Софија Соја Јовановић је прва жена филмски редитељ у Југославији. Рођена је 1922.године у београдској интелектуалној породици, унука је сликара Паје Јовановића. Основну и средњу школу завршила је у француској школи, а ратне године провела је на студијама глуме, на драмском одсеку Музичке академије у Београду.

По ослобођењу почиње да се бави режијом, најпре у позоришту (Академско и Београдско драмско), а затим и на филму. Снимила је осам играних филмова, четири по Нушићевим комадима: Сумњиво лице (1953); Др (1962); Пут око света (1964); Силом отац (1970). Дилижанса снова (1960) снимљена по делима Јована Стерије Поповића: по Лажи и Паралажи, Кир-Јањи и Покондиреној тикви.


Њен филм Поп Ћира и Поп Спира (1958), по Стевану Сремцу, био је први домаћи филм снимљен у колору и освојио је те године седам пулских арена! Дечији филм Орлови рано лете (1966) снимила је по роману Бранка Ћопића. Много је радила и на телевизији; њене драме уврштене су међу 10 најбољих телевизијских драма (Далеко је Аустралија и Андра и Љубица).



Њена драма Извињавамо се, много се извињавамо (1976) проглашена је најбољом ТВ драмом током 35 година постојања телевизије. Соја је мајсторски режирала ову практично дуодраму са изузетним глумцима Миленом Дравић и рано преминулим Слободаном Ђурићем.



Остале су упамћене и њене серије Осма офанзива и Поп Ћира И Поп Спира. Била је строг али веома омиљен редитељ, глумци су је волели и била им је част радити са првом дамом наше режије. О себи је говорила да је “обична, корисна индустријска биљка”, поживела је осамдесет година и стигла да режира 50 позоришних представа, осам играних и петнаест телевизијских филмова и драма, и још много тога…

“Режија је одувек потребна уметности. Геометрија и математика су садржане у режији. Мислим да цео човеков век пролази у тражењу реда, хармоније. У том погледу сам у свакидашњем животу за уредну кућу. У уметности тражимо хармонију и равнотежу. Режија и јесте организовање равнотеже у времену и простору. Режија организује целину сила које чине уметничко дело.Режија првенствено служи публици. У представљачкој уметности битна је темпоралност, време позоришта је само садашње време. Мотив који ме покреће у режији јесте жеља за комуникацијом с гледаоцем. Глумац за игру увек има мотивацију. Не правим представу да бих себе изразила. “