Tweet
Prema dnevniku pohoda Mustafa-paše Ćuprilića 1690. godine
Najkraći suvozemni put od Beograda do Vidina, u vreme Osmanskog carstva, vodio je preko Zvižda, Porečke Reke i Krajine. U istoriografiji nije bilo reči o ovoj važnoj saobraćajnici. Pretpostavljalo se samo da je morala postojati, jer bi se tim pravcem znatno skratio obilazni put dunavskom stranom.
Karavanska trgovina zaobilazila je ovaj kraj, pošto su se njegovi privredni potencijali svodili uglavnom na drvo i rude. Zbog visokih planina i neprohodnih šuma put nije privlačio evropske putnike i putopisce. Radi istog razloga nije ga koristila ni osmanska vojska.
Za vreme ratnih pohoda Osmanlije su, i u odlasku i u povratku kroz Srbiju, koristile Carigradski drum. U prvim decenijama XVI veka išli su dolinom Nišave i Morave ka Kruševcu i dalje na sever, a od sredine veka, uglavnom moravskom dolinom, da bi kod Batočine skrenuli prema Smederevskoj Palanci i preko Kolara i Grocke stizali do Beograda. Na povratku iz Beograda ruta se neznatno menjala. Išlo se preko Grocke i Smedereva do Kuliča, a zatim dolinom Morave istim putem na Niš, i dalje ka Sofiji i Jedrenu do Istanbula.
Izuzetak je učinjen po završetku ratnog pohoda u jesen 1690. godine kada je osmanska vojska koristila put preko Zvižda i Krajine do Vidina. Od Vidina je nastavila uobičajenom trasom pored Dunava do Nikopolja i Svištova, potom je skrenula na jug u pravcu Trnova i preko Stare Zagore stigla u Jedrene. O ovom putovanju sačuvano je svedočanstvo Abdulaha Uskudarija, službenika kancelarije zadužene za snabdevanje vojske, koji je učestvovao u pohodu i revnosno vodio dnevnik ratnih operacija. Pored detaljnog opisa borbi, veliku pažnju posvetio je stanju puteva, mostova i naselja, hajdučiji, narodnim zbegovima i dr. Putujući od Beograda do Vidina, Uskudari je ostavio brojne, izuzetno vredne podatke o samoj saobraćajnici i mestima, kroz koja je vojska prolazila. Njegov opis Majdanpeka, na primer, prvi je dosada poznati u istoriografiji.
Osvajanjem beogradske tvrđave 8. oktobra 1690. završeno je dvomesečno ratovanje velikog vezira Mustafa-paše Ćuprilića, tokom koga su potisnute austrijske snage na prostoru od Dragomana do Dunava. Posle sređivanja stanja u Beogradu i organizovanja odbrane krajišta, što je trajalo nešto manje od mesec dana, veliki vezir naredio je povratak. Uskudari je zapisao da je u zoru 31. oktobra 1690, prema uobičajenom rasporedu kretanja osmanske vojske, sa vračarskog polja krenula najpre pešadija - janičari. Odmah za njima stupale su konakčije na čelu sa konakčibašom, zadužene za pripremanje vojničkog odmorišta. Glavnina vojske predvođena velikim vezirom kretala je uvek dan kasnije; napred konjičke jedinice a na začelju teško naoružanje i komora. Uskudari je, kao i ostali službenici Divana, bio u pratnji velikog vezira.
Ove trupe napustile su Beograd 1. novembra i krenule prema prvoj vojničkoj postaji – menzilu Hisardžik tj. GROCKA. Palanku Hisarxik i njenu bližu okolinu Uskudari opisuje kao bogat kraj, koji nije stradao u ratu. Nijedna kuća nije srušena, a gročanski han je veliki i raskošan.
U Grockoj je održano savetovanje na kome je odlučeno da pokretne jedinice pođu dunavskim putem, a da tobdžije, džebedžije, celokupna komora, zanatlije i trgovci skrenu prema Hasan-pašinoj Palanci (Smederevska Palanka) i nastave Carigradskim drumom.[9] Veliki vezir odlučio je da krene tzv. dunavskim putem zbog gladi i zime. Osmanska vojska oskudevala je u hrani još za vreme pohoda kroz Srbiju, pošto su sela pored Carigradskog druma bila pusta a letina popaljena. Stanje se donekle sredilo tek posle osvajanja Smedereva u kome su zatečene velike količine brašna, ječma i kukuruza. Postojeće zalihe, međutim, nisu bile dovoljne za povratak, a nije se moglo računati ni na sela duž puta Sofija – Plovdiv, pošto je u njima bio izvršen prinudni otkup pre početka ratovanja. Za to vreme, u vidinskom i nikopoljskom pristaništu čekali su ukotvljeni brodovi sa žitaricama, dvopekom, pirinčem i maslom. U Vidin je trebalo stići pre prvih snegova, a manje od nedelju dana ostalo je do 8. novembra, koji se smatrao početkom zime.
Dana 2. novembra glavnina snaga krenula je dunavskim putem i do večeri stigla na menzil – SMEDEREVO, tačnije na Smederevsko ostrvo.
Previous
Next
Iako kraći, Uskudarijev opis izgleda i položaja Kuliča, tačniji je od Evlijinog, do sada jedinog poznatog opisa iz XVII veka. Ovo potvrđuju i arheološka istraživanja.
Vojska je, posle prelaska Morave, krenula ka Požarevcu udaljenom oko tri sata hoda. U predvečerje 13. novembra prošla je kroz kasabu POŽAREVAC i zanoćila na obližnjem polju.
Uskudari opisuje austrijsko utvrđivanje Požarevca, u jesen 1689. i u zimu 1689/90, kada je ovde zimovao general Donat Hajzler, glavnokomandujući snaga Habzburške monarhije u Srbiji. “On [Hajzler] je prokopao dubok jendek na sve četiri strane pomenute kasabe, izvan muslimanskih i hrišćanskih mahala, tako da je ova, taboru slična kasaba ostala unutar dubokog jendeka i nije se zadovoljio samo pomenutim rovom, već je napravio još jedan dubok jendek na sve četiri strane oko muslimanskih mahala. U njega je, celom dužinom, postavio šarampov od velikih balvana a vrata je učvrstio [str. 108] čarkifelekom. Prokleti Hajzer zimovao je sa svojom pratnjom i vojskom u muslimanskim kućama obezbeđenim šarampovom, dok je neverničkoj raji naredio da stanuje u svojim mahalama, gde je od davnina i živela.”
Kada je Hajzlerova vojska u leto 1690. prešla u Erdelj, u Požarevcu je ostalo malo carskih vojnika i nekoliko srpskih hajdučkih odreda. Oni su, 19. septembra, napali konvoj brodova sa provijantom iz Vidina, a zatim su se povukli iz tog kraja pred napadom arnautske pešadije. Požarevac, suprotno običaju, nisu zapalili. “Pomenuta kasaba pripada Smederevskom sandžaku i od davnina je samostalan kadiluk. Nalazi se na tri sata udaljenosti istočno od reke Morave i dva sata udaljenosti južno od reke Dunav, u golom podnožju planina, na njihovoj zapadnoj strani. Na južnoj strani ove kasabe nalaze se mahale muslimanskih kuća, a na severnoj strani mahale neverničkih kuća. Pretpostavljamo da ima više od 600 kuća. U središtu grada postoji jedna kafana i brojni dućani i kamena džamija u muslimanskim mahalama. Ovuda, međutim, ne protiče nikakva reka, pa stanovnicima kasabe trebaju bunari. Zato u svim kućama ima hladnih bunara u izobilju.”
Kučajnu su zaposeli srpski ustanički odredi posle osvajanja Beograda 1688. Oni su je, verovatno, prilikom povlačenja zapalili.
Uskudari je, takođe, primetio da su okolne planine bogate šumom i drvenim ugljem, a zemlja rekama. O rudarskoj proizvodnji nije napisao ništa pošto put kojim je došao nije vodio pored rudnika Kučajna.
U zoru 15. novembra vojska je nastavila put. Zanoćila je “među ogromnim šumovitim planinama na mestu po imenu Bogaz, pored reke, na jednom dugačkom polju koje se nalazi u podnožju planina” Menzil BOGAZ (tur. boğaz, ždrelo, tesnac, klanac) treba tražiti negde na pola puta između Kučajne i Majdanpeka, verujemo nešto istočnije od ušća Brodice u Pek.
Putovanje kroz gorostasne kučajske planine do sledećeg menzila - kasabe MAJDAN (Majdanpek), nastavljeno je 16. novembra. Pošto kod Majdanpeka nije bilo polja pogodnog za logorište vojska je razapela šatore po okolnim šumama.
O rudnom bogatstvu majdanpečkog kraja, rudarskoj proizvodnji i samom mestu Uskudari je ostavio, istoriografiji do sada sasvim nepoznate podatke: “Planine koje se zovu Majdan (tur. ma’den, rudnik, ruda), nižu se jedna na drugu, promišlju Tvorca slične gvozdenoj rešetki. Sve one bogate su gvozdenom rudom pa zato ovde ima bezbroj topionica i kalhana. Stanovništvo od vajkada živi od proizvodnje gvožđa: vadi gvozdenu rudu i prečišćava je u kalhanama. U sred pomenutih planina nalazi se jedno polje koje je dugačko tri sata hoda, a široko tri-četiri dunuma [300-400 m]. Na sredini polja je mala reka i ovde se nalaze peći za topljenje gvožđa i kalhane. Na istočnom kraju pomenutog polja nalazi se kasaba Majdan. Kasaba Majdan od davnina pripada Smederevskom sandžaku i poseban je kadiluk. Ima jedno [str. 110] malo četverostrano utvrđenje sa bedemima, dužine i širine otprilike po 60 aršina [45,5 m] sagrađeno od kamena. U varoši ima preko 500 kuća i nebrojeno dućana. Zbog osvajanja nevernika svo stanovništvo se rasulo i razbežalo pa je zato pomenuta kasaba sada prazna, razorena i razrušena. Rastojanje do ovog menzila je devet sati, a pošto put celom dužinom vodi kroz šumovite planine, kretanje i prolazak zadali su puno muka i teškoća. Pošto je zemlja u ovim planinama sva od gvozdene rude, ta ruda utiče da trava uopšte ne raste; planine su bez trave, ali zato ima u izobilju, izuzetno visokog, ogromnog drveća. Od njegovog mnoštva sunčeva svetlost ne dopire do tla pa trava ne može da raste jer je stalno u senci.”
Menzil na kome je ordija zanoćila 17. novembra bilo je polje kod POREČA. O samom Poreču Uskudari je zabeležio da ima pristanište u kome je usidreno preko petnaest tranši sa provijantom. Izgladneli i posle osmosatnog tegobnog pešačenja izmoreni vojnici najzad su stigli na dunavsku obalu i pohrlili ka brodovima da kupe maslo i pirinač. Bili su veoma razočarani kada su saznali da je provijant namenjen beogradskoj posadi, a da se samo na nekoliko trgovačkih tranši namenjenih slobodnoj prodaji nudi duvan a ne hrana. Tog i sledeća tri dana do dolaska u Vidin morali su se zadovoljiti dvopekom iz sopstvenih zaliha i mršavom čorbom.
Jedine podatke o Poreču u XVII veku saopštava Evlija Čelebija. To je malena kasaba u podnožju brda zasađenih vinogradima, pripada Fetislamskom kadiluku Vidinskog sandžaka. Ima džamiju, tri mahalska mesdžida, han, hamam, deset dućana, tekiju, mekteb i veliko pristanište sa tranšama za provođenje kroz Đerdap.
Ordija je nastavila put u svitanje 19. novembra. Rastojanje do sledeće postaje, na polju nedaleko od UŠĆA TIMOKA, trebalo je prevaliti za deset sati. Pošto je dan bio kratak, a vojska se kretala sporo, mnogi koji nisu uspeli da stignu do večeri zanoćili su “u pustahiji i divljini”. Oni koji su stigli na pomenuto polje zatekli su uređen tabor sa tabijama i dubokim jendecima. Ovaj logor, udaljen pet sati hoda od Vidina, kao i most na Timoku, podigli su Austrijanci posle osvajanja Vidina u jesen 1689. Sve do početka zime, kada su se povukli u požarevački zimovnik, logorovali su na ovom mestu kako bi obezbedili puteve Vidin - Beograd i Vidin - Niš.
Osmanska ordija stigla je u VIDIN 20. novembra 1690. Za menzil je, kao i ranije, bilo predviđeno prostrano polje južno od grada, pored Dunava. Ovde se ordija zadržala pet dana radi odmora, raspodele provijanta i prozivke trupa. Uskudari je opširno opisao vidinsku tvrđavu, varoš i fortifikacije koje su Austrijanci izgradili prethodne godine. U varoši je pre rata bilo više od 3000 kuća, brojnih [str. 112] dućana, džamija, hanova, kafana, magacina i dr. Austrijanci su, međutim, zbog kopanja rovova i raščišćavanja prostora oko tvrđave porušili mnoge zgrade, pa je ostalo svega 200 do 300 kuća i nekoliko dućana.
Stradanju Vidina doprinelo je i tursko bombardovanje od 23. do 29. avgusta 1690.
Osmanska vojska prevalila je put od Beograda do Vidina za 11 dana, ne računajući zadržavanje zbog izgradnje mosta na Moravi i prelaska reke od 9 dana. Noćila je u devet menzila, a razdaljina između njih iznosila je: od Beograd do Grocke 4 sata, od Grocke do Smedereva 2 sata, od Smedereva do Požarevca 4 sata, od Požarevca do Kučajne 8 sati, od Kučajne do Bogaza nije navedeno, od Bogaza do Majdanpeka 9 sati, od Majdanpeka do Poreča 8 sati, od Poreča do Brze Palanke 9 sati, od Brze Palanke do ušća Timoka 10 sati i od Timoka do Vidina 5 sati pešačkog hoda.
Ordija je krenula sa Vračara prema selu Mali Mokri Lug, a zatim preko Leštana, Boleča i Zaklopače stigla u Grocku. Od Grocke do Smedereva išla je uglavnom obalom Dunava. Smederevska ada, gde se konačilo, nastavljala se, verovatno, u sprud kojim je vojska stigla do ušća Morave. Od Morave do Požarevca put je vodio pored sela Dubravica. Od Požarevca vojska je, prema Uskudariju, išla kroz planine pravo na Kučajnu, što znači da nije koristila trase starih rimskih puteva duž leve i desne obale Mlave. Od Kučajne put je nastavljao dalje dolinom Velikog Peka, ostavljajući reku s leve strane, sve do turskog Bogaza, najverovatnije mesta između ušća Brodice i Železnika u Pek. Zatim je, držeći se verovatno trase današnjeg magistralnog puta stizao do Majdanpeka. Odatle se, preko visa Liškovca, spuštao na Poreč. Od Poreča je, preko Miroča, vodio na Brzu Palanku, a zatim dunavskom obalom do Vidina.
Veći deo ovog puta vodio je kroz slabo naseljene krajeve, preko teškog planinskog terena, pa se zbog toga njime nije odvijao putnički i trgovački saobraćaj, niti je korišćen za vojne potrebe. Međutim, rudnici Kučajne i Majdanpeka učinili su ga važnom privrednom saobraćajnicom, koja je, zahvaljujući vezi sa Carigradskim drumom i Dunavom, prevazilazila lokalni značaj.
Osmansko carstvo poklanjalo je veliku pažnju eksploataciji rudnog blaga. Preko derbendske i martoloske organizacije, brinulo je o bezbednosti rudnika i transportu metala, novca, municije i dr. Obim proizvodnje sigurno je uticao na održavanje puta, redovno popravljanje, raščišćavanje od odrona, rastinja i sl. Izgleda da se tokom Bečkog rata nisu održavale pojedine deonice, što posredno ukazuje i na smanjenu eksploataciju rude. Rudnici su potpuno prestali sa radom posle austrijskog osvajanja Beograda, u jesen 1688. i bekstva muslimanskog stanovništva Kučajne i Majdanpeka. Do početka 1690, neke deonice puta delimično su, ili potpuno, zarasle u rastinje pa su njima mogli prolaziti pešaci i konjanici, ali ne i zaprege. Put je osposobljen za kolski saobraćaj posle osvajanja Vidina, kada su Austrijanci posekli drveće, a strma mesta prekopali i izravnali, kako bi omogućili komunikaciju između vidinskog i beogradskog garnizona. Tako uređen kolski drum zatekla je osmanska vojska na povratku iz pohoda u poznu jesen 1690. godine.