Велики српски природњак Јосиф Панчић 1873. године пише о босиљку: „...Ово је биљка нашем народу осим многих других, које су раста виђенијег, цвета и мириса лепшег, најмилија, чему ће зар бити узрок тај, што босиљак прати Србина кроз све озбиљне прилике у животу: од рођења, где се младенцу кита босиока у освећеној води до узглавља меће, до смрти, где му сестрина или болеће које сроднице рука, струк босиока на гроб посади..."
Тачност ових навода видимо у обичајима који су се до данас задржали у појединим крајевима Србије. Постоји обичај да се од босиљка новорођенчету прави крст на челу, а одсечени прамен дечије косице чува уплетен у босиљак. Тканиница којом се опасује млада при удаји кити се босиљком на три места. У неким крајевима постојала је капа, такозвани смиљевац, која се плела од смиља и босиљка (веома је честа веза ове две биљке), а коју је млада морала да носи четрдесет дана по венчању.
O босиљку је пуно писао Веселин Чајкановић, први српски историчар вере и човек који је проучавао српске обичаје, традицију и веровања. Срби босиљак сматрају божјим цветом, па се одомаћио обичај да се у баштама прво сеје босиљак, па тек потом друго биље. У време харања куге и других заразних болести, на софри је морало бити босиљка. Приликом орања волови и јарам китили су се босиљком. На Божић и на крсну славу босиљком се ките извори. Њиме се ките иконе. Босиљком се кади обична вода за пиће, а много је значајнији обред свећења водице. Наиме, на Богојављање се у воду, која се јутром доноси с извора, ставља гранчица сувог босиљка. Ова водица се чува и касније у многим приликама користи за свећење. Њоме се кади (коришћењем босиљкаче, то јест гранчице босиљка), користи се за умивање, за купање породиља, новорођенчади, слабих и болесних. На Ускрс су се овом водом обредно умивала сва деца у кући, да буду здрава и јака. На Ђурђевдан су чобани квасили и кадили овце богојављанском водицом, а ловци прали руке ради доброг улова.
Многи обичаји везани су за култ мртвих. Кад неко издахне, у руке му се ставља струк босиљка. На гробље, на одар носи се босиљак. О Духовима се гранчицама ките крстаче, а на Задушнице је обавезан на софри. Једна од легенди каже да у рају има највише босиљка, те да у доброг човека душа на босиљак мирише.


Никао на Голготи
Босиљак није наша биљка. Води порекло из Индије, где се врста Ocimum sanctum – индијски назив је тулси (туласи) – посебно цени и гаји. Овој биљци посвећен је култ дубоког значења, често поистовећен с богињом Пундариком, женом бога Шиве, с моћима да штити људе, како у животу тако и у смрти, помажући им у свим приликама, а нарочито да имају порода. Босиљак Индијцима отвара пут у рај и зато се умрлом ставља на груди лист босиљка, глава му се умива водицом у коју је, уз браманску молитву, стављено семење лана и листићи босиљка, а ко год је за живота побожно сејао босиљак има право да уђе у палату бога Вишне...
Званични научни назив биљке је Оcimum basilicum, и потиче од грчких речи окимон изведено од ozein – мирисати и basileus – владар, што би у преводу значило владар мириса. У нашим крајевима називају га и овим именима: бажилек, басилак, боселак, васлеђен, фаслиђан, мислођин, муртела. Код нас се успешно гаји, а препознатљив је и на неки начин заштитни знак културе, обичаја и кулинарства Средоземља.
Босиљак је једногодишња биљка, 30–50 центиметара висине. Стабљике су бусенасто разгранате, најчешће голе. Листови су јајасти до готово ромбични, на врху зашиљени, по ободу грубо назубљени, зелени до модрољубичасти. Цветови су жућкасти, бели, или ружичасте боје, сложени пазушно у привидне пршљенове. Читава биљка има пријатан, балсамичан мирис. Дрогу (биљни лековити део) чини надземни део биљке у цвету – Bacilici herba. Садржи до један одсто етарског уља чији су главни састојци метилкавикол (естрагол), линалол, еугенол и цинеол. Надаље, садржи флавоноиде, танине, сапонозиде. Делује као карминатив и стомахик (олакшава варење) и благи седатив (средство за умирење). Због антисептичног својства користи се код упала и зараза дисајних путева, те код желудачних тегоба, а нарочито за стишавање стомачних грчева.


Ocimum Basilicum
Босиљак који се најчешће гаји у нашим крајевима садржи етарско уље богато метилкавиколом (естрагол), чији метаболити могу имати мутагено и канцерогено деловање. Стога се свим произвођачима препоручује да користе сорте које не садрже метилкавикол (естрагол), што чини употребу босиљка безбеднијом. Наиме, Светска здравствена организација, као и друге меродавне установе које брину о безбедности лекова и хране, не препоручују употребу сорти босиљка с високим садржајем метилкавикола (естрагола), посебно не деци, трудницама и дојиљама. Из тог разлога је данашње тржиште преплављено многим побољшаним сортама и хемотиповима босиљка, међу којима су најчешће сорте Genovese и Lattuga, затим грчки ситнолисни босиљак (Ocimum minimmum, индијски босиљак (Ocimum sanctum), циметни босиљак, лимун-босиљак, лимет-босиљак, црвени босиљак, наполитански босиљак, разне врсте пурпурних босиљка, таи-босиљак и други.
Босиљак је гајен у старом Мисиру (Египту), где су у гробницама у пирамидама нађени венци од босиљка.
Римски природњак Плиније каже да је кобилама и магарицама давао да једу босиљак да би биле плодне. У Италији девојке ките прса босиљком, или га носе за појасом, симболишући честитост и невиност, док удате жене гранчицу задену у косу. Младићи кад иду у посету драгани обавезно понесу босиљак, а љубавници постављају ћуп босиљка у прозор.
Једна хришћанска легенда каже да је босиљак први пут никао на Голготи, на месту где је Исус разапет. А опет, једна друга легенда вели да је босиљак Богородичин најмилији цветак. Оваква предања веома су снажна у грчкој цркви и у грчком народу, где је босиљак у потпуности посвећен Богородици, тако да нема манастира, цркве или празника посвећеног Девици Марији а да није украшен босиљком.


Мирисни круг
Босиљак је био надахнуће многих уметника – писаца, сликара, песника. Поменимо великог италијанског књижевника и хуманисту Ђованија Бокача (1313–1375) и његов „Декамерон”, посвећен драгој му Фјамети. У „Декамерону” Бокачо смешта седам девојака и три младића у околину Фиренце, где се склањају од куге и проводе десет дана тако што сваког дана свако од њих исприча по једну причу. Четвртог дана, краљ вечери је младић Филострато (подлегао љубави) а тема вечери је несрећна љубав. Пету причу казује Филомена (верна у љубави). Прича (IV/5) започиње рађањем љубави између Лоренца и Лизбет, коју њена браћа не одобравају. Браћа кују план, одлазе на пут с Лоренцом, убијају га и леш закопају на скровитом месту. Лизбет тугује чекајући да јој се драги врати и једне ноћи усни да је Лоренцо убијен и место где је покопан. Одлази, откопава га, узима његову главу и ставља је у ћуп, прекрива земљом и сади босиљак. Сваког дана је над ћупом, грли и љуби босиљак, оплакује га и залива сузама. Босиљак буја и предивно мирише. Но, браћа постају сумњичава, откривају тајну и односе ћуп с босиљком и Лоренцовом главом. Лизбет је очајна и од туге умире...
Надахнут овом причом, енглески песник Џон Китс (1795–1821) пише предивну поему под називом „Изабела, или ћуп босиљка”. Китс је умро веома млад, а пуну славу и кључно место у енглеском романтизму заузео тек након смрти.


Специјалитет с босиљком – песто сос

2 шоље свежих листова босиљка (листиће умерено сабити)
1/2 шоље наренданог пармезана
1/2 шоље маслиновог уља
1/3 шоље пињола или сецканих ораха
3 чена белог лука
со и свеже млевени црни бибер по укусу


Босиљак и бели лук ситно исецкати, додати пармезан и пињоле. Измешати. Маслиново уље додавати кап по кап и непрекидно мешати дрвеном варјачом. На крају посолити и побиберити.
Готовим сосом прелити шпагете непосредно пре служења.