Jozef Klajn je pravo ime Josipa Broza

Šesti stepen u masona zove se Titus, pa je ime Tito verovatno tog korena.Nedavno je izašla je iz štampe knjiga „Enigma Broz” s podnaslovom „Ko ste Vi druže predsedniče,“ autora dr Aleksandra Matunovića, čoveka koji je četiri godine bio njegov lični lekar. Ovo je drugo dopunjeno izdanje istog naslova koje je autor značajno proširio i u kojem se nalazi, po svemu sudeći, odgovor na pitanje ko je ustvari bio Josip Broz višedecinijski vladalac države i partije u Jugoslaviji. U rešenju Enigme Broz, pokušao je da mu pomogne i jedan Amerikanac jugoslovenskog, odnosno hrvatskog porekla, koji mu je poslao opširno pismo i dozvolio da njegovu sadržinu publikuje, s tim da čak ni inicijale njegovog imena i prezimena ne navodi. Gospodin iz Amerike je visokoobrazovana ličnost sa završena dva fakulteta. Nosilac je velikog broja zvanja i titular, kao i pisac nekoliko knjiga. Iz pisma se vidi da je veliki poznavalac masonskog pokreta, čak bi se moglo reći da je i sam mason - iluminat. Pošto u pismu ima veliki broj podataka od kojih su neki dobro poznati, autor pomenute knjige je iz pisma izdvojio po njegovom mišljenju malo poznate ili nepoznate podatke. Kao i autor, gospodin iz Amerike Titovom ličnošću se ne bavi iz ideoloških, političkih, nacionalnih ili drugih razloga. Posredi je intelektualna radoznalost, objektivnost i istinoljublje. Prema njegovim saznanjima, Titov otac je bio Jevrejin Josip Klajn, veterinar, koji je radio na imanju poljske grofice Marije u koju se zaljubio i s kojom se oženio. U braku su imali dva sina. Jedan od njih se zvao Jozef, i to je Tito, a drugi Henrih. Jozef je bio vrlo inteligentno i radoznalo dete. Sve je hteo da proba i pokuša. Sve mu je lako išlo od ruke. Rano je naučio jahanje, mačevanje, sviranje klavira i okretne igre. Klavir je bio njegova velika ljubav. Da je nastavio sa sistematskim vežbanjem, uz talenat koji je posedovao, smatra se da bi bio veliki pijanista. Kada je Tito posle rata u jednoj privatnoj vili pred Zdenkom Marasovićem, poznatim pijanistom, svirao Šuberta i Šopena, Zdenko je bio ushićen njegovim izvođenjem. Jozefovi rođaci bili su poljski, a zatim meksički violinista Henrih Šerina i američki glumac Kirk Daglas. Vido Latković (šef Katedre za slovensku fonetiku), analizirao je akcenat Titovog govora i našao da je to poljski govorni akcenat. Smatra se da se maternji akcenti u govoru nikad ne mogu izgubiti. Jozef je bio mason, član tajne organizacije „Slobodni zidari,“ čiji je cilj bio menjanje svetskog poretka na globalnom planu. Intelektualno i finansijski, ova organizacija delovala je preko svojih loža i banaka pojedinih zemalja. Centri moći ove organizacije bili su Velika engleska i Francuska loža, kao i veliki broj loža širom SAD. Beograd je bio jedan od značajnih centara evropske najradikalniji deo masona su iluminati (prosvetljeni). Iluminate je osnovao Nemac Adam Vajshaupt masonerije. Najuticajniji i u 18. veku. Jezgro iluminata čine najveći svetski bankari. Maksima iluminata je: „Kada zli ljudi mogu da rade zlo da bi ostvarili svoje ciljeve, zašto mi ne bismo radili zlo da bismo ostvarili dobre ciljeve”. Jozef je s bratom učestvovao u Oktobarskoj revoluciji 1917. godine u kojoj mu je brat ubijen ili poginuo, ne zna se tačno. Za vreme Oktobarske revolucije, Tito je stupio u ČEKA, odnosno NKVD. Dobio je novi identitet i upućen je u Pariz. U Parizu preko Francuske masonerije stupa u službu Inteligence service (engleska obaveštajna služba) i upoznaje se s Čerčilom, koji je pripadao redu iluminata. Čerčil je Tita uveo u englesku masoneriju. Šesti stepen te organizacije zove se Titus (zadužen za socijalna pitanja). Otuda, najverovatnije, potiče njegov naziv Tito, odnosno njegovo konspirativno ime. Tito je znao veliki broj jezika. Znanje poljskog jezika uvek je krio, iako mu je poljski bio maternji jezik. Mada je bio dvostruki agent, Tito je prvenstveno radio za svoj račun, odnosno interes. On je okrenuo leđa masoneriji, Staljinu i katolicizmu. Povremeno, kada mu je to trebalo radi realizacije ličnih ciljeva, on se vraćao starim ljubavima. Masoni, katolička crkva i Staljin ne samo da su bili protiv Kraljevine Jugoslavije, nego su bili i protiv njenog reintegrisanja posle Drugog svetskog rata. Oni su smatrali da je nagodba Čerčila sa Staljinom o podeli Jugoslavije na dva podjednaka dela za njih najprihvatljivije rešenje.Tito je imao svoje ciljeve koje je nastojao da realizuje i u tome uspeo uprkos takvih oponenata. On je vešto koristio antagonizam tri velike svetske internacionale (mamasonske, katoličke i komunističke). U cilju dezintegracije Jugoslavije, a posebno izdvajanja iz nje Hrvatske, masoni su u sadejstvu sa ustašama, štićenicima fašističke Italije i Mađarske, i članovima VMRO-a, organizovali ubistvo kralja Aleksandra u Marseju. Po nalogu francuskih masona, povučeno je najuže kraljevo telesno kralja Aleksandra u Marseju što je omogućilo ustašama i VMRO-vcima nesmetan pristup kraljevom automobilu . Francuski masoni nisu dozvolili učešće članova jugoslovenske vlade u istrazi kraljevog ubistva. Kada su neki članovi jugoslovenske kraljevske vlade saopštili vest o ubistvu kralja Aleksandra njegovoj supruzi kraljici Mariji, ona im je rekla: „Vi ste ga ubili, znajući da su ta gospoda masoni”.
Mnogi jugoslovenski komunisti bili su masoni. Najpoznatiji među njima bili su Moša Pijade, Koča Popović, Vladislav Ribnikar, Ivan Ribar, Boris Kidrič, Vladimir Bakarić i Edvard Kardelj, po
nekima i Milovan Đilas.
Tito je bio vrlo vešt političar. On se nije čvrsto vezivao ni za jednu organizaciju ili pokret. Čak i kada je bio vođa nesvrstanog pokreta, čija se politika razlikovala od politike Amerike i Rusije, on je nastojao da s američkim i ruskim vođama održava dobre odnose. Isto tako, nastojao je da održava dobre odnose i s katoličkom crkvom. Godine 1973. posetio je papu Pavla Šestog i s njim puna četiri sata vodio razgovor u četiri oka.
Ako se Titu pripisuje neko antisrpsko raspoloženje zato što je navodno bio Hrvat, to nije tačno. On kao mason-iluminat možda nije bio naklonjen Srbima, jer su Srbi svesno ili nesvesno kao ljudi koji ne trpe nikakve šablone ni uređenje njihovog društva protiv njihove sopstvene volje, uvek bili na putu masona, odnosno ostvarenju njihovih planova. Čak i srpski masoni nisu bili verni poslušnici engleske, francuske i američke masonerije.
Slične podatke o Titovom poreklu autor je dobio od gospodina R.R. koji mu je napisao da je na osnovu pouzdanih podataka doznao da je Titovo pravo ime Josip Klajn, Poljak, jevrejskog porekla. je Tito zavoleo životinje i ta ljubav prema životinjama kod Tita je ostala do kraja života jako izražena. Pokazalo se da Tito nije enigma samo za pomenutog autora nego i za mnoge druge koji su nastojali da mu pomognu u njenom rešavanju. Više puta se pitao zašto Sovjeti posle Rezolucije Informbiroa, kada su na njega bili ogorčeni i kivni i kada su ga nazivali svakakvim imenima, nisu rekli nešto i o njegovom identitetu. Na ovo pitanje odgovor je dobio od gospođe Dragice Buđanovački, nastavnice iz Beograda. Tajno, slušajući emisije Radio Moskve, čula je kada je spiker jednom prilikom rekao:
- Jugoslovenski narode, ti živiš u velikoj zabludi. Čovek koji je na tvom čelu nije Josip Broz, Hrvat iz Kumrovca i metalostrugar za koga se predstavlja, već Josip Klajn, mađarski Jevrejin, rođen u Belgiji. „Gospodin u belom”, kako su ga u mondenskim krugovima zvali, nije metalski radnik, već aristokrata koji je bio stalni posetilac briselskih balova i miljenik belgijskih dama.
Kominterna je u saglasnosti sa sovjetskom obaveštajnom službom postavljala, finansirala, smenjivala i likvidirala sekretare i pojedine istaknute članove komunističkih partija drugih zemalja. Pri postavljanju za sekretare, više se vodilo računa o sposobnosti tih ljudi i njihovoj odanosti Sovjetskom Savezu, a manje o njihovom nacionalnom poreklu. Titov prethodnik na mestu generalnog sekretara Komunističke partije Jugoslavije postavljen je, smenjen i likvidiran, a da članovi jugoslovenske Komunističke partije nisu znali da on nije Srbin, već da se iza imena Milan Gorkić krije Poljak Josip Čižinski. Zbog toga ne bi bio presedan da se i iza imena Josipa Broza krije neka druga ličnost. Sekretari komunističkih partija drugih zemalja bili su agenti SSSR-a, a te partije agenture. Sovjetska obaveštajna služba bila je vrlo dobra i vrlo jaka organizacija koja je vodila dugoročnu politiku. Ona je pored partijskih agentura u stranim zemljama, a naročito u velikim evropskim i azijskim zemljama, imala i agente druge vrste i druge namene. Imala je svoje agente u najpoznatijim institucijama pojedinih zemalja, čak i u generalštabovima mnogih stranih armija.[B] Tito je kao agent Kominterne iz sovjetske obaveštajne službe upućen u Jugoslaviju sa zadatkom da se uključi u rad KPJ, da se afirmiše, da bi ga u određenom momentu Sovjeti mogli postaviti za sekretara KPJ.[/B On prvo počinje politički da radi i da se probija u zagrebačkoj partijskoj organizaciji, gde biva zapažen u borbi protiv frakcionaštva i biva podržan u tome od pojedinih drugova, među kojima je bio i Andrija Hebrang. Da bi se afirmisao na jugoslovenskom planu, on sudu jugoslovenske Komunističke partije i da ne priznaje nadležnim državni sud.1928. godine javno izjavljuje da je član partije. Godine 1937. Staljin je želeo da uništi staru Kominternu pošto je prethodno likvidirao sve revolucionare iz Lenjinovog perioda, među kojima su bili: Zinovjev, Kamenjev i Buharin. Uhapšen je veliki broj članova nemačke, španske, jugoslovenske, mađarske, poljske, bugarske, austrijske, estonske, letonske i drugih komunističkih partija.
U komunističkim partijama Meksika, Turske i Irana smenjeni su generalni sekretari. Staljin je ostavio samo one koji su kroz izdaju svojih najboljih prijatelja pokazivali vernost i odanost njemu. Komunistički bog, da bi se umilostivio, tražio je ljudske žrtve. Tito je izdao Milana Gorkića. Kao nagradu za to, on je postavljen za generalnog sekretara KPJ. To naimenovanje u Parizu su očekivali Sreten Žujović i Rodoljub Čolaković. Rodoljub Čolaković je jednom prilikom, kada je na Tita bio nešto ljut, ispričao profesoru Medicinskog fakulteta, a njegovom ličnom prijatelju (B.M.) da je u Parizu jedno vreme stanovao zajedno s Titom. Tito je, prema kazivanju Čolakovića, svako poslepodne negde odlazio. Jedne večeri, Čolaković je zatekao Tita gde pere krv s košulje i odela. Posekao sam prst, rekao je Tito. Povreda je tako ozbiljna da ću možda ostati bez njega. Zavoj na prstu nosio je dva dana. Treći dan zavoj je skinuo. Iako je pažljivo gledao, Čolaković na navodno povređenom prstu nije video posekotinu, ni bilo kakav drugi znak povrede. Posle ovoga, jasno mu je bilo da je Tito bio likvidator ili u najmanju ruku pomagao pri likvidaciji članova jugoslovenske KP, a možda i drugih partija. Verovatno da od tada počinje tvrdnja da Tito nije imao jedan prst. Godine 1938. Staljin je uhapsio i likvidirao veliki broj uglednih jugoslovenskih komunista. Tada je Tito izdao ne samo svoje prijatelje, nego i bivšu ženu Pelagiju Belousovu.
Ona je uhapšena kao agent Gestapoa. Posle njenog hapšenja, Tito je poslao pismo Staljinu u kome je napisao da nije mogao pretpostaviti da je njegova žena nepouzdana i tu svoju okarakterisao velikom mrljom u svom životu. Ovim je još jednom pred velikim voždom položio politički ispit. Nije on bio jedini komunista koji se peo preko palih žrtava. U tu grupu spadaju Toljati, Kaganović, Molotov i drugi koji su izdali svoje najbliže. Molotov, koji je bio jedan od najvernijih saradnika Staljina, nije smeo da ga zamoli da mu oslobodi ženu koja je ležala u zatvoru kao Jevrejka i nepouzdani elemenat. Godine 1939. Staljin osniva novu Kominternu u koju ulaze provereni i njemu odani ljudi. Tito je bio čovek zadatka Kominterne i boljševičke partije, čovek zadužen za rad na rušenju Kraljevine Jugoslavije. U tom cilju, KPJ je sarađivala sa ustašama i drugim neprijateljskim organizacijama.

Povratak Mustafe Golubića
Staljin verovatno nije bio zadovoljan Titovim radom, ili iz nekih drugih razloga, i prema kazivanju načelnika Kabineta predsednika Republike Mirka Milutinovića, odlučio je da Tita smeni. Vlado Popović, jedno vreme sekretar Komunističke partije Hrvatske i Mirkov odličan drug, u poverenju mu je rekao:
- Na moje ime 1941. godine, od Kominterne je stigla pismena depeša kojom se obaveštavam da je Josip Broz Tito odlukom ovog organa smenjen s funkcije generalnog sekretara KPJ kao nepodobna ličnost za vođenje partije u novonastalim uslovima.
Zahtevano je da se sa sadržajem depeše sve članstvo odmah upozna. S depešom je upoznao Tita. Dogovorili su se da o tome nikome ništa ne govore, a da depešu unište. Pokazalo se da se Vlado Popović nije prevario u proceni Titovog jugoslovenskog opredeljenja. Pošto nalog i depeša nije sprovedena u delo, u Beograd je odmah doputovao Mustafa Golubić, Staljinov čovek od velikog poverenja, verovatno s ciljem likvidacije Tita i još nekih nepouzdanih jugoslovenskih komunista. Neko je iz beogradske partijske organizacije po naređenju „izvesnog druga” Golubića izdao Gestapou, koji ga je uhapsio i odmah zatim streljao. Ako se na osnovu ljubavi prema određenim stvarima ili vrednostima, posebno kada je ta ljubav jako izražena, može naslućivati nečije poreklo, vredan pažnje je i autorov razgovor s Titom u jesen 1978. godine.
U Igalu za vreme terapije u bisernoj kadi, vidno raspoložen, Tito mu je rekao: „I ja ću biti bogat čovek. Imaću i ja pare. Izlaze mi sabrana dela za koja treba da dobijem veliki honorar.“ Doktor ga je gledao začuđeno. Čudilo ga je da ga je ta vest toliko uzbudila. Uzbudila njega, koji ima sve i kome ništa ne fali. Razmišljao je šta da mu kaže. Prva misao koja mu je pala na pamet, a koja nije bila baš mnogo umesna, bila je: - Druže predsedniče, zar za vas pare nešto znače? Začuđeno ga je pogledao kao da je izvalio neku glupost. - Druže doktore, čudi me od vas takvo pitanje. Zar ima čoveka kome pare ništa ne znače? Po čemu onda i meni pare ne bi nešto značile? Tačno je da ja imam sve, ali lično praktično nemam ništa. Sve ono čime ne možete slobodno raspolagati, to nije vaše. Ja čak i kada su u pitanju lične stvari ne znam šta je moje, a šta državno. Značaj novca ni u komunizmu, a pogotovo socijalizmu, ne može se potcenjivati. Mi se zalažemo za robno-novčanu privredu koja se ne može vršiti bez novca. - Slažem se da kapitalisti preteruju kada je u pitanju novac. Oni su novac glorifikovali. Za njih je novac merilo svih vrednosti. U njih je novac moć, vlast, privilegija, uspeh, prijateljstvo i zakon. S novcem se može sve postići, a bez novca ne može ništa.
- Bez novca nema standarda, nema obrazovanja, nema nauke i umetnosti. Bez novca nema dobročinstva, kavaljerstva i humanosti. Bez novca nema prijateljstva, ljubavi i uživanja. S novcem se čovek oseća moćniji, sigurniji, nezavisniji, slobodniji i preduzimljiviji. Ljudi cene bogatstvo, dive mu se i žele ga. U nas, u odnosu na novac, postoje dvostruki pristupi i aršini. S ideološkog aspekta, teorijski se novac izjednačava s ostalim vrednostima kao što su materijalna dobra i roba. Taj pristup je ideološki ispravan, ali s praktične strane u današnje vreme nema puno opravdanja. Jedan japanski ekonomista tvrdi potpuno opravdano da roba i sve ostalo ima svoju vrednost samo ako se može novčano realizovati. Roba koja ne može da se proda nema nikakvu vrednost. Pamet, znanje i iskustvo imaju ili treba da imaju odgovarajuću novčanu vrednost. Vi svoju pamet i svoje znanje prodajete preko svoje profesije. Pisac to radi preko knjige, umetnik preko umetničkog dela. Dok materijalna dobra i roba kod nas polako počinju da dobijaju svoju pravu novčanu vrednost, duhovna dobra i proizvodi duha još uvek su slabo vrednovana i slabo plaćena.
Doktor ga je pažljivo slušao. U njegovom govoru sve je bilo istina, ali istina koju nije očekivao da bi od njega mogao čuti. Zamišljeno je gledao u njega. On je to primetio i govor o novcu završio: - Pare su pare, druže doktore!
On nije ništa odgovorio. U sebi je pomislio: „Sigurno da znam šta znači nemati para, jer sve do završetka studija najčešće ih nisam imao. Ne znam šta znači imati velike pare, jer velike pare takođe nisam imao. Pouzdano znam da je Tito uvek imao dosta para. Kao predsednik SFRJ možda najmanje, zbog čega mu jako nedostaju, i zbog čega im se tako raduje.” Verovatno Tito potiče iz naroda čija je jedna od vrlo značajnih karakteristika velika ljubav prema novcu. Njihova deviza je: novac treba ceniti, stvarati, posedovati, umnožavati i štedeti.

I posle ovog događaja, on se s pravom pitao: „Ko ste vi, druže predsedniče?”