Galerija slika

La_Luna · 27-06-2019, 11:26

Odg: BRANIČEVO - Istorijski podaci i činjenice

манастир буковик код села баре

предео буковик у којем се налазио овај значајни средњевековни манастир пружао се са обе стране
истоименог потока што тече између атара села баре и села берање. овај поточић, а у неким документима
се бележи као река, извире у потесу крајац и после само два километра понире у потесу берањска ливадица.
ширина његовог корита једва да достиже један метар, а дубина 10-15 сантиметара. воду прима из три извора,
али се ниједан од њих не сматра светим и лековитим.
буковик значи предео са изворима
цео овај предео добио је име по изворима, којих је било десетак: три на потоку буковик, један у селу берању и шест у барама.
најпознатији су барски извори: код цркве, шарена вода, дилидица, бучура и доњи бунар. село, настало ту у време турака,
названо је, такође, буковик и трајало је све до 18. века а манастир је, по свој прилици, добио име по њему.
многи наши манастири названи су по селима у којима су били, а у браничеву: рукумија, нимник, пешчаница, брадача.
на десној страни потока, ту где је и данас, налазило се село берање, а село буковик могло је бити само на левој страни,
на простору између потока и данашењег села баре. управо ту негде забележио је турски писар између 1530. и 1550. године,
''у нахији пек, код села буковика, манастир са 4 монаха и приходом од 942 акче''.
манастир само једном поменут
на жалост, манастир се као насељен помиње само у том турском попису, а већ у време мурата iii, највише пола века касније,
у њему није било монаха, јер је његову имовину преузело село и на њу плаћало порез у одговарајућем износу.
после тога се више не јавља у историјским изворима.шта се догодило с овим значајним манастиром, извори не говоре ништа.
заправо, они нам не саопштавају више ниједан једини податак о њему. не знамо ни када је саграђен, ни ко је био његов ктитор,
ни како је и када пострадао, ни којем је свецу био посвећен, па чак ни где се тачно налазио.
наведени запис у турској пореској књизи из 16. века да је манастир био код села буковика упућује нас, међутим,
да га тражимо на левој страни потока, тим пре што на десној нема ни трагова манастира, нити сећања да је некада ту постојао.

од места где је био манастир до потока буковик има у правој линији само 600 метара. и нема никаквих других места везаних
за било какав манастир, сем овог, па сматрамо да је манастир буковик био управо овде, можда баш на месту где је данашња црква.
сав предео око манастира неодољиво подсећа на амбијенте српских светиња: света вода у близини, брдовит терен, поток.
и, што је најважније, само место где је био манастир, упамћено је као црквиште, светиња или барски манастир, као и вековима
дуго окупљање народа око њега, убедљив су разлог за уверење да је ту био средњевековни манастир за којим смо трагали – манастир буковик.
у селу постоји још један свети и лековити извор под називом шарена вода, удаљен око 300 метара северно од цркве.
он је у последње време у посебном поштовању, па је посећеношћу надмашио извор код цркве. сматра се да лечи болести
очију и да му је вода веома здрава за пиће.оба ова извора позната у пожаревачком крају.
постоји и света вода у суседном берању, али готово заборављена. извор се зове томина водица. не везује се ни за какав манастир.

La_Luna · 27-06-2019, 11:27

Odg: BRANIČEVO - Istorijski podaci i činjenice

манастир гршљан код села рановац

манастир је први и једини пут поменут у другој половини 16. века, у време владавине султана мурата iii.
тада је уписан у дефтер без помињања посвете и задужен са 400 акчи годишњег пореза. спадао је у имовином
сиромашније богомоље и у том погледу био знатно иза горњака, тумана, витовнице, пешчанице и других.
село гршљан, на чијем је простору био, налазило се у данашњем атару села мелница, источно од петровца на млави,
на источном рубу њеног атара који се данас зове гршљане. оно захвата пространу висораван,
а део на десној страни пута петровац-кучево, који пролази кроз гршљане, назива се црквиште, где би требало
тражити трагове тог манастира. становништво ништа не зна о тој давнашњој цркви. преци данашњих мелничана,
власи, и срби који су се касније повлашили, нису затекли манастир, судећи по томе да ни један податак о њему није
сачуван у колективном памћењу. први досељеници вишћежи из алмаша у румунији, као и нешто доцније
пристигли будимировићи из српског села витежево у морави, дошли су око 1700. године, што значи да је манастир
порушен пре њиховог досељавања, односно у 17. или 18. веку.
кроз гршљан је, иначе, водио значајан пут од кучајне, па преко претрже поља у рановац, где су се још крајем 19. века
видели трагови старих рудишта.то време успона и сјаја српске државе, српске цркве и културе,
чему је браничево много допринело, на жалост, и даље лежи у запећку историје, јер изостају обимнија и
систематичнија археолошка и историографска истраживања.

La_Luna · 28-06-2019, 12:00

Odg: BRANIČEVO - Istorijski podaci i činjenice

МАНАСТИР ДАЛША У СТАРОЈ ДАЈШИ КОД КАОНЕ

У западном делу атара села Каона, на простору званом Стара Дајша, стотинак метара западно од извора речице Далше,
која се киломатар далеко одатле с десне стране уливала у Пек, постојао је манастир посвећен Рођењу Пресвете Богородице.
Манастир, заједно са његовом недовршеном црквом, запалила је угарска војска 1428. године и, по свој прилици, никада није обновљен.
Градио га је по налогу деспота Стефана Лазаревића светогорски монах, чије име није запамћено, па се помиње као Инок из Далше.
О зидању ове светиње Инок је оставио упечатљиво сведочанство. Ту своју исповест саопштио је на последњим странама једног
четворојеванђеља, које је у стилу изврсног калиграфског уметника преписао у манастиру Благовештењу у Горњачкој клисури.

ИНОКОВА ИСПОВЕСТ

Инок из Далше био је Србин, калуђер у Хиландару, где се бавио преписивањем светих књига и стекао велики углед.
Глас о његовој калиграфској вештини стигао је до љубитеља књиге и писања деспота Стефана и овај га је позвао да дође
у Србију. Сматрајићи себе недостојним да изиђе пред лице владара који је био толико учен и толико волео
књигу ''као нико у царству и слави световној'' инок је ''ствар предао ћутању''. Тек када га је деспот поново позвао кренуо је,
на наваљивање своје монашке сабраће, пут Србије. Било је то, како неки сматрају, 1417. или 1418. године.
Деспот му је дао да у ''пустињи'', недалеко од манастира Љубостиње, препише једно јеванђеље. Инок је то веома добро урадио,
на шта упућује деспотово инсистирање да он и даље остане ту. Владар је схватио да пред собом има изврсног краснописца,
али и монаха изузетне оданости вери и цркви, и веома одговорног у свом послу. Благим речима, што му је у обичају било,
како у свом тексту Инок наводи, деспот га је приволео да остане, а онда му дао нове књиге
рекавши: ''Кад то завршиш отпустићу те с миром''. Захваљујући му на пажњи и поверењу Инок је
одговорио: ''Воља Господња и љубав нека буду у држави твојој'' .
На самом растанку христољубиви деспот му је напоменуо: ''Створићу ти овде у нашој земљи обитељ (манастир), тако да и у
нашим странама прибежиште имаш за утеху теби и осталима с тобом… да буде од мене и у тамошњим странама потребан допринос''.
Краснописац се вратио у своју монашку колонију код манастира Љубостиње, у којем је петнаестак година раније сахрањена
деспотова мајка кнегиња Милица, као монахиња Јевгенија, и тамо започео да преписује књиге добивене од деспота: Судије, Левитико,
Второзаконие, Мојсејскије книги пет - све из Старог завета, и Зонара, византијски хроничар.
Преписивачки посао био је спор и дуготрајан. Јеванђеље је преписивао годину дана. Сада је имао пред собом девет књига.
При крају тог Иноковог великог посла догодио се први упад турскога цара Мурата II у српску земљу (1425). Чим се сукоб смирио позвао
га је деспот Стефан и рекао му да пође и потражи место за обећани манастир.''И докле не нађете, рече, имајте обитељ
у странама Истроса, који се и Дунав назива, у храму Пречистe Ваведења, у близини града Голупца''.

НАЂОШЕ МЕСТО ПОД ВИСОКОМ ГОРОМ

''Кад смо у тамошњим странама прошли све пустиње и многе горе обишли и видели пећинама и стално текућим водама украшене и
сличне отачким скитовима (пределе), који су се налазили у добром поднебљу и добром месту, за људе проходни, ненасељени и
непознати раније икоме, пронађосмо (место) у подножју горе Висока, које се налази на извору реке Далше'', извештава деспотов Инок.
У Звижду су били значајни златни и сребрни рудници деспотовог оца кнеза Лазара, па онда и његови, тако да је подизање манастира
у том крају свакако осећао као дуг и обавезу. Он је назначио простор на којем жели да подигне манастир, а монаху је препустио да пронађе
најпогодније место, да око себе окупи калуђере, који ће заједено с њим помагати при зидању манастира и после остати у њему.
Сам број од 35 калуђера, окупљених на том месту, говори о озбиљности целог подухвата.
Стигли су градитељи, и у том забаченом и ненасељеном, али проходном и прелепом пределу, недалеко од јаког извора речице Далше,
на благој узвишици, започето је грађење Богородичиног манастира. Послови су добро напредовали, а сви они што су долазили да виде
шта се то и како ради били су очарани и о томе најпохвалније говорили. ''Јер је за мало времена показано толико труда и све што је потребно
за здање спремљено, као и најосновније за живот потребно онима који су ту желели да живе'', истиче Инок, па наставља:
''Нас сакупљених беше 35 душа које су желеле да уђу у Царство Небеско и да живе животом преподобних. Нама који смо овако живели
и трудили се, из околних крајева долажаху потребујући благослова и желећи молитве, од нас прошаху. И из угарских и муслиманских
крајева долажаху и у неподобним стварима са покајањем се исповедаху, желећи праведни живот и зазирући од себе, а све што је потребно
том месту обећаваху, што многи од њих извршише, који се називају хусари и азапи. (Азапи су били припадници посебног рода турске пешадије,
распоређени по тврђавама, пре свега поред пловних река. Јављају се прво у Голупцу, потому у Смедереву и онда у Београду.) И злих дела се одрекоше''.
Глас о монасима и манастиру што се градио, о њиховим молитвама и строгом аскетском животу, о спремности да сваког приме и да сваком помогну,
привлачио је силан свет, са разних страна. Чак су се монасима обраћали и мађарски и турски војници и пред њима исповедали.
Да читалац не би стекао утисак како писац ту себи приписује посебне заслуге, Инок је додао: ''Не ја, већ свемогућа сила ово твораше
и молитве Пречисте (Богородице) којој је место посвећено, преславном рођењу њеном. Не беше у оним местима раније оних који живе монашким
животом, јер беше пусто и усамљено. И са Свете Горе долажаху да нас слушају и видевши нас са нама да живе жељаху''.
Монах из Далше био је, очигледно, присталица синаитског, исихастичког покрета, који је препородио црквени живот на нашим просторима,
а у Светој Гори узео велики замах у 14. веку.

СРП СМРТИ ПОЖЕО ЈЕ ДЕСПОТА СТЕФАНА

А онда је изненада стигла страшна вест да је срп смрти пожео деспота Стефана. Према једном запису из тог времена
то се догодило ''пред Илињем дну в петак вечер, свитајуштој суботе''. Датум деспотове изненадне смрти
је 19. Јули 1427. године, а умро је на месту Главица недалеко од данашњег Младеновца.
У целој земљи се смутило. Турци, који су једва чекали да нађу повод, упали су у Србију и почели да пљачкају и убијају.
Стигли су и пред Голубац, али уместо да брани град војвода Јеремија га је предао Турцима, заправо продао за
позамашну суму дуката.
Тај догађај је поразио Инока из Далше, јер је голубачкој власти припадао и његов манастир. ''А ми смо слушали њега,
вука у овчију кожу обученог'', записао је. Болела га је та издаја, као што је болела сваког Србина у то време пуно
неоизвесности и вребајуће опасности. Могао је само да закључи да је ипак ''немогуће огњу у конопљи сакривеном утајити се,
нити, пак, глупост мудровањем сакрити''. Да тако закључи навело га је, свакако, Јеремијино правдање да је то учинио због неког
дуга који му није враћен. Можда је и тако било, али не издају се земља и народ никоме и ни по коју цену. Зато Инок ту његову
одбрану не прихвата, већ је назива мудровањем, а његово дело глупошћу.
Турска војска упала је у манастир Далшу, растерала калуђере и опљачкала околна села. После краћег времена, када је деспот
Ђурађ Бранковић начинио мир с Турцима, калуђери су се вратили и наставили своје послове. Али, већ у пролеће 1428. године на
Турке у Голупцу ударили су Мађари, предвођени својим краљем. Потукли су турску војску и одмах пошли да пљачкају и
убијају по околини. Наравно, они који крену да поробљавају, секу, пале или бомбардују, увек измисле разлог за то.
Мађари су оптужили монахе, како пише Инок, да су сарађивали с Турцима! А ти исти Турци су те калуђере само неколико
месеци раније отерали из манастира, а манастир и целу околину опљачкали.
То пустошење Браничева трајаће, са увек припремљеним разлозима, све до Првог српског устанка и право је чудо како је
и ово неколико манастира стигло до данашњих дана колико-толико у целости. Број села се готово преполовио,
али тако да се многима не зна ни место где су била.

УГАРСКА ВОЈСКА ПАЛИ МАНАСТИР

Инок из Далше наставља свој животопис угарским нападом на Голубац и манастир:
''Град тај с војском својом опколише са самим начелником и краљем силнога народа тога да би га отели из руку измаилских и у
својим рђавим мислима у околини града тога плен начинише и све огњу предадоше и до нас дођоше с јарошћу''.
Заслепљени многобројношћу своје војске, снагом свог оружја и великим богатством, а осокољени тренутним победама,
Мађари су упали на градилиште српског манастира и почели да убијају монахе. Део њих је успео да побегне у планине и шуме.
Као дивљач коју ловци гоне бежали су сваки за себе, не знајући један за другога. Пет дана су тако лутали без хране,
док се нису сабрали у граду Вишесаву, у близини данашњег Доњег Милановца. Тамо су, како каже Инок, мало сачекали и
онда одлучили да се врате у свој манастир, па макар сви изгинули.
Вратили су се, али њиховог манастира више није било. Затекли су похаране и запаљене ћелије и однесену грађу, јер су радови
још били у току, па ''обузети бесконачном тугом'' напустили су згариште. Инок је понео собом и осећај кривице за све што се догодило,
а посебно за пострадалу сабраћу, и те кривице никад се није ослободио.

Мирослављево Јеванђеље

ИНОК ОДЛАЗИ У ГОРЊАЧКО БЛАГОВЕШТЕЊЕ

Вест о трагичној судбини деспотовог и Иноковог манастира на извору Далше брзо је стигла до игумана манастира Благовештења у Ждрелу.
Знајући о каквом преписивачу светих књига је реч игуман Висарион похитао је да га позове у свој манастир. Инок је прихватио позив
и тамо преписао једно четворојеванђље, бесумње врхунско калиграфско остварење нашег 15. века. Свој кратки животопис написао
је на крају књиге. Писао је у келији коју је сам саградио, недалеко од манастира.
Минијатурама изузетне лепоте књигу је украсио Радослав, сликар манастира Каленића.
Радослав је на слици јеванђелисте Јована записао: ''Помени, господи, в царстви си раба своего Радослава писавшаго светие
образи сие''. Каснији истраживачи протумачили су да је Радослав и преписивач књиге и сликар,
па је дуже време Инок из Далше прихватан као Радослав.

Сада неки претпостављају да се Инок крије иза имена Доситеј-Мојсије.

Било би добро да се утврди, колико је то могуће, како се заиста звала тако значајна личност наше вере и културе.
Знамо да су се Инокови монаси разишли на разне стране, у друге манастире, јер је тако најчешће бивало у време бежанија и сеоба.
Одлазили су и остајали у новим одредиштима док не дуне нови ратни вихор и не остави опет пустош за собом: попаљене и порушене цркве и
манастире, напуштене њиве, винограде и воћњаке и опустела села.
Наше робовање под Турцима заправо је историја предугог и превеликог страдања.
Две и по деценије после страдања Иноковог Богородичиног манастира подигла се нова ратна олуја. У турске руке пао је 1453. године
бедем православља –Константинопољ, односно Цариград и Турци су, не чекајући, кренули да сатру Србију. Монаси из браничевских манастира,
знајући шта могу да очекују од острашћених османлија, јер су манастири и цркве били први на удару, почели су да се разилазе на разне стране.
Инок је отишао у Свету Гору, коју је као млад монах напустио.
У то време већина манастира у Браничеву је опустела и током следећих 10-15 година никога у њима није било, на шта указује
турски попис из 1467. године. (О Иноковом животу по напуштању згаришта манастира Далше и даљој судбини читалац може да
сазна нешто више у поглављу о манастиру Благовештењу у Горњачкој клисури.)
Манастир Далша, посвећен Рођењу Пресвете Богородице, никад и нигде више није поменут. Историјски извори о њему ништа не говоре.
Сам Инок не каже шта је било с црквом и да ли је она тада била саграђена или само започета. Од његовог доласка до напада угарске
војске 1428. године прошле су око две године. Да ли су монаси били у стању да за тако кратко време саграде ћелије и сазидају манастирску цркву?
Да су почели да је зидају говори и сада видљиво место где је била постављена. Да нису затекли готово ништа од онога што су већ урадили,
казује њихово напуштање тог места

НЕМА ТРАГОВА ОБНАВЉАЊА

По слабим остацима на терену изгледа да манастир никада није обновљен. У звишким брдима остали су само његови трагови:
улегнуће у земљи где је грађен и остаци камена и цигле на том простору.
Остао је и свети и лековити извор у његовој близини, на који су све до 60-тих година долазили људи са разних страна да пију воду
и да се њоме умивају, дубоко уверени да ће им она помоћи да оздраве. После је то престало у ери ''новог времена''.
Касније су мештани Каоне каптирали извор и његову воду спровели у око 100 кућа, тако да се он више не може видети.
Нема ни реке што је од њега потицала, а у коју се сваке секунде уливало по 50 литара воде. Давно је напуштен и стари пут,
који је од Турије водио преко некадање Високе горе, а данас Ђуле, и пролазио недалеко од манастира, па настављао брдом
повише Кучева и силазио у Нересницу, те продужавао ка Мајданпеку и Видину. Мислећи на тај пут Инок је записао да је место ''за људе врло проходно''.
Сада се до манастиришта стиже кад се, идући од Пожаревца, скрене лево код првих каонских кућа разбацаних око асфалтног друма,
и макадамским путем пође, а може и аутомобилом, уз благу узбрдицу. Али, кад пут почне да се спушта низбрдицом најбоље је
наставити пешице до удолине. Ту је једна зидана чесма. Стотинак метара у продужетку је забран З. Л.. У врху тог забрана је
манастириште Далше. По казивању Душана Петровића, из Каоне, с којим смо обишли овај предео, на том простору је некада било село Дајша,
које се касније, после једног великог напада куге раселило, па је основано ново село с истим именом, због чега је овај крај називан Стара Дајша,
што се и данас чини. Према томе, Стару Дајшу, па и реку с тим именом, треба овде тражити, па самим тим и манастир Далшу,
а не у Манастирском пољу где је данас Фабрика креча и камена. И где је заиста постојао манастир, али посвећен Светом Николи.

МЕМОАРСКО КАЗИВАЊЕ ИНОКА ИЗ ДАЛШЕ

Монументално рукописно четворојеванђеље настало је крајем треће деценије петнаестог века у манастиру Благовештење у Горњачкој клисури.
Данас се чува у рукописној збирци Руске националне библиотеке у Санкт-Петерсбургу.У њему се налазе ауторски портрети
јеванђелиста сликара Радослава и обиман запис преписивача који пружа драгоцене податке о настанку саме књиге и има велику
књижевну и документарну вредност. То је најрепрезентативнији споменик старе српске писмености. Минијатуре са портретима
јеванђелиста представљају најлепше примерке српског средњевековног минијатурног сликарства. Обиман запис писара- Инока из Далше,
представља заметак аутобиографског жанра у српској књижевности. Поред портрета јеванђелиста Радослав је насликао
и једну уводну прелепу заставу која претходи самом тексту и прекрасан иницијал слова В.
Иноков запис гласи:

... А у време то прво излажење би у прву српску земљу цара измаилског званог Амурата, и плен створивши, опет се скупи,
мир цару нашев навештавајући (1426 год.). А после овог призвани бисмо од христољубивог и послани бисмо на тражење места за манастирско здање.
И док, рече, не нађеш га, обитељ имај у крајевима Истроса, који се и Дунав зове, храм Ваведења пречисте, близу града Голупца. И у крајевима који су тамо,
пустиње прошавши и горе многе обашавши, угледао сам украшену пећинама и источницима који увек теку. И подобна је скитовима отачким,
што је оним који имају искуство знано. И нашао сам место подобно, а иначе људима проходно, пређе никим не насељено ни познато,
у подкриљу горе зване Високе, што је и речју и стварно, на реци званој Далши, на извору. Посведневним трудом ово обнављајући и објављујући
похвално свима који долазе, и свима дивно беше по изгледу, да за мало времена толико труда показао сам и све што је потребно за звање припремио
да живе у општем пребивању они који изволе. Сабрало се нас око 35 душа које желе небесно путовање и живот преподобних. И тако смо живели и трудили се.
Из околних крајева су долазили и од нас мољаху благословеније они који су имали потребе и молитве они који су желели. И из угарских и мусломанских крајева
који су ходили у неподобним стварима, ови притицаху, с покајањем исповедаху се, праведан живот желећи и себе прекоревајући. Оно све што је потребно
за здање припремио да живе у општем прерише, хусари звани (гусари, разбојници) и азапи (турска нередовна пешадија). И од зле природе променише се.
Не ја, но свемогућа сила ово твораше и молитве пречисте, њој и место нарекосмо преславном њеном рођењу. Не беху у оним местима пређе они који инокују,
јер је место пусто и устрањено (по страни). Но и од Св. Горе за нас чувши долажаху, знајући нас и с нама пребивања желећи. Тако смо пребивали.
Ја непрестано од заповести отачке одметнути се не хотећи и жељу к тима доћи имајући, на пут сам се припремао.

И одједном ненадан и страшан глас испуни уши наше. О пречудне беде! О тајне необичне! Срп смртни поже благочастивог (умро 19 јула 1427), и гроб,
необична тамница, разлучи тога од нас. Од ње не одбегну нико од оних који су на земљи! Но овај верујемо и знамо, да је привремено оставио царство и
од садашњих у небесне преселио се обитељи. После овога се земља наша смутила, и цар нечастиви дошао и ка градовима приближили се војни састави.
А они који живе у њима, страхом обузети несхватљивим, из оних бегаху, а други, и с њима те одбити не могући, у руке ових се предаваху, не помишљајући
к тому на надежду спасења.

Priložene datoteke

inok iz Dalse Miroslavljevo-jevandjelje.jpg (0, 59 pregleda)

La_Luna · 28-06-2019, 12:49

Odg: BRANIČEVO - Istorijski podaci i činjenice

МАНАСТИР БЛАГОВЕШТЕЊЕ У ГОРЊАЧКОЈ КЛИСУРИ

Манастириште Благовештења налази се у Горњачкој клисури, уз саму леву страну пута Петровац на Млави-Жагубица, под окомитом стеном,
педесетак метара повише десне обале Млаве. Лако се препознаје по зазиданој пећини са више отвора за прозоре и врата.
Манастир је саграђен крајем 14. или почетком 15. века и био један од најистакнутијих у Браничеву. Народно предање га везује за
деспота Стефана Лазаревића. Турци су га порушили у време Кочине крајине 1788. године у знак одмазде за устанак капетана Коче Анђелковића,
који је свом снагом захватио пожаревачки крај и био помогнут од народа, монаштва и свештенства.
Задужбина деспота Стефана
Да је деспот Стефан овде имао свој манастир наводи се у Бранковићевом Летопису у којем се каже да је деспота Ђурђа Бранковића,
потоњег владику Максима, постригао ''игумен обитељи Стефана Деспота, сина великаго кнеза Лазара, при реце Млава пределе Ждреле''.
Тај игуман, чије се име не наводи, био је свакако из овог манастира, јер се засад не зна да је постојала нека друга деспостова задужбина у
пределу Ждрело. Чин замонашења обављен је у цркви Светог Луке у Купинику између 1497. и 1499. године, што значи да је манастир
Благовештење већ постојао на самом размеђу 14. и 15. века.
До светиње се у оно време, а и све до друге половине 19. века, веома тешко могло стићи, јер је пут кроз клисуру водио уз саму Млаву
и то њеном левом обалом. Из корита реке дизале су се стрме и камените стране високих брда, а манастир је саграђен на малом,
вештачки заравњеном простору у кршу. Кад би река надошла, што је често бивало, свака веза с манастиром је прекидана. До њега се
тада могло стићи само одозго с планинског венца, опасном узаном и врлетном стазом.
Избор тако тешко приступачног места за манастир казује да би он могао бити намењен синаитима, на шта указује и време његовог грађења.
Синаити су у последњој четврти 14. века, бежећи из својих манастира и скитова у пустињи Парорији у јужној Бугарској или из Свете Горе
пред турском најездом, у већем броју стигли у Србију, где их је кнез Лазар прихватао с пажњом и усрдношћу, а потом и његов син деспот Стефан.
Уосталом, у оближњем манастиру Горњаку, задужбини кнеза Лазара, био је игуман један од најистакнутијих синаита на српским просторима
Григорије Синаит Млађи, док је у самом Благовештењу монаховао Данил Синаит, а у суседној Витовници синаит чије име није запамћено.
У Ждрелу је тада било најмање десет манастира, а у њима и око њих, према неким наговештајима живело је 300 до 400 монаха.
''Отац Данил чудни Синаит'', како је у једном запису забележено, умро је на измаку 14. века и сахрањен је у Благовештењу.
Са њим су у овој светињи вероватно монаховали и још неки синаити, али су давно заборављени, јер је дубока анонимност била уткана у
њихов монашки живот.Кости благовештењских монаха сакупљене су 1930. године и пренете у заједничку гробницу. На жалост, не зна се да ли
су пренесене и мошти преподобног Данаила, или су остале у земљи под рушевинама манастира, ако не и негде у његовој непосредној близини,
у једном од седам гробова отркивених приликом недавног археолошког истраживања.

Благовештење реконструкција цркве

Овде је живео и преписивао књиге Инок из Далше

Судећи по ретким вестима стиглим до наших дана, Благовештење је било веома жив манастир. У њему су преписиване свете књиге,
а долазили и учени монаси из разних крајева. Судећи по и сада видљивом месту у зиду олтара за владику, овде једно време било и седиште
епископа или митрополита. По предању о Смиљи Везиљи, она је, пре но што је саградила цркву Везиљу, отишла у манастир Благовештење
да од епископа затражи благослов.
За време деспота Стефана Лазаревића игуман Благовештења био је кир Висарион, уман и образован монах, и велики љубитељ књиге,
који се први пут ту помиње 1420. године. На његов позив дошао је у овај манастир, после деспотове смрти, тада познати краснописац Инок из Далше,
да преписује свете књиге. Како је Инок записао у својој исповести, он је био позван од духовника кир Висариона и остале братије у
манастиру Пречисте Благовештења близу града Ждрела.
Инок је прихватио позив и дошао, јер су манастир који је градио са 35 монаха у селу Каона код данашњег Кучева прво опљачкали
турски војници у јесен 1427. године, а затим запалила и разорила мађарска војска већ следећег пролећа убивши један број монаха док су се
остали разбежали. Инок и преживели монаси вратили су се кад је ратна олуја прошла, али су затекли само пустош.
Стајали су пред згариштем, не верујући да је призор пред њима језива стварност а не ружан сан.
Овде у Благовештењу почео је предано да преписује свете књиге, о чему је касније записао: ''И тамо келију створ (саградих) написах книгу сију (ову)
в похвалу и службу пречистије благовештенија''. Тај подужи запис оставио је на крају прве књиге, једног четворојеванђеља које је овде преписивао.
Целу књигу је исписао као калиграф врхунског знања и умења, уз прекрасне вињете монаха Радослава, према Димитрију Богдановићу, инока из манастира Каленића.
Радослав је на слици јеванђелисте Јована оставио кратак запис: ''Помени, господи, в царстви си раба своего Радослава писавшаго светие образи сие''.
У поруци својим савременицима и покољењима кроз векове Инок из Далше је навео како је дошао у Србију са Свете Горе на позив деспота Стефана.
Потом је описао свој живот и догађаје од тог времена до доласка у Благовештење. Та његова исповест је један од најлепших записа стиглих до
нас из срењевековних времена. Писана је на једноставан и разумљив начин, и остала живо сведочанство о једном узлету православља,
писмености и црквеног живота, али и о трагичним збивањима на балканским просторима које је неумитно освајала похлепна османлијска сила.
Иноково Јеванђеље приказано је 1875. године на археолошкој изложби у Кијеву, а Стојан Новаковић га је представио тадањој нашој научној јавности.

Запис инока из Далше у Радослављевом јеванђељу из 1429. године

Инок из Далше, како га данас називамо, јер своје име нигде није записао, спадао је у плејаду светогорских монаха, који су заједно са синаитима,
а можда је и сам припадао синаитском покрету, или је био његов следбеник, унели нови дух и полет у српско православље.

Страхујући од турских злочина, у време њихове последње инвазије на Србију, започете после пада Цариграда 1453. године, многи монаси из
браничевских манастира повукли су се у Свету Гору. Разлог за страховање потврђује чињеница да готово нема српског манастира који
острашћене османлије на било који начин нису оштетиле, запалиле или до темеља порушиле. У Браничеву ниједан није остао читав.

Међу калуђерима што су се повлачили ка Светој Гори, једином још донекле сигурном месту за православно монаштво пред турском најездом,
и сталном тежњом Рима да покатоличава православне хришћане, био је и инок из Далше. Собом је носио књижицу коју је сам срочио
у овом манастиру -Летопис са српском хроником од 1348. до 1438. године, односно године када је умро игуман Висарион, чијој се памети,
духовности, љубави према свом роду и људској доброти дивио. Књигу је назвао Историкија и она се дуго чувала у манастиру Хиландару.
Да ли још постоји, не знамо.

Русија помаже манастир Благовештење

Благовештење је спадало у српске манастире које је братска Русија кроз дужи период помагала. Оно је поменуто у руској одлуци из 1742. године
у којој се истиче да ће се убудуће помоћ додељивати само манастирима који већ имају даровну повељу и да ће она износити 175 рубаља, а да ће
бити испоручивана у том износу сваке пете године.
Манастир Благовештење, дакле, и пре тога је добијао сталну помоћ из Русије, као и многи други наши манастири, што само собом
демантује данашње фанатизоване „евопејце“ по којима нам Русија никада није помагала.

Певање славуја са кукавицама

Број калуђера у свим манастирима Браничева, по доласку Турака, смањио се на најмању меру. Једва да их је било по неколико у манастиру.
С времена на време манастири су остајали потпуно пусти за дужи или краћи период, па и Благовештење, које се у првих педесетак година
робовања под Турцима не помиње у њиховим пореским књигама Лепо украшене манастирске цркве, са живописима велике уметничке
вредности и снабдевене богато опремљеним богослужбеним књигама и свим потребним сасудама, Турци су немилице пљачкали и уништавали.
У Благовештењу се 1501. године помиње само игуман, а 30-40 година доцније забележена су три калуђера, да би крајем тог века поново опустео.
Велики устанак Срба у суседном Банату 1594. године, као и устанак Михаја Храброг у Влашкој, крајем тог и почетком 17. века, чији је један од
предводника био Старина Новак, Србин из околине Кладова, велики јунак и борац против турске тираније, озлоједили су Турке и подстакли их
да одговоре на свој опробани начин – одмаздама. Монаси из најугроженијих манастира су се повукли преко Дунава да би сачували главе.
Турска војска је тада запалила и порушила један број манастира у Браничеву, највероватније оних о чијем страдању није остало ништа у
колективном памћењу због великог протока времена и честих бежанија и сеоба, а који се после тог турског погрома више не помињу.

У једном запису забележеном после великих турских прогона и погрома над српским народом стоји:
''Ово писах у манастиру Благовештењу где почива преподобни отац наш Данил чудни Синаит на захтев оца нашега игумана Григорија јермонаха
и свег братства у време лепог пролећа када су славуји певали с кукавицама''. Овом изванредном метафором о певању славуја с кукавицама,
односно неподношљиво тешком живљењу Срба с Турцима, безимени монах је сјајно објаснио сукоб двеју дијаметрално
супротних цивилизација – српске, укорењене у Европи и православљу и турске изникле из азијатске деспотије. Данашње шиптарско јурење
Срба са Косова само је наставак тог вишевековног сукоба, који Европа више злоупотребљава но што решава.

Последња вест о постојању Благовештења носи датум 29. децембар 1622. године, када је у овом манастиру Боравио патријарх Пајсије и
одавде понео књигу Глаголемаја благослов.
Благовештење је највероватније страдало крајем 17. века. ''У то време манастири многи опустеше и сагореше од проклетих
и безбожних Агарена...'' остало је записано.
Манастир Благовештење био је на скровитијем и неприступачнијем месту него остали манастири у Браничеву.
Па ипак, Турци су и до њега стигли, да по вечном праву моћника сруше, запале и убију, у чврстом уверењу да као јачи имају право на то,
не желећи да знају да трагови нечовештва остају заувек

Непуних тридесет година после Кочине буне и страдања Благовештења његове рушевине посетио је Јоаким Вујић и записао,
гледајући још очуване делове манастирских зидова, да је то ''једна особито лепа црква била, јербо молерај и данашњи дан лепоту своју содержи''.
Притом је додао да је манастир имао само један улаз и да се прича како је у њему до 70 калуђера живело и да је манастир примао помоћ од руског двора.
.
Уз остатке манастира још увек је стајала она зазидана пећина у окомитој стени Тај зид постоји и данас. Висок је 12 метара а широк
у доњем делу 6 метара. На њему је 7 правоуганих отвора за прозоре и један отвор за врата, постављен неколико метара изнад заравњене површине.

Изгледа да је ова испосница старија од манастирске цркве и да је упочетку била монашко станиште, нашта указују скелети нађени
испод црквених темеља у непосредној близини. Археолози су открили и остаке више манастирских зграда око цркве, али готово већ сравњених са земљом. .
Простор у цркви и непосредно уз њу је рашчишћен и прегледан, Од асфалтног пута до остатака цркве воде бетонске степенице . Остале површине
биће рашчишћене касније, како би ово свето место било што доступније све већем броју посетилаца.
Димензије манастирске цркве могу се и сада измерити, јер су остаци неких зидова и темеља сасвим видљиви. Она је мерила у дужину 12,5,
а у ширину 5,5 метара, заједно са зидовима. Зидови су били дебели 70 сантиметара. Остао је део северног зида висине близу 4 метра.
Малтер је потпуно опао тако да се види само узидано делимично обрађено каме
Изнад манастира уздижу се готово окомите литице Малог Вукана, а на супротној, јужној страни је стрма,
шумовита падина Јежевца, саставног дела планине Бељанице. Цео кањон реке Млаве представља један од најлпших предела Браничева и Србије.

Priložene datoteke

La_Luna · 28-06-2019, 01:06

Odg: BRANIČEVO - Istorijski podaci i činjenice

МАНАСТИР НА БЕЛОБРЕШКОЈ РЕЦИ - МАНАСТИРИЦА

У селу Манастирицa, североисточно од Петровца на Млави, на месту данашње цркве био је средњевековни манастир,
по којем је село добило данашње име. Непознато је којем је свецу био посвећен, као и ко га је и када подигао. Извесно је једино
да је то био српски средњевековни манастир, настао на простору богатих рудокопа. Лежао је недалеко од Белобрешке реке,
коју је ново становништво преименовало у Бибрешку. Крај ње је до пред крај 18. века постојало и село Белобрешка,
чије се српско становништво одселило преко Дунава и тамо у близини Турн Северина основало село са истим именом, које и данас постоји.
У османлијском попису из 1467. године на овом простору записан је пуст манастир у тимару поповог сина Дамјана, да би десет година доцније
ту поменуто село Манастир са 13 рајинских и 8 влашких кућа. Љубомир Јовановић је на самом почетку 20. века видео његове рушевине и пут
који је некада до манастира водио. Видео је, такође, у потоку Липовцу много згуре од топљења руде, као и два рударска окна из
средњевековних времена . Од околног становништва, међутим, није могао ништа да сазна.. Све то говори да је манастир тешко оштећен
и напуштен већ на почетку турске владавине.
Старо становништво је одсељено у време Велике сеобе тако да новонастањено није имало прилике да бар нешто сазна о овој светињи.
Манастирице нема у извештајима егзарха Максима и Јована 1733-1735. године. У њеном данашњем атару помињу се најманје
три села: Белобрешка, Дивљачка и оно чије име није запамћено у потесу Књуч. Јовановић каже: ''Како је при досељавању било и
влашког елемента, то су у току времена Срби подлегли утицају влашког елемента, највише женидбом са Влахињама, и тако су се повлашили и сада говоре влашки''.

Професор Никола Крстић записао је како су му стари Манастиричани испричали да су пред турски рат 1912. године у село дошла
три човека из села Белобрешка у Румунији тражећи Хајдучки извор. Када су га нашли објаснили су да су ту биле куће њихових
предака и да су их дедови послали да то место обиђу
. Хајдучки извор и данас постоји под тим именом и налази се повише Манастирице, испод брда Антравеј.
Данашња манастиричка црква саграђена је 1938. године на темељима тог старог манастира, и посвећена Светом Великомученику Пантелејмону.
Приликом грађења нове цркве, како пише професор Крстић, срушени су зидови манастира, а у манастирским подрумима нађене су многе кости.
Том приликом пронађена је и мермерна плоча с натписом и послата у Београд. Тадањи учитељ у Манастирици Рус Умрихин прочитао је
текст и рекао како у њему пише да је црква саграђена у време краља Милутина. Не зна се сада где је та плоча да би се то могло проверити.

La_Luna · 28-06-2019, 01:06

Odg: BRANIČEVO - Istorijski podaci i činjenice

манастир благовештење -рановац

манастир благовештење, у атару данашњег села рановац код петровца на млави, поменут је први и последњи пут негде између 1574. и 1595. године.
забележен је код тадањег села маракоњ у млавској нахији. имао је два монаха и плаћао 400 акчи пореза.
село није поменуто у турском тефтеру 1467. године, односно нешто више од једног века пре тога. настало је највероватније као сточарско насеље,
с обзиром на то да су ови предели увек били погодни за сточарење, а нестало је као и већина других сличних насеља,
с обзиром на велику покретљивост сточара у средњем веку, па и касније.
манастир је подигао неко од имућнијих властелина на овим рудама богатим просторима или из редова предузимача и трговаца.
Oвде је било више рудника и ливница, о чему говоре њихови још видљиви трагови, што је цео овај крај чинило веома богатим и добро насељеним.

толико манастира на тако малом простору не би било саграђено да није било већег брја становника и услова за издржавање манастирских братстава.
време грађења овог манастира није познато, а страдао је по свој прилици крајем 16. века, јер се у следећим вековима не помиње.
у атару села рановац и данас постоји потес маркоњ. ту је, како се чува у колективном памћењу, некада била црква.
манастир благовештење био је, по свему судећи, на том простору. озбиљнија археолошка истраживања највероватније би открила његову локацију.

La_Luna · 30-06-2019, 01:33

Odg: BRANIČEVO - Istorijski podaci i činjenice

https://youtu.be/S32L2SRH5Ys?t=288

Мали осврт на Радослављево ,Висарионово , инока из Далше или како га све не назваше,
јеванђеље...Порфирије Успенски откинуо је 12 од преко 280 листова јеванђеља,
које је као и извештај инока Јована преводиоца Деспота Стефана завршило у Француској
приватној архиви.

Искрено верујем да ће власник форума покренути посебну тему на којој ћемо нешто више сазнати а и свако од нас дати допринос колико може.

"...вратише се после много година и узеше само једну књигу..." рече админ на једној од тема.

La_Luna · 30-06-2019, 01:33

Odg: BRANIČEVO - Istorijski podaci i činjenice

МАНАСТИР БРАНИК - КЛАДУРОВО

Манастир се налазио на десној обали Браничке реке, у атару села Кладурово. Седамдесетих година 20. века
видео је његове темеље и описао их професор Никола Крстић. Темељи су се тада једва примећивали, а судећи
по њима манастир је био готово прилепљен уз окомиту стену. Двадесетак метара одатле био је улаз у пећину.
У архивским документима овај манастир се не помиње, али околно становништво и данас долази на његова два света извора.
О манастиру не уме да каже: ни када је саграђен, ни када је порушен. Зна само да су ту биле манастирске рушевине.
Оно је дошло после Велике сеобе Срба 1690. године, када је претходно становништво напустило ове крајеве, тако да досељеници
нису имали од кога да сазнају детаље о ранијим догађајима, па и порушеним црквама.
Сада се, нажалост, о Бранику још мање може сазнати, јер су трагачи за „благом цара Радована“, којима власт тешко стаје на пут,
експлозивом разорили темеље манастира. На њега подсећају само гомиле камења крај Браничке реке.
У историјским изворима 1467. године помиње се данашње село Кладурово као сеоце од 7 кућа под називом Кладоруб,
али манастир се не наводи. Вероватно је привремено опустео, а десет година касније опустело је и село.. Било је у поседу
великог челника Радича Поступовића, при крају српске средњевековне државе.
Историјску таму овде мало осветљава казивање неколицине старијих људи из овог краја да су приликом великих поправки у
манастиру Витовници, са рушевина Браника тамо однесене и постављене подне плоче. Витовница је обимније поправљана 1856. године,
када је овде већ увелико живело ново становништво, које је тај детаљ могло лако да запамти. То значи да је Браник тада био у рушевинама,
а није га било ни почетком 17. века, када цркве и манастире у Браничеву посећују митрополитови егзарси Максим и Јован и опширно их приказују.
Само место где је манастир био, а то значи врло уско подножје високих брегова, чије се доста стрме стране ту спуштају, упућује на могућност
да је то био синаитски манастир. Налазио се крај саме реке, на малој заравни дугој 50-так и широкој 30 метара.
Код манастира су била два извора, који и данас постоје. У посебном поштовању је горњи извор, чија се вода сматра светом и лековитом.

У средњем веку је ово био богат крај, са рудницима злата, сребра, бакра.
До манастиришта је тешко стићи без водича. Ако се иде асфалтним путем од села Мелница према Кучеву,
скреће се десно после 6-7 километара и пешице, дугом низбрдицом, путује до манастиришта нешто више од пола сата.

La_Luna · 30-06-2019, 01:37

Odg: BRANIČEVO - Istorijski podaci i činjenice

ЦРКВА БОГОРОДИЦЕ ПРЕЧИСТЕ

Црква Богородице Пречисте подигнута је, како се у науци сматра, најкасније половином 14. века.
Припадала је рашкој школи црквеног градитељства, на шта указује постојање само олтарске апсиде.
Судећи по откривеним гробовима и надгробним плочама црква је била маузолеј истакнутих властелинских
породица у жупи Ждрело. На то указују и њене доста мале димензије: дужина јој је била 7,40 а ширина 6,50 метара.

Остаци ове цркве налазе се педесетак метара далеко од рушевина манастира Митрополије, у брду изнад десне обале Млаве,
на вештачки начињеној мањој заравни. На основу њих се може закључити да је то била једнобродна црква са
правоугаоном основом, да је имала само олтарску апсиду, с унутрашње стране полукружну а са спољне тространу,
и да јој је касније дозидана припрата. Кровна конструкција се ослањала на стубове, чији се остаци још виде у наосу.
Црква је после зидања била украшена фрескама. Припрата је осликана такође, али су њене фреске другачије рађене,
јер је саграђена доцније.
Према натпису на надгробној плочи, пронађеној у простору где се, иначе, сахрањују ктитори, цркву су саградили Илија и жена му Теодора,
што су свакако њихова монашка имена. Изглед надгробне плоче, а посебно квалитет израде и обраде слова,
упућују на закључак да су они припадали високој српској властели. Године њиховог рођења и смрти нису уписане,
већ само месеци и дани: 24. фебруар и 24 јануар.
У јужном делу цркве је гроб Угљеше Десисалића, који се такође замонашио у каснијим годинама и добио име Сава.
Како на његовој надгробној плочи пише, био је велики војвода кнеза Стефана и брата му Вука. Умро је 20. октобра 1394. године.
Реч је очигледно о синовима кнеза Лазара Стефану и Вуку. Стефан је био кнез до 1402. године, а Угљеша је могао да буде
његов војвода од 1389. године до смрти.
Димитрије Мадас, који је обављао археолошка истраживања на том локалитету 1980. године,
сматра да су Илија и Теодора били родитељи Угљеше Десисалића, и да су имали још двоје деце,
која су рано помрла и такође сахрањена у овој цркви.
У цркви су нађене и плоче с именима Угљешиног сина Вука и унука Стефана, умрлог 27. јуна 1452. године.
Десисалићи, очигледно веома значајни у жупи Ждрело у другој половини 14. и првој половини 15. века,
били су потпуно непознати историјској науци, па проналажење њихове гробне цркве и надгробних плоча представља
важно откриће и истовремено указује на размере нашег непознавања историје српске средњевековне државе на
браничевским просторима, чији узроци леже у сасвим недовољним истраживањима археолошких трагова тога времена.
У цркви су били сахрањени и неки чланови такође значајне, али историји непознате породице Коувет.
Стефан Коувет, како пише на његовој надгробној плочи, умро је 4. јануара 1398. године, а био је велики челник
такође непознатог Вука Коувета. Мадас с пуно разлога претпоставља да су Коувети били блиски сродници Теодорини
и да су тако стекли право да буду сахрањени у овој цркви.

Има ли трага Десисалићима?

.......Kosača, Stjepan Vukčić, veliki vojvoda bosanske države (?, oko 1404 – ?, 22. V. 1466). ....... God. 1448. priklonio se Osmanlijama i
srpskom despotu Đurđu Brankoviću u napadu na bosanskoga kralja.......

PORODICA VUKOVIC-DESISALIC

Kao sarajevski građani spominju se dosta kasno, istom u drugoj poli 16 vijeka. Ali o njima ima vijesti iz mnogo ranijeg vremena.
No tada su živjeli u državi Stjepana Vukčića, koja se poslije zove Hercegovina. Prvi poznati član ove porodice je Vuk Desisalić,
čovjek Stjepana Vukčića. Spominje se godine 1435. Drugi Desisalić se zvao Ivan. Spominje se 1472 kao vlastelin Hercega Vlatka,
sina Stjepana Vukčića. Te godine Vlatko i brat mu Stjepan slali su Ivana zajedno sa knezom Ivanom Bogdanovićem i djakom
Radovanom Hamzabegu u Foču, da vode parnicu sa dubrovačkim poslanicima oko ostavštine Hercega Stjepana.
Ivan je godine 1489 zajedno sa nekim knezom Mihočem bio zakupnik prodaje soli u Herceg-Novom. God. 1492 se spominje
Grgur Desisalić kao dvorjanin Ahmeda Hercegovića, Vlatkova brata. Pošto je prezime vrlo rijetko i zato, što su sva trojica bila u službi Vukčića,
mislim, da su bili članovi iste porodice. Zbog istog prezimena smatram i sarajevske Desisaliće njihovim potomcima.
Ovi, sarajevski, se spominju mnogo docnije, istom 1565. Bilo ih je trojica braće, Mihajilo, Nikola i Dragobrat. Bavili su se kujundžijskim zanatom
i živjeli su u porodičnoj zajednici. Mora da su bili imućni, kada su, kako se veli na jednom mjestu, mogli u svojoj kući dugo vremena gostiti jednog kaluđera,
nekog djaka Dmitra od Svojidruga. Gostili su ga zato, što je Dmitar u njihovoj kući pisao knjigu Paterik, koja je sada svojina muzeja Stare Crkve u Sarajevu.
Dugo gostoprimstvo, koje je kaluđer uživao u njihovoj kući, prikazuje Desisaliće ne samo kao imućne, nego i kao pobožne lјude.
Knjiga je u njih ostala do trećeg decenija 17 vijeka, a može biti i duže. Jedan zapis na koricama Paterika spominje Ivana Desisalića godine 1622.
On je zadnji Desisalić, o kom se nešto zna.

Tudor Vuković –Desisalic tajanstveni slikar iz Maina

Priložene datoteke

crkva Bogorodice Preciste.jpg (0, 51 pregleda)

La_Luna · 30-06-2019, 01:45

Odg: BRANIČEVO - Istorijski podaci i činjenice

ЈАКОВЉЕВ МАНАСТИР КОД РАНОВЦА

Остаци овог најстаријег нама познатог манастира у Браничеву налазе се у селу Рановцу код Петровца на Млави.
Тамо и данас постоје локалитети Јаковљево брдо и Јаковљев манастир, ниже ко јег је Јаковљев извор.
Почетком 20. века темељи цркве су били још увек добро видљиви, а Љубомир Јовановић је у својој књизи Млава
записао да је њена дужина износила 15, ширина 5, а код певница 7 метара, док је дебљина зидова достизала 80 сантиметара.
Видели су се и остаци старог конака, док су на брду били још приметни трагови манастирског подрума.
П едесетак метара ниже манастира био је свети извор, на који је народ вековима долазио са свих страна.
Мада је у колективном памћењу становништва сачувано тек неколико микронима везаних за ову средњевековну богомољу,
о њој у Рановцу нису знали готово ништа ни почетком 20. века, што значи да је манастир порушен пре њиховог досељавања.
Село је, по свој прилици, почело да се обнавља крајем 17. века када су у њега пристигли Власи и Срби који су касније прихватили
влашки језик и обичаје и од ретких старинаца сазнали само понешто и о Јаковљевом и о другим манастирима уоколо.

Манастир био посвећен апостолима Јакову и Петру

Као многи други манастири посвећени двојици светитеља, у овом случају Светом Јакову и Светом Петру,
и овај манастир остао је упамћен по првопоменутом свецу – Јакову.

У средњевековном Браничеву, према познатим историјским изворима, такву посвету је имао само један манастир: управо овај.
На њему је била она мермерна плоча, што се сада налази у манастиру Витовници и на којој су исклесан подаци о ктитору,
посвети и времену градње. Текст је исписан на старосрпском и јерменском језику. Јерменски запис прочитала је и превела
према препису Ђурђа Бошковића јерменска научница С. Дер Нерсесијан, стручњак за средњевековну уметност,
и то саопштила на Шестом међународном византолошком конгресу у Паризу 1948. године. Плочу је, према њеном преводу,
поставио у свом манастиру Јерменин Блад 667. јерменске године, што значи 1218. хришћанске и посветио апостолима Јакову и Петру.
Сличан текст је и на старосрпском.
Не зна се када је манастир порушен. По свој прилици то се догодило до прве половине 17. века.

Како је Бладова плоча одавде стигла у Витовницу

Шта се десило са плочом ктитора Блада сазнајемо даље из извештаја лицејских питомаца које је на студијском путовању
предводио њихов професор Јосиф Панчић 1863. године. Они су од становника села Ждрело сазнали да је плоча била у
тамошњем манастиру св. Петра и Павла, а да је после његовог рушења пренесена у Витовницу. Судећи по томе Јаковљев
манастир је порушен раније, док је манастир код Ждрела страдао највероватније крајем 17. или почетком 18. века, у време аустријско-турских сукоба.
Бладова плоча остала је извесно време на рушевинама манастира св. Петра и Павла и половином 19. века уграђена је у
северни зид припрате манастира Витовница, где се и данас налази.
Манастириште, на десној страни реке Витовнице, у брду, покрива сада густа шума, и ништа на том месту не подсећа
на време када је ту био овај прастари манастир са конацима, виноградима, воћњацима и баштама поред лепе и чисте реке.
Сада је то запуштен предео на крају Рановца, идући према Аљудову.
На жалост, на манастиришту ниједан камен није остао. Део су, према колективном памћењу мештана, однели Турци и њиме
саградили своју караулу недалеко одатле, а део су развукли људи из околине.
Ови веома лепи предели у долини реке Витовнице били су у средњем веку стециште рудара, ливаца, ковача,
предузимача, администратора, трговаца, али и станиште земљорадника и сточара, који су сав тај свет снабдевали храном.
Јаковљев манастир је могао да подигне неко од значајнијих трговаца, рударских стручњака или предузимача,
што је јамачно и био његов ктитор – Јерменин Блад.
Свети извор се налазио педесетак метара ниже манастира и привлачио је болеснике са разних страна својом лековитошћу.
Веровало се да лечи од грознице и да враћа снагу болеснима. Сада се једва може пронаћи у шуми и шибљу, засут земљом.
Обележавање места где је био Јаковљев манастир макар само постављањем крста и натписа са подацима о њему, био би
Богоугодно дело и гест дужан поштовања . Јер, то је, како сада знамо, био први манастир у Браничеву.

Priložene datoteke

mermerna ploca iz jakovqevog manastira - detalj.jpg (0, 50 pregleda)

La_Luna · 30-06-2019, 02:14

Odg: BRANIČEVO - Istorijski podaci i činjenice

ВЕЛИКИ МАНАСТИР - НА УЛАЗУ У ГОРЊАЧКУ КЛИСУРУ

На темеље овог свакако највећег средњевековног манастира у Браничеву, о чијој историји се ништа не зна,
указао је професор Никола Крстић , седамдесетих година прошлог века. Он их је измерио и утврдио да је дужина
цркве достизала 25, а ширина 12 метара. По начину и стилу градње Крстић је закључио да је манастир припадао
рашкој градитељској школи: био је без певничких апсида, што упућује на крај 13. и почетак 14. века као време његовог
настанка. Био је саграђен на доста неприступачном месту, повише десне обале Млаве, у каменитом брду, педесетак
метара далеко од реке, чијом левом обалом је ту пролазио пут ка Жагубици.
Професор Крстић је забележио казивање да су становници оближњег села Ждрело 1936. године, тражећи „закопано благо“ допрли
до подрума осликаног фрескама и кад нису нашли ни дукате ни златне огрлице зарушили су подрум и оставили да све пропадне..
Учинили су оно што чине и данашњи вандали широм Браничева, раскопавајући и уништаавајући трагове српске историје.

чесма Ладна Вода у Горњаку ( садашњи назив Четири Луле)

Послератна власт, опседнута својим догмама, није нашла за сходно да заштити остатке некадањих манастира, па ни овог.
Она је чак дозволила да се темељи Великог манастира добрим делом униште и да се на том месту сагради некаква зграда
пожаревачке Путне секције са рестораном Учињено је то 1961. године. Зграда је већ одавно напуштена и руинирана,
без врата и прозора, па данас ружи ово свето место.
Као да у целој Горњачкој клисури не бејаше простора за грађење ове бараке.
Неких двадесетак метара ниже је некадања света вода овог манастира. Чесма је уз сам асфалтни пут и место је заустављања
и освежавања њеном изврсном водом небројених путника. Нигде нема било какве ознаке да је ту некада био манастир.
Да професор Никола Крстић није још пре скоро пола века описао темеље манастирске цркве данашње генерације мислиле
би да су то темељи некадањег ресторана, са терасом која се још увек лепо види.

Priložene datoteke

450px-Česma_četiri_lule-ladna voda Gornjak.jpg (0, 51 pregleda)

La_Luna · 30-06-2019, 02:33

Odg: BRANIČEVO - Istorijski podaci i činjenice

МАНАСТИР МИТРОПОЛИЈА -ГОРЊАК

Налазе се уз десну обалу реке Млаве у зони излаза из Горњачке клисуре. Стрме, местимично готово неприступачне литице
Горњачке клисуре, попут природног утврђења, представљају јединствену целину, која је обухватала шире подручје
средњовековног града Ждрела. Чинио га је сложени систем, фортификација (бедема, преградних зидова, кула мотриља...),
стамбених целина, три манастирска комплекса и бројних испосница у пећинама, који су прилагођени конфигурацији терена.
Поред комплекса некадашњих манастира Митрополија и Благовештење посебну целину представља, активни манастир Горњак, удаљен 2 km источно.

Остаци манастира Митрополија иѕ 1980.године

У подножју Малог Вукана су остаци Митрополије, коју чине „Велика црква“ са манастирским конацима и стотинак метара
источно „Мала црква“. „Велика црква“ има триконхалну основу са полукружним певничким апсидама и потпуно
разореном олтарском апсидом на истоку, услед деловања бујичних вода оближњег потока и дозиданом полигоналном
припратом на западу. Датује се у крај XIV века. „Мала црква“ има једнобродну основу са споља тространим, а изнутра
полукружним олтаром на истоку и накнадно дозиданом припратом на западу. У наосу су откривени гробови ктитора,
а на зидовима у доњој зони су очувани делови живописа. Претпоставља се да је била посвећена Богородици Пречистој
и да је саграђена двадесетих година XIV века.

Каницов цртеж старог моста из наших издања и оригинални цртеж

У поткапини 1 km источно од Митрополије, на скученом простору, који је потпорним зидовима каскадно издељен на више нивоа,
налази се манастир Благовештење са триконхалном црквом, са одроњеном јужном половином.
У оквиру комплекса су откривени трпезарија, пекара, пећ за печење грнчарије, а у пећини источно од цркве сазидана
је испосница у три нивоа. Црква је највероватније саграђена крајем XIV и почетком XV века.

Све три цркве и њихово окружење су археолошки истраживани, али је остало доста нерасветљених делова прошлости
града Ждрела и његових манастира, који су од доласка Св. Григорија Синаита постали једно од исихастичких средишта у средњовековној Србији.

Priložene datoteke

La_Luna · 30-06-2019, 02:40

Odg: BRANIČEVO - Istorijski podaci i činjenice

ЦРКВА ШУПЉАЈА - КОД СЕЛА РИБАРЕ

Кнегиња Милица је, према народном предању, после Косовског боја одлучила да сагради манстир у пределима где ће монаси
бити поштеђени турског узнемиравања. Пошто је познавала ове крајеве, јер је са кнезом долазила у Горњак, мислила је да би било
најбоље да цркву сагради у Хомољу. Дошла је са једним бројем косовских удовица, одабрала село Рибаре и дала да се ту сазида црква.
Кад је црква била готова и заблистала у пуној лепоти протомајстор се обратио кнегињи
питањем: ''Пресветла госпођо, како вам се свиђа црква?'' Кнегиња је на то одговорила: ''Лепа је, мајсторе, али ми је срце шупљe (празно) за мојим
господаром кнезом Лазаром, па не могу да се радујем''. И, отад се црква назове Шупљаја.
Турци су, вели даље ово предање, пронашли цркву и порушили је, а кнегиња Милица се заједно са сестринством тог манастира
вратила у Крушевац и сазидала нови манастир Љубостињу, па се онда замонашила и добила име Евгенија.
(Предање нам је испричао дугогодишњи свештеник цркве у Рибару , сада у пензији отац Милосав Лекић).
Предање указује на време зидања ове светиње, а оно по њему пада у доба непосредно после Косовског боја,
када је у свим крајевима Србије било удовица косовских јунака, па и у Хомољу. Кнегиња Милица је могла да се заузме да се
овде за њих сагради манастир, као што ће нешто касније и сама подићи манастир Љубостињу и покалуђерити се у њему.

На рушевинама Шупљаје започета је 1928. године црква и завршена 1930. када је и освећена. Посвећена је Светом великомученику Георгију,
а осветио је епископ Браничевски Венијамин. Њене димензије су 15 х 4,5 метра и у њој се одржава служба сваке недеље и празника.
Црквене заветине су Света Тројица и Петровдан - кад иду литије око цркве.

Ниже цркве на 30-так метара је свети извор, на обали Осаничке реке, која се готово у непосредној близини улива у Млаву.
Свети извори су у главном пратиоци наших средњевековних манастира и готово да нема манастира без оваквог извора,
мада смо нашли један број извора без манастирских трагова у њиховој близини. Шупљаја је, ако је судити по светој води,
била манастир. Но, никаквих других доказа за то немамо. Треба рећи да оближња Тршка црква нема свету воду у својој близини,
али се то може објаснити чињеницом да је она грађена као црква у онда главном, тржном месту, а не као манастир.

La_Luna · 01-10-2019, 10:12

Odg: BRANIČEVO - Istorijski podaci i činjenice

manastir Bojača kod sela Lučice

Na Epšvilcovoj karti, koja je posebno neprecizna za prostor Resavskog distrikta, od mesta kojih nema u Najpergovom popisu kao naseljena sela javljaju se Czuilaz, Raanez, Sibniz (na Mlavi) i Walniza. Od nenaseljenih Luschiza i Mutevelin. U turskim defterima pominje se manastir Bojača kod sela Lučice u nahiji Resava. Oba imena danas nose delovi atara Svilajnca. Na postojanje nekadašnjeg manastira ukazivao bi običaj održavanja vašara u Bojači. Naime u Bojači se početkom XX veka kupio vašar ili sajam na Sv. Arhanđela, Sv. Jovana Glavoseka i na Mitrovdan. Manastir Bojača danas ne postoji. U četvrtoj ili petoj deceniji XVI veka u Bojači su bili upisana dva kaluđera a godišnji prihod od manastira iznosio je 165 akči, od čega 150 akči je bilo od šire. U popisu nastalom u vreme vlade sultana Murata III beleži se jedino prihod od manastira u iznosu od 289 akči. Dakle, jasno je da se Lučica nalazila u ataru današnjeg Svilajnca. Mutavelin je ucrtan severno od Lučice tačno na granici dva distrikta - premda po karti pripada Resavi. Ako je Lučica bila u ataru današnjeg Svilajnca onda je Mutevelin gotovo sigurno negde u ataru današnjeg Kušiljeva ili bar na granici između današnjih atara Svilajnca i Kušiljeva (što je manje verovatno).
U Paraćinskom distriktu su postojala sledeća naselja Parakien (1?, Paraćin), Plana (8, Plana), Schaffza (8, Šavac), Widova (6, Vidovo), Mudniza (3, Mutnica), Murliza (4, Mirilovac), Jsovar (8, Izvor), Leshze (6, Lešje) i Sabriga (4, Zabrega). Mutnica je Donja Mutnica dok se u tadašnjim austrijskim i srpskim izvorima Izvor i Gornja Mutnica često upotrebljavaju kao nazivi za isto selo. Verovatno su ova dva sela bila blizu jedno drugog ako ne i spojena. Od sela spomenutih kod Najperga u kasnijim popisima paraćinske parohije nema sela Šavac, Lešje i Zabrega (Izvor se javlja kao Gornja Mutnica). Lešje se u srpskim popisima gotovo sigurno popisivalo sa obližnjom Donjom Mutnicom a Šavac sa obližnjim Paraćinom. Kod Najperga se spominje i Stalać i to kao dva naselja Stollaz, das kleine Dorf (4) i Stollaz, der Haubtort (pust).
U Najpergovom popisu nema mesta Gradištanskom, Ramskom, Kučajnskom i Požarevakom distriktu. Zbog toga moramo da koristimo spiskove koje je izradio Pantelić na osnovu Epšvilcove karte.

Galerija slika

Najava

Braničevo - Srpska Sveta Gora

Braničevo - Srpska Sveta Gora

Komentar

Komentar

Komentar

Komentar

Komentar

Komentar

Komentar

Komentar

Komentar

Komentar

Komentar

Komentar

Komentar

Komentar