Tweet
Genadije, prvi vaseljenski patrijarh pod Osmanlijama, u svojim delima 1459. godine objavio je staro predanje vezano za sudbinu samog Carigrada koji je osnovao Konstantin Veliki. Patrijarh je zabeležio da će Grad pasti kada njime ponovo bude vladao Konstantin, sin Jelenin. To se i desilo pošto je majka Konstantina XI bila srpska princeza Jelena Dragaš. U vreme kada su katolici na prevaru prvi put zauzeli Carigrad, bilo je uobičajeno da pljačka osvojenog grada traje tri dana. Pljačka Carigrada trajala je sledećih 57 godina. Tako je rimocentrizam direktno inicirao ofanzivu Osmanlija. Carigrad se našao na udaru topova, dok je na Zapadu počela renesansa.
Srbi su s ponosom isticali da je Konstantin Prvi rodom iz Niša. Međutim, ni Srbija a ni ostatak hrišćanskog sveta nisu se setili poslednjeg rimskog cara Konstantina Dragaša Paleologa. Konstantin, po majci Srbin, bio je poslednji vladar Vizantije, naslednik Avgusta i Konstantina, koji je pre 562 godine herojski položio život pred zidinama hiljadugodišnje Pravoslavne imperije. Njegova titula glasila je car Romeja, što je helenizovan naziv za Rimljane. Konstantin je bio sin poslednje rimske carice Avguste Helene Dragaš Paleolog, supruge cara Manojla Drugog Paleologa. Pre udaje, ona je bila srpska princeza Jelena, kći velmože Konstantina Dragaša Dejanovića, unuka Teodore – sestre cara Dušana i njegovog sevastokratora Dejana Dragaša.
Petar Petrović
AutorPetar PetrovićObjavljeno 15. juna 2017.PODELITVITUJKOMENTAR
Genadije, prvi vaseljenski patrijarh pod Osmanlijama, u svojim delima 1459. godine objavio je staro predanje vezano za sudbinu samog Carigrada koji je osnovao Konstantin Veliki. Patrijarh je zabeležio da će Grad pasti kada njime ponovo bude vladao Konstantin, sin Jelenin. To se i desilo pošto je majka Konstantina XI bila srpska princeza Jelena Dragaš. U vreme kada su katolici na prevaru prvi put zauzeli Carigrad, bilo je uobičajeno da pljačka osvojenog grada traje tri dana. Pljačka Carigrada trajala je sledećih 57 godina. Tako je rimocentrizam direktno inicirao ofanzivu Osmanlija. Carigrad se našao na udaru topova, dok je na Zapadu počela renesansa.
Srbi su s ponosom isticali da je Konstantin Prvi rodom iz Niša. Međutim, ni Srbija a ni ostatak hrišćanskog sveta nisu se setili poslednjeg rimskog cara Konstantina Dragaša Paleologa. Konstantin, po majci Srbin, bio je poslednji vladar Vizantije, naslednik Avgusta i Konstantina, koji je pre 562 godine herojski položio život pred zidinama hiljadugodišnje Pravoslavne imperije. Njegova titula glasila je car Romeja, što je helenizovan naziv za Rimljane. Konstantin je bio sin poslednje rimske carice Avguste Helene Dragaš Paleolog, supruge cara Manojla Drugog Paleologa. Pre udaje, ona je bila srpska princeza Jelena, kći velmože Konstantina Dragaša Dejanovića, unuka Teodore – sestre cara Dušana i njegovog sevastokratora Dejana Dragaša.
Jelena Dragaš bila je Konstantinov savetnik i savladar. Konstantin u titularno vladarsko ime unosi i majčino prezime Dragaš i tim činom u političkom kontekstu naglašava srpsko poreklo. Istoričari veruju da je u pitanju odjek Dušanove ideje o srpsko-romejskoj državi. Odnosi zapadnog i istočnog hrišćanstva u vreme pada Carigrada su razlog zbog koga Evropa ne želi da se seća 1453. godine. Nije uobičajeno svečarski podsećati se teških poraza, sem onih koji za pojedine narode simbolički zrače kao istorijsko-mitska uporišta nacionalnog identiteta: Termopila za Grke, Masade za Jevreje ili Kosova polja za Srbe. Uza svu svoju sudbonosnu dalekosežnost, pad Carigrada među pravoslavnima takav oreol iz niza razloga nije stekao. S druge strane, katolički Zapad je na „šizmatičku“ Vizantiju dosledno gledao s odbojnošću, pa i neprijateljstvom, tako da njenu istoriju, uključujući i pad u osmanlijske ruke, ne doživljava kao deo svoje istorije. Uostalom, dovoljno je setiti se strašnog krstaškog razaranja Carigrada 1204. godine.
Katolički krstaši krenuli su u pohod na muslimanski Egipat, ali su na prevaru ušli u Carigrad, te zaveli vladavinu terora i pljačke pod izgovorom da “šizmatičko” pravoslavno carstvo privode pravoj veri. Zlato koje su opljačkali vitezovi-monasi reda Templara postalo je temelj njihovog bankarstva. To bogatstvo je čuvano u teško dostupnim planinskim manastirima-tvrđama u Švajcarskoj. Venecija je izgrađena od opljačkanih delova carigradskih palata. Ukradena je i čuvena vajarska kompozicija konja na Trgu Svetog Marka, neverovatni zlatni oltar istoimene crkve i neprocenjiva biblioteka. Vizantijski naučnici, zanatlije i umetnici pobegli su u Italiju donoseći Zapadu nepoznatu civilizaciju. Tako je počela renesansa. U to vreme bilo je uobičajeno da pljačka osvojenog grada traje tri dana, a u Carigradu je trajala sledećih 57 godina. Ovaj presudni momenat života pravoslavog hrišćanskog sveta zamenjen je u srpskoj istoriji partizanskim pamfletima o sedam ofanziva.
Turci, sa druge strane, neoosmanistički naglašeno slave pad Carigrada kao veliku pobedu svojih predaka čiju nadmoć na Balkanu u savremenim okolnostima i formama žele da obnove. Evropa je zaboravila da je Istanbul nekada bio Konstantinopolj, a „Bizant“ je postao sinonim za levantinsko lukavstvo i nemoralnu prevrtljivost, iako je kultura Vizantije svojevremeno za nekoliko kopalja nadmašivala zapadnoevropsku. Granica između Zapada i Istoka u zapadnjačkom viđenju pomerila se sa Bosfora na Drinu, u čemu dobrim delom leži koren srpskih problema s Evropom.
Romejsko carstvo, siromašno, dekadentno i podeljeno, godinama se nalazilo u škripcu između agresivnog islamskog istoka i papskog zapada. Zapad je obećavao pomoć, ali samo ako se prihvati crkvena unija, prozelitizam, pokatoličavanje. Međutim, čak i kad je car Jovan, prethodnik Konstantina Dragaša, prihvatio uniju, pomoć nije stigla. Na očajničke Konstantinove pozive, papa ne pokreće krstaški rat već šalje kardinala da pokrštava. Time je papocentrizam direktno zaslužan za osmanlijsku ofanzivu na Carigrad. Turci su znali da Carigrad od katolika pomoć dobiti neće. Znao je to i Konstantin Dragaš čiji je odgovor na ponudu Mehmeda Osvajača za predaju grada glasio:
– Predaja grada nije niti moje lično pravo niti pravo bilo kog pojedinca koji u njemu živi, jer je naša zajednička odluka da poginemo svi zajedno, a ne da spasemo svoj život.
Istoričari smatraju da podvig samožrtvovanja nije slučajan već deo kodeksa usađenog vaspitanjem pod uticajem snažne ličnosti majke Jelene Dragaš, koja je na „purpurnom dvoru“ obnovila mit o svetoj žrtvi. Nalik spartanskom kralju Leonidi ili srpskom knezu Lazaru, poslednji romejski car svesno se žrtvovao. 29. maja 1453, posle skoro dva meseca opsade, ordija sultana Mehmeta II probila se u Carigrad kroz drevne Teodosijeve bedeme. Izvori tog vremena tvrde da je Turaka bilo oko 300.000 – spram branitelja Carigrada kojih je bilo najviše deset hiljada.
Turski topovi nisu mogli dovoljno da uruše zidove. Turci su probali da prokopaju tunele ispod zidina, ali su ih branioci otkrili i urušili. Mehmet je naredio da se turski brodovi prenesu preko improvizovanog druma od dasaka premazanih lojem, kako bi zaobišli lanac koji je branio ulaz u carigradsku luku Zlatni rog. Šta je tačno omogućilo Turcima da nadvladaju odbranu Carigrada, ni danas se pouzdano ne zna. Turski istoričari pišu o Alahovoj volji, dok preživeli izvori krive izdajnike. Svedočanstva preživelih u bici su identična: Konstantin Dragaš je na mestu gde su janičari provalili kapiju skinuo purpurni ogrtač i ostale carske oznake, podigao mač i kao vojnik pao u odbrani Carigrada. Skidanje vladarskih obeležja unelo je veliku zabunu među Turke koji su uzaludno tražili telo poslednjeg cara. Tako je stvorena legenda o „besmrtnom caru“ koji će se jednog dana vratiti kroz Zlatnu kapiju na carigradskim zidnama i povratiti slavu Konstantinopolja.
Drevni Carigrad danas je turski Istanbul, ali je luča hiljadugodišnjeg pravoslavnog Konstantinopolja sačuvana u „Trećem Rimu“, u Moskvi. Aja Sofija gotovo jedino je što je preostalo od vizantijskog carstva, dok pravoslavni tajnovidci veruju da će sa nje ponovo zasijati Pravoslavni krst. Prema rečima episkopa Danila Krstića najsavršeniji oblik hrišćanskog hrama postigao je Antim Tralski upravo podigavši „Svetu Sofiju“ u Carigradu. Kada je završio sa izgradnjom, njen ktitor, car Justinijan – uzviknuo je: ,,Solomone, pobedio sam te!”
Izvor: intervju.rs
Srbi su s ponosom isticali da je Konstantin Prvi rodom iz Niša. Međutim, ni Srbija a ni ostatak hrišćanskog sveta nisu se setili poslednjeg rimskog cara Konstantina Dragaša Paleologa. Konstantin, po majci Srbin, bio je poslednji vladar Vizantije, naslednik Avgusta i Konstantina, koji je pre 562 godine herojski položio život pred zidinama hiljadugodišnje Pravoslavne imperije. Njegova titula glasila je car Romeja, što je helenizovan naziv za Rimljane. Konstantin je bio sin poslednje rimske carice Avguste Helene Dragaš Paleolog, supruge cara Manojla Drugog Paleologa. Pre udaje, ona je bila srpska princeza Jelena, kći velmože Konstantina Dragaša Dejanovića, unuka Teodore – sestre cara Dušana i njegovog sevastokratora Dejana Dragaša.
Petar Petrović
AutorPetar PetrovićObjavljeno 15. juna 2017.PODELITVITUJKOMENTAR
Genadije, prvi vaseljenski patrijarh pod Osmanlijama, u svojim delima 1459. godine objavio je staro predanje vezano za sudbinu samog Carigrada koji je osnovao Konstantin Veliki. Patrijarh je zabeležio da će Grad pasti kada njime ponovo bude vladao Konstantin, sin Jelenin. To se i desilo pošto je majka Konstantina XI bila srpska princeza Jelena Dragaš. U vreme kada su katolici na prevaru prvi put zauzeli Carigrad, bilo je uobičajeno da pljačka osvojenog grada traje tri dana. Pljačka Carigrada trajala je sledećih 57 godina. Tako je rimocentrizam direktno inicirao ofanzivu Osmanlija. Carigrad se našao na udaru topova, dok je na Zapadu počela renesansa.
Srbi su s ponosom isticali da je Konstantin Prvi rodom iz Niša. Međutim, ni Srbija a ni ostatak hrišćanskog sveta nisu se setili poslednjeg rimskog cara Konstantina Dragaša Paleologa. Konstantin, po majci Srbin, bio je poslednji vladar Vizantije, naslednik Avgusta i Konstantina, koji je pre 562 godine herojski položio život pred zidinama hiljadugodišnje Pravoslavne imperije. Njegova titula glasila je car Romeja, što je helenizovan naziv za Rimljane. Konstantin je bio sin poslednje rimske carice Avguste Helene Dragaš Paleolog, supruge cara Manojla Drugog Paleologa. Pre udaje, ona je bila srpska princeza Jelena, kći velmože Konstantina Dragaša Dejanovića, unuka Teodore – sestre cara Dušana i njegovog sevastokratora Dejana Dragaša.
Jelena Dragaš bila je Konstantinov savetnik i savladar. Konstantin u titularno vladarsko ime unosi i majčino prezime Dragaš i tim činom u političkom kontekstu naglašava srpsko poreklo. Istoričari veruju da je u pitanju odjek Dušanove ideje o srpsko-romejskoj državi. Odnosi zapadnog i istočnog hrišćanstva u vreme pada Carigrada su razlog zbog koga Evropa ne želi da se seća 1453. godine. Nije uobičajeno svečarski podsećati se teških poraza, sem onih koji za pojedine narode simbolički zrače kao istorijsko-mitska uporišta nacionalnog identiteta: Termopila za Grke, Masade za Jevreje ili Kosova polja za Srbe. Uza svu svoju sudbonosnu dalekosežnost, pad Carigrada među pravoslavnima takav oreol iz niza razloga nije stekao. S druge strane, katolički Zapad je na „šizmatičku“ Vizantiju dosledno gledao s odbojnošću, pa i neprijateljstvom, tako da njenu istoriju, uključujući i pad u osmanlijske ruke, ne doživljava kao deo svoje istorije. Uostalom, dovoljno je setiti se strašnog krstaškog razaranja Carigrada 1204. godine.
Katolički krstaši krenuli su u pohod na muslimanski Egipat, ali su na prevaru ušli u Carigrad, te zaveli vladavinu terora i pljačke pod izgovorom da “šizmatičko” pravoslavno carstvo privode pravoj veri. Zlato koje su opljačkali vitezovi-monasi reda Templara postalo je temelj njihovog bankarstva. To bogatstvo je čuvano u teško dostupnim planinskim manastirima-tvrđama u Švajcarskoj. Venecija je izgrađena od opljačkanih delova carigradskih palata. Ukradena je i čuvena vajarska kompozicija konja na Trgu Svetog Marka, neverovatni zlatni oltar istoimene crkve i neprocenjiva biblioteka. Vizantijski naučnici, zanatlije i umetnici pobegli su u Italiju donoseći Zapadu nepoznatu civilizaciju. Tako je počela renesansa. U to vreme bilo je uobičajeno da pljačka osvojenog grada traje tri dana, a u Carigradu je trajala sledećih 57 godina. Ovaj presudni momenat života pravoslavog hrišćanskog sveta zamenjen je u srpskoj istoriji partizanskim pamfletima o sedam ofanziva.
Turci, sa druge strane, neoosmanistički naglašeno slave pad Carigrada kao veliku pobedu svojih predaka čiju nadmoć na Balkanu u savremenim okolnostima i formama žele da obnove. Evropa je zaboravila da je Istanbul nekada bio Konstantinopolj, a „Bizant“ je postao sinonim za levantinsko lukavstvo i nemoralnu prevrtljivost, iako je kultura Vizantije svojevremeno za nekoliko kopalja nadmašivala zapadnoevropsku. Granica između Zapada i Istoka u zapadnjačkom viđenju pomerila se sa Bosfora na Drinu, u čemu dobrim delom leži koren srpskih problema s Evropom.
Romejsko carstvo, siromašno, dekadentno i podeljeno, godinama se nalazilo u škripcu između agresivnog islamskog istoka i papskog zapada. Zapad je obećavao pomoć, ali samo ako se prihvati crkvena unija, prozelitizam, pokatoličavanje. Međutim, čak i kad je car Jovan, prethodnik Konstantina Dragaša, prihvatio uniju, pomoć nije stigla. Na očajničke Konstantinove pozive, papa ne pokreće krstaški rat već šalje kardinala da pokrštava. Time je papocentrizam direktno zaslužan za osmanlijsku ofanzivu na Carigrad. Turci su znali da Carigrad od katolika pomoć dobiti neće. Znao je to i Konstantin Dragaš čiji je odgovor na ponudu Mehmeda Osvajača za predaju grada glasio:
– Predaja grada nije niti moje lično pravo niti pravo bilo kog pojedinca koji u njemu živi, jer je naša zajednička odluka da poginemo svi zajedno, a ne da spasemo svoj život.
Istoričari smatraju da podvig samožrtvovanja nije slučajan već deo kodeksa usađenog vaspitanjem pod uticajem snažne ličnosti majke Jelene Dragaš, koja je na „purpurnom dvoru“ obnovila mit o svetoj žrtvi. Nalik spartanskom kralju Leonidi ili srpskom knezu Lazaru, poslednji romejski car svesno se žrtvovao. 29. maja 1453, posle skoro dva meseca opsade, ordija sultana Mehmeta II probila se u Carigrad kroz drevne Teodosijeve bedeme. Izvori tog vremena tvrde da je Turaka bilo oko 300.000 – spram branitelja Carigrada kojih je bilo najviše deset hiljada.
Turski topovi nisu mogli dovoljno da uruše zidove. Turci su probali da prokopaju tunele ispod zidina, ali su ih branioci otkrili i urušili. Mehmet je naredio da se turski brodovi prenesu preko improvizovanog druma od dasaka premazanih lojem, kako bi zaobišli lanac koji je branio ulaz u carigradsku luku Zlatni rog. Šta je tačno omogućilo Turcima da nadvladaju odbranu Carigrada, ni danas se pouzdano ne zna. Turski istoričari pišu o Alahovoj volji, dok preživeli izvori krive izdajnike. Svedočanstva preživelih u bici su identična: Konstantin Dragaš je na mestu gde su janičari provalili kapiju skinuo purpurni ogrtač i ostale carske oznake, podigao mač i kao vojnik pao u odbrani Carigrada. Skidanje vladarskih obeležja unelo je veliku zabunu među Turke koji su uzaludno tražili telo poslednjeg cara. Tako je stvorena legenda o „besmrtnom caru“ koji će se jednog dana vratiti kroz Zlatnu kapiju na carigradskim zidnama i povratiti slavu Konstantinopolja.
Drevni Carigrad danas je turski Istanbul, ali je luča hiljadugodišnjeg pravoslavnog Konstantinopolja sačuvana u „Trećem Rimu“, u Moskvi. Aja Sofija gotovo jedino je što je preostalo od vizantijskog carstva, dok pravoslavni tajnovidci veruju da će sa nje ponovo zasijati Pravoslavni krst. Prema rečima episkopa Danila Krstića najsavršeniji oblik hrišćanskog hrama postigao je Antim Tralski upravo podigavši „Svetu Sofiju“ u Carigradu. Kada je završio sa izgradnjom, njen ktitor, car Justinijan – uzviknuo je: ,,Solomone, pobedio sam te!”
Izvor: intervju.rs