умро је краљ Стефан Урош Трећи Дечански Немањић. Душан га је свечано сахранио у манастиру Дечани, очевој задужбини.

Краљ Душан је понудио краљици Марији да оде у Солун. Она се одлучила за манастир. У Девичу је постала монахиња Марта. Према њој је цар Душан био сасвим коректан. Умрла је 7. априла 1355. године и сахрањена је у Скопљу.



БЕЖАНИЈА ГРЧКОГ ЦАРА

Две војске, једна из Бугарске а друга из Византије, кренуле су на Србију. Да би предухитрили њихово спајање, у суботу, 28. јула 1330. године, око подне, Срби, под вођством оба краља, напали су бугарску војску, нанели јој тежак пораз, а погинуо је и сам цар Михаило. У том боју посебно се истакао млади Душан, који је непосредно командовао и предњачио у првим борбеним редовима (краљ Урош Трећи је само посматрао битку). Чувши шта се збило с Бугарима, Византинци су брзо одступили, што је сматрано за „бежаније цара грческаго“.