дарданијa у римским итинерарима градови и насеља

[Dragan Crni]

ВЛАДИМИР П. ПЕТРОВИЋ
ДАРДАНИЈA У РИМСКИМ
ИТИНЕРАРИМА
ГРАДОВИ И НАСЕЉА
САДРЖАЈ
УВОД . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
ДОСАДАШЊА ИСТРАЖИВАЊА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈСКИХ ДОГАЂАЈА У ДАРДАНИЈИ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
ПОЛОЖАЈ И ОРГАНИЗАЦИЈА ДАРДАНИЈЕ У ОКВИРУ ГОРЊЕ МЕЗИЈЕ . . . . . . . . . . . . .
НАСТАНАК ГРАДОВА И КОМУНИКАЦИЈА У ДАРДАНИЈИ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
РИМСКИ ПУТЕВИ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
СТРУКТУРА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
КАНАЛИ КРАЈ ПУТЕВА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
САВЛАДАВАЊЕ ПРЕПРЕКА И ТЕСНАЦА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
МИЉОКАЗИ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
ИТИНЕРАРИ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
ПУТЕВИ И НАСЕЉА У ДАРДАНИЈИ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
НАИСУС (NАISSUS) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Грађевине античког града . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Град у позној антици . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Медиjана (Mediana) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
ВИМИНАЦИJУМ.НАИСУС.СЕРДИКА.KОНСТАНТИНОПОЉ
(VIMINACIUM.NAISSUS.SERDICA.CONSTANTINOPOLIS) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
НАИСУС.РАЦИJАРИЈА (NAISSUS.RATIARIA) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
НАИСУС.ЛИСУС (NAISSUS.LISSUS) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Рударски центри у западној Дарданији . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
НАИСУС.СКУПИ (NAISSUS.SCUPI) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
СКУПИ (SCUPI) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Настанак колоније . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Археолошка истраживања . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Путеви у области града . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
ЗАКЉУЧАК . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
DARDANIE DANS LES ITINERAIRES ROMAINES:
LES VILLES ET LES AGGLOMERATIONS . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
КАТАЛОГ МИЉОКАЗА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
ПИСАНИ ИЗВОРИ - СКРАЋЕНИЦЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
БИБЛИОГРАФИЈА - СКРАЋЕНИЦЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
БИБЛИОГРАФИЈА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
РЕЧНИК МАЊЕ ПОЗНАТИХ ПОЈМОВА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
РЕГИСТРИ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
ПРЕДГОВОР
Књига представља донекле измењен текст магистарске
тезе Дардански градови и насеља у римским итинерарима, која
је одбрањена 1. априла 2005. године на Филозофском факултету
у Београду, пред комисијом коју су сачињавали: ментор проф. др
Александар Јовановић, академик Слободан Душанић и др Ми-
лоје Васић. Желео бих да искажем дубоко поштовање и захвал-
ност својим професорима на низу корисних савета и података, без
којих ова књига не би могла да добије коначан облик.

УВОД
Балканско полуострво, са мноштвом шумовитих планина
и беспућа, дуго је сматрано тешко проходном територијом. Долине
река, попут Мораве, Вардара, Нишаве, Тимока или Дрима, пресецају
овај простор и стварају уске клисуре у стенама, повезујући простране
и плодне котлине чија је питомост одувек привлачила разне људске
заједнице. Планински масиви и висови на ободима котлина, често
богати рудама, пружали су добру сировинску базу за развој металур-
гије. Као један од предримских народа, Дарданци су још од праис-
торије заузимали централне области Балкана.1 Ограничавајући се на
антички период Дарданије и не упуштајући се у решавање проблема
етногенезе Дарданаца, terminus post quem ове монографије је време
када за Дарданце почињу да се интересују грчки писци и када су они
већ били оформљен народ на простору који су насељавали током ан-
тичког периода.
Преглед историјских догађаја уводи читаоца у прилике кроз
које су Дарданци прошли од првих контаката са суседима у богатој
хеленистичкој Македонији, до коначног завршетка римских освајања
и прикључивања Дарданије провинцији Мезији, односно Горњој Ме-
зији. Како су писани извори који су стигли до наших дана каткад ос-
кудни и једнострани, изнети подаци помало су недостатни. При томе,
услед мањка поузданих докумената који карактеришу темеље антич-
ности, дубља прошлост Дарданаца овде остаје неистраживана, хипо-
тетична и понешто магловита.
У књизи је, потом, донекле осветљен проблем граница, по-
ложаја и карактера Дарданије у оквиру Мезије (Горње Мезије). Ова
занимљива тема уско је повезана са карактером провинције и њеном
посебном поделом, и открива читав низ питања која, чини се, у науци
нису до краја разрешена. Значајна су и разматрања о особеностима
дарданског друштва у доба његовог утапања у поредак римске држа-
ве, посебно током развоја урбаних центара и комуникација.
Без претензија ка уопштавању, објашњени су разлози за на-
станак римских путева, као и њихове опште карактеристике. Друмови
из времена Римског царства одликују се посебним начином градње,
ознакама које их прате, превазилажењем препрека и техничким ре-
шењима помоћу којих су мерене дистанце. Посебна пажња посвећена
је итинерарима и њиховим подврстама. За нас су најважнији ити-
нерари који садрже многобројне податке о градовима, насељима и
правцима пружања комуникација на тлу римске Дарданије.
Податке о градовима и насељима које помињу итинерари
пружају и писани извори, као и налази проистекли из археолошких
истраживања. У неким случајевима не можемо се сасвим ослонити
на итинераре, па је потребно указати на неке закључке археолошке
науке о трасама важних саобраћајница у Дарданији. Осим путева за-
бележених у римским итинерарима, постојале су и локалне (вици-
налне) комуникације, које су повезивале важне области са главним
путевима.
Археолошка истраживања урбаних центара у Дарданији пру-
жају мноштво података о карактеру и архитектури ових насеља. Иако
нису нотирани у итинерарима, поједини градови са ове територије од
кључног су значаја за разумевање прилика у Дарданији.
Изразита намера аутора је да на једном месту обједини готово
све значајне појединости о историји, насељима, путевима, архитекту-
ри, археологији и епиграфици са подручја римске Дарданије. Свака
синтеза, па и ова, носи ризик да у извесним аспектима постане доне-
кле уопштена, што се свакако није могло сасвим избећи.
ДОСАДАШЊА ИСТРАЖИВАЊА
Истраживања градова и насеља у Дарданији, који се помињу
у римским итинерарима, заснивају се на литерарним, епиграфским
и археолошким изворима. Ако изузмемо градове Скупи (Scupi), На-
исус (Naissus), Ремесијана (Remesiana) и Улпијана (Ulpiana), о који-
ма се сазнаје од малобројних античких писаца (Птолемеј, Амијан
Марцелин), имена и карактер појединих насеља познати су углав-
ном на основу података из итинерара: Itinerarium Hierosolymitanum,
Itinerarium Antonini, Tabula Peutingeriana и Ravennatis anonymi
cosmographia (Anonymi Ravennatis). Драгоцени су и списи попут
Хијерокловог Synecdemus-а, из VI века после Христа, затим Проко-
пијев De aediÞ ciis, из истог периода, Descriptio totius mundi, Notitia
Dignitatum и збирке закона Codex Theodosianus и Codex Iustinianus.
У делима путописаца, дипломата и трговаца који су, путујући дардан-
ским крајевима ка Цариграду и Оријенту у XV и XVI веку после Хри-
ста (француски путописац Бетрандон де ла Брокијер, с почетка XV
века, потом Антон Вранчић и Гисленије Бузбек, из XVI века), наилази
се на занимљиве описе и податке о насељима и старинама у римској
Дарданији, покрај којих их је пут водио.
Први истраживачи на овом подручју, попут Ј. Драгашевића,
Ф. Каница, К. Јиречека, А. фон Домашевског, А. Ј. Еванса и К. Ми-
лера, бележе податке о остацима насеља и путева, а каткад наводе и
хипотезе о њиховим локацијама. Почетке археолошких истраживања
обележавају радови Н. Вулића и А. фон Премерштајна, публиковани
у Гласнику Скопског научног друштва и Споменику Српске акаде-
мије наука, који доносе значајна обавештења из области археологије
и епиграфике.2 Следеће поглавље у истраживању античке прошло-
сти Дарданије настаје радовима Е. Чершкова и потоњих истражива-
ча из Музеја Косова и Метохије.3 Свакако, треба истаћи и значајно
дело П. Петровића, Ниш у античко доба, са низом важних података
из античког Наисуса и области Понишавља. Границе римске Дарда-
није одређене су према монографији Ф. Папазоглу, Srednjobalkanska
plemena u predrimsko doba.4 Од епиграфских података треба издвоји-
ти корпус свезака о горњомезијским натписима, који већ двадесетак
година упорно публикују стручњаци под окриљем Центра за епиг-
рафске студије Филозофског факултета у Београду.5 За опредељење
Дарданије у оквире провинције Горње Мезије и за податке о адми-
нистративном уређењу и карактеру ове, пре свега рударске области,
велику важност имају многобројни радови С. Душанића.6
ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈСКИХ ДОГАЂАЈА У ДАРДАНИЈИ
Најранији помен Дарданаца налазимо код Јустина, и то међу
племенима која је Филип II приморао да признају македонску вр-
ховну власт. Током борбе дијадоха, када је Лизимах стварао своје цар-
ство, 284.281. године пре Христа, Дарданци су се изгледа отргли од
македонске власти и веома брзо постали стална претња на северним
границама Македоније. Значајније помињање Дарданаца у изворима
везано је за велику келтску најезду 279. године пре Христа и продор
бројних племена кроз дарданску земљу, у пљачкашком походу ка бо-
гатим ризницама грчких храмова. Римски историчар Ливије описује
ове догађаје на следећи начин: Велика и силовита маса Гала, покре-
нута сиромаштвом своје земље или жељом за пљачком, мислећи
да јој ниједан од народа кроз чију је територију имала да прође није
раван у снази оружја, предвођена Бреном, дође у Дарданију... Због
најезде Келта, дардански краљ, чије име, нажалост, није забележено,
понудио је македонском краљу Птоломеју Керауну помоћ од 20.000
војника.7 Кераун је са презиром одбио предлог свог варварског не-
пријатеља, донекле потцењујући моћ келтских ратника, па је и сам
погинуо у сукобу са њима. Као што је познато, Келти су заустављени
и поражени тек код Делфа. Повлачећи се ка северу, прошли су кроз
Дарданију где су, како бележе извори, потпуно уништени. Јустин по-
миње ове догађаје следећим казивањем: Народи и племена... отима-
ли су се око њих, када би их нашли како лутају по пољима, изнурени
од глади, зиме и напора, као око плена, 8 а други антички писац каже:
... а када су пролазили кроз земљу Дарданаца, сви су уништени,
тако да није нико остао ко би се вратио својој кући.9 Ради се ипак о
значајном претеривању јер нам је познато да су се малобројне групе
Келта, односно Скордиска, населиле око ушћа Саве у Дунав.
Све до тридесетих година III века пре Христа нема значај-
нијег помена Дарданаца, а затим почиње раздобље њихових сталних
ратова са Македонцима. Појавом Римљана у Илирикуму, 200. годи-
не пре Христа, Дарданци су стали на страну Републике и заузећем
Пеоније знатно су ојачали своје позиције према Македонији. Међу-
тим, од 168. године пре Христа, након Персејевог пораза, а поготово
од 148. године, када је Македонија изгубила независност и потпала
под римску власт, Дарданци, лишени сталних пљачкашких прихода
на рачун јужног суседа, улазе у конфронтацију са Римом. Освајање
Дарданије и њено присаједињење римској држави није извршено у
једном даху, већ се радило о дужем процесу, уз неколико ратних су-
коба и, чак, уз одређена оклевања. Први додири Дарданаца са рим-
ском војском везују се за почетак I века пре Христа, али све до похода
Скрибонија Куриона (bellum Dardanicum), од 75. до 73. године, Дар-
данија није осетила моћ римске освајачке силе. На челу огромне војс-
ке, од прибижно 30.000 хиљада људи, Курион је прегазио Дарданију
уздуж и попреко, поставши први римски војсковођа који је досегао
обале Дунава.10 Изразито сурово је скршио отпор најмоћнијег народа
у унутрашњости Балкана, али ова победа није представљала и при-
пајање Дарданије римској држави. Када се то заиста догодило, не зна
се поуздано. Занимљив је и Цезаров податак да је Помпеј, 48. године
пре Христа, у своје коњанике регрутовао Дарданце и Бесе, и то силом
или пријатељским односима.11 На основу тог извештаја није потпуно
јасно какав статус је имала дарданска коњица. Извесно је да су Дар-
данци били обавезни да дају своје војне контингенте, а у доба грађан-
ског рата вероватно су били најамници или савезници Помпеја.
Не зна се много ни о ратним операцијама Марка Антонија
против Дарданаца, али сама чињеница да је такав поход предузет на-
води на закључак да Дарданија још увек није била потпуно покорена.
Ратовања Марка Краса у трибалским земљама и у Мезији, 29. и 28.
године, захватила су и Дарданце.12 Говорећи о узроцима похода Мар-
ка Краса на Дачане и Бастарне 29. године, Дион каже: ... Бастарни,
прешавши тада преко Дунава, освојише Мезију преко пута њихове
земље, а затим и Трибале који су њени суседи и Дарданце који су
живели у земљи ових (Трибала). Све дотле док су то чинили, нису
имали никаква посла са Римљанима, али када пређоше планину Хем
...13 Податак о Дарданцима који су живели у земљи Трибала може да
се односи само на област око Јужне Мораве и доњег тока Нишаве, што
значи да је та територија до Красовог похода остала изван непосред-
ног интереса Римљана. После овог похода нема никаквих извештаја о
Дарданцима, нити о римским нападима на њих. Сасвим је вероватно
да су независност изгубили 28. године пре Христа. Коначно покора-
вање Дарданаца од стране Рима везује се, дакле, за почетак Августове
владавине, а административно присаједињење Царству . за форми-
рање провинције Мезије, 15. године пре Христа.14 Поделом Мезије у
време Домицијана, територија Дарданије улази у састав новоформи-
ране провинције Горње Мезије.
Остаје, међутим, готово непознато када су римске легије пре-
мештене из Македоније у Дарданију.15 Може се претпоставити да
сталних војних постаја у овој области није било барем до 16. године
пре Христа, тј. до последњег напада Скордиска на Македонију, када је
у Дарданији изостао организовани отпор.16 Пребацивање легија мог-
ло је бити у вези са гушењем побуне Трачана, 11. године пре Христа,
а сигурно је извршено пре Далматско-панонског устанка, 6.9. годи-
не после Христа, на чијем је почетку Цецина Север пружио помоћ
опкољеним Римљанима у Сирмијуму.17 Постоје различита мишљења
о местима где су били стационирани први римски војни логори, ле-
гија IV Скитске (IV Scythica) и V Македонске (V Macedonica), на под-
ручју провинције Мезије.18 Вероватно су се налазили на стратешки
важним тачкама, какве су биле Наисус или Скупи, одакле су се могли
контролисати покорени народи: Дарданци, Мези и Скордисци. Први
војнички натписи из Горње Мезије, осим оних са лимеса, датовани
су, међутим, у време развијене епохе Флавијеваца и потичу из разних
насеља која су повезивала Наисус са дунавским басеном (Timacum
Minus, Aquae, Taliata).19
ПОЛОЖАЈ И ОРГАНИЗАЦИЈА ДАРДАНИЈЕ
У ОКВИРУ ГОРЊЕ МЕЗИЈЕ
Провинција Горња Мезија (Moesia Superior), у чијем саставу
се налазила и Дарданијa, постојала је сразмерно кратко време (од 86.
до 272. године) у односу на друге провинције Царства. Имала је спе-
цифичну историју и посебну војну и административну организацију.
Прилике у овој провинцији умногоме су зависиле од њене етничке
сложености, географске позиције дуж главног пута који је повезивао
Италију са истоком, затим од разноврсног рељефа и специфичног ге-
ографског облика (од Дунава далеко ка југу), али поглавито од њеног
богатства разноврсним рудама.
Према белешкама римског правника Сатурнина, из II века по-
сле Христа, Горња Мезија је сматрана земљом богатом рудама.20 Ако
се изузму легијске и муниципалне територије, као и приватни поседи,
територија Горње Мезије била је подељена на четири главне једини-
це, које су носиле имена локалних племена: Дарданаца (Dardani), на
југу,21 и Трикорњана (Tricornenses), Пикенза (Picenses) и Меза (Moesi),
на северу.22 У сваком од ова четири ентитета, области богате рудом
припадале су царској благајни, односно фиску (Þ scus), а преостале су
биле у овиру племенских насеобина (civitates peregrinae). Чињеница
да су племенске насеобине и рудници носили исте називе објашњава
се тиме што су фискални поседи названи по племенским заједницама
од којих су својевремено одузети. С друге стране, припадници пле-
менских заједница били су у радној обавези према царским поседи-
ма, поготово према рудницима. Јединство перегрине и фискалне ор-
ганизације осигуравала је војна управа. Потребно је назначити улогу
војске у служби рудника (res metallica), која је била двојака. Војска је,
пре свега, штитила руднике, али је учествовала и у производњи руде
и административним пословима. Заштита рудника била је неопходна
услед појачане несигурности самих рудокопа, али и путева којима су
превожени драгоцени товари, посебно након 250. године. За подручје
Дарданије везују се две кохорте: I Aurelia Dardanorum, са седиштем у
Наисусу, и II Aurelia Dardanorum, смештена у Тимакум Минусу.
Подела фискалних домена, укључујући и руднике, у Горњој
Мезији се поклапала са организацијом војске, порторија и перегри-
них civitates у II и раном III веку, све до великих потреса у Царству
између 250. и 300. године. Рудничким простором (tractus), каква је
била Дарданија, руководио је procurator metallorum. Царски рудни-
ци у овој области припадали су фиску, а њима је посредно управљао
comes metallorum per Illyricum који је, судећи по подацима из списа
Notitia Dignitatum,23 био под comes sacrarum largitionum.
Администрација фискалних територија захтевала је одређе-
ни облик централизације, који се односио и на portorium.24 Стога је
Дарданија могла представљати ентитет у административном смислу,
али не и посебну провинцију у епохи Принципата. Посебна врста ад-
министративног средишта налазила се у Улпијани,25 а у Дарданији
је постојало више мањих центара обједињених у неколико области
(civitates Dardanicae).26 Постојало је најмање шест мањих дистрикта
уско повезаних локалним економским интересима фиска, пре свега
са рудницима који чине комплекс Metalli Dardanici. Њихови цен-
три су се налазили у Сочаници (Municipium Dardanorum), Улпијани
(Ulpiana), у близини села Лопате (Lamud(um)?), у Коњуху (Vizi(anum)?)
или у Кратову (Kratiskara?),27 затим у Ремесијани (Remesiana) и Рав-
ни (Timacum Minus?).28 Руководећи се геолошким карактеристикама
терена и подацима о vici metallorum, топонимима Ad Fines, односно
о царинским станицама зависним од рудничке територије, дардан-
ски рудници (Metalla Dardaniae) могу се груписати у пет дистрикта:
ибарски (Муниципијум Дарданорум), јањевски (Улпијана), куманов-
ски (Ламудум),29 ремесијански (Ремесијана) и равански (Тимакум
Минус). Административни положај шестог дистрикта, односно обла-
сти која обухвата потез источни Копаоник . Куршумлија . Велики
Јастребац . Леце, за сада није довољно јасан.30
Дарданија је заузимала јужне делове провинције Горње Ме-
зије. На западу је донекле била оивичена данашњом линијом Ђако-
вица . Пећ . Нови Пазар . Ивањица . Чачак, која је вероватно била
и граница провинције. На југозападу се простирала до тромеђе Горње
Мезије, Далмације и Македоније, где су се изгледа додиривале маке-
донске, дарданске и илирске области у предримско доба. По Птоле-
меју, тромеђу је чинила планина Скард, која се поистовећује са дана-
шњим масивом Шаре, са Корабом и другим висовима у правцу Дебра
и Кичева. Јужна дарданска међа изгледа је пратила границу између
провинција Горње Мезије и Македоније, која је уједно била и грани-
ца грчке и латинске језичке сфере. То су области од Шар планине и
даље, границом Горње Мезије до Билазоре, античког града северно
од данашњег Велеса. На истоку, границе Дарданије треба тражити
источно од потеза Куманово . Врање . Бела Паланка, до околине
античке Ремесијане на Нишави, где се завршавало латинско говор-
но подручје у римско доба. За разлику од својих предримских суседа,
Дарданци су сачували аутохтону традицију и остали су нехеленизова-
ни до римских освајања, када су прихватили латински језик. Северну
границу Дарданије веома је тешко установити, али се вероватно на-
лазила код Западне Мораве и границе територије античког Наисуса,
источно од Велике Мораве.31 У прилог томе говори и Птолемејев по-
датак да је Наисус један од четири града Дарданије, као и епиграфски
споменик из доба раног Царства, пронађен у Риму, са текстом Naisso
Dardaniae.32 За утврђивање границе територије Наисуса на северу
значајно је и то да је Марко Аурелије, у време маркоманских ратова,
образовао II кохорту Дарданаца (cohors II Aurelia Dardanorum), чије
је средиште било у овом граду. Према епиграфским сведочанствима,
та кохорта је боравила и у утврђењима Praesidium Pompei (Рутевац
код Алексинца)33 и Timacum Minus.34
Неколико занимљивих података показује да се Дарданија мо-
гла простирати и северније од Западне Мораве и области Наисуса.
Плиније наводи да реке Margus (Морава), Timachus (Тимок) и злато-
носни Pingus (Пек) теку из Дарданије,35 а један епиграфски споменик
са поменом Dea Dardania нађен је северније, односно у месту Каме-
ница, између Крагујевца и Горњег Милановца.36
НАСТАНАК ГРАДОВА И КОМУНИКАЦИЈА У ДАРДАНИЈИ
Успостављањем власти у освојеним областима, Римљани су
их, плански и опрезно, укључили у привредни систем Царства. У то
време дарданско друштво је било веома раслојено, и то на земљопо-
седничку аристократију, независне или полузависне сељаке и сточа-
ре, рударе, трговце и занатлије. Веома ретка градска насеља била су
седишта локалне аристократије, трговаца и занатлија. Подизана су
на узвишењима и опасивана земљаним бедемима, па су служила и
као прибежишта (refugia) становницима околних села током ратних
сукоба.37 О старости насеља сведочи и сачувана топонимија римске
Дарданије. Осим посведочених грчких и латинских топонима, код
највећег броја насеља корен имена води порекло од предримских
становника Дарданије. Од истока према западу, веома раширену то-
понимију трачког порекла постепено замењују дардански и илирски
називи. Неки римски градови, као што су Наисус и Скупи, у имену
чувају и келтске корене.38
Постепеном романизацијом, односно планским насељавањем
римских грађана у поједине области Дарданије, формирају се градски
центри са ограниченом самоуправом, нпр. колонија Скупи, на самом
југу. Веома рана романизација дарданских области проистекла је, пре
свега, из повећаних потреба Римске империје за рудама, као што су
сребро, злато, цинк, бакар и олово, да би се одржала монетарна ста-
билност. Области богате рудом, тј. обронци Старе планине, Сврљиш-
ких планина и Копаоника, организоване су у рудничке регионе и
царске домене. Тада настају центри попут Муниципијума Дарданору-
ма, на ушћу Сочаничке реке у Ибар, и Улпијане, надомак Грачанице.
Развитак насеља условљавала су и друга природна богатства: плодне
долине река Нишаве и Мораве, и обиље термалних извора погодних
за бањска лечилишта (Нишка Бања, Медијана, Куршумлијска Бања).
Ипак, највећи број насеља настао је дуж магистралних и локалних
путева.
Комуникације које бележе антички итинерари настале су вео-
ма рано, можда још у првим деценијама I века после Христа. Римске
цесте вероватно су пратиле трасе ранијих, предримских путева, па је
остварен континуитет после освајања дарданских области.39 Рана кон-
солидација путне мреже објашњава се њеним великим стратегијским
значајем. Настарији римски путеви повезивали су област Стоба са
Скупима на југу Дарданије, потом са Моравском долином и, даље ка
северу, са Дунавом. Тим цестама су пролазиле многе легије у доба уч-
вршћивања римске власти у централнобалканским областима, као и у
време успостављања границе Царства на обалама Дунава. О старости
друмова у Дарданији сведочи и одсуство имена неких важних градова
у итинерарима, као што су Муниципијум Дарданорум и Улпијана у
западној Дарданији, који су, као привредна средишта, настали након
изградње главних саобраћајница. Наиме, када је Дарданија инкорпо-
рирана у Царство дошло је до убрзаног развоја разних привредних
делатности, пре свега до замашне експлоатације минералних сиро-
вина. Надомак већ познатих или тек основаних рударских области
настали су нови градски центри, па су комуникације, почетком I
века правасходно војног карактера, током II и III века стекле велики
економски значај. Како су поједини региони са великим природним
богатствима често били удаљени од главних саобраћајница, убрзо је
изграђена читава мрежа локалних путева којима су превожене руде
и друге сировине.
Иако су друмови у антици редовно одржавани, може се пре-
тпоставити да су веома тешки терети транспортовани и на други, је-
фтинији начин. Треба имати у виду и могућности речног транспорта,
посебно стога што су у античка времена, услед влажније климе и гу-
стих шума, многе, па и мање реке биле пловне. Реком Дрим, према
Страбону, пловидба је била могућа од ушћа узводно до Дарданије,40
као и појединим деловима Нишаве, према натпису једног регрута
речне флоте легије VII Клаудије (VII Claudia) из Наисуса.41 Роба се
лако могла превозити водом до најближих морских лука, где је пре-
товаривана на веће бродове и разношена у удаљене крајеве Царства.
То потврђује и налаз оловних ингота из Цезареје, у Израелу. Наиме,
1993. године, током археолошких истраживања остатака римске трго-
вачке лађе која се насукала надомак луке, откривене су оловне полуге
од којих две још увек чувају отиснуте натписе. Један натпис указује
на датум између 83. године после Христа, када је Домицијан стекао
назив Germanicus, после војних победа у Германији, и 93. године, тј.
последње године његове владавине. За нас је занимљив други натпис,
који гласи met(alli) dard(anici) и сведочи о пореклу драгоценог това-
ра. Ради се, дакле, о рудницима у Дарданији.42

РИМСКИ ПУТЕВИ
Разграната _______мрежа римских путева захтевала је систематско
планирање и одржавање. Иако нису постојали стандарди у начину
грађења римских саобраћајница, обиље драгоцених података пру-
жају профили сачуваних делова траса, а значајне информације до-
бијене су и површинском анализом.
Административна документација геометра Сикула Флака
(Siculus Flaccus), из I века после Христа, показује да су Римљани кла-
сификовали путеве по важности.43 Главни правци називали су се viae
publicae и за њихову изградњу била је задужена држава. Друмови од
секундарне важности били су viae militares, грађени о трошку војске,
а касније су и они постали јавни. Затим следе локални (viae vicinales),
као и приватни путеви (viae privatae), изграђивани и одржавани од
стране власника.
Римски путеви су се састојали од два дела различитог састава,
тј. од основе и површинског сегмента. Њихова структура зависила је
пре свега од поднебља, односно од доступних материјала и од чврсти-
не тла. Чак и на истим деоницама постоје знатне разлике, а честе по-
правке појединих делова донекле компликују анализу њихове струк-
туре.44
У римско доба није постојала типична конструкција пута,
али су неке опште особине биле заједничке за све путеве. Трасира-
ни су праволинијски, мада строго поштовање такве путање није увек
било могуће. Понекад је пут пратио гребен или долину реке, али није
кривудао лагано, као модерне цесте. Уместо тога, пут је постављан у
кратким правилним деоницама, које су нагло мењале правац у завис-
ности од терена. Разлог томе није лежао у немогућности Римљана да
конструишу кривине, већ је било једноставније да се пут тако трасира
помоћу ондашњих геодетских техника.45
СТРУКТУРА
Ширина пута одређивана је копањем два паралелна јарка, а
затим је простор између њих пражњен све до чврсте подлоге, тј. здра-
вице. Потом су формирани насипи различитих дебљина, који су омо-
гућавали ваљану дренажу коловоза. Такав систем дренаже био је од
пресудне важности за одржавање компактности и чврстине пута, ма
каква била структура тла. Те насипе испод коловоза Римљани су на-
зивали термином агер (agger).
Агери су се разлико-
вали према ширини и виси-
ни. Понекад се радило само о
земљаном насипу, а на неким
местима пажљиво су изграђе-
ни од слојева камења и другог
материјала. Агер је најчешће
био у облику малог гребена, а
на већини главних путева мо-
гао је имати дебљину од 1.20
до 1.50 m и ширину од 13.5 до
15 m. Код мање важних цеста
није било агера и пут је био
постављан директно на из-
равнато тло.46 Агер је представљао основу пута и састојао се од четири
слоја, који су се редом низали преко здравице: statum, rudus, nucleus
и summum dorsum (сл. 1).
Основи слој, статум (statum), дебљине 30.60 cm, био је на-
чињен од уломака и више редова посебно сложеног плочастог и об-
лог камена, добро заливеног малтером. У неким случајевима састојао
се само од више слојева добро набијене глине.47
Сви материјали потицали су из околине, али уколико није
било погодног камена, доношен је и издалека. Постоје и тврдње да
је материјал за агере обично добављан из канала крај пута. У брдо-
витим областима често су постојала погодна лежишта камена, па су
стога дуж друмова настајали бројни каменоломи. Ослањање на при-
родна богатства околног терена један је од разлога за различитост
структуре римских путева уопште.
Након извођења чврсте основе пута, приступало се поста-
вљању два средња слоја, рудуса (rudus) и нуклеуса (nucleus). Рудус,
дебљине од 25 cm, често је имао изглед бетона сачињеног од редо-
ва добро набијеног шљунка, ломљеног камена, каткад и фрагмената
опеке. Нуклеус, дебљине 30.50 cm, је фини римски бетон од слојева
песка и кречног малтера. Познато је да се нуклеус понекад састојао
само од финог песка.
Средњи слој био је увек пажљиво грађен од финијих и до-
бро обрађених материјала. Код сачуваних сегмената римских путева
уочава се да је насипање изнад статума чињено у више узастопних
слојева, који се у попречном пресеку виде као слојеви шљунка и дру-
гог материјала.48
Површински стратум, односно коловоз (summum dorsum),
разликовао се од пута до пута и често је био ограничен каменим
ивичњацима са обе стране. Застиран је шљунком, мада римски путе-
ви нису увек били покривани, поготово на тежим деоницама. Мали
комади кремена или ломљеног камена неке друге врсте такође су
коришћени за израду коловоза, а употребљаване су и камене плоче
(дебљине 20.30 cm), али тек од почетка II века пре Христа. Шупљи-
не између плоча попуњаване су шљунком. Ливије прецизно наводи
да су још 174. године пре Христа градске саобраћајнице морале бити
покривене завршним слојем, али су у сеоским насељима једноставно
засипане само песком или ситним каменом.49
У областима са развијеном металургијом гвожђа путеви су
били покривани гвозденим опиљцима, који су се често, услед рђања,
претварали у масу налик бетону. На неким путевима коришћене су
гвоздене плоче као спојнице или као завршни слој. Постојали су и
друмови који су били покривани неком врстом тврдог бетона, саста-
вљеног од шљунка повезаног малтером. Приликом истраживања са-
чуваних делова друмова поплочаних каменом, ова врста везива није
потврђена и вероватно је уклањана приликом потоњих радова на ко-
ловозу.50
Постоје изразите разлике у погледу дебљине површинског
слоја римских путева. На неким деоницама она износи само 5.8 cm,
а на другим местима достиже 30.60 cm. Наведени подаци односе се
на средишњи сегмент финалног слоја јер је, по правилу, на странама
коловоза тањи неколико центиметара. Површина пута благо се на-
гињала ка странама, које су биле ниже и по тридесетак центиметара
на путевима укупне ширине 4.5 m. У појединим случајевима, истра-
живањима и мерењима забележена је дебљина површинског слоја
већа од једног метра, што се приписује накнадним преправкама или
попуњавању удубљења на траси како би се задржао исти ниво пута,
посебно код приступа мостовима.51
Састав једног дела Вија Фламиније (Via Flaminia) открива
нам компактан слој глине и камена на дну, дебео 20 cm, постављен
на претходно изравнато тло. Изнад њега налази се још један слој,
дебео 20 cm, сачињен од каменчића помешаних са глином, а изнад
свих наведених структура је плочник од камена. На Вија Апији (Via
Appia), надомак места Итри површински слој је направљен од песка
и прекривен је издробљеним кречњаком у који су усађене плоче од
лаве, димензија 25.40 cm. Треба указати и на сегмент Вија Аурелије
(Via Aurelia) крај данашњег насеља Ћивитавекија, где је основни слој
изграђен од сабијеног бигра, дебљине 40 cm. Изнад њега налазио се
слој шљунка и камена исте
дебљине, покривен плоча-
ма од лаве.52 Овај податак
указује на три издиферен-
цирана слоја и потврђује
употребу различитих ма-
теријала у зависности од
расположивих ресурса у
најближој околини. Зани-
мљива је и појава посебних
улегнућа у виду бразди на
коловозу (сл. 2). Док су на неким друмовима она настала као трагови
точкова, постоје и цесте на којима су прављена са одређеном наме-
ном. Обично оштрих ивица, обликованих врховима шиљака и чекића,
дубине 6.30 cm, улегнућа на површини пута изгледа су служила за
олакшавање пролаза теретних кола, посебно на тешким деоницама.53
Трагови на коловозу не упућују увек на осовинско растојање између
точкова код теретних кола, мада могу указати на стандарде за његово
одређивање. Иако је према грубим проценама размак између точкова
износио 1.3 m, честа одступања показују да прецизна правила нису
била успостављена.54 Изгледа извесније да је точак на спољној стра-
ни пута услед нагиба био нижи, па је морао да подноси већи терет,
остављајући при том дубљи отисак на површини.55 Занимљиво је и
мишљење да су удубљења на коловозу прављена како би се избегло
проклизавање коња.56
У Августовим декретима се уочава да се ширина путева знатно
разликовала, у зависности од њихове функције, важности и приро-
де тла, мада није било званичних критеријума за њено одређивање.
Најшири путеви (decumani maximi) били су широки највише 12 m, а
споредни путеви често само 2.5 m. Ипак, услед честе употребе, ши-
рина вициналних друмова каткад је била знатно већа, и до 6 метара,
како би возила могла да се мимоилазе, мада су се сви римски путеви
сужавали на особито тешким деоницама.57 Неки планински путеви
били су, међутим, толико уски (широки мање од 3 m) и под таквим
нагибом да су за пренос терета, уместо кола, могле бити коришћене
само животиње. Општи принцип је био да што је пут био шири, већа
му је била и важност.
Ширина путева у градовима такође је била разнолика, иако
су постојали одређени стандарди. У Помпејима, на пример, главне
цесте су имале готово једнаку ширину коловоза (4 m), а размак од
зида до зида објеката износио је 8 m. Улице споредне важности и со-
каци понекад су били широки само 2 m. Ширина улица била је ус-
ловљена и околним грађевинама и евентуалним постојањем портика
изнад плочника (сл. 3).58
КАНАЛИ КРАЈ ПУТЕВА
Поред римских друмова налазили су се различити канали,
који су служили у разне сврхе. Први тип канала чине јаме засуте ка-
меном, помоћу којих не само што је дренирана вода са површине пута
већ је обезбеђиван шљунак и други грађевински материјал за покри-
вање пута у току градње. Такви канали могу се срести чак и на град-
ским подручјима.
Друга врста канала су једноставни појасеви земљишта у обли-
ку трака, где су сађење растиња и зидање били забрањени. Ти бриса-
ни простори могли су да служе за испашу, а у неким областима имали
су и одбрамбену улогу у спречавању друмских заседа. Постојали су и
мањи канали, који су означавали зону пута. Каткад су били унеколико
удаљени од пута, са обе стране, па се агер налазио на централној пози-
цији. На тај начин зона пута била је троструко већа од ширине самог
насипа, односно лежишта на коме се друм налазио. Такви канали су
били плитки и веома мале ширине, обично од 0.60 до 1.20 m. Њихов
положај и облик јасно показују да нису служили у дренажне сврхе.59
Неки путеви, особито преко планинских превоја и у завис-
ности од рељефа, били су нижи од околног терена. Када је то било
могуће, посебним укопаним путевима повезиване су војне постаје и
омогућаван је безбедан пролаз трупа и логистичке подршке.60
САВЛАДАВАЊЕ ПРЕПРЕКА И ТЕСНАЦА
Особито је занимљив поступак којим су Римљани, приликом
изградње путева, савладавали нестабилан или мочваран терен. На
влажном земљишту путеви су прављени на уздигнутим дрвеним кон-
струкцијама од прагова и облица, уместо на насипима, како је било
уобичајено.61 На стрмом терену, где су трасе углавном заобилазиле
природне баријере, примењивано је другачије техничко решење. С
обзиром да је праћен директан правац, неке препреке, попут долина
са окомитим странама, нису могле да се избегну. Да би пут прошао
кроз такве пределе, траса се страном долине пружала у виду серпен-
тина, а праволинијски тек када је препрека коначно превазиђена.62
Код планинских путева Римљани нису морали да воде рачуна
о благом нагибу. Узвишица просечне висине није обавезно значила
дa се морао просецати тунел. Конструктори су се трудили да користе
најједноставније и најекономичније методе како би пут што мање од-
ступао од праве линије. Основни поступак савладавања баријера, мада
не и најједноставнији, био је усецање у стену. Такви друмови су се по
правилу налазили у планинским областима или на стрмим обалама.
За превазилажење стеновитих и планинских предела, просецању ту-
нела се прибегавало само када није било другачијег решења. Познат
је, на пример, тунел Фурбо на Вија Фламинији, дужине 38 m.63
Изградњу путева кроз теснаце најбоље илуструје друм у Ђер-
дапској клисури, завршен у освит римских похода против суседне
Дакије. Поједине деонице тог пута настале су већ у последњој четвр-
тини I века после Христа, упоредо са организовањем сталних логора
и стационирањем прве војне посаде на лимесу. И други радови преду-
зимани у то време добрим делом се односе на трасирање сувоземног
пута, као и на побољшавање услова за пловидбу Дунавом. С обзиром
да су дунавске катаракте, брзаци и вирови ометали, а понегде и оне-
могућавали речни саобраћај, бродови су у античко доба, а и знатно
касније, кроз Ђердап пловили тако што су били вучени конопцима са
обале. Стога се сувоземни пут стриктно држао обале, чак и на мести-
ма где се стене окомито спуштају у корито реке.
Остаци римског пута у Горњој клисури Ђердапа, који су се до
изградње хидроцентрале и вештачког језера добро распознавали,
илуструју различите технике градње. На најдужем делу, као елемен-
ти конструкције очувани су жлебови (лежишта) за греде квадратног
пресека (20 x 20 cm), уклесани у стену попречно у односу на правац
пута. Констатоване су и рупе за подупираче (50 x 50 cm), дубоке око
70 cm, уклесане у стеновити профил обале, око два метра испод нивоа
пута. Жлебови и рупе у профилу служили су за учвршћивање кон-
зола, односно за проширење пута изнад реке. Понегде, на пример у
близини Лепенске стене, литице су лучно удубљене да би се постигло
проширење пута и очувала иста ширина трасе. Жлебови ширине 20
cm, постављени попреко и делом укопани у профил пута, омогућава-
ли су и извесно проширење изнад воде (сл. 4).
О датумима предузимања послова на изградњи и поправкама
пута кроз Ђердап обавештавају натписи, односно табле изнад њега.
Настарије су две Тиберијеве табле, из 33/34. године после Христа, на
којима су забележени називи двеју легија које су учествовале у из-
градњи пута: IV Скитска (legio IIII Scythica) и V Македонска (legio V
Macedonica). Те војне јединице посведочене су и деценију касније,
на Клаудијевој табули (Госпођин вир), из 46. године после Христа,
на којој је прецизирано да је пут изграђен montibus excisis factisque
anconibus, тј. пошто су просечене стене и начињене анконе (конзоле).
Тај израз забележен је и на две Домицијанове табле (Госпођин вир,
Лепенска стена), на којима се наводи да је извршена и поправка пута,
оштећеног због старости и навале Дунава (vetustate et incursu Danuvii
corruptum).
У Доњој клисури Ђердапа конструкција пута је ојачана још
једним редом конзола, постављених у рупе које су плиће и закошене
под углом од 45 степени.
Очевидно је да су служи-
ле за учвршћивање читаве
конструкције пута (сл. 5).
Према чувеном натпису
урезаном у стену, Tabula
Traiana, овај део пута из-
градио је Трајан у оквиру
припрема за рат против
Дачана. На овом сектору
градили су га каменоресци
(lapidarii) легије VII Кла-
удије (VII Claudia), како је
забележено у једном нат-
пису посвећеном Херку-
лу, на стени недалеко од
Трајанове табле.64
МИЉОКАЗИ
Сви важнији римски путеви били су обележени миљоказима
(milliarum или lapis). Прве поуздане податке о миљоказима на ев-
ропском подручју налазимо код Плутарха. Он наводи да је у римској
држави, на подстицај Гаја Граха (154.121), 123. године пре Христа
уведен миљоказ као обавезни сегмент опреме свих јавних путева, од-
носно _______путева за општу употребу, који су коришћени и у војне и у ци-
вилне сврхе.
У време Августа (64.14), тачније 20. године пре Христа, на
римском Форуму постављен је нулти, Златни миљоказ (Milliarium
Aureum). Налазио се на тргу испред Сатурновог храма и био је изли-
вен у бронзи, са позлаћеном куглом на врху. Од њега су полазили сви
путеви Царства и ту су се завршавали. Нажалост, овај миљоказ није
сачуван (сл. 6).
Миљокази постављани покрај путева широм Царства били су
масивни цилиндрични стубови, најчешће од гранита или мермера, а
достизали су висину од 2.4 m и пречник до 50 cm, како би били лако
уочљиви. Осим у поменутој стандардној величини, постојали су и та-
козвани .колос миљокази., висине 3.3 m и пречника 87 cm, на Вија
Емилији (Via Emilia), или висине 2.4 m и пречника од 1 m, на Вија
Саларији (Via Salaria). Познати су и .мали миљокази., висине 1.25 m
и пречника од 30 cm, на Вија Фламинији (Via Flaminia).
Израду, превоз и исписивање миљоказа финансирала је др-
жава. Обично су постављани на раздаљини од једне римске миље
(1000 двоструких корака, millia passum), која у метричком систему
износи приближно 1480 m. На миљока-
зима се налазио велики број драгоцених
података. Пре свега, то су обавештења о
раздаљини између два места на друму, о
удаљености од главног града провинције
или од самог Рима. Са њих су могли да се
сазнају и детаљи о владару, и то у време
Републике, о конзулу или о неком другом
званичнику задуженом за изградњу или
поправку путева, а у царској епохи име
цара и његове титуле. Миљокази су чес-
то садржали и информације о изградњи
деонице и њеним техничким карактерис-
тикама (да ли је пут био поплочан или је
коловоз направљен од шљунка), а каткад
су постављани и у функцији царске про-
паганде (сл. 7).
Због великог броја и важности са-
општења на миљоказима, развијен је по-
себан систем скраћеница, односно шифри, како би на релативно ма-
лом простору били исписани сви значајни подаци. Постоје, међутим,
и изузеци од овог правила, као што је миљоказ из времена Каракале
(216. година после Христа), на коме је сачувано 76 речи исписаних на
натписном пољу.65
Мерење дужине на римским пу-
тевима обављано је помоћу посебних
инструмената, конструисаних специјал-
но у те сврхе, ходометара, које је развио
Витрувије.66 Ходометри су се састојали од
мењачког механизма са једним зубом (А),
који је био причвршћен за точак кола.
Помоћу њега је покретан већи точак (B),
са 399 кратких и једним дугачким зубом
(C). Када дугачки зуб удари у добош са
рупама за каменчиће (D), он би се покре-
нуо и округли каменчић би пао у металну
чинију (Е), што је означавало да су кола
прешла једну римску миљу (сл. 8).
Римске мерне јединице за обележавање дужине:
1 миља (millia) = 1000 корака 1481 m
1 корак (passus) 1.48 m
1 стопа (pes) 0.295 m
1 длан (palma) 0.0739 m
1 унца (uncia) 0.0245 m
1 прст (digitus) 0.01848 m
Ако се имају у виду подаци на њима, миљокази су веома значај-
ни пре свега за изучавање римске историје. Од посебне су важности и
Сл. 8
за упознавање римске путне мреже јер су помоћу њих утврђене трасе
многих римских путева који су девастацијама у потоњим епохама го-
тово нестали. На територији Дарданије откривен је већи број миљо-
каза који сведоче о разгранатој путној мрежи на овоме подручју.67
ИТИНЕРАРИ
Појам итинераријум (itinerarium) потиче од латинске речи iter
(пут) и означава путну карту са описима саобраћајница. Итинерари
бележе насеља (станице) и њихову међусобну удаљеност. Обично се
издвајају две врсте итинерара: itineraria adnotata (itineraria scripta)
и itineraria picta. Прва врста доноси списак имена станица на јавним
путевима и раздаљине између њих, а изворно су могли бити придода-
ти и подаци о коначиштима, царинама и др. Друга врста итинерара је
у форми приказа на картама. Итинерари су коришћени у разне сврхе,
пре свега у војне,68 затим трговачке, путничке и поштанске (cursus
publicus).69 Сасвим посебан итинерар је Itinerarium Gaditanum, који
се према садржају може уврстити у itineraria scripta. Ради се о четири
сребрна пехара у облику миљоказа, са натписима који носе податке о
станицама и њиховој међусобној удаљености на путу од Гада (Гадеса,
Кадиза), у југозападној Хиспанији, до Рима. Откривени су надомак
села Викарело у Етрурији и потичу из првих деценија IV века после
Христа.
За територију Дарданије значајни су: Појтингерова табла
(Tabula Peutingeriana), Итинераријум Хијеросолимитанум (Itinerarium
Hierosolymitanum), Антонинов итинерар (Itinerarium Antonini) и Ра-
венатова космографија (Ravennatis anonymi cosmographia . Anonymi
Ravennatis). Најважнији извор за подручје Дарданије представља
Појтингерова табла.
Појтингерова табла (Tabula Peutingeriana). Под нази-
вом Codex Vindobonensis, у Бечкој националној библиотеци налази
се једина сачувана путна карта, у виду копије из XII века. На њој је
представљен свет освојен снагом римског оружја. Доступна верзија
овог важног документа не садржи крајњи западни сегмент мапе, који
је у оригиналу морао постојати, али који изгледа није прекопиран у
средњем веку. Појтингерова табла вероватно је настала по узору на
Агрипину карту света,70 а пронашао је Конрад Целтес, књижар Мак-
симилијана I, 1507. године. Место налаза није нам, нажалост, познато.
Садашње име указује на наредног власника карте, извесног Конрада
Појтингера (1465.1547), немачког антиквара из Аугсбурга (сл. 9).
Сачувани сегмент Појтингерове табле првобитно је био свитак
од пергамента, дужине 6.74 m и висине од 34 cm, начињен од укупно
12 нашивених делова. Године 1863. мапа је раздвојена на 12 сегмена-
та, како би се сачувао овај драгоцени документ. Обухватала је читав
свет познат Римљанима, од Херкулових стубова на западу до предела
далеко изван граница Империје на истоку, тј. до ушћа реке Ганг.
Изгубљени сегменти Појтингерове табле били су посвећени
Британији, северозападној Африци (Мауританији) и Иберијском
полуострву. Картограф је очигледно имао изражену потребу да гео-
графски прикаже читаву Империју, и то на једном свитку који се лако
могао преносити. Управо због тога, мапа је скројена у линеарном и
хоризонталном облику, па је читаво Царство представљено у сабије-
ној и издуженој форми.
Важно је напоменути да се не ради о прецизној географској
карти, већ о мапи путева. Из тог разлога, све што није било од пре-
судног значаја за путнике описивано је крајње оскудно (мора, пла-
нински предели, шуме, пустиње). Појтингерова табла, дакле, није
географска мапа са јасним пропорцијама у односу на стварну конфи-
гурацију терена и физичке елементе. Радило се о једноставној карти
која је приказивала систем римских саобраћајница, са одмориштима
и значајнијим центрима, без детаљнијих описа географских одлика.
Састављач је желео да путника обавести о мрежи путева, са тачним
раздаљинама у римским миљама између најважнијих станица и дру-
гим корисним информацијама. Текстуално или неким цртежом пред-
стављена су одморишта, мања или већа насеља, бање и коначишта.
Бање су биле посебно значајне уморним путницима и на мапи су оз-
начене четвртастим знацима. Мапом је визуелно покривено више од
200.000 километара путева, при чему су истакнуте кључне тачке па
је, на пример, подручје града Рима и данашње Италије заузимало пет
сегмената (од II до VI).
Када се ближе проучи ова карта, примећује се да су физички
елементи представљени различитим бојама. Земља је обојена жуто,
границе копна и већина записа су црни, црвеном бојом означени су
главни путни правци и cursus publicus, зеленом . мора, језера и реке.
Сивкастожутом и нијансом ружичасте боје приказане су планине, као
и идеограми и вињете који означавају насељена места или раскршћа
са локалним путевима.
Неки елементи везани за палеографску анализу карте указују
на то да су поједини појмови били додавани у различитим периоди-
ма. Јасан пример је приказивање најважнијих градова Царства: Рима,
Антиохије и Константинопоља. Симболи у виду градских бедема из
птичје перспективе указују на измене из средњег века, тј. из XI.XII
или XII.XIII века. Ипак, општи изглед мапе, њен садржај и прецизне
географске одреднице одају порекло из римске епохе. До сада није
постигнута сагласност о датуму настанка копије на основу оригинал-
не римске верзије.
Према Лукијану Босију, Појтингерова карта представља један
itinerarium pictum, који је временом допуњаван у складу са развојем
путне мреже и политичким приликама у Царству. Рачуна се да је
претрпела три главне измене. Прва потиче из доба Августа (у вези са
реконструкцијом cursus publicus), а друга из времена династије Севе-
ра (везана за реорганизацију претходног Августовог поштанског сис-
тема). Трећа измена се везује за период од IV века, када су, у складу
са ширењем хришћанства, уношени нови елементи, све до времена
настанка средњовековне копије која је доспела до нас.71
Итинераријум Хијеросолимитанум (Itinerarium
Hierosolymitanum). Познат је и под називом Itinerarium
Burdigalense и то је најранији итинерар у вези са путовањем хришћан-
ских ходочасника у Свету земљу. Овај пут је предузет 333. године,
када су Флавијус Далмацијус и Домицијус Зенофилус заједно били
конзули. Име аутора није познато, али се претпоставља да је био по-
реклом из данашњег Бордоа у Француској, пошто итинерар одатле
и почиње. Оригиналан латински текст исписан је у једноставној и
сажетој форми, што је карактеристика римских итинерара. Углав-
ном садржи списак станица, са међусобним удаљеностима. Станице
су подељене у неколико категорија: градови, коначишта и места за
промену коња. У овим местима путник је могао да проведе извесно
време, да се одмори, нахрани или само замени коње и продужи даље.
Пролазећи кроз Медиоланум (Милано) и Сирмијум (Сремска Мит-
ровица), пут је стизао у Константинопољ, а затим, преко Азије, у Па-
лестину и сам Јерусалим. Последњи сегмент итинерара започиње у
Хераклеји на Хелеспонту и поново води до Медиоланума, пролазећи
кроз Рим. Аутор показује извесна историјска и филозофска интере-
совања у ретким коментарима на самом итинерару, а када непознати
ходочасник ступи на тло Свете земље, приметно је да већу пажњу по-
клања јеврејским и хришћанским споменицима. Како путује у време
након владавине Константина Великог, он је и сведок настанка првих
царских базилика у Палестини, а нарочито у самом Јерусалиму, на-
домак Светога гроба и на врху Маслинове горе, затим у Витлејему и
Мамри (Terebintus). Многе хришћанске традиције које се овде први
пут помињу задржале су се до наших дана.72
Антонинов итинерар (Antonini Augusti itineraria
provinciarum et maritimum). Сматра се да је могао да настане још
у време Јулија Цезара, а прерађен је у III или IV веку, када га је не-
познати аутор сачинио у данашњој форми. То се вероватно догоди-
ло у првим годинама владавине Диоклецијана. Документ је подељен
на два дела. Први и најзначајнији сегмент носи назив Itinerarium
provinciarum и односи се на сувоземне путеве кроз провинције, док
други део, под насловом Itinerarium maritimum, сведочи о прекомор-
ским рутама. Итинерар доноси списак значајних станица и њихова
међусобна растојања изражена, као и у другим итинерарима, у рим-
ским миљама.73
Равенатова космографија (Ravennatis anonymi
cosmographia, Anonymi Ravennatis). Настала је око 700. године
после Христа и доноси списак више од 5300 насеља и скоро 300 река.
Мора су приказана са најзначајнијим острвима.74 Неки извори које
помиње непознати аутор итинерара плод су легенди или фикција, и
чини се да се изразито ослањао на податке са Појтингерове табле или
неких сличних докумената.75 За прикупљање информација могла је
да му послужи, на пример, Птолемејева Географија, а аутор помиње
и готске научнике Атханарида, Хелдебалда и Маркомира.76
ПУТЕВИ И НАСЕЉА У ДАРДАНИЈИ
Развој путне мреже на територији Дарданије текао је упоре-
до са римским освајањима. Настанак путева диктирали су, пре све-
га, војни и освајачки, а убрзо потом и привредни (рударство) и тр-
говински разлози. Главне комуникације су забележене у итинерари-
ма (Viminacium.Naissus.Serdica.Constantinopolis; Naissus.Ratiaria;
Naissus.Lissus; Naissus.Scupi), али постоји и значајан број путева
вициналног, тј. локалног карактера.77 На раскршћу магистралних
трансбалканских путева који су пролазили Дарданијом налазио се
град Наисус (Naissus), данашњи Ниш, основан од стране Римљана
после победе над Дарданцима. Назив града потиче из предримских
времена, од аутохтоног становништва на овом подручју, тј. од Дарда-
наца, Трачана или Келта.78
НАИСУС (NАISSUS)
У предримско доба, област Наисуса79 налазила се између дар-
данског и трачког етничког елемента. На том подручју треба рачуна-
ти на присуство још једног народа, Келта, чије порекло и постојбина
нису балкански.
Казивања античких писаца о Келтима, односно Скордисцима,
веома су важна с обзиром на раширено мишљење да су оснивачи На-
исуса били Келти, већ у III веку пре Христа. Такве претпоставке нису,
чини се, довољно поткрепљене археолошким подацима. Пролазак
Келта кроз Дарданију, у време њиховог похода ка Грчкој, није оста-
вио трајније последице, премда се, с обзиром на слабу археолошку
истраженост ових области, такав закључак не може искључити. Архе-
олошки налази из предримског доба (Злокућани код Лесковца, Паси-
пољана, Јелашница, Стол код Бабушнице), који се везују за келтски
латен, не могу се поуздано везати за пролазак или боравак Келта у
овим крајевима. На сличан начин, постојање неких келтских (?) топо-
нима у Понишављу (Remesiana) не може бити доказ за дуже присуство
Келта. Ипак, скорашња археолошка истраживања и бројни налази
керамике са локалитета Кале у Кршевици, недалеко од Бујановца, у
долини Јужне Мораве, указују да су Келти (Скордисци) боравили на
овом простору крајем II и почетком I века.80 Разрешење ове научне
дилеме донеће резултати обимнијих археолошких ископавања.
После римских ратовања и освајања, прве поуздане вести
о догађајима на подручју Наисуса налазимо пред крај I века после
Христа. Каквог су трага у међувремену оставили догађаји у вези са
консолидацијом римске власти у новоосвојеним областима, адми-
нистративно организовање провинције Мезије (вероватно у почетку
Тиберијеве владе, 15. године после Христа), војне прилике и ратови
против Сармата и Дачана на Дунаву, није познато. Као позадинска
база, Наисус је тада имао важну улогу у прикупљању трупа из јужних
крајева, њиховом смештају и снабдевању ратним потребама, премда
се у изворима, сразмерно бројним за овај период, не помиње, а архе-
олошки материјал, изузев неколико раноримских новчића, потпуно
недостаје. Према неким мишљењима, која се базирају на прилично
слабим аргументима, у Наисусу су боравиле легије још у доба Авгус-
та, пре њиховог премештања на Дунав.81 Познато је, наиме, да су IV
скитска и V македонска легијa (legio IV Scythica и legio V Macedonica)
премештене на Дунав 15. године после Христа и да су пре овог да-
тума биле стациониране негде у унутрашњости Балкана, северно
од Македоније, на терену погодном за одбрану јужних провинција.
Услед његовог централног положаја и погодних комуникација, по-
мишљало се да је Наисус могао бити логор у коме су ове јединице
боравиле, а својеврсна потврда за такву претпоставку темељила се на
правцу путева који Дунав, преко Наисуса, везују за Лисус (Љеш), луку
на Јадранском мору. Ти друмови су обилазили неке важне центре у
Дарданији, Скупи и Улпијану, који су постојали у другој половини I
века, из чега произлази да је Наисус могао да буде организован као
војна база пре оснивања поменутих градова.82 Пошто се ради о првим
деценијама I века, када је у Наисусу постојао војни логор, логично је
помишљати на поменуте две легије, али такав закључак нема потврду
у археолошким и епиграфским налазима.
Прецизније податке о почецима историје Наисуса доносе нат-
писи два припадника помоћних одреда, чији су споменици нађени
у граду.83 Из њих сазнајемо да се пред крај I века у Наисусу налазио
логор I кохорте Килићана (cohors I Cilicum), која је ту остала до 134.
године, када је пребачена на Дунав, у логор код Егете (Брза Паланка).
Саопштава се, такође, о присуству ветерана I критске кохорте (cohors
I Cretum) у граду, вероватно седамдестих година I века. Боравак јед-
ног ветерана у ово доба у Наисусу посредно указује на брз развитак
града, с обзиром да је било уобичајено да се војници, после завршет-
ка војничке дужности, повлаче у веће центре провинције у којој су
служили, где им је стављан на располагање земљишни посед. До по-
следње деценије I века Наисус је морао имати већ формирано урбано
језгро поред војничког логора, које је могло пружити погодности за
организовање живота досељеника.
Крајем I века после Христа за Наисус се везује још један до-
гађај из римске историје. У време првих ратова са Дачанима, после
пораза легија Опија Сабина, Домицијан је лично, у пратњи свог пре-
торијанског команданта Фуска, предузео поход на Дачане. У првој
етапи пута, 86. године, цар се извесно време задржао .у једном ме-
зијском граду.,84 можда у Наисусу.85 И један натпис из Нишке тврђа-
ве, у коме се помиње војник прве преторијанске кохорте, може се до-
вести у везу са овим догађајем.86
Постоји и непосредан доказ брзог развитка града у првим
деценијама II века. Код Птолемеја, Наисус се помиње као један од
четири највећа града у Дарданији.87 Од овог периода извори о Наи-
сусу постају бројнији, потпунији, а збивања у граду могу се пратити
без већих прекида. У другој половини II века, у време маркоманских
ратова, Наисус је био средиште за организацију одбране северне
Дарданије.88 Тада је у њему формирана и смештена кохорта I Aurelia
Dardanorum, I кохорта Дарданаца, као територијална милиција.89
Њени припадници регрутовани су од локалног домородачког ста-
новништва, што је допринело романизацији и бржем успону града.
Као и сличне војне јединице са 1000 војника и коњаника, коришће-
на је за патролирање и контролу путева, праћење конвоја натоваре-
них рудама, прикупљање хране. Размештене у рударским областима
Горње Мезије, cohortes Aureliae имале су примарни задатак да обез-
беде транспорт руде главним саобраћајницама, вероватно у правцу
јадранске луке Лисус. Управо је кохорта I Aurelia Dardanorum шти-
тила источни део цесте Naissus.Lissus, а можда и руднике у северној
Дарданији.90
У наредним деценијама, све до средине III века, захваљујући
повољном географском положају на раскрсници путева, Наисус је
постао стециште војника, ветерана и њихових породица, трговаца и
других досељеника, а имао је и солидно војно обезбеђење. У то доба
уочљива је и јача концентрација војника горњомезијских легија IV
Флавије и VII Клаудије (legio IV Flavia и legio VII Claudia), који су
овде оставили многобројне надгробне споменике, као и споменике
посвећене Јупитеру, Јунони и другим римским божанствима.91 Зани-
мљиво је да се исте личности јављају на различитим споменицима,
што говори о њиховом дужем континуираном боравку у граду. Тада
је већ постојала и радионица (fabrica) за израду војне опреме, одакле
су оружјем и војном техником снабдеване јединице распоређене дуж
границе на Дунаву. Известан број војника овде је обучаван за службу
у речној морнарици, како потврђује споменик Луција Касија Канди-
да, регрута речне флоте VII Клаудијеве легије, нађен у Нишкој тврђа-
ви.92 Овај споменик уједно говори и о томе да је на Нишави могао
бити развијен речни саобраћај.
Као municipium, Наисус је потврђен у једном натпису у коме
се помиње извесни Марко Аурелије Посидоније (Marcus Aurelius
Posidonius), декурион муниципијума Наисуса.93 Вероватно су и друга
два члана градског савета (ordo decurionum) са натписа из Наисуса,
Аурелије Виталис и Аурелије Лупус, били декуриони у граду, премда
се Наисус на њиховим споменицима не наводи изричито.94 Ови пода-
ци су веома важни за познавање историје Наисуса, његове структуре
и развоја, с обзиром да се муниципално право додељује само већим
романизованим центрима, и то декретом који обезбеђује одређена
права (самоуправа, територија) од интереса за даљи просперитет гра-
да и његових становника.
Подаци о датуму када је Наисус стекао статус муниципијума,
нажалост, недостају. У римским изворима помиње се час као oppidum
(утврђење), а час као civitas, urbs (град), у грчким изворима увек као
полис, као и други већи центри Горње Мезије, али никада изричи-
то као municipium. Наведени натписи нису хронолошки прецизније
одређени, па се о овом важном датуму може закључивати само по-
средним путем. Значајно је, пре свега, да сва тројица декуриона носе
гентилно име Aurelius, које су могли добити по неколицини царева
из II и III века, тј. по Марку Аурелију, Комоду, Каракали или, чак,
Александру Северу и Клаудију II, при чему је одлучујуће било то који
је од царева имао ближе везе са градом (царева посета, одређене ак-
ције, догађаји у близини). Раширено је мишљење да је Наисус стекао
статус муниципијума под Марком Аурелијем, у време маркоманских
ратова, када је порастао његов војнички значај и када је постао ва-
жна база и средиште за организовање одбране ширег региона.95 Осим
Марка Аурелија, у обзир би могао да дође и Клаудије II, чија је важна
победа над Готима имала снажан одјек у граду и утицај на његову
даљу судбину.
Као terminus post quem муниципалитета Наисуса обично се
узима 169. година, односно датум регрутовања војника легије VII
Claudia. Они су отпуштени из војске 195. године, а њихова имена забе-
лежена су на једном споменику из Виминацијума (Костолац), уз ини-
цијале назива градова из којих су потицали. То су могла бити само
градска насеља (муниципијуми или колоније), која су давала право
завичаја (origo). Међу градовима на тој листи96 није наведен Наисус,
па може да се закључи да у то време (169. године) још није стекао
градски статус. У поменутом списку не јављају се ни неки други гра-
дови у Горњој Мезији: Margum, Singidunum, Ulpiana, Viminacium,
при чему се за последња два поуздано зна да су у то време већ били
муниципијуми. С друге стране, одсуство имена појединих градова као
завичаја војника не значи истовремено да они нису имали градски
статус, будући да регрутовање 169. године није морало да обухвати
све горњомезијске центре. Стога се питање о прецизнијем датуму до-
дељивања градског статуса Наисусу мора оставити отвореним до но-
вих налаза и већег броја података о организацији града.
Треба ипак додати да је процес романизације у већини гра-
дова Горње Мезије започео још под Трајаном, почетком II века, и да
нема разлога због којих је Наисус био по страни од општих кретања у
провинцији. Стога се неки ранији датум стицања муниципалног пра-
ва чини вероватнијим. Ослонац за такву тврдњу могао би се наћи у
присуству већег броја личности са гентилним именом Aelius у Наису-
су и на његовој градској територији, међу којима свакако има и старо-
седелаца. Такво име становници града могли су да добију приликом
проглашавања за римске грађане (заједно са додељивањем муни-
ципалног права граду), у време владавине царева који су га носили
. Хадријана или Антонина Пија (средина II века). Изгледа да је прва
могућност прихватљивија ако се има у виду Хадријанова политика, у
оквиру које су многа насеља дуж Дунава и у унутрашњости провин-
ције стекла статус римских градова. Тада је започео и значајан процес
регрутовања локалног становништва, односно његове потпуне рома-
низације.
Извесно је да је Наисус у другој половини II, а нарочито у пр-
вим деценијама III века достигао висок степен развоја, са бројним
становништвом, јаком привредом и пољопривредом, и да је предста-
вљао значајан војни, економски и политички центар пространог ре-
гиона који му је гравитирао. У том раздобљу историје града поставље-
ни су темељи за развој касноантичког и византијског Наисуса.
Грађевине античког града
Према аналогији са другим градовима у околини, Наисус се
развијао у три фазе. Прву фазу представља предримско домородач-
ко насеље (викус), чији су трагови за сада сразмерно малобројни (Ја-
годин мала, Медијана). Друга фаза је обележена подизањем војног
логора, који се вероватно налазио на месту турске тврђаве на десној
обали Нишаве. Најстарији каструм, у коме је била смештена cohors I
Cilicum, можда није био изграђен од чврстог материјала, а аналогија
са Тимакум Минусом упућује на претпоставку да је прво утврђење од
камена настало формирањем и стационирањем I кохорте Дарданаца
(cohors I Aurelia Dardanorum). Та фортификација била је обнављана
у више наврата, све до касноантичког периода и Јустинијанове епо-
хе. Изгледа да је и на левој страни Нишаве, насупрот војном лого-
ру, постојало мање утврђење. Трећу фазу развоја Наисуса обележио
је настанак цивилног насеља и његово прерастање у антички урбани
центар ширих размера.97
Резултати археолошких истраживања у Нишу веома су скром-
ни. У унутрашњости турске тврђаве откривена је улица са портиком
(IV.VI век), са објектима на обе стране који сведоче о више фаза из-
градњи и преправки. Надомак Београд-капије, у јужном делу тврђа-
ве, испитана је грађевина са хипокаустом (thermae?). Од значајних
уметничких предмета и покретног археолошког материјала, са прос-
тора Наисуса треба поменути бронзану главу цара Константина, ста-
туету Јупитера на престолу, женски торзо од мермера и др. Са спољне
стране тврђаве, у Градском пољу, регистровано је монументално ку-
патило, а поред западног зида откривен је сегмент градског бедема,
изграђен од масивних камених квадера, као и једна грађевина са шест
просторија постављених у два низа. На левој обали Нишаве налази-
ло се неколико грађевина (купатило, зграда са стубовима) из III.IV
века. Утврђени су и трагови моста преко Нишаве, у Јагодин мали,
који је повезивао град са путем према резиденцијалном предграђу .
Медијани.98 Потврђени су и остаци акведукта којим је град снабдеван
водом из Каменичке реке. Некрополе су се простирале на излазима
из града, а најстарија, код Виник капије (II.III век), формирана је
крај цесте која је водила у правцу севера и североистока, према Тима-
кум Мајусу и Рацијарији.99 Позната је и рановизантијска некропола у
Јагодин мали, са које потичу засвођене гробнице са фрескама, као и
четири хришћанске цркве.100
Град у позној антици
Од оснивања средином I века после Христа, Наисус је био вој-
на база, седиште војних заповедника, административно и економско
средиште региона. То је разумљиво ако се има на уму да је град лежао
на раскрсници магистралних трансбалканских путева, који су пове-
зивали Подунавље са Јадранским морем и западноевропске провин-
ције са Малом Азијом. Та чињеница, као и околност да је овде рођен
и васпитаван Константин Велики, који је овај град .величанствено
украсио. (magniÞ ce ornavit),101 допринела је да се Наисус чешће по-
миње у вези са проласком или боравком римских царева. У касноан-
тичким изворима име града интензивно се јавља још од 269. године,
када је Клаудије II овде победио Готе.102 Чак се сматра да је Клаудије,
по овој битки назван Gothicus, однео победу захваљујући добром по-
знавању терена, будући да је пореклом из Дарданије, можда баш из
ових крајева.
Повезаност цара Константина са Наисусом потврђује и Сте-
фан Византинац, који за овај град каже да је царева задужбина, оно
што је он саградио, створио: kt¿sma kaÀ patr¿v Kwnstant¿noy toØ
basilªwv.103 Константинова мајка била је скромног порекла, а отац
Констанције Хлор (Flavius Valerius Constantius Chlorus), утемељивач
династије, потицао је из Илирикума (Аурелије Виктор у животопису
царева бележи: Illyricum patria fuit).104 Извесно је да је Константин
често боравио у свом родном Наисусу. О томе сведочи више едика-
та потписаних у овом граду између 315. и 339. године, како је забе-
лежено у Теодосијевом кодексу.105 Из истог извора сазнајемо и за
боравак његових синова Констанција и Констанса, током јануара и
фебруара 340. године.106 Две деценије касније, из Наисуса, у коме се
дуже задржао (октобар . децембар 361. године), Јулијан Отпадник
шаље посланице римском сенату, Атини и другим грчким градовима,
објашњавајући своју политику и тражећи нове присталице.107 Амијан
Марцелин нас обавештава о Валентинијановој посети Наисусу. То је
вероватно било 364. године (2.13. јун), када су двојица царева, Ва-
ленс и Валентинијан, у овом граду потписали више едиката. Да је На-
исус задржао везу са царском породицом и знатно касније могло би
да се закључи из податка да одавде води порекло и цар Констанције
III (425), супруг Гале Плацидије и отац Валентинијана III.108
Имајући на уму наведене податке, намеће се питање где су
боравили римски цареви приликом задржавања у Наисусу: у посеб-
но саграђеној палати, у резиденцији неког високог чиновника или у
вили која је могла да прими угледне госте. Питање је утолико инте-
ресантније јер се с разлогом може претпоставити да су се у њиховој
пратњи, осим персонала потребног за живот царске породице, нала_______-
зили и службеници надлежни за спровођење царских рескрипата и
других аката који су одавде издавани, како сугеришу писани извори
и натписи. С друге стране, треба имати на уму да је у Наисусу посведо-
чено и стално присуство високих државних чиновника током читавог
IV века.
Према Нотицији Дигнитатум, овде је постојала fabrica војне
опреме, под управом magister ofÞ ciorum-а, а упоредо с њом функ-
ционисала је и ofÞ cina за израду предмета од племенитих метала.109
Сребрни тањири из ове радионице најчешће носе официјелну пору-
ку: 317. године ковани су у част Лицинијевих деценалија (уз натпис
актуалне садржине: Licini avguste semper vincas);110 321.322. године, у
част decennalia suscepta Константинових синова, Криспа и Констан-
тина Млађег. Један тањир искован је поводом тријумфа Констанција
II, вероватно 358. године, а одавде потиче и сребрни тањир из блага
закопаног 351.361. године, са медаљама и новцем (укупно 255 ко-
мада), у Кајзераугсту у Швајцарској. Посебну важност има слитак од
злата из Фелдиоара у Трансилванији, искован 379. године, који осим
жига нишке радионице и представе градске Тихе, има рељефне бисте
тројице царева, вероватно Грацијана, Теодосија I и Валентинијана
II.111
Официјелни и пропагандни карактер натписа на предмети-
ма израђиваним у Наисусу несумњиво указује на царско власништво
ових радионица. Такав закључак поткрепљују и печати чиновника
који су проверавали чистоћу метала (probatores, signatores у служби
comes sacrarum largitionum) и бринули о државној ризници, чија се
имена и титуле налазе на поменутом златном слитку. Иако у Наис-
усу није радила ковница новца, посуде и слици од племенитих ме-
тала, са назначеном тежином, имали су одређену вредност у новцу
и коришћени су за различите исплате, па су израђивани углавном у
местима у којима је цар стално боравио и имао своје службенике (Ни-
комедија, Антиохија, Сирмијум). Административном кругу ofÞ ciales
блиских цару (именованих на годину дана од стране цара или управ-
ника провинције) и надлежних за прикупљање разних врста пореза,
припадао је свакако и Uranius, exactor civitatis Naissatum, чије име је
сачувано на једној мерици (sextarius) из Наисуса.112
Питање је да ли је у Наисусу, с обзиром на ове околнос-
ти, постојала стална резиденција цара . палата, попут оних које су
грађене у престоницама: на западу у Тријеру, Милану и Сирмијуму,
на истоку у Никеји и Никомедији (Диоклецијан), у Константинопољу
(Константин), у Антиохији и Солуну (Галерије). Археолошки остаци
сведоче да су то простране грађевине великих размера, са монумен-
талном фасадом, смештене код градских бедема, на истакнутом месту
у односу на главни прилаз. У њиховој близини био је хиподром, у
коме се цар приказивао масама, и маузолеј, који је истовремено био
династички храм. Палате су грађене уз велике трошкове и остављале
су видљиве последице на организацију околног простора и топогра-
фију градова.113 У њиховим масивним зидовима често има секундарно
употребљеног материјала, старијих камених споменика, делова архи-
тектонских украса, што сведочи о обимности грађевинских подухва-
та.
У самом Наисусу, чија површина није прелазила двадесетак
хектара, грађевине су евидентиране само делимично и до сада нису
идентификовани објекти попут ових палата. У раздобљу које претхо-
ди тетрархији град је већ био густо насељен и подизање таквих грађе-
вина (ако је за њих уопште и било потребе) захтевало би темељну
реконструкцију у најужем градском језгру, у преуском простору огра-
ниченом градским бедемима. Тешко је, међутим, веровати да у гра-
довима у којима је цар чешће боравио нису постојале палате прила-
гођене потребама двора. При том, то нису морале да буду палате као у
престоницама, нити као грађевине у центрима у којима има више ос-
нова за идентификацију појединих објеката са царском палатом, нпр.
у Сирмијуму (palatium;114 поред палате је хиподром, а у граду је функ-
ционисала ковница новца).115 Неке грађевине у Наисусу подигнуте у
IV веку, које се издвајају значајем и размерама, нису нам, нажалост,
познате у целини, па се њиховa наменa не може ближе одредити.
У случају Наисуса, то би могаo да буде, пре свега, комплекс
у близини форума: објекат под сводовима и тробродна базилика са
портиком (сл. 10), поред магистралне саобраћајнице, која по оси
исток . запад улази у средиште града (via decumana).116 То су репре-
зентативне грађевине како по плану и размерама тако и по масивној
градњи, архитектонским украсима (стубови и капители, парапетне
плоче, зидне облоге од разнобојног мермера) и декорацији (подни и
зидни мозаици, фреске). О намени тих објеката, међутим, недовољно
се зна. Судећи по положају уз форум, грађевина под сводовима мож-
да је била део храма посвећеног врховном богу, док намена тробро-
дне грађевине са портиком, која читавом откривеном дужином прати
улицу, може да буде различита.
Боравиште неке важне личности са јавном функцијом могао
је да буде једино објекат са централно постављеном просторијом ок-
тогоналног плана . вестибулом, откривен 1984. године, стотинак ме-
тара северно од форума. Пространи вестибул, лево и десно повезан
са по две просторије, коришћен је и зими. Раскошно је декорисан, са
веома квалитетним подним мозаиком и дубљим нишама изнад пара-
пета. Западни део грађевине (дужине веће од 30 m) остао је, међутим,
неистражен. У питању је простор подељен стубовима на три брода
(можда перистилно двориште ?), у који се улазило са северне стране.
Источни тракт, са вестибулом под куполом, је издвојен, а прилази-
ло му се монументалним степеништем, које је с обе стране украшено
једном дубљом нишом. То је, без сумње, најзначајнији део грађевине,
који је требало да остави снажан утисак на посматрача. Aрхеолошки
материјал, елементи декорације и карактеристике градње овог обје-
кта указују да је свакако подигнут у раздобљу позне антике, када су
у Наисусу боравили цареви и столовале важне личности. Иако није
познат власник ове грађевине (као, уосталом, и већи део њене архи-
тектуре), с обзиром на једноставан просторни план (просторије се
нижу по подужној оси исток . запад, са истакнуто постављеним цен-
тралним октогоном), изгледа да је вестибул служио, пре свега, као
дворана за аудијенције. Бочне просторије могле су да представљају
део официјелног амбијента или приватне одаје.
У археолошкој литератури, као место у коме су боравили ца-
реви приликом посета Наисусу током IV века, наводи се Медијана.
Медиjана (Mediana)
Медијана,117 резиденцијално предграђе (suburbium) старог
Наисуса, била је удаљена од града свега три миље, како то сведо-
чи Амијан Марцелин.118 Смештена je на пространој лесној заравни
покрај реке Нишаве, у подножју брегова који окружују Нишку котли-
ну, и захвата површину од приближно 40 hа. У њеној близини на-
лазе се извори веома лековите радиоактивне, слабо земно-алкалне
воде. Римско насеље је отвореног типа и настало је на самом крају III
или почетком IV века, поред трасе пута који је водио ка истоку, према
Сердици.
У делима средњовековних путописаца, који су пролазили
Царским друмом према Константинопољу почев од XVI века, Ме-
дијана се, нажалост, не помиње. Разлог можда лежи у томе што су
надземни делови грађевина већ страдали, а густа шума је прекрила
њихове остатке.
Први истраживач Медијане био је Феликс Каниц, који се сре-
дином XIX века нашао на подручју античког Наисуса.119 Oн бележи
прецизне податке о грађевинама које је тада откопао, међу којима је
био и објекат октогоналне основе. Пошто је уклонио шут из унутра-
шњости објекта, указао му се мозаички под са украсним пругама лепе
ритмике, рађен од смеђих и белих каменчића.120 Археолошка истра-
живања на подручју Медијане започета су тридесетих година XX
века, а од августа 1961. године до данас предузимају се опсежна сис-
тематска и заштитна ископавања. Утврђено је постојање приближ-
но 80 различитих грађевина, пре свега вила, житница (horrea), али
и објеката посебне намене. До данас је неколицина делимично или
потпуно истражена.
Вила са перистилом заузимала је централно место у Медија-
ни.121 Имала је површину од приближно 6000 квадратних метара, а
укључивала је терме на северозападној и мањи нимфеум на североис-
точној страни. Добро су сачувани подни мозаици, који су прекрива-
ли читав трем перистила и дворану за аудијенције. Мозаици у трему
имају геометријски орнамент, бордура је изведена у виду свастика, а
у унутрашњем простору састоје се од панела са различитим шарама,
орнаментом у виду листова, стилизованих цветова, квадрата, ромбо-
ва, итд. На улазу у дворану за аудијенције налазе се мозаици са фигу-
ралним представама.122 Поред самог улаза приказано је речно божан-
ство у полулежећем положају. Лежерно _______заваљено, божанство на глави
има венац од шиљатог лишћа, а у левој руци држи трску. Окренуто је
према женској стојећој фигури, која му приноси дарове. У супротном
углу је барска птица у трку. Нешто даље од улаза, у кружном медаљо-
ну од белих коцкица, приказана је глава Медузе. Лице јој је обло, уок-
вирено коврџама косе у коју су уплетене змије. Очи су крупне, чело
је широко, са једном наглашеном хоризонталном бором. На глави су
раширена крила. Мозаик у средишњем делу дворане за аудијенције
састоји се широког четвороугаоног поља са геометријским шарама.
Фигурални мозаици, са представама речног божанства и главе Меду-
зе, јасно указују на присуство култа воде.
Централни део нимфеума, на источној страни дворане за
аудијенције виле са перистилом, шестоугаоног је облика, са фонта-
ном у средини. Оловна цев, чији је извод видљив у средини фонтане,
снабдевала је водом овај простор. Око шестоугаоника нижу се мање
просторије. Под нимфеума покривен је мозаицима изузетне лепоте,
са орнаментима у виду врхова таласа, стилизованих цветова лотоса,
плетеница, свастике, стилизованог _______лишћа и геометријских фигура
. квадрата, ромбова, полукругова и др.123
Терме су се налазиле на западној страни дворане за аудијен-
ције.124 Састојале су се од низа просторија, а најзначајније су биле:
свлачионица (apodyterium), вежбаоница (palestra), топло купати-
ло (caldaria), хладно купатило (frigidarium) и просторија за знојење
(sudatorium), поред које је било смештено ложиште (praefurnium).
Топао ваздух одавде је струјао између стубића хипокауста и загревао
је под испод када. Терме нису биле великих димензија и вероватно
су служиле власницима виле, који су долазили директно из својих
одаја.
Да је Медијана заиста била резиденција угледних људи, који
су се ту одмарали и лечили, сведочи и један несвакидашњи налаз.
Приликом археолошких ископавања 1972. године, у једној просто-
рији западно од виле са перистилом пронађене су многобројне статуе
од мермера и порфира, изузетне лепоте. Реч је о скулптурама које су
стилски и хронолошки јединствене, уједначених димензија, од пр-
вокласног материјала. Класицистички стил у коме су рађене мож-
да открива искусног дворског скулптора из Константинове пратње.
Тематски, скулптуре припадају кругу профилактичких божанстава:
Асклепије са Телефом, Хигија, Меркур, глава Сатира.125
Новембра месеца 1980. године, у непосредној близини Ме-
дијане откривен је необично значајан објекат, односно водоторањ
(castellum aquae), којим су решене многе дилеме везане за водосна-
бдевање овог насеља.126 Слични објекти су веома ретки, иако је позна-
то да су се њима, као по правилу, завршавали сви римски акведук-
ти. Посебно изненађује његов веома висок степен очуваности, који је
омогућио да се изврши детаљна реконструкција његових архитектон-
ских, хидрауличких и функционалних карактеристика. Медијански
кастелум за водоснабдевање може да се упореди са широко познатим
и помно анализираним објектима сличне функције, какав је Фућини
код Рима, као и водоторњеви у Помпејима и Ниму. Водоторањ у Ме-
дијани био је веома кратко у употреби. Саграђен је вероватно крајем
III века, како је утврђено на основу нумизматичких налаза (новци Ау-
релијана, Константина и Констанција), а функционисао је до средине
IV века.
Приликом најновијих истраживања у Медијани откривен је
део монтажне ограде од ливене бронзе, изузетне _______лепоте. Сачуване су
три табле у целини и једна у фрагментима. Нађене су и две херме са
бистама Луне и Асклепија (?). Правоугаоне табле украшене су крстас-
тим и зракастим тракама, на чијим су спојевима аплициране шупље
ливене лавље и Медузине главе. Изнад њих је колонада полукружно
засвођених ниша са стубићима. Са унутрашње, грубо обрађене стра-
не, на свакој табли оловом су била фиксирана два шиљка са полу-
месечастим и крстастим орнаментом. Главе божанстава изведене су
сумарно, схематизовано и идеализовано, са назначеним атрибутима:
полумесецом (Луна) и гениталијама (Асклепије?). На доњем делу
херме приказана су стопала у апостолкама.127
***
На простору Наисуса, у античком периоду су се укрштали сле-
дећи путеви које помињу итинерари: Viminacium.Naissus.Serdica.
Constantinopolis; Naissus.Ratiaria; Naissus.Lissus; Naissus.Scupi.
ВИМИНАЦИJУМ.НАИСУС.СЕРДИКА.KОНСТАНТИНОПОЉ
(VIMINACIUM.NAISSUS.SERDICA.CONSTANTINOPOLIS)
Значај овог пута, као најкраће природне везе Европе са оријен-
том, био је познат још од најранијих периода протоисторије. У антич-
ко доба овим правцем се протезала прометна војна и трговачка цеста.
Полазила је из Подунавља, односно из Сингидунума (Singidunum), и
преко Виминацијума (Viminacium) је водила на југ, долином Велике
Мораве до Наисуса. Затим је скретала према истоку, долином Ниша-
ве ка Сердици (Serdica) и Константинопољу (Constantinopolis). Дуж
ове трасе временом су настала многа насеља, о чему сведоче итине-
рари са списковима успутних станица: мансија (mansiones), у којима
се могло преноћити, снабдети храном и другим потребама, мутација
(mutationes), свратишта и мањих одморишта где су могли да се про-
мене коњи и запреге, и градова (civitates).
Овај антички пут дуго је био у употреби. Путописци из XVI
века видели су његове остатке у близини Наисуса, а најпознатији опис
бележи А. Вранчић: Пут је био поплочан каменом осредње величине
а његова ширина износи девет корака. Боље очувани део овога пута
видели смо на излазу из града Ниша, дужине отприлике 140 корака.
На другим местима, час са десне, час са леве стране долазио нам је
у сусрет, појављивао се с времена на време, понегде разрован, по-
негде у блату, покривен жбуњем; на неким местима јасно се види,
другде само наслућује. Дуго времена га путници избегавају; кори-
сте га само пешаци и то у време јаких киша. У путопису из 1553. го-
дине, Г. Бузбек такође помиње римски пут у околини Ниша и наводи:
Наишли смо на речицу коју овдашњи становници називају Нисум
(Nissum, Нишава) ... Видели смо на њеној обали (где су видљиви ос-
таци старог римског пута) мермерни стуб са латинским натпи-
сом, али тако оштећеним да се није могао читати.128 Изгледа да
мермерни стуб представља миљоказ.
Драгоцени су итинерари који у појединим сегментима описују
овај важан друм (Itinerarium Hierosolymitanum, Itinerarium Antonini,
Tabula Peutingeriana, Ravennatis anonymi cosmographia), почев од мес-
та Муниципијум (Municipium), као прве станице изван муниципалне
територије Виминациjумa, у правцу Наисуса.129 Овде их доносимо у
оригиналној верзији:
Tabula Peutingeriana, segm. VI: Municipio X Iovis Pago XII
Idimo XVI Horrea Margi XVII Presidio Dasmini XV Praesidio Pompei
XII Gramrianis XIII Naisso XXIIII Romesiana XXV Turrib(us).
Itinerarium Antonini, 134.135.4: Municipio XXVII Idimo
XVI Horreo Margi XXXIII Pompeis XXIV Naisso XXV Remisiana XVIII
Turribus.
Itinerarium Hierosolymitanum, 565.1.566.8: mansio
Municipio X mutatio Iovis Pago VII mutatio Bao VIIII mansio Idomo
VIIII mut. Ad Octavum VIII mansio Oromago XII mut. Sarmatorum
XI mut. Cametas VIIII mansio Ipompeis XII mut. Rapiana XII civitas
Naisso XII mutatio Redicibus VII mut. Ulmo VIII mansio Romansiana
VIIII mut. Latina VIIII mansio Turribus.
Ravennatis anonymi cosmographia, IV, 7: Pago Orrea
Margi Dasmini Pompegis Crambianis Naison Romessiana Turribus.
У овим итинерарима раздаљине се знатно разликују, посебно
када је реч о делу пута између места Муниципијум (Municipium) и
Идимум (Idimum).130 Констатовано је да код Идимума постоји стара и
нова траса пута, што је можда довело до грешке у мерењима, посеб-
но у итинерарима који нису бележили ново стање. Било како било,
итинерарима се не може потпуно веровати јер су имали и одређене
недостатке.131
Мансио Муниципијум (mansio Municipium), према
Појтингеровој табли налазио се 18 миља (27 km) удаљен од Вимина-
цијума. На платоу Градац потврђени су остаци правоугаоног утврђења
(154 x 56.5 m) из IV века, са четвороугаоним кулама на угловима. От-
кривени су и делови неког објекта и терми. Путна станица могла је
постојати и раније, на овом или на неком другом месту у ближој око-
лини. На основу резултата археолошких истраживања викуса покрај
станице Муниципијум, прва фаза грађевина везује се за почетак II
века (вероватно за време Хадријана), док живот у викусу траје све до
почетка VI века.132
Мутацио Јовис Пагус (mutatio Iovis Pagus),133 како на-
води Појтингерова табла, од Виминацијума је био удаљен 28 миља
(41 km). Остаци овог насеља налазе се надомак Градине на Бусуру.
Каниц бележи да је овде наишао на остатке утврђења квадратне осно-
ве, оријентације север . југ, са страницама дугачким 0.95 m и истуре-
ним кружним кулама на угловима. Помиње и налазе римских опека
и кровних плоча са жигом легије VII Клаудије, као и једног натписа
са текстом у пет редова.134 Недавним рекогносцирањем терена, које су
обавили Г. Милошевић и М. Васић,135 установљено је утврђење чија
оријентација одступа 29 степени према истоку у односу на Каницо-
ва запажања. Последња мерења показују да је северни бедем дуг око
118 m, источни 100.50 m, јужни 115 m, а западни 91 m. Углови су за-
обљени, па се може претпоставити да су постојале кружне куле. Пре-
ма конфигурацији унутрашњег простора фортификације, утврђено је
где су се налазили објекти. Прикупљени фрагменти керамике потичу
из последње четвртине IV века, што значи да је живот на овом месту
трајао и у време Теодосија I. У њивама са источне стране утврђења,
према путу Петровац . Велико Лаоле, појас интензивног шута ука-
зује да се ту можда налазило насеље уз јавни пут. Поменути натпис
нађен је у темељима кастела. Сачуван је до данас, а у њему се помиње
Fl(avius) Dalmatius, p(rae)p(ositus). Име Флавије Далмације било је
давано у част породице Константина I, чији се полубрат такође звао
Флавије Далмације. Обзиром да је Флавије био препозит, а то звање
су имали официри у војсци, али и цивили у државној служби, сматра
се да се ради о praepositus mutationis, па се на овоме месту морала
налазити поштанска станица. Препозити везани за cursus publicus
поменути су у три закона: 334. или 335, 378. и 412. године, па се и нат-
пис широко датује у IV век. У вези са контекстом налаза овог натписа,
закључује се да је Jовис Пагус обновљен током IV века и да је верова-
тно тада први пут изграђена и фортификација. На основу ситуације
у оближњем Идимуму, као terminus post quem за подизање утврђења
предлаже се доба Валентинијана I. Пошто се Jовис Пагус у Равенато-
вој космографији појављује као Pago, изгледа да је био у функцији и
после готске провале. Око њега је било формирано цивилно насеље.
Простор између муниципалних територија Виминациjума (до места
Калиште на југу) и Хореум Маргија (најдаље до Идимума на северу),
коме је припадао и Jовис Пагус, можда је био у саставу пинкеншког
рударског дистрикта (metalla Pincensia), са центром у Пинкуму, који
С. Душанић локализује у долине Пека и Млаве.136 Та област била је
царски домен изузет од власти провинцијског намесника и потчињен
директно цару преко надзорника рудника (procurator metallorum).137
Мутацио Бао (mutatio Bao),138 према Итинераријум Хије-
росолимитануму, био је удаљен 35 миља (52 km) од Виминациjума.
Локализује се између места Репак и Плоче, у близини Ћовдина. На
том простору потврђени су остаци античких грађевина.139
Мансио Идимум (mansio Idimum),140 налазио се 16 миља
(Појтингерова табла) или 17 миља (Итинераријум Хијеросолимита-
нум), односно 24.26 km северно од Хореум Маргиjа. Остаци овог на-
сеља посведочени су надомак села Медвеђа, на реци Ресави. Још 1875.
године, Каниц је на локалитету Бедем, недалеко од гробља, видео и
скицирао остатке римске фортификације са кружним кулама, димен-
зија 110 x 100 m. Tу је пролазио, како је он сматрао, римски пут.141
Нешто јужније открио је остатке цивилног насеља, одакле потичу
бројни налази (саркофаг од пешчара, база стуба, статуета и рељеф
од бронзе). Ј. Драгашевић бележи податке о траговима римског пута
и ситним налазима из Медвеђе.142 Према најновијим истраживањи-
ма, Идимум је био густо прекривен објектима. Поједине грађевине
биле су у функцији коначишта, односно државне поште, а друге су
припадале викусу насталом уз станицу и пут. На основу археолош-
ких истраживања, јасно се издвајају два независна дела. На северној
страни (данас локалитет Бедем) налазила се путна станица, мансио,
а на јужној, на локалитету Попов чаир, развило се насеље типа викус.
Идимум је био агломерација отвореног типа и састојао се од више
објеката различите намене. Велика површина од приближно једног
хектара, на западу омеђена трасом пута, на северу Ресавом, а на ис-
току термама, била је, чини се, довољна за организовање насеља са
разним објектима, као што су стан заповедника, стамбено-економске
зграде, магацини, коњушнице и друге грађевине неопходне путној
станици. Осим зиданих, може се очекивати и известан број објеката
од дрвене грађе, који су служили за смештај послуге, коња, теглеће
стоке, као и за лагеровање хране. Приликом археолошких истражи-
вања потврђени су преторијум, терме, два објекта нејасне намене, ра-
дионица за поправку кола, привредна зграда и, на _______два места, остаци
римског пута.
Авионски снимци локалитета Идимум, документација са
археолошких истраживања и накнадна рекогносцирања потврђују
постојање утврђења ромбоидног облика (унутрашње димензије 72 x
81 m, површина 0.58 ha), типа квадрибургијум. На угловима су биле
куле кружног облика.143
Мутацио Ад Октавум (mutatio Ad Octavum),144 налазио
се, према Итинераријум Хијеросолимитануму, 8 миља (око 12 km)
северно од Хореум Маргија. Смешта се на подручје села Глоговац,145

али га најновија истраживања локализују код места Дражимировац,
где су установљени остаци римске агломерације.146
Хореум Марги (Horreum Margi), од Виминацијума је био
удаљен 56 миља (83 km), према Појтингеровој табли, или 61 миљу (90
km), према Итинераријум Хијеросолимитануму.147 Птолемеј га по-
миње међу градовима у Горњој Мезији.148 Занимљив је и податак да је
Зосимус, свештеник из Хореум Маргиjа, учествовао на сабору у Сер-
дици, 343. године.149 Нотиција Дигнитатум указује пак на постојање
радионице за израду оружја (scutaria Horreomargensis) у овом граду.150
У хроници комеса Марцелина (505) наводи се да се код Хореум Мар-
гија одиграла битка између Сабинијена, магистер милитума (magister
militum) у Илирикуму, и гепидског принца Мунда, Атилиног потом-
ка.151 Тај податак се ипак мора узети са резервом јер се у другим изво-
рима као место на коме се одиграо бој појављује Маргум (Margum).152
Код Хијерокла, Хореум Марги се помиње под називом .Оρθεμάρχος,153
који указује на велику важност овог града у доба позног Царства. У
то време био је погранично место између провинција Мезије При-
ме (Moesia Prima) и Дакије Медитеранее (Dacia Mediterranea), како
бележи и Итинераријум Хијеросолимитанум: Mansio Oromago Þ nis
Myssiae et Asiae (lege: Moesiae et Daciae).154 Према мишљењу А. Јова-
новића, наведени податак можда означава крај територије Дарданије
у њеном најширем опсегу (?).
Град је настао на стратешки погодном месту, на средишту
копнене и речне комуникације између Дунава и Наисуса, па је могао
да служи као логистичка база за снабдевање војске на лимесу. Два
епиграфска податка показују да је можда добио муниципални статус
у време Септимија Севера или Марка Аурелија.155 Остаци античког
града, о којима прве податке бележи Каниц, леже на левој обали Ве-
лике Мораве, близу ушћа Раванице. Приликом археолошких истра-
живања 1962.1964. године откривена је фортификација димензија
400 x 350 m. У унутрашњости утврђења констатовани су остаци жит-
нице (horreum), док се источно од града, изван бедема, налазило ци-
вилно несеље. Некропола се простирала јужно од града, са обе стране
пута према Наисусу. Надомак утврђења нађени су и остаци моста на
Великој Морави, преко кога је прелазио локални пут ка рударским
областима у Шумадији.156 У околини града откривен је велики број
археолошких налаза из римске епохе. Из једне гробнице надомак
Параћина потиче десет рељефних плоча са представама Аполона,
Митре и трачког коњаника.157 На падинама планине Кучај констан-
товани су остаци неколико утврђења, која су контролисала саобраћај
моравском долином. Налазишта на десној обали Велике Мораве по-
казују да је од Хореум Маргија можда полазио још један локални пут,
ка тимочком басену, поред трасе данашњег друма Параћин . Зајечар.
Са подручја града потиче и већи број натписа везаних за војску, од-
носно за легионаре и ветеране легија VII Клаудије и IV Флавије, као и
неколико анепиграфских споменика.158
Мутацио Сармате (mutatio Sarmatae), према Прокопију,
прва станица на територији Наисуса. У списку утврђења са тог под-
ручја, Прокопије је наводи под називом Σάρματες.159 Налазила се 12
миља (око 18 km) јужно од Хореум Маргија, па је положај овог места,
према K. Милеру, био надомак села Горње Видово, а према Каницу, у
близини села Сикирица.160
Президиjум Дазмини (Praesidium Dasmini), 17 миља
(26 km) јужно од Хореум Маргија, надомак данашњег села Брачин.161
Код Прокопија налазимо следећи податак: Δούσμανες, на територији
Наисуса,162 a према латинском називу јасно је да се радило о утврђе-
ном месту. Ту је нађен и један миљоказ (кат. бр. 2).163 Ј. Драгашевић га
идентификује са римским утврђењем чији су остаци констатовани на
узвишењу источно од села Јовановац,164 с чиме су сагласни Јиречек и
Каниц.
Мутацио Камете (mutatio Cametae), према Појтингеровој
табли налазио се 23 миље (34 km) јужно од Хореум Маргија, у дана-
шњем месту Ражањ.165 Ту је откривена мања некропола из IV века, као
и вотивна плочица посвећена Митри.166
Президијум Помпеји (Praesidium Pompei), станица која
следи на овом путу. Епиграфски споменици I кохорте Дарданаца
(cohors I Aurelia Dardanorum) показују да вероватно може да се ло-
цира на територији Наисуса, па самим тим и у област Дарданије.167
Према Појтингеровој табли налазила се 25 миља (37 km), а према
Итинераријум Хијеросолимитануму и Антониновом итинерару 24
миље (35 km) северно од Наисуса. Била је смештена у Алексинач-
кој котлини, у атарима села Рутевац и Ћићина, на подручју званом
Зиндан.168 По Јиречеку и Каницу, Президијум Помпеји треба тражи-
ти код места Бован, надомак Алексинца, где је на римским темељи-
ма подигнута средњовековна тврђава.169 Ово утврђење се, међутим,
налазило у долини реке Моравице, на локалном путу (via vicinalis)
који је од Президијум Помпеја водио ка Тимакум Мајусу и долини
Тимока. Од археолошких налаза из села Рутевац значајни су остаци
римских зидина, акведукта и купатила.170 Одавде потиче и неколико
надгробних натписа.171 Присуство војних формација, попут cohors I
Aurelia Dardanorum, као локалне милиције, било је неопходно у об-
ластима око Наисуса због опасности од разбојника . латрона (latrones
Dardaniae), који су пљачкали караване, трговце и пустошили имања у
околини утврђених станица.172
Грамријане или мутацио Рапијана (Gramrianae или
mutatio Rapiana), последње место на путу у правцу Наисуса нала-
зило се 12 миља (Појтингерова табла) или 13 миља (Итинераријум
Хијеросолимитанум), односно између 18 и 19 km северно од њега. Та-
чна локација насеља није позната. Уколико се има у виду наведена
удаљеност, ради се о околини данашњег места Дражевац, где је још
Каниц утврдио остатке куле стражаре, или пак о оближњем селу Доб-
рујевац, према Ј. Драгашевићу. Сматрајући да је пут на овом сектору
пратио леву обалу Јужне Мораве, Т. Ђорђевић је станицу Грамрија-
не везао за данашње село Тешица, док је Јиречек подржавао тезу по
којој је траса пута на овом подручју беспотребно и необјашњиво скре-
тала ка северу, па је ову станицу лоцирао код места Липовац.173
Мутацио Радицес (mutatio Radices), прва станица кроз
коју је римски пут пролазио од Наисуса у правцу Сердике, узводно
од Медијане. Према Итинераријум Хијеросолимитануму, где је за-
бележена под називом mut. Redicibus, налазила се 12 миља (око 18
km) источно од Наисуса. Локација није сасвим сигурна, па према дис-
танци наведеној у итинерарима ово место треба тражити код дана-
шњег Просека, на уласку у Сићевачку клисуру, или код Јелашнице,
античког насеља на путу који прати долину Јелашничке реке. Каниц
је сматрао да се Мутацио Радицес налазио у клисури Куновице,174 а
Милер175. код места Хан плоче.176
Мутацио Улмус (mutatio Ulmus), станица која потом сле-
ди, према Итинераријум Хијеросолимитануму, лежи 24 миље (око 35
km) источно од Наисуса.177 Треба је тражити на локалитету Медена
стена, надомак места Островица, где су потврђени остаци римских
објеката.178
Ремесијана (Remesiana), према Појтингеровој табли, била
је удаљена 24 миље (36 km) од Наисуса, у правцу Сердике. По Ити-
нераријум Хијеросолимитануму и Антониновом итинерару, то рас-
тојање износи 28 миља (41 km), односно 25 миље (37 km). После уске
Сићевачке клисуре, пут је водио Белопаланачком котлином, где се
налазило античко насеље Ремесијана, данас Бела Паланка. Настало
је у богатом рудоносном окружењу, па су одавде полазила два локал-
на пута . један ка југу, у правцу рударских области Власине и Паута-
лије (Pautalia, данас Ћустендил у Бугарској),179 а други се ка северу,
долином Сврљишког Тимока, спајао са путем Наисус.Рацијарија.180
Почеци античког насеља Ремесијана нису довољно познати.181
Назив Remesiana В. Томашек везује за име келтског племена Реми
(‘$Rºmoi), чије присуство на овом подручју до сада није потврђено.182
С друге стране, Дечев сматра да је овај топоним изведен од трачког
личног имена Remesis или Romesis.183
Статус насеља такође није утврђен и вероватно се мењао током
времена. Изгледа да Ремесијана никада није постала град у правном
смислу речи. Да ли је била мансио, викус на фискалној територији184
или је имала некакав други статус у оквиру муниципалне организа-
ције Наисуса, за сада се не зна поуздано. Први пут се помиње у III
веку (Itinerarium Antonini и Tabula Peutingeriana), и то као станица на
значајној војној саобраћајници која је повезивала Наисус са Серди-
ком.185 У Итинераријум Хиjеросолимитануму, Ремесиjана се наводи
као насеље покрај пута, тј. као мансио.186 Код Прокопија се јавља два
пута: као један од градића обновљених за време Јустинијана, а затим
као центар извесне области (cÝra), у којој је обновљено или поново
изграђено тридесетак кастела.187
Ремесијана се можда помиње у познатом виминацијумском
латеркулуму (laterculum) из II века,188 који садржи списак војника ле-
гије VII Клаудије, регрутованих 169. године, а отпуштених 195. годи-
не. Уз имена тридесетпеторице ветерана, као њихов завичај наведен
је град чије име почиње словом R. Можда ту скраћеницу треба разре-
шити као R(emesiana), али има и других предлога (regione).189 Како је
назив другог места које у овим крајевима долази у обзир (Рацијарија)
на истом списку скраћиван са Rat= Rat(iaria), многи истраживачи
слажу се са тим да се овде ради управо о Ремесијани. Право на завичај
давала су само већа насеља, па се стога закључује да је Ремесијана већ
169. године имала такав ранг.
О присуству царског култа у Ремесијани широко је расправља-
но у научним круговима. Упркос оскудном епиграфском материјалу,
о њему можда говоре четири почасна споменика из 202. године, које
је подигао намесник провинције Q. Anicius Faustus, а посвећени су
Септимију Северу, Каракали и Јулији Домни.190 Према К. Пачу, ови
споменици су настали поводом сабора градова Горње Мезије у Реме-
сијани,191 док их Вулић доводи у везу са путовањем Септимија Севера
са истока у Рим, преко територије Горње Мезије.192 Бројни споменици
посвећени Септимију Северу и Каракали у македонским градовима
указују, међутим, на могућност да су цареви користили Вија Егнацију
(Via Egnatia), па затим пут преко Тесалонике, Стоба, Скупа и Вими-
нацијума, а не Цариградски друм који је водио преко трачке тери-
торије.193 Независно од тога који је правац био коришћен, припреме
за дочек царева обављане су у многим градовима, па чак и у онима
кроз које цар није ни пролазио. Подручје Ремесијане било је изузетно
значајно за централну власт, пре свега због рудних богатстава који-
ма је обиловало.194 Овај регион, као фискални царски домен, морао је
бити под заштитом војне посаде која је обезбеђивала ред и поредак
међу локалним, углавном трачким становништвом. У циљу сигурне
експлоатације руде, царска власт је следила политику планске коло-
низације и романизације. У Прокопијевом делу De AediÞ ciis,195 међу
именима тридесетак обновљених кастела на подручју Ремесијане на-
лазимо и топоним Dalmates, који указује на присуство досељеника
из провинције Далмације, и то највероватније рудара.196 О копању
руда (гвожђа) говори и назив једног од оближњих кастела, Ферарија
(Ferraria).197
Од IV века Ремесијана је позната и као хришћански центар
шире области. Била је седиште угледног епископа Никете, који је
живео између 366. и 414. године.198 У поеми посвећеној свом прија-
тељу Никети, Паулинус из Ноле обележава његов повратак у Дакију
Медитеранеу (Dacia Mediterranea), наводећи да се његова постојби-
на налази недалеко од Скупа.199 Према истом аутору, Никета је био и
хришћански мисионар међу трачким Бесима.200 Постоје јасне инди-
ције да је у V веку мисионарење било веома раширено на овим про-
сторима, те да је сеоско становништво споро прихватало нову веру и
обичаје, и тешко раскидало са паганским наслеђем. Као урбана сре-
дина чији су житељи били изложени снажној романизацији, Реме-
сијана је лакше прихватила нову веру и постала је центар ширења
хришћанства међу сеоским конзервативним становништвом, које се
дуго опирало новим верским струјањима. Из средине V века позна-
то је име још једног епископа из Ремесијане, Диогениjануса, који је
учествовао на монофизитском сабору у Ефесу 449. године.201
Археолошка истраживања Ремесијане, нажалост, нису далеко
одмакла. Оскудна сазнања о топографији античког града потичу из те-
меља модерних градњи. Касноантичка тврђава, полигоналне основе,
обухватала је данашње уже градско језгро. До сада су откривене три
куле шестоугаоног облика, на крајевима утврђења. Капије се назиру
на пресеку бедема и главних улица модерне вароши. Језгра бедема и
кула састоје се од ломљеног камена и креча (opus incertum), а споља-
шњи сегменти прекривени су редовима већих правилних блокова
пешчара (opus quadratum). На раскршћу главних улица данашњег
града откривен је комплекс грађевина, од којих најзначајнија има об-
лик базилике. На њеној западној страни истражена је дубока апсида
са контрафорима на спољашњој страни, а паралелно са базиликом,
ка северу, пружају се три реда стубаца од опека. Јужно од базилике
евидентирано је неколико мањих просторија правилног облика, које
са јужним бедемом чине целину. Овде су нађени керамички тубули за
загревање, као и фрагменти фреско малтера.202
На пространој некрополи која се развила дуж северног пута,
према Тимоку, истражено је неколико полуобличасто засвођених
гробница. Једна од њих садржала је више прилога: Ветранионов
златник, новци Херкулија и Констанција II, камеје у златном оквиру,
гривне, прстење и др.203 У јужном делу насеља формирана је друга не-
кропола, са слободно укопаним покојницима и ретким гробним кон-
струкцијама од изломљених опека, с кровом на две воде. Трећа не-
кропола откривена је на југоисточном излазу из града и по гробним
конструкцијама слична је јужној некрополи. По изгледу гробница и
прилозима у њима, све три ремесијанске некрополе настале су током
касне антике (IV.VI век).204
У Ремесијани су нађена два капитела. Један је од белог мерме-
ра и украшен је једноструком спиралом и листоликим орнаментима,
док други, од пешчара, који је вероватно био саставни део базилике, у
бочном медаљону садржи равнострани грчки крст.205
Од накита, значајно је поменути две изузетно лепе камеје у
златном оквиру, са представама жена у профилу.206
Траса римског пута напуштала је територију Дарданије и
Горње Мезије и прелазила је на подручје Тракије негде између Реме-
сијане (Remesiana) и Туреса (Turres).
Мутацио Латина (mutatio Latina),207 према Итинераријум
Хијеросолимитануму, налазила се 9 миља (око 13 km) источно од Ре-
месијане, у долини Нишаве, надомак места Црноклиште и Стани-
чење, или на ушћу реке Темшице у Нишаву, где је пронађен велики
број археолошких остатака из римског периода. Каниц је ову станицу
тражио на локацији званој Букова падина, близу Теловца,208 и то под
претпоставком да је пут пратио падине Суве планине, што је мало ве-
роватно. По свему судећи, после мутацио Латина, прве станице након
Ремесијане, прелазило се на подручје провинције Тракије. То је било
последње место где је, барем према топонимији, био у употреби ла-
тински језик, насупрот хеленофоним регијама даље ка истоку.
Мансио Турес (mansio Turres), даље ка Сердици, на неве-
ликом растојању од Ремесијане (25 миља или 37 km, према Појтин-
геровој табли), у античко доба развијао се мансио Турес, данашњи
Пирот.209 У његовој околини започињала је територија Тракије. По-
четком тридесетих година прошлога века, Н. Вулић је публиковао
натпис посвећен Септимију Северу (вероватно из 202. године), који
је, аналогно ремесијанским натписима, био подигнут у част царевог
проласка кроз Понишавље. Нажалост, мали број писаних извора и не-
потпуност археолошких података онемогућавају ближе сагледавање
прошлости овог насеља. За градњу оближње средњовековне тврђа-
ве Градић вероватно је коришћен материјал са старијих објеката, о
чему сведоче узидана стела са натписом и угаоно камење. Констато-
вани су и остаци кружне куле, као и део бедемског платна. Мноштво
случајних налаза указује на постојање античких насеља на подручју
Туреса. Тако су на локалитету Вргудинац пронађени остаци грађеви-
на и антички новац, код места Велики Суводол . натпис на грчком
језику, код Крупца . делови грађевина и занимљив миљоказ Филипа
Арабљанина,210 као и плочица посвећена трачком коњанику. Код Ди-
митровграда су нађена два миљоказа и истражена је некропола, а код
Планинице . војничка диплома датована у 222. годину.
Локалне саобраћајнице које итинерари не бележе, али које се
могу реконструисати на основу положаја утврђења и насеља, као што
је правац Турес . Тимакум Мајус, потврђене су значајним налазиш-
тима: Нишор (античка некропола и златна камеја са представом Ме-
дузе), Темска (античка тврђава, несеља, натпис), Рагодеш (две мер-
мерне иконе са представом Митрине тауроктоније и трачког коња-
ника), Горња Каменица (античка тврђава). Посведочен је и локални
пут који је од Туреса водио ка југозападу, према Бабушници, Расници
и Свођу, где су нађени натписи, делови оружја, представе везане за
Митрин култ, као и трагови античког утврђења.211
Од Туреса (Пирота) до Сердике (Софије),212 пут је водио преко
станице Мелдија (Meldia),213 која се налазила између данашњег Дра-
гомана и Сливнице у Бугарској.214
НАИСУС.РАЦИJАРИЈА (NAISSUS.RATIARIA)
Долином Тимока (Timachus) водила је једна од најстаријих и
најзначајнијих цеста античког доба на Балкану . стари итинерарски
пут Наисус.Рацијарија, који је повезивао Наисус и централнобалкан-
ске области са Подунављем. На овом путу, према Појтингеровој таб-
ли, налазиле су се следеће станице (segm. VII): Naisso XXVII Timaco
Maiori X Timaco Minori XXVII Combustica XXVII Ratiaria.215 Укупно
растојање између Наисуса и Рацијарије износило је 91 миљу (око 130
km).
Тимакум Мајус (Timacum Maius),216 према Појтингеровој
табли налазио се 28 миља (41.5 km) од Наисуса. Римски пут који је
од Наисуса водио на север врло брзо је улазио у изразито планински
крај. Прво веће место на њему је село Нишевац, у долини Сврљиш-
ког Тимока, где је посведочена значајна римска агломерација. На об-
лижњем стеновитом брегу налази се тврђава Сврљиг град,217 из чијих
рушевина потичу вотивни споменик једног трачког стратега218 и жрт-
веник посвећен Јупитеру,219 док је у оближњем месту Плужине in situ
откривен миљоказ Требонијана Гала (кат. бр. 17).220 Између Нишевца
и Сврљиг града констатована је траса римскога пута и могућ прелаз
преко Сврљишког Тимока (сл. 11).221 У стручној литератури, Тимакум
Mајус се локализује и надомак Књажевца, на саставу Сврљишког и
Трговишког Тимока, или пак код Ргошта или Баранице.222 Различито
локализовање ове станице (Нишевац или Књажевац) настаје услед
несклада између података са Појтингерове табле и геоморфолошких
и археолошких података са терена.223
Тимакум Минус (Timacum Minus),224 према Појтингеро-
вој табли био је удаљен 37 миља (55 km) од Наисуса. Већина аутора
сматра да се може идентификовати са данашњом Равном,225 где је,
осим тврђаве, заиста постојала значајна римска агломерација. Саста-
вљач Појтингерове табле свакако не би пропустио да означи ово ме-
сто будући да је пут одавде скретао на исток и напуштао долину Тимо-
ка. У сваком случају, Тимакум Минус, чији је топоним можда изведен
од хидронима, не може да се тражи северније од Равне.
Тимакум Минус један је од најстаријих војних логора у Горњој
Мезији, познат и као административно, економско, културно и вер-
ско средиште. Главна делатност његових становника изгледа је била
везана за руднике. Ту је било седиште префекта територије коју су
насељавали припадници легије VII Клаудије, чије се компетенције,
међутим, нису односиле само на војску већ су укључивале и руко-
вођење рудницима. Фискална територија Тимакум Минуса заузи-
мала је крајњи југ широког царског домена, који је обухватао готово
читаву тимочку долину и чија је економска основа била res metallica.
Ове области вероватно су представљале сегмент metalli Dardanici, тј.
шире рударске области Дарданије.226
Локалитет Равна лежи на левој обали Белог Тимока, десетак
километара северно од Књажевца, према Зајечару. Смештен је на уз-
дигнутом заравњеном платоу, западном страном ослоњен на благе
обронке Тупижнице (Слог, Подина) и добро је заштићен од поплава.
Прво утврђење у Тимакум Минусу изграђено је већ средином
I века после Христа, за смештај I кохорте Трачана из Сирије (cohors I
Thracum Syriaca). Познат нам је заповедник ове кохорте, трибун Ве-
цилије Модест, под чијом је командом кохорта пребачена из Сирије
у тимочку област. Потврђена су и имена неких војника и ветерана
који су се, по завршетку војничке службе, населили у околину војног
логора. Краће време кохорта Трачана делила је логор са I кохортом
Монтанаца (cohors I Montanorum), чији је заповедник посведочен у
једном, вероватно почасном натпису из Равне. Већ пред крај I века
обе јединице су пребачене на Дунав, где су убрзо узеле учешће у бит-
кама за освајање рудама богате Дакије.
Средином II века, прецизније око 169. године, пред маркоман-
ском опасношћу у Тимакум Минусу је формирана II кохорта Дардана-
ца (cohors II Aurelia Dardanorum, equitata, milliaria). Била је саставље-
на од регрута из домородачких редова и овде је остала током читавог
античког периода. Бројала је 1000 војника (milliaria), од којих је једну
трећину чинила коњица (equitata). Осим одржавања реда и мира, у
њене надлежности спадало је и праћење конвоја са рудом.
Најстарији војни логор у Тимакум Минусу, који се везује за I
кохорту Трачана из Сирије и I кохорту Монтанаца, саграђен је пред
крај I века, и то од земље, са дрвеним кољем и спољашњим препре-
кама, како је у то време било уобичајено. На његове остатке (рупе од
коља, шетна стаза) наишло се у северном делу тврђаве у Равни, испод
камених бедема млађег утврђења.227
Са смештањем сталне војне посаде, коју је чинила II кохорта
Дарданаца, подигнуто је прво утврђење од камена, размера 170 x 78
m. Његови бедеми, дебљине 1 m, грађени су од облутака, ломљеног и
притесаног камена, a на појединим деловима сачувани су више од 2
m изнад данашњег нивоа терена. На угловима и дуж бедема истовре-
мено су подигнуте унутрашње, односно офанзивне куле. Откривена је
и западна капија, фланкирана са по једном кулом квадратне основе.
Слична капија налазила се вероватно и на источној страни тврђаве,
која није истраживана, док је на северној страни постојао само јед-
ноставан отвор у бедему, ширине 2 m.
Пред крај III века утврђење је претрпело значајне преправке
и снажно је ојачано, очигледно због неке изненадне опасности. Тада
су унутрашње куле дограђене на карактеристичан начин: од линије
бедема на спољну страну избачена су ојачања, саграђена од масивних
квадера од пешчара и плоча од белог кречњака или мермера, тј. од
надгробних споменика и жртвеника сакупљених у оближњим хра-
мовима и на некрополама. Са спољне стране ископан је (или можда
само обновљен) дубок ров, који са свих страна окружује тврђаву. 228
Темељну преправку фортификација је доживела у потоњој
фази која, за сада, не може хронолошки прецизније да се одреди:
крајем IV века или нешто касније (?). Дуж утврђења, са спољне стра-
не, изграђен је још један бедем, чији горњи делови чине целину са
старијим бедемом. Укупна дебљина тако удвојених зидина износи
3 m. Западна, а вероватно и источна капија затворена је масивним
кулама избаченим преко рова, далеко у поље. Западна кула, која је
истражена, имала је узан пролаз. У последњој фази обнове, преко
старијих подигнуте су нове, снажније куле, па је отуда остао сачуван
тако велики број споменика у Равни, будући да су се нашли у језгру
бедема, споља невидљиви, и откривени су тек темељним рушењем
зидина.229
У унутрашњости утврђења истражено је неколико објеката
резличите намене. Уз главну улицу са тремом, која је везивала ис-
точну и западну капију, смештена је житница. Источно од ње нала-
зила се штабна зграда (principia), у којој је била смештена војна ад-
министрација, као и светилиште са војним знамењима и ризница. Уз
унутрашњи зид североисточне унутрашње куле прислоњен је кружни
објекат (пречника 6 m), чији је темељ сазидан од камена, а у горњим,
надземним _______деловима коришћене су квалитетне опеке неуобичајеног
формата. У овој грађевини под је изведен од већег ломљеног камена
и облутака, без везивног материјала. У средини је био отвор ширине
2 m и дубине 1.6 m, који је на дну имао сличну подну површину. Није
јасна функција овог, дубоко фундираног објекта, а због порозности
подова искључена је могућност да је у питању резервоар за воду, што
би се могло претпоставити с обзиром на његов положај. С друге стра-
не, пошто лежи у непосредној близини топионичарских пећи (кон-
статоване уз северни бедем тврђаве), помишља се да су у питању били
уређаји за сепарацију, односно испирање обогаћене руде. Како истра-
живања на овом сектору још увек нису завршена, за дефинитиван суд
о намени овог објекта нема довољно аргумената.
У околини утврђења, нарочито са његове јужне и северне стра-
не, дуж цеста које су излазиле из града подигнуто је цивилно насеље
(vicus). О појединим грађевинама у њему сазнајемо из натписа, док су
друге археолошки истражене, конзервиране и презентоване (терме)
или су поново затрпане (резиденцијални објекти).
На обали Белог Тимока, стотинак метара североисточно од
угла тврђаве, откривено _______је мање купатило. То је објекат разуђеног
плана, саграђен од ломљеног камена и облутака у малтеру. Улаз у
купатило налазио се на источној страни, ближе реци; одавде се сту-
пало у млако загревану просторију, димензија 4 x 3.5 m, а затим из
ње, десно, у две јаче грејане просторије, са по једним ложиштем на
источној и западној страни, и лево, у хладно купатило, са мањим ба-
зеном. Терме су саграђене у II веку, вероватно истовремено са првом
тврђавом од камена. Темељно су преправљене у IV веку, на истим те-
мељима (на северној страни) или са адаптацијама (на јужној страни),
о чему сведоче отисци старијих зидова.230
***
Од Равне до Рацијарије (Арчара) на Дунаву, пут је водио при-
лично сигурном трасом. Недалеко од тврђаве у Равни напуштао је Ти-
мок, скретао на исток и долином Коритске реке, преко прелаза Кади
Богаз, спуштао се у долину Салашке реке, у близину станице Комбус-
тика (Combustica), данас Кладоруп у Бугарској.231 Последња станица
на овом путу, Рацијарија,232 једина је Трајанова колонија у Горњој Ме-
зији и њен пуни назив гласи: colonia Ulpia Traiana Ratiaria. Статус
колоније изгледа је стекла после Другог дачког рата, можда услед по-
ложаја на важној и најкраћој саобраћајници од Дунава према Наису-
су и, даље, ка Лисусу, односно Јадранском мору.
НАИСУС.ЛИСУС (NAISSUS.LISSUS)
Појтингерова табла доноси списак станица и њихова међусоб-
на растојања изражена у римским миљама на путу од Наисусa до Ли-
суса, и то следећим редоследом: Naisso XIV Ad Herculem VI Hammeo
XX Ad Fines XX Vindenis XIX Viciano XXV Theranda XXX Gabuleo XVII
Creveni XXX Ad Picaria XXX Lissum. Растојање између Наисусa и Ли-
сусa, према њој, износило је 211 миља (скоро 315 km). Овај важан рим-
ски друм пролазио је просторима Дарданије према јужним деловима
провинције Далмације и јадранским лукама Аполонији (Apolonia) и
Дирахијуму (Dyrrachium), на територији данашње Албаније. Пред-
стављао је најкраћу везу, у оба смера, престонице Царства са централ-
нобалканским и подунавским областима, па је од Рима могло лако
да се стигне до луке Брундизијум (Brundisium). Одавде су путници и
товари прелазили на лађе, пут јадранских лука Аполоније233 и Дира-
хијума,234 а потом се сувоземним путевима (делом и познатом Вија
Егнацијом),235 преко Лисуса и Наисуса, стизало до Виминацијума236
на северу, тј. до дунавског лимеса. Ваљало би истаћи да је и нашим
путем била омогућена веза Подунавља и Дарданије (Горње Мезије)
са провинцијом Македонијом, Егејским морем и Тесалоником, и то
коришћењем цесте Наисус.Скупи.
Један натпис из времена Хадријана, пронађен у Виминацију-
му, употпуњава наша знања о путу Наисус.Лисус и његовој повеза-
ности са трасом Наисус.Скупи. Натпис бележи постојање Via Nova,237
која је водила од Виминацијума, преко Наисуса, до Скупа238 и Теса-
лонике (?). Via Nova укључује, према овом натпису, и једну пречицу
(compendium) чија је улога можда била да омогући најбрже кретање
војске од јадранске обале до границе на Дунаву, у оба смера, и наје-
фикаснији транспорт метала у престоницу. Via Nova је, изгледа, била
пут Виминацијум.Наисус.Скупи, док се пречицом може сматрати
сегмент пута Наисус.Лисус, који се надомак станице Вицијанум, јуж-
но од Улпијане, одвајао према Лисусу, односно према Јадранском
мору.239
Од Наисуса пут се кретао ка југозападу, као и данашња кому-
никација Ниш.Прокупље. Прве три станице у долини Топлице, Ad
Herculem (Житорађа), Hammeum (Прокупље) и Ad Fines (Куршум-
лија), највероватније су се налазиле на муниципалној територији На-
исусa.
Ад Херкулем (Ad Herculem),240 на Појтингеровој табли је
представљен у виду храма фланкираног са две куле, а од Наисуса је
био удаљен 14 миља (око 21 km). Јорданес га помиње као утврђење,
castrum Herculis,241 а наводи га и Прокопије.242 Смешта се на подручје
данашњег места Житорађа, на месту познатом као Главшинска чука,
где је још Каниц видео остатке тврђаве,243 које су касније евидентира-
ли археолози Т. Ђорђевић и А. Оршић-Славетић. Према резултатима
њихових истраживања, утврђење је било 226 метара дугачко и 111 ме-
тара широко, а уништено је до темеља 1926. године.244 Из овог места
потичу и два натписа.245 На основу удељаности наведеној на Појтин-
геровој табли, Ad Herculem се смешта надомак места Курвинград.246
Хамеум (Hammeum),247 следећа станица на путу, удаљена
20 миља (30 km) од Наисусa. У Равенатовој космографији помиње се
под називом Acmeon.248 Како Појтингерова табла приказује, пут се
на овом месту раздвајао на две гране: прва је ишла ка југу, у правцу
Скупа, и даље, према Егејском мору, а друга је настављала југозапад-
но, у правцу Лисусa. Место ове станице је код данашњег Прокупља.249
Систематска археолошка ископавања у Прокупљу су новијег датума.
Започета су 70-их година прошлог века, у подножју брда Хисар, око
Латинске цркве, и мада нису спроведена до краја, окончана су кон-
зерваторским радовима. Услед тога су неки фундаментални пробле-
ми на овом локалитету остали нерешени (величина објекта, старије
фазе градње и сл.). Покретни налази са ових истраживања чине те-
мељ археолошке збирке Музеја Топлице у Прокупљу.
На невеликом простору локалитета Латинска црква, на бла-
гој падини у подножју Хисара, веома рано је настало римско насеље,
судећи према незнатним траговима подова и покретном материјалу
(керамика рађена руком, дачке шоље, новац Клаудија и Домицијана,
и др.). У раздобљу II.III века подигнут је храм посвећен Херкулу, о
чему сведоче плоча са натписом (вероватно са прочеља храма), ос-
таци мраморних скулптура (од којих се лепотом истиче торзо Херку-
ла, са лављом кожом пребаченом преко леве руке), трагови зидова
и грађевински шут. Храм је био богато украшен (коцкице мозаика,
фреске) и доминирао је околином. Вероватно је овде подигнут жрт-
веник Марка Аурелија Марцијана, посвећен Јупитеру ceterisque diis
deabusque omnibus.250 Марцијан је био конзуларов бенефицијар или
стратор легије I Italica, војне јединице која је имала стални логор у
Доњој Мезији. Да ли се на топличком друму нашао на повратку са
истока, из неке од војних експедиција у којима је често учествовала
подунавска војска, или на повратку из Салоне, где је један деташман
легије боравио у време Александра Севера, тешко је рећи. Сигурно
је, међутим, да је храм постојао и касније, током читавог III века,
како показују археолошки и нумизматички налази. У градњи позније
хришћанске базилике, која је подигнута на истом месту, коришће-
ни су старији зидови и грађевински материјал, па је готово извесно
да рушење паганског храма није темељно спроведено. Пространа
хришћанска базилика, солидно грађена и богато декорисана, више
пута је преправљана. О етапама њене градње за сада се не може пре-
цизније говорити, а бројан и разноврстан покретни материјал остао
је недовољно проучен. Ипак, регистроване су најмање три фазе, од
којих се најстарија вероватно везује за рановизантијско раздобље (VI
век). У унутрашњости базилике откривене су зидане гробнице, неке
са сводом од опека, затим слободно укопани гробови ограђени каме-
ним плочама, ретко са прилозима који их опредељују у рани средњи
век (X.XI век).
Ад Финес (Ad Fines),251 према Појтингеровој табли нала-
зио се 40 миља (60 km) удаљен од античког Наисусa, покрај дана-
шње Куршумлије. На том подручју истраживани су остаци римских
грађевина и касноантичке некрополе са зиданим гробницама.252 Про-
нађен је миљоказ који носи једноставан текст, mil(ia) II, па се може
закључити да се ради о малој удаљености, вероватно од оближњег на-
сеља (кат. бр. 13).253 У граду су откривени и сребрни новци из Драча
(Dyrrachium),254 који указују на јасне везе пута Наисус.Лисус са овим
приморским лучким градом.255 Из Куршумлијске Бање, удаљене око
12 km, потичу миљоказ (кат. бр. 15) 256 и вотивни споменици.257 Покрај
римског пута који је пратио долину Топлице налази се праисторијски
локалитет Плочник,258 као и остаци римске некрополе и терми надо-
мак места Меровац и Баце.259 Још један сегмент археолошких истра-
живања на територији Куршумлије чини се веома значајним, а пот-
крепљен је скорашњим важним налазом. Ранији подаци указивали су
да је у античко доба рударство било основа економског живота у чи-
тавом топличком крају и ширем региону који се наслања на источне
огранке Копаоника и рудоносну област Леца. То је потврђивао сли-
так од олова (massa plumbea),260 откривен 1951. године у селу Жуч код
Куршумлије, који носи печат Metallo Imp(eratoris) Aug(usti) Q(vinti)
G(norii) и везује се за малобројне слитке из царских рудника до сада
познатих у свету. Qvintus Gnorius, чије име је на печату, вероватно је
закупац рудника, можда из круга ослобођеника из далматске области
Недунума у Либурнији.261 Такву претпоставку подупире присуство
многих досељеника из Далмације, веома рано потврђено у мезијским
рудницима, на пример, на Космају. О рударима у Топлици посредно
можда говори и жртвеник из Јанкове клисуре, посвећен Аполону у
част цара Гордијана, будући да је култ Аполона и Дијане био веома
раширен код рудара.262
Ипак, недостајали су чвршћи докази о рударском карактеру
топличких области, њиховом административном уређењу и другим
појединостима значајним за изнете претпоставке. Помишљало се да је
Catius Celer,263 pontifex са жртвеника из Куршумлијске Бање,264 можда
у вези са тимочким Луцијем Катијем Целером, који је у Тимакум Ми-
нусу265 242. године подигао почасну базу Гордијану, у име II кохорте
Дарданаца, али је та веза остала хипотетична.266 Луције Катије Целер,
с друге стране, до тада није био забележен на другом месту. Његова
висока функција у провинцији (намесник провинције?) и присуство
у рудоносној тимочкој области лако су могли да се објасне рударским
пословима које је обављао на царском домену у Тимакум Минусу. По-
тврду да се ради о истој личности донео је миљоказ са подручја Ад
Финеса, пронађен 1875. године на прагу цркве Св. Николе у Куршум-
лији (кат. бр. 14).267 Натпис носи име .нашег. намесника L. Cattius
Celer, са титулом која му припада, legatus Augusti propraetore.
На подручју Ад Финеса налази се и место Балајнац, са кас-
ноантичким утврђењем и огромном цистерном у којој је пронађен
мермерни споменик посвећен трачком коњанику. Одавде потиче и
метална посуда са натписом,268 као и чувена бронзана глава визан-
тијске царице.269
Места која следе, Vindenae, Vicianum и Theranda, смештена су
на подручју Косова и Метохије.270
Виндене (Vindenae),271 према Појтингеровој табли, стани-
ца се налазила 60 миља (89 km) од Наисусa. Захваљујући сачуваном
сегменту пута и остацима објеката, може се рећи да је била надомак
Подујева, код села Главник, између старог и новог корита реке Лаб.
Откривени су остаци насеља и луксузне римске виле са подним мо-
заицима, а један од њих носи представу Орфеја.272 Одавде потичу и
епиграфски споменици,273 а истраживана је и античка некропола из
III или IV века.
Вицијанум (Vicianum),274 према Појтингеровој табли, ста-
ница је била 79 миља (117 km) удаљена од Наисусa, у правцу Лисусa,
вероватно надомак Улпијане,275 код Угљара или Чаглавице, у близини
Приштине и данашњег пута Приштина.Призрен. Ранији истражива-
чи поистовећивали су је са тврђавом Звечан изнад Косовске Митро-
вице. На основу могуће промене античког имена Viciano (Veclanum),
Домашевски је ову станицу смештао на простор данашњег Вучитр-
на.276 Такво мишљење је прихватао и Н. Вулић, али је касније топо-
ним Viciano протумачио као искварен облик имена Ulpiana.277 По М.
Мирковић,278 од станице Vicianum одвајала се деоница римског пута
према Скупима, мада је то супротно подацима из Појтингерове табле.
Иако нема података у античким изворима и итинерарима, постоји
претпоставка да се код станице Vicianum, на путу Наисус.Лисус, од-
вајала још једна грана пута ка северу, која је долином Ибра, покрај
Новог Пазара и Србиња (Фоча), избијала у област Неретве и Јадран-
ског мора. Хипотезе о постојању овог пута темеље се на бројним оста-
цима античких објеката.279
Теранда (Theranda),280 вероватно Thermidava коју помиње
Птолемеј,281 према Појтингеровој табли била је 104 миље (154 km)
удаљена од Наисусa. Њена убикација везује се за територију Мето-
хије, надомак места Сува Река или Љубижда, у долини реке Мируше,
недалеко од Призрена. Ту су потврђени несумњиви трагови римског
присуства.282 Занимљив је податак код Птолемеја да је Thermidava
(Теранда ?) већ била у провинцији Далмацији, а не у Горњој Мезији.
Како је сасвим извесно да је гранична линија између ове две провин-
ције ишла реком Дрим, ни Теранда није могла припадати Далмацији.
Такву претпоставку демантују и епиграфски налази код Жура и Џеџа-
на, на којима се помињу бенефицијари и војници мезијских легија
VII Клаудије и IV Флавије.283
***
Преостале станице на путу према Лисусу: Габулеум
(Gabuleum),284 Кревени (Creveni),285 односно данашњи Спаж, Вау и
Дајес у доњем току реке Дрим, и Ад Пикаријас (Ad Picarias),286 дана-
шња Пука, излазе из оквира Дарданије, односно Горње Мезије. Оста-
ци ових насеља налазе се на подручју провинције Далмације. Треба
ипак напоменути да убикација Габулеума за сада није решена. Да ли
се ова станица налазила у области данашњег села Кушнин287 или мес-
та Добрушта,288 најзападније тачке присуства горњомезијских легија,
што потврђује неколико натписа конзуларних бенефицијара,289 или
пак на простору градића Кукс у Албанији, није сасвим јасно. Место
Добрушта лежи на самој граници Србије и Албаније, која се, судећи
по епиграфским подацима и геоморфологији, углавном поклапа са
границом Дарданије, односно јужног дела Горње Мезије, и Далма-
ције.290 У Лисусу (Љешу), последњој станици римског пута,291 архео-
лошки је потврђен фортификациони систем, са кулама и бедемима
који чине горњи град (акропољ), као и подграђе. Настао је у IV веку
пре Христа, на темељима старијих градњи из VI века. Према кази-
вањима Диодора Сикулуса,292 као колонију Сиракузе Лисус је основао
Дионисије I, 385. године пре Христа. Полибије293 описује опсаду овог
јаког утврђења током Првог македонског рата, 213. године пре Хрис-
та, и доноси подробан опис античког насеља. Како потврђује Цезар,
град је изгледа имао значајну луку на мору.294 У византијско и ото-
манско доба акропољ Лисусa и даље је коришћен као утврђење.
Рударски центри у западној Дарданији
Први рударски центри настали су надомак Сочанице и недале-
ко од Грачанице, а у римским итинерарима нису забележени.295 Поред
њих су биле смештене мање војне јединице, чији је примарни задатак
био да одржавају ред и штите руднички регион. Сталним порастом
броја становника, који су царским декретима досељавани углавном
из хеленофоних области на малоазијској обали,296 наведени центри
постали су романизована насеља и убрзо су добили муниципални
статус. Насеље крај Грачанице, како показују писани споменици, сте-
кло је ранг муниципијума у време Трајана и добило је назив Улпијана
(Ulpiana).297 Током друге половине II века исти статус задобило је и со-
чаничко насеље, под именом Муниципијум Дарданорум (Municipium
DD / Municipium Dardanorum?).298 О старости ових градова донекле
сведочи и одсуство њихових имена са списка станица и градова на
траси пута од Наисуса до Лисуса. Формирањем нових муниципијума,
руднички ревири и даље остају под непосредном контролом царских
управника, окружени територијом која је била додељена муниципал-
ним властима.299 Велике земљишне поседе на територији данашњег
Косова држали су и чланови сенатске породице Фурија.300 Услед тала-
са економских криза у Царству, крајем III века наступа период опште
стагнације, пре свега рударске делатности у насељима западне Дар-
даније. Упркос реформама у доба Аурелијана, Муниципијум Дарда-
норум код Сочанице лагано замире, док Улпијана наставља да живи
током последњих векова антике. Аурелијановим реформама тери-
торија Горње Мезије подељена је на неколико мањих провинција, а
област западне Дарданије припојена је новоформираној провинцији
Дарданији. Убрзо после доношења Миланског едикта (313. године),
Улпијана је постала важно епископско седиште, о чему сведоче акта
црквеног сабора у Сердици 343. године.301 У два наврата Улпијану су
заузимали Готи, а претрпела је разарање и у великом земљотресу 518.
године. У време Јустинијана град је додатно заштићен новим бедеми-
ма и добио је назив Друга Јустинијана (Iustiniana Secunda).302
Новцима византијског цара Ираклија, и то из првих година
његове владавине, одређени су датуми коначног страдања градова у
Дарданији под налетима Авара и Словена.303
Археолошким ископавањима установљено је да је Улпија-
на била опасана бедемима дебљине до три метра, који су на сваких
тридесетак метара ојачани потковичастим кулама. Основа утврђења
била је у облику неправилног четвороугла. Откривена је и северна
капија, фланкирана кулама потковичасте основе. У унутрашњости
града налазили су се ранохришћанска базилика и делови већег ком-
плекса објеката, каткад украшени подним мозаицима. У источном
делу града потврђена је фортификација већих димензија и квадратне
основе.304 Истраживана је и северна некропола, а почетком осамдесе-
тих година прошлог века откривен је и комплекс металуршких пећи.
Монументална грађевина са подовима обложеним мозаиком ископа-
на је у јужном делу града, где се можда налазио и форум, а у западном
делу сачувани су остаци капије.305
Истраживањима Муниципијум Дарданорума откривени су:
форум, базилика, делови терми, детаљи мањих грађевинских објека-
та и некрополе.306 На форуму су се налазила два објекта, можда мага-
цини олова и племенитих метала, као и грађевина квадратне основе,
која је протумачена као Антинојев храм.307 Базилика се састојала од
правоугаоног отвореног атријума са полукружном екседром и прос-
тране тробродне дворане, са апсидом у оси средњег брода. На ширем
простору града констатоване су четири некрополе. Међу многоброј-
ним вредним покретним налазима су различите металне алатке за
копање руде, као и тегови са назначеном тежином, за мерење раз-
личитих _______производа од претопљене руде. Пронађени су и руднички
новци емитовани у доба Трајана.308
Епиграфски споменици нађени приликом археолошких ис-
траживања насеља код Сочанице указују на сложену структуру ад-
министративне управе и на разнолик етнички састав становништва,
што посебно потврђује присуство Антинојевога култа из Битиније.
НАИСУС.СКУПИ (NAISSUS.SCUPI)
Према Појтингеровој табли, путеви Наисус.Лисус и Наисус-
.Скупи имали су заједничку трасу до Хамеума, где се одвајала посеб-
на цеста према југу, ка Скупима. У овом итинерару, међутим, тај друм
је представљен само линијом, без назначених станица које су свакако
постојале на тако дугој деоници. Та очигледна погрешка кописте, као
и околност да на деоници између Скупа и Стоба има неколико стани-
ца које је продужавају за више од 60 миља, подстакла је многе спе-
кулације. Идентификујући Ад Херкулем, јужно од Наисуса, са хомо-
нимном станицом на путу Скупи.Стоби, К. Милер је станице са овог
сектора пренео на сектор Наисус.Скупи, тако да је добио следећи ре-
дослед: Naissus XIIII Ad Herculem VIII (непозната станица) XXX Ad
Fines XXXV Anausaro XII Бања XXI Scupi.309 Н. Вулић је начинио ко-
рак даље у истом правцу; Бању са Појтингерове табле идентификовао
је са Врањском Бањом, а избацивши непознату станицу (наведену код
Милера) довео је у склад растојање између Наисуса и Врањске Бање
од 66 миља (98 km).310 Покушаји рестаурације Појтингерове табле
на деоници Наисус.Скупи настављени су и трају до данас. Прихва-
тајући раскрсницу код Хамеума, А. Мочи ову станицу идентификује
са Урошевцем, а деоницу пута југозападно од Наисуса реституише на
следећи начин: Naisso VIII Presidio VIII Ad Herculem XXXV Ad Fines
XII Бања, при чему Бању са Појтингерове табле идентификује са Кур-
шумлијском Бањом.311 М. Мирковић раскрсницу смешта код Виција-
нума, а овој деоници даје следећи ток: Naisso XIIII Ad Herculem VI
Hammeo XX Ad Fines XX Vindenis XIX Viciano XII Anausaro XXXV Ad
Fines VIII Ad Herculem VIIII Scupis.312 Ослонац за такву тврдњу аутор-
ка налази у чињеници да се на једном миљоказу из околине Качаника
бележи растојање од 200 миља (кат. бр. 9).313 Како Качаник лежи на
деоници Вицијанум.Скупи, она с правом закључује да је тако вели-
ко растојање могло бити измерено само од главног града провинције
Горње Мезије, дакле од Виминацијума. Из тога проистиче да цеста
коју Појтингерова табла бележи од Виминацијума до Наисуса даље
води Топличком долином до Вицијанума, а одатле, преко Качаника,
до Скупа.314
На овом степену истражености тешко се може доћи до си-
гурног решења. У долини Јужне Мораве пак регистровано је више
локалитета (Курвинград, Мала Копашница, Грделица, Вучје и др.)
који указују да је поред ове реке водио најкраћи пут који је повезивао
Наисус са Скупима, преко Бујановца, Ристовца и Куманова. С друге
стране, не може се искључити ни могућност да је, осим главне цесте
према Куршумлији и даље, према Косову, један пут можда водио од
Хамеума на југ и да је повезивао долине Јабланице и Пусте реке, где
се данас налазе бројна археолошка налазишта (Бреговина, Леце, Газ-
даре и др.). Једном речју, путник који је из Наисуса ишао на југ имао
је више могућности при избору пута који ће следити. За сада није мо-
гуће утврдити који је пут изабрао састављач Појтингерове табле.
СКУПИ (SCUPI)
Према сведочењима првих истраживача, римски град Скупи
налазио се недалеко од данашњег Скопља.315 За убикацију античког
насеља постојало је више хипотеза. Према В. Томашеку, Скупе је тре-
бало тражити далеко од Скопља, негде у околини данашњег Лесков-
ца.316 На основу археолошких налаза и епиграфских споменика, тачну
локацију античког насеља први је установио А. Еванс.317 Новија ис-
траживања су потврдила његову тезу, па се може говорити о простору
удаљеном свега 5 km од данашњег Скопља, на подручју села Злокућа-
ни, у подножју узвишења Зајчи рид. У писаним изворима, први по-
мен Скупа, и то као једног од трачких градова, највероватније у време
римских похода на Дарданију, налазимо код Лепида, чије податке је
преузео и Стефан Византинац. 318
Код Птолемеја, Скупи су један од четири града Дарданије, у
унутрашњости провинције Горње Мезије. У осмој књизи Географије,
једина два града у Горњој Мезији за које наводи податке о трајању
најдуже обданице и географској дужини западно од Александрије су
Скупи и Рацијарија.319 То је, заправо, једини писани извор о Скупима
из времена раног Царства.
Кроз Скупе су сигурно пролазили многи римски императори,
с обзиром да се град налазио на главном друму који је повезивао Вија
Егнацију са Дунавом. Нажалост, о њиховим посетама може се само
претпостављати јер их биографије царева не помињу. Ипак, чини се
вероватним да је током једног путовања у Скупима боравио Хадријан,
чему у прилог иде и атрибут Aelia за ову флавијевску колонију.320 Из-
градња позоришта такође је могла бити повезана са Хадријановом
посетом.321 И посвете Септимију Северу и Каракали могу се довести
у везу са њиховим проласком преко Македоније у правцу Горње Ме-
зије, 202. године, а можда је и Филип Арабљанин, при повратку из
Меспотамије у Рим, након успостављања мира са Персијанцима, про-
шао кроз Скупе. 322
Јединствен помен овог града у неком историјском тексту из
времена Царства је писмо Клаудија II упућено Регалиjану, у коме сла-
ви његову победу против варвара, извојевану надомак Скупа.323 Ипак,
овај документ сматра се лажним.324 Писана сведочанства о Скупима
бројнија су из периода позног Царства. У то време Дарданија је била
посебна провинција. Иако недостају чврсти докази, престоница кас-
ноантичке провинције Дарданије, још од њеног оснивања, вероват-
но је била управо у Скупима.325 Као престоницу Скупи се срећу само
у црквеним актима с краја V века и у Хијерокловом Синекдемосу, с
почетака Јустинијанове владавине.326 Појтингерова табла помиње
Скупе на погрешан начин, под исквареном формом Скунис (Scunis),
као станицу на путу који је повезивао Стоби са Хамеумом и Наису-
сом. У Равенатовој космографији јавља се исправан назив града, тј.
Скупис (Scupis). Нотиција Дигнитатум наводи Скупенсес (Scupenses)
међу pseudo-comitatenses, под заповедништвом magister militum per
Illyricum.327
На прелазу IV у V век Скупи се помињу у поеми Паулинуса из
Ноле, посвећеној великом хришћанском мисионару, ремесијанском
епископу Никети. Подсећајући на Никетин повратак у Дакију, после
дугог путовања, Паулинус наводи: Ibis et Scupos patria propinquos
Dardanus hospes.328 У вези са варварском инвазијом у IV и V веку Ску-
пи се не помињу, али је град вероватно тада претрпео велике штете
и разарања, као што је био случај и са другим местима у Илирику-
му. У актима црквеног сабора у Сердици, 343. године, наводе се као
епископско седиште. Дакус, један од четири представника дунавских
области на том сабору, могао је бити епископ читаве провинције Дар-
даније, са центром у Скупима.329
Године 528. Дарданију и Скупе погодио је снажан земљотрес,
и то је последњи датум који се везује за овај град. После тога о њему
нема трагова у писаним изворима,330 мада се у корену словенског на-
зива Скопље до данас сачувало античко име Скупи.
Настанак колоније
Не постоје прецизни подаци о датуму оснивања колоније, али
је опште прихваћено да се то догодило у време Флавијеваца. Атрибут
Flavia, који најчешће прати назив колоније,331 као и триба Quirina,
у коју су били уписани и Веспазијан и његови синови, потврђују ово
мишљење.332 Под Флавијевцима Скупи примају нове досељенике и
добијају ранг римског града. То је било прво насеље на подручју Ме-
зије које је стекло статус колоније насељавањем легијских ветерана
(deductio), познатих са неких епиграфских споменика,333 као deductus
Scupos или deducticius.334 То су углавном били ветерани легије VII
Клаудије.
Иако није могао да познаје натписе на којима се назив коло-
није наводи формулом F.F.D.,335 Корнеман је настанак колоније, до-
душе уз одређене резерве, везивао за време Веспазијана.336 Полазећи
од назива који је допунио као F(lavia) F(elix) D(omitiana), Н. Вулић
је означио Домицијана оснивачем колоније, не искључујући ни мо-
гућност да је Веспазијанов млађи син поново основао већ постојећу
колонију.337 По Ритерлингу, први колони су у Скупима насељени под
Веспазијаном, и то ветерани легије VII Клаудије, док А. Мочи пре-
сељење легионара везује зе почетак Домицијанове владавине, пре
његове кампање против Дачана.338 Б. Драгојевић-Јосифовскa скраће-
ницу D. из формуле F.F.D. разрешава као D(ardanorum) и сматра ве-
роватнијим да су Скупи постали колонија под Веспазијаном, на ос-
нову натписа који град помиње као [col(oniae) Fl(aviae) (?)] F(elicis)
Dar(danorum).339
Осим припадника легије VII Клаудије, који су учествовали у
планском насељавању, међу прве досељенике на територију Скупа
убраја се и ветеран легије IV Македонске (IV Macedonica).340 Он се овде
населио још пре оснивања колоније, као и ветерани легија које су се
налазиле на територији Мезије у другој половини I века, нарочито I
Italica, V Alaudae и V Macedonica. Порекло ових војника, по правилу,
наведено је у епитафима. Потицали су углавном из западних области,
Шпаније, Нарбонске Галије и северне Италије. Ветерани легије VII
Клаудије, која је била стационирана у Далмацији пре премештања
у Мезију, као свој завичај наводе Салону (Salona), Курикту (Curicta),
Аквилеју (Aquileia) и Плацентију (Placentia). Епиграфски споменици
на којима се помиње триба Scaptia можда су припадали војницима из
северне Италије или из Македоније. Један војник VII Клаудије поти-
че из Беритуса (Berytus) у Сирији, док је други, из легије V Македон-
ске, дошао из Стоба.341
Иако се налазила на крајњем југу провинције Горње Мезије,
нова ветеранска колонија није била изван догађаја који су потреса-
ли дунавски лимес у епохи Флавијеваца и Трајана. Њен стратешки
значај у то време огледао се у присуству различитих војних снага (I
Italica, III Augusta). Помен војника легије I Italica, чији се логор Нове
(Novae) налазио на Дунаву, С. Душанић повезује са Домицијановим
походима против Дачана и претпоставља да је у Скупима била главна
база ратних операција.342 Нешто касније, припадници легије VII Кла-
удије провели су неко време у Скупима, о чему говори посвета једног
центуриона у славу легије.343
Током II века Скупи су били база за регрутовање легионара
у горњомезијске легије и преторијанске кохорте. На латеркулуму из
Виминацијума, који чува имена 120 војника легије VII Клаудије из
169. године, 33 војника су потицала из Скупа.344 Половина тих војни-
ка били су нови римски грађани, који су задобили грађанско право
у време Марка Аурелија. Многи од њих припадали су локалном ста-
новништву, што потврђују њихови когномени: Bithus, Daizo, Dassius,
Mestrius, Mestula, Sausa. Изненађујуће је да су војници са чиновима
подофицира и официра пореклом били Римљани (један tesserarius,
cerarius, interpres, двојица stratores, један beneÞ ciarius consularis и
један beneÞ ciarius tribuni). У легији IV Флавији, која се стационирала
у Сингидунуму, зна се само за два легионара са подручја Скупа, што
се не може приписати случајности налаза. Велики број војника по-
реклом из Скупа јавља се у латеркулима преторијанаца у Риму.345
Према подацима са натписа, муниципална организација Ску-
па није се много разликовала од других колонија у Царству. Епиграф-
ски извори помињу сенат колоније (ordo coloniae,346 splendidissimus
ordo coloniae347), његове чланове, декурионе, друге цивилне службе-
нике и свештенике: quaestor, aedilis (aedilicius), duumvir, duumvir
quinquennalis, pontifex, augur. О компетенцијама курије и магистрата
за сада нема података. Најстарији чиновници муниципалне адми-
нистрације, тј. они из првих деценија постојања колоније, припадају
слоју војних и цивилних колона.
Релативно често се помињу seviri augustales348 и augustales,349
богати ослобођеници, па су Скупи, осим Тимакум Минуса,350 за сада
једино место у Горњој Мезији где се јављају seviri.351
Археолошка истраживања
Град је изграђен по правоугаоном плану, са неправилном
североисточном страном. Са југоистока га је штитио солидан бедем
дебљине 3.2 m, ојачан јарком широким око 60 m. Површина насеља у
унутрашњости бедема (intra muros) била је већа од 40 хектара.352
Улице су биле широке и поплочане, а једна је водила ка по-
зоришту, које је готово потпуно археолошки истражено.353 Потиче из
Хадријанове епохе, а било је пространије и величанственије од по-
зоришта у Стобима, од кога се разликује и по типу градње каракте-
ристичном за источне делове Царства. Између 1966. и 1969. године
обављена су систематска истраживања југозападно од позоришта,
током којих је откривено више објеката, међу којима и монументал-
на тробродна базилика са двоструком апсидом окренутом у правцу
североистока. Под и зидови базилике украшени су мозаицима и де-
коративном пластиком изузетне уметничке вредности. Године 1973,
мањим ископавањима североисточно од овог места, ближе позори-
шту, откривено је неколико грађевина, вероватно из IV века, од којих
је једна идентификована као купатило. Још једна велика тробродна
базилика у истом сектору истражена је између 1974. и 1978. годи-
не
Током разних грађевинских радова констатовани су остаци
грађевина са мозаицима и фрескама, и то на више места. Између два
светска рата откопани су темељи објеката изван бедема, у равници
југоисточно од села Бардовци и на његовој северној периферији, у
подножју брда Црквени рид. Рекогносцирањем недалеко од места
где се вероватно налазио јужни угао града, идентификовани су ос-
таци моста, а надомак северне капије утврђени су сегменти античког
акведукта, који је водио према северу.
У подножју бедема простирале су се некрополе. Делимично су
истражене велика источна и мања јужна некропола западно од моста,
као и скупине гробница у западном делу града и на његовој перифе-
рији.
Путеви у области града
Територијом колоније Скупи пролазио је велики балкански
пут, који је спајао Дунав са Егејским морем. Полазећи од Тесалонике,
повезивао је градове као што су Еидомена, Стоби, Скупи и Наисус, и
излазио је на Дунав код Виминацијума. Његова траса углавном је по-
зната захваљујући Појтингеровој табли и сачуваним миљоказима.
О деоници од Стоба до Наисуса, која нас највише и занима,
подаци са Појтингерове табле очигледно садрже грешке, због којих
је тешка, а понекад и немогућа реконструкција трасе и локализација
станица.
Укупна раздаљина између Стоба и Скупа, назначена на
Појтингеровој табли, износи 115 римских миља, тј. око 173 km, док
је реална удаљеност између ова два града свега око 85 km. Стога мо-
жемо претпоставити да поједине станице између Скупа и Стоба не
припадају овој релацији већ следећој деоници пута, од Скупа до Наи-
суса. Понуђено је више корекција, од којих ниједна није сасвим при-
хватљива.355 Узимајући у обзир миљоказе, остатке путева и карактер
појединих локалитета, и одустајући од покушаја идентификовања
са станицама означеним на Појтингеровој табли, Б. Драгојевић-Јо-
сифовска предлаже следећу путању на овом сектору.356 Полазећи од
Стоба, пут је прелазио провинцијску границу између утврђења Слп и
Сопотско кале, надомак Влахчана. Пратио _______је, затим, леву обалу Вар-
дара и доспевао до Пчиње, узводно од њеног ушћа. Одатле се пружао
дуж леве обале ове реке, пролазио између утврђења Козле и Бадер,
остављајући са леве стране насеље Блаце, где је вероватно била бе-
нефицијарна станица. Даље је настављао између Таора и Катланова
(Аquае), о чему сведоче миљокази и археолошки материјал (кат. бр.
10, 11).357 Од Катланова пут је водио према Скупима, пролазећи близу
насеља Петровец и Белимбегово.
Од Скупа су два пута водила према северу. Један је пратио ток
Лепенца, остављајући са десне стране насеља Бразда и Чучер. Про-
лазио је надомак места Ђенерал Јанковић, одакле потичу миљокази
(кат. бр. 5, 6, 7),358 и настављао кроз Kачаничку клисуру према Ви-
цијануму и Наисусу.359 Други пут се пружао у правцу североистока,
пролазећи крај места Лопате, западно од Куманова, где се вероватно
налазила царинска станица Lamud(um?),360 затим кроз Лојане и Пре-
шевски кланац, и настављао према Наисусу. Не можемо сигурно да
проценимо који се од ова два пута налазио на сегменту Појтингерове
табле, мада је извесније да се радило о првом путу, који се код Виција-
нума спајао са трасом Наисус.Лисус. У нивоу станице Lamud(um?)
један споредни пут се одвајао од главног и водио је ка истоку, веро-
ватно истом трасом која и данас, као и у средњем веку, иде у правцу
Ћустендила. Пролазио је покрај подножја базалтне стене Жеглигово,
надомак места Младо Нагоричино, где су потврђени остаци римског
ПУТЕВИ И НАСЕЉА У ДАРДАНИЈИ
утврђења од стратешког значаја. Потом, прешавши реку Пчињу на-
домак насеља Војник, ишао је крај подножја Градишта, близу места
Ругинце, и даље је настављао преко Страцина и Криве Паланке према
Пауталији (Ћустендил). Вероватно је постојао још један пут, који је
водио ка Тракији. Како је полазио од Катланова, морао је да се пење
левом обалом Пчиње, све до Градишта надомак насеља Пчиња, а
затим да заокрене ка истоку, пролазећи јужно од места Клечковце.
Настављао је долином Криве реке, покрај села Довезенце, Бељаковце
и Коњух где се налазила царинска станица Визијанум (Vizi(anum?)),
и надомак трако-мезијске границе, прикључио се путу који је долазио
од станице Lamud(um?). Од Катланова је можда ишао и пут у правцу
истока, преко Катлановске Бање, ка равници Овче поље у провинцији
Македонији
ЗАКЉУЧАК
Сматрам значајним да у последњим редовима укажем на
кључне идеје које су произашле из обраде ове сложене теме. Ради се,
дакле, о покушају саопштавања и сублимирања значајних тренутака
из историје предримске Дарданије, као и указивања на сву сложе-
ност, специфичан положај и посебну структуру Дарданије у оквиру
провинцијске организације Царства. Актуализовањем дефинисања
граница римске Дарданије у саставу провинције Горњe Мезије и по-
зивањем на епиграфске податке и писане изворе, указано је да се њене
међе могу померити северније од Западне Мораве, територије Наи-
суса и Тимакум Минуса. Ступајући на историјску сцену Дарданије,
Римљани се нису много мешали у шаролику и постојану друштвену
структуру и хијерархију новоосвојених области. Привучени рудним
богатствима Дарданије и жељом за проширењем границе Царства на
Дунав, најпре су формирали главне друмове, које бележе итинерари,
и то упоредо са правцима предримских саобраћајница. Чињеница да
се поједини важни градови, попут Улпијане и Муниципијум Дарда-
норума, за разлику од Скупа и Наисуса, не помињу у итинерарима
говори, међутим, о старости градова и комуникација. Јасном дедук-
цијом _______издвојене су следеће фазе у развоју насеља и саобраћајница у
Дарданији:
I Предримска фаза, коју одликују викуси и ретка градска
насеља подизана у виду рефугијума, као седишта локалног племства,
трговаца и занатлија. Путна мрежа била је условљена природом те-
рена и људском потребом за кретањем и трговином. Овим саобраћај-
ницама пролазиле су војске, али и утицаји напредније грчке и маке-
донске културе.
В. Петровић, Дарданија у римским итинерарима
112
II Раноримска фаза, одликује се настанком првих урбаних
средишта ширих области. Саобраћајнице углавном прате већ уходане
трасе предримских путева, а тим цестама су углавном пролазиле војс-
ке, као и логистичка подршка трупама на лимесу (I век).
III Развијена римска фаза, настаје већ у II и III веку, када
на развој насеља доминантно утичу рудна и друга природна богат-
ства Дарданије, а главни путеви добијају пре свега трговачки и еко-
номски карактер. Око главних саобраћајница временом је настала
густа мрежа локалних путева. Услед великих рудних богатстава и
развијене експлоатације царских рудника, друмовима су пролазили
богати товари метала ка другим деловима државе. Такви транспорти
привлачили су пљачкаше (латроне), па је присуство војске у стани-
цама покрај друмова било неопходно и после успостављања чврсте
границе на лимесу. Без обзира на добру организацију заштите и по-
правки путне мреже, тешко је, међутим, замислити како су се вели-
ки терети (руде) транспортовали сувоземним путем. Претпоставка о
делимичном коришћењу речних токова за превоз до најближих лука
на Јадранском и Егејском мору стога ће ускоро доживети пуну научну
афирмацију.
Нажалост, трагови античких путева на подручју Дарданије
веома су мало сачувани. Разлог томе лежи у чињеници да су познији,
средњовековни и модерни путеви углавном грађени на трасама ан-
тичких друмова и да сама структура терена није погодовала очувању
виднијих трагова римских цеста. Сигурно је да тако лошу сачуваност
треба приписати и сталним девастацијама од стране локалног стано-
вништва. Уосталом, сличну судбину доживели су и други споменици
римског градитељства.
.
РЕЧНИК МАЊЕ ПОЗНАТИХ ПОЈМОВА
Agger, насип испод коловоза римског пута, састављен од слојева различитих материјала,
који је омогућавао ваљану дренажу. Био је од пресудне важности за одржавање компакт-
ности и чврстине пута, ма каква била структура тла. Састојао се од четири слоја, који су се
редом низали: statum, rudus, nucleus и summum dorsum.
Compendium, пречица. Пут који је представљао најкраћу везу између две стратешки
важне тачке.
Cursus publicus, поштанска служба у Римском царству, основана у Августово доба. Како
бележи Светоније, у свакој провинцији, дуж главних путева, на краћим раздаљинама по-
стављани су младићи који су један другом преносили поруке.
Itinerarium, латински термин који означава путну карту са описима главних римских
друмова. Итинерари бележе називе насеља (станица) на путевима и њихову међусобну
удаљеност.
Itinerarium adnotatum (itinerarium scriptum), ова врста итинерара доноси
списак назива станица на главним путевима и раздаљине између њих, а изворно
су могли бити придодати и подаци о коначиштима, царинама и др.
Itinerarium pictum, врста итинерара чији су подаци дати у форми приказа.
Текстуално или неким цртежом представљена су одморишта, мања или већа на-
сеља, бање и коначишта на главним римским цестама и њихове међусобне раз-
даљине. Недостаје детаљнији опис конфигурације терена и физичких елемената
рељефа. Крајње оскудно наводе се мора, планински предели, шуме, пустиње и
др.
Itinerarium maritimum, врста итинерара који сведочи о прекоморским рута-
ма.
Itinerarium provinciarum, итинерар _______који се искључиво односи на сувоземне
путеве у римским провинцијама.
Mansio, успутна станица на римским путевима у којој се могло преноћити, снабдети хра-
ном и другим потребама. Сваки мансио био је уско везан за државну пошту, па су ту били
смештени надзорник поште, односно вођа пута са пратњом, али и други путници. Имао је
удобне собе за коначење, зграде за смештај запреге, кола и робе, као и одморне коње, муле
и теглећу стоку. Важна улога мансија била је и сакупљање посебног пореза, аноне, што је
подразумевало и постојање магацина (хореума), првенствено за смештај житарица, али и
других врста намирница. Покрај мансија, који су често били утврђени и са сталном војном
посадом услед опасности од пљачкаша (латрона), развијала су се насеља отвореног типа,
викуси.
Milliarium, миљоказ. Плутарх наводи да је у римској држави, на подстицај Гаја Граха, 123.
године пре Христа уведен миљоказ као обавезни сегмент опреме свих јавних путева. Миљо-
кази постављани покрај путева широм Царства били су масивни цилиндрични стубови,
најчешће од гранита или мермера, a њихову израду, превоз и исписивање финансирала је
држава. Обично су постављани на раздаљини од једне римске миље. Са њих су могли да се
сазнају и детаљи о владару, и то у време Републике, о конзулу или о неком другом званич-
нику задуженом за изградњу или поправку путева, а у царској епохи име цара и његове ти-
В. Петровић, Дарданија у римским итинерарима
148
туле. Миљокази су често садржали и информације о изградњи деонице и њеним техничким
карактеристикама (да ли је пут био поплочан или је коловоз направљен од шљунка), а кат-
кад су постављани и у функцији царске пропаганде.
Мilliarium aureum, нулти, Златни миљоказ, налазио се на Римском форуму, испред
Сатурновог храма, од времена Августа, тачније 20. године пре Христа. Био је изливен у
бронзи, са позлаћеном куглом на врху. Од њега су полазили сви путеви Царства и ту су се
завршавали. Нажалост, овај миљоказ није сачуван.
Mutatio, свратиште и мање одмориште где су могли да се промене коњи и запреге.
Nucleus, средишњи сегмент агера римске цесте, насипан након рудуса, дебљине од 30 до
50 cm. Ради се о финој структури начињеној од слојева песка и кречног малтера. Познато је
да се нуклеус понекад састојао само од финог песка.
Rudus, слој агера римског пута који належе на статум, дебљине од 25 cm. Често је имао
изглед бетона сачињеног од редова добро набијеног шљунка, ломљеног камена, каткад и
фрагмената опеке.
Statum, основи слој субструктуре римског пута, дебљине од 30 до 60 cm. Био је начињен
од уломака и више редова посебно сложеног плочастог и облог камена, добро заливеног
малтером.
Summum dorsum, површински стратум, односно коловоз римског пута. Састојао се од
шљунка, комадића кремена или ломљеног камена неке друге врсте, а употребљаване су и
камене плоче (дебљине 20.30 cm), али тек од почетка II века пре Христа. Ливије прецизно
наводи да су још 174. године пре Христа градске саобраћајнице морале бити покривене
завршним слојем.
Via militaris, пут грађен у војне сврхе, који је касније прерастао у јавни пут.
Via privata, приватн пут за чију је градњу и одржавање био надлежан сам власник.
Via publica, јавни пут за општу употребу, који је коришћен и у војне и у цивилне сврхе. За
финансирање градње била је задужена држава.
Via vicinalis, локални пут. Овим путевима често су повезивана важна насеља, од посебне
стратешке и привредне важности, која су често настала након изградње главних саобраћа-
ница. Вициналне комуникације могле су да представљају најкраћу везу између насеља на
различитим друмовима од примарног значаја.

[futyfuty9]

Veoma poučno! Crni,