„Србин до јуче роб, данас душом да дане и слободан да буде, на свом именију. То сам издејствовао, то доживео да би и ми народом Европејским постали...” Милош Обреновић

У лето 1835, нешто иза Петровдана, упути се књаз Милош праћен бројном пратњом у Цариград како би се поклонио премилостивом султану и „благодарност за дарована Србији права, к стопама његовим могао принети”. Пут је већ дуго био планиран, добијен је и пристанак покровитељске силе – Русије, али због Милетине буне, која је букнула почетком те исте године, а затим запетљавања са усвојеним па укинутим Сретењским уставом и сазивањем Народне скупштине, Милош је био приморан да почетак пута нешто одложи.
Након што одреди да га у одсуству мења брат Јеврем, и да му у управи помаже саветник Димитрије Давидовић, Милош пође на пут 19/31. јула 1835. године. Ишло се реком до Видина, где је кнежев пријатељ Хасан-паша видински приредио врло свечан дочек, уз смотру војске, песму и ватромет. Затим је до Варне српска делегација ишла копном, у каруцама, да би је одатле царски параплов превезао до Цариграда, где су стигли 5/17. августа. Аустријски посланик известио је како су се Турци постарали да „Милошу чине све могуће почасти, дата му је свечана стража, лађа са седам пари весала, као што се чини према великим достојанственицима”.


Чувар свиња код султана
Након обиласка Портиних званичника којима је разделио добар део припремљених поклона и бакшиша у износу од 500.000 гроша, Милош, обучен у генералску униформу, свечано је примљен код султана Махмуда II, оног истог под чијом управом је био сурово сломљен Први српски устанак. „Милош бег, добро дошли”, рече му султан, „надам се да су вас управници области куда сте прошли примили с почастима, према мојој заповести.” Милош је захвалио, а затим је примио драгуљима украшен орден са султановим ликом, богато искићену сабљу, свечану одору, а касније и коња под пуном опремом.
После пријема код султана, Милош се срео са страним изасланицима у Цариграду: руским, аустријским, пруским послаником, а посетио је и васељенског патријарха. Учествовао је на војним смотрама, на пријемима и баловима. Обишао је Аја Софију, некада величанствени храм византијских царева, претворен у џамију. После седамдесет дана проведених у Цариграду, Милош се вратио кући задовољан, али и забринут. Знао је да га, без обзира на сва царске почасти и светска признања, у Србији и даље чекају недаће.
„Толке године труда и брига моји привел су ово стање, да до њега род наш доведе, жертвовао сам све што смртни човек жертвовати може, који отечество љуби и жели срећним учинити га... Србин до јуче роб, данас душом да дане и слободан да буде, на свом именију. То сам издејствовао, то доживео да би и ми народом Европејским постали...”
Можда је у овој изјави Милош помало и претеривао у погледу своје личне жртве, посебно кад се има у виду да је већ у то доба „од чувара свиња постао раван паши са три туга”, и то не само по части већ још више по богатству. Али ко у та доба још није лично памтио оно претешко стање у коме се Србија нашла након пропасти Првог српског устанка, онда кад је од свих вођа војвода Милош ипак био један од ретких који је остао у земљи да сачека турску освету.
Сећао се Милош онога што су у зла времена – 1814. године – српски кнезови с Топчидера поручивали проти Матеји Ненадовићу и другим избеглим вођама устанка: „...Трошка ако немате, зашто пешке не идете и леба не просите, док до руског цара не дођете, на путу умирите од глади, и ми браћа ваша и род умиремо сваки минут од страха и зулума...” Тада се прота Матеја на челу српске „депутације” заиста запутио на Бечки конгрес где су се састали европски владари и државници. У Бечу је прота остао око пет месеци (1814). Предао је молбе за руског и аустријског цара, пруског краља и енглеског регента. Аустријски цар Фрањо Јосиф примио је проту Матеју у аудијенцију (јануара 1815) и обећао да ће се лично заузети код султана, али није прихватио да се то учини и у име целог европског „конгреса”.


Цареви не трпе бунтовнике
Пруски државни канцелар Србима је пријатељски саветовао да буду мирни, додајући да уопште нема утицаја на Турке. Порука енглеског министра била је одбојна: не жели да се меша у унутрашње ствари Турске и препоручује да се Срби обрате аустријском двору за посредовање. Једино је руски цар Александар покушао да делује, али без успеха. Руску ноту „конгресу” из фебруара 1815. године у којој је указивано на турска злодела у Србији и на неопходност да руски цар добије мандат осталих „колега” да штити православне хришћане у Турској, Енглеска и Аустрија су одбиле. Бечки конгрес се није ни бавио Турском, јер њене границе Наполеон није ни мењао. Ипак је постојала спремност великих сила да се у духу легитимитета гарантује непроменљивост граница свима, па и Отоманском царству. Србима, који су жељно очекивали помоћ, неуморни али обесхрабрени прота Ненадовић је из Беча писао: „Нема кнезови, ништа нема, наш посао не иде.”
Иако неук и неписмен, војвода Милош, вођа Другог српског устанка, осећањем рођеног политичара и правог трговца, лако је разумео те 1815. године да од помоћи из „Европе” неће бити неке вајде. Након пада Наполеона, околности су се темељно промениле од оних с почетка Првог српског устанка. Како је то много касније у једној својој посланици објашњавао, Милош је увидео да након Бечког конгреса више није време погодно за револуције и устанке, односно да „цареви Европејски нигди више бунтовнике не трпе, но сви се сојужавају и на њи оружају”. Било је то поједностављено али тачно тумачење политике Свете алијансе, коју су 1815. године договорили владари Русије, Аустрије и Пруске. Заговорник овакве политике је, уз Русију, у првом реду била Аустрија и њен канцелар Метерних.


Посланици у затвору
Учврстивши (што милом, што силом) након Другог српског устанка власт изнутра, Милош је стално настојао да добије и спољно признање, без чега није могло бити дугорочног решења за Србију. „Милош је имао ту особину великих људи да жели ствари које изгледају немогуће обичном свету... однос снага осећао је до ситница тачно, и одмах му се прилагођавао.” (С. Јовановић) Првенствено се ослањао на Русију, која је ионако била кивна на Турску због неиспуњења бројних обавеза из Букурештанског уговора из 1812. године (према члану VIII уговора Турска се била обавезала да ће Србима одобрити унутрашњу аутономију). Како је записао Вук Караџић, још у току Другог српског устанка „...руски елчија у Цариграду је питао код двора Турског, какав то Турци рат имају са Србијом, додајући да је то сасвим против трактара Букрешког”.
Везе с Русима Милош је одржавао преко Влашке, где је боравио његов трговачки агент Михаило Тодоровић Герман, а слао је депутације и у Петроград. У пролеће 1816. године Милош је послао у Цариград брата Јована Обреновића и Вујицу Вулићевића, кнеза нахије Смедеревске (оног што ће убити Карађорђа), „да им се даде онај мир, што је Петар Ичко (1806) био уговорио за Србију”. И поред руског настојања, Порта је годину за годином, депутацију за депутацијом, отезала с одговором. Крајем 1820. године Срби упуте у Цариград још једну (пету по реду) „велику депутацију” коју су чекала необична „прикљученија”, односно догађаји у турској престоници. Срби су у „народном прошенију” тражили да се одреди јединствен, смањен порез (данак) за целу земљу, да Милош буде признат за наследног кнеза, да Србија добије границе које је имала под Карађорђем, да Срби могу слободно по свом закону подизати цркве, школе, манастире и друго, као и да се Турци не могу насељавати по Србији изван градова с турским гарнизонима.
Међутим, недуго након доласка депутације, у пролеће 1821. године избише широки немири на Балкану – од Влашке до Грчке – које је приредила хетерија, грчка тајна организација. Порта тада стави српске посланике (било их је осморо) у Цариграду под наводну „заштиту”, односно у апс, где ће они остати скоро пет наредних година. Уз ову невољу, на депутацију навали и зараза од које је умро архимандрит Самуило Јаковљевић (иначе синовац кнеза Милоша). Он је 1824. године сахрањен код цркве Свете Петке у Цариграду. На његовој надгробној плочи Милош је дао да се запише: „Пречестњејшему Самуилу монастира Каленића православному архимандриту, серпскоме примерноме отечествољупцу, от књазја и народа српскаго...”


Немогуће без Милоша
Односи између Русије и Турске даље су се погоршавали, али је тек 1825. године, доласком на престо новог руског цара – одлучног Николаја I – дошло до помака. Наредне године Турци су били приморани да потпишу Акерманску конвенцију којом су се објашњавале одредбе из Букурештанског уговора (а најзад су и ослобођени затворени српски посланици). „Светла Порта, имајући чврсту намеру да Српском народу поклони олакшице које су му обећане чланом VIII Букурештког уговора, заједно са Српским Депутатима приступиће одређивању по... жељама овога верног поданичког народа...” Порта се обавезала да ће у року од осамнаест месеци са Србима уредити унутрашњу аутономију, о чему ће издати хатишериф, који ће посредно гарантовати и руски цар. Тиме је Русија заштиту над Србима претворила у неку врсту званичног протектората.
Међутим, ни Акерманска конвенција није била довољна да се турска обећања претворе у дело. У 1827. години дошло је до војног мешања три велике силе (Русија, Енглеска и Француска) у корист грчких устаника, током кога је уништена турска флота код Наварина (октобар 1827). Након што је султан у гневу одбацио Акерманску конвенцију, Русија му је и званично објавила рат (април 1828). Цар Николај је, поштујући конзервативни дух Свете алијансе, објавио да неће искористити сукоб да би султанове (хришћанске) поданике позивао на устанак. Ово је олакшало Милошев положај неутралности, односно одржавања добрих односа с обе зараћене стране. „Милош је уверио Порту, а исто тако и Русију, да се њена политика у Србији не може водити преко подеснијег човека од њега. Он се толико натурио пажњи и једне и друге силе, да оне нису могле замислити Србију без Милоша.” (С. Јовановић)
Током рата српски кнез је постао једини увозник соли за Турску из Влашке, коју су тада држали Руси, што му је донело огромно богатство. Такође је издејствовао да постане снабдевач турске војске, што му је истовремено дало прилику да буде користан и Русима, пружајући им важна обавештења о турским снагама. Након што су руске трупе, августа 1828, допрле до Једрена, Једренским миром (2/14. септембар 1828) даље је појачан руски утицај на Турску и најзад створена прилика за проглашење аутономне Србије. „Једренски мир је један од најважнијих датума српске историје 19. века. Њим је стварно обезбеђена самоуправа Србије и осигуран њен међународни положај. Улога Русије у њему је толико видна, да је није потребно нарочито истицати.” (В. Ћоровић)
На основу Једренског мира, султан је у јесен 1830. године објавио хатишериф који је свечано прочитан у Београду на дан Светог првозваног Андреје (30. 11. 1830), на годишњицу заузимања Београда у Првом устанку. Истовремено је Милошу предат берат о наследном кнежевском достојанству. Србија је овим актима постала самоуправна европска држава са својом династијом, под турским суверенитетом и под руском заштитом. Тако се после више векова Србија обновила на оном истом подручју на коме се угасила Српска деспотовина.
Три године касније Милош је постигао свој последњи велики успех, кад је дотадашње границе Београдског пашалука проширио за још шест нахија, то јест до граница које је Србија заузимала 1812. године. Турци су дуго избегавали да испуне ову обавезу, тврдећи да нико више не зна докле су допирале границе Карађорђеве устаничке Србије. Због тога је окупљена руско-турска гранична комисија која је, идући од села до села, од сељака сакупљала податке о некадашњим устаничким границама. Међутим, Турци су и даље избегавали да предају обећане нахије, па је кнез морао да предузме неке мере. Подстакао је буну, а онда је у шест нахија и без турске сагласности послао војску у циљу одржавања мира. Уз обилне Милошеве новчане награде на Порти и притисак Русије, султан је издао нови хатишериф (1833) којим се Србија проширила за готово трећину територије. Проширењем земље и одлуком о исељавању Турака (осим оних у тврђавама) кнез Милош је довршио борбу за ослобођење. Границе које је тада утврдио остале су непромењене током скоро две генерације – до 1878. године.


Прво дипломатско представништво
У Милошево време српска власт још је била у повоју, а управа је и даље вођена по кнежевој личној вољи. У свом „дипломатическом” деловању Милош је ипак имао велику подршку многих образованих Срба, који су уз њега створили језгро будућег државног апарата. Учени пречани Димитрије Давидовић и Аврам Петронијевић Ћехаја, један за другим, постали су Милошеви попечитељи иностраних дела. Земунац Давидовић био је и први српски новинар – покретач „Новина српских” (основао је и „Забавник”, претечу „Политикиног Забавника”), као и први уставописац – написао је Сретењски устав. Петронијевић се одликовао знањем турског језика, што му је олакшавало посао ћехаје током депутација у Цариграду. Касније је постао водећи уставобранитељ. Кнез Милош је развио и мрежу представника, од Петрограда, преко Влашке до Цариграда. Године 1836. Србија отвара и прво званично дипломатско представништво. Беше то Књажевско-српска агенција, основана (Милошевим указом, а по одобрењу султана) у Букурешту 17. фебруара 1836. године.
Није чудо да је прво представништво Милош отворио у Влашкој (која је имала самосталан положај у оквиру Турске, сличан српском) имајући у виду обим његове трговине као и велика имања која је имао у тој земљи где је живело и много Срба. Први званични српски агент био је ранији приватни трговачки представник кнеза Милоша Михаило Герман (Милош је дуго у Влашкој као представника имао и једног Руса – Димитрија Ивановича Мустакова). Њега је 1837. године заменио Стојан Симић. Агенција се бавила политичким извештавањем, као и конзуларним пословима. Наплаћивала је и порез од српских држављана у Влашкој и Молдавији. Била је привремено укинута 1839. (због промене на српском престолу) али је поново отворена 1841. године.
Од добијања самосталности кнежевине (1830–1833) противљење кнежевој личној власти у Србији стално је расло. Истовремено, Милош је знатно преусмерио своју спољну политику. „У спољашњој политици Милош није био прост и неук сељак кога руска дипломатија води за руку и упућује шта и како да ради. Он је много штошта радио по својој глави, па чак и противно саветима руске дипломатије.” Док се до тридесетих година 19. века Милош готово у потпуности ослањао на руску подршку као и на ширење свог утицаја преко веза међу Турцима, од добијања аутономије покушава да се отргне од руске контроле тражећи нове савезнике, попут Енглеске. С друге стране, Русија настоји да свој утицај у Србији оствари ослањајући се на опозицију кнезу, односно на настајућу српску олигархију и бирократију.


Конзулска времена
Након Милошева пута у Цариград, велике силе почеле су да отварају у Србији конзулате, што се кнезу није превише свиђало јер је наслутио да ће конзули имати задатак да непосредније надгледају његово понашање и власт. Први званични конзулат у Србији отворила је Аустрија (септембра 1836) а први конзул постао је Антоније Михановић (иначе писац текста хрватске химне „Лијепа наша”). Након што се овај конзул заљубио у кнежеву нећаку Анку (хтео је њоме и да се ожени) замењен је потпуковником Филиповићем (фебруара 1838). Аустријски канцелар Метерних водио је према Србији политику status quo, условљену жељом да се турска држава што дуже сачува, односно да се избегне свака револуционарна или побуњеничка делатност на Балкану, која би имала лоше последице по ширу стабилност. Милош никада није имао поверења у Аустрију, коју је називао „злобним непријатељем нашега рода”. Говорио је да је „нашем народу боље трпети пређашњег тиранина (Турску), него потпасти новом и примити оне окове које спрема аустриски двор”.
Након Аустрије и Велика Британија отворила је почетком 1837. године први конзулат. Први генерални конзул био је пуковник Лојд Џорџ Хоџис. За разлику од аустријског конзула, који је био формално наименован код турских власти, Хоџис је био први страни конзул постављен баш код кнеза Србије. Његовим доласком Србија је изашла из уског круга руских, турских и аустријских односа и увучена је у вртлог политике великих сила на Истоку. Хоџис је у Србију донео и неке друштвене новине, попут приређивања новогодишњих балова, којима је присуствовао и сам кнез с породицом. У дневнику Анке Обреновић – прве београдске „каћиперке” – о сусрету с енглеским конзулом у Турској Д. Уркартом, приметан је јак утисак који су отмени дошљаци са Запада остављали Србији, у којој је грађанство тек настајало: „Ја готово нисам знала како ми је ово време прошло и волела сам овај један четврт сата, може бити више него гдикоје дане или месец, јербо ја сам умрла за тим да се само за паметним и великим људима мешам и са њима друштво да имам...”
Енглеска дипломатија, забављена „великом игром” с Русијом која се протезала од турских граница на Балкану све до Авганистана, подржавала је Милоша у напорима да се ослободи руског загрљаја. Тако је, парадоксално, либерална Енглеска у Србији подржавала кнеза – аутократу, а конзервативна и монархистичка Русија – борце за уставно устројство. Русија је 1835. и 1837. године код Милоша слала своје посебне изасланике (Рикмана, односно Долгорукова), док најзад и она није отворила званичан конзулат 1838. године (први генерални конзул био је Вашченко). Најзад је и Француска, априла 1839. године, отворила представништво у Србији, иако на ниском нивоу вицеконзула, што се Србима није допало (први шеф конзулата постао је Дикло, који је до тада био вицеконзул у Јашу).


Турски устав од Руса
У рана конзулска времена прве половине 19. века Београд је још био мала оријентална варошица, с доста запуштеном тврђавом и с турском чаршијом на дунавској страни, коју су обележавале бројне џамије и куће обојене у бело, окружене широким баштама са шадрванима и воћњацима. Данашњи калемегдански парк био је гола запуштена ледина, обрасла жбуњем и шибљем. На Тргу Републике лежао је „рит од баруштине и трске”. Садашњи Студентски трг – Велика пијаца – био је широк плац, изукрштан стазама утабаним ногама, поред кога се налазило турско гробље. На голим Теразијама Милош је делио бесплатне плацеве занатлијама, настојећи да их пресели – често и силом – из српског насеља на савској падини (Савамала) у тај удаљени део вароши.
Под притиском да донесе устав, Милош је уз енглеску подршку пристао да се преговори о томе воде у Цариграду, чиме је донекле умањио већ изборену самоуправу. Ово је урадио очекујући да ће његови савезници Енглези моћи да наметну устав који би по њега био што повољнији. Међутим, у то време утицај Русије на Порти био је јачи. Децембра 1838. године довршен је и проглашен тзв. Турски устав који су израдили углавном турски и руски представници. Њиме је, између осталог, остварена руска намера, коју Милош уз Енглезе није успео да спречи, да се оснује Савет (Совјет) од седамнаест доживотних чланова у који је ушло доста кнежевих противника. Устав је омогућио и директније мешање Порте у српске послове, јер је Цариград постао судија у случају спора између кнеза и совјетника. Једва пола године након проглашења Турског устава, разочарани и дугогодишњим борбама изморени Милош одрекао се кнежевског достојанства и напустио Србију (1. јуна 1839) .