Tweet
Велика сеоба Срба 1690.
У Аустрији се ситуација погоршавала, а и на фронтовима њена војска је почела да губи. У ствари, ситуација на бојишту се из основе изменила на штету царске војске. Крајем 1689. године знатан део царске војске, а с њом и знатан део Срба, послат је на Рајну да се бори против војске Луја XIVкоји је ушао у борбу као савезник Турака. Осим тога, догодиле су се и друге промене. Те промене су се осетиле већ у децембру 1689. године, када су кримски Татари, који су ратовали на страни турске војске, успели да попале села у околини Приштине. Наиме, успешне битке аустријске војске против Турака, уз помоћ Срба, у Призрену су окончане смрћу чувеног генерала Пиколоминија (1689), који Чарнојевићу већ бејаше предао писмо цара Леополда I по коме се обезбеђују Србима знатне привилегије. Аустријска војска и српски устаници дозивели су тезак пораз код Качаника (2. јануара), па су Турци у налетима заузимали Скопље, Приштину и Призрен. Знајући како их страсна одмазда од Турака очекује, Срби предвођени патријархом Арсенијем III чарнојевићем и неколицином владика крећу према Београду у нади да ће се убрзо вратити на своја напустена огњиста. чекајући у Београду два месеца даљи исход догађаја, Арсеније III Чарнојевић је одрзао чувени сабор са војсковођама Србима који су ратовали за цара Леополда, свештенством и народом. Испод београдских зидина смештен је велики збег са око 40 хиљада људи. Уочи почетка сеобе тај број се јос повећао.
На том сабору Срби су признали цара Леополда као наследног владара српског народа, и то ,како су они говорили,првог после косова. Патријарх Арсеније,који му се обраћао у Беч,наглашавао је у свом писму како су се на том сабору нашли људи са више страна „земље наше“,обухватајући под тим појмом „наше земље“области и под Турском и под Аустријом,све где су се налазили Срби и где је допирала власт и признавање Пећке патријаршије.За њу не постоје историјске границе, него границе стварног живог народног поседа,мада пише да те границе“определише нам у давним самодржавни и светопочивши краљи наша.
У Бечу с тим одговором нису могли бити задовољни. Испало је баш обртно од оног што се очекивало. Позивом од 6. априла хтело се да Срби поново ступе у борбу на свом подручју, а не да се селе у њихове земље. Али се тај став ипак разумео. За то време положај царске војске у Србији знатно се погоршао. Она није могла добити никакви појачања из царских земаља,а без тих појачања није се могло тражити да се снажније заталаса и сам народ Србије и суседних крајева. Рачунајући са србима као елементом који би се могао искористити при свим обрти има ратне среће,и у офанзиви и „у дефанзиви,и који би у најгорем случају,могао послужити и да се насели опустела јужна Угарска,у Бечу нису хтели да их озловоље. Стога је цар Леополд 11 (21) августа 1690. издао своју Диплому којом је дао Србима жељене привилегије .Привилегије су обухватиле становништво “грчког обреда и српског народа“ по Грчкој, Бугарској, Рашкој, Херцеговини, Далмацији, Подгорју, Јенопољу и осталим придруженим местима и свим осталим областима .“ Издајући те привилегије,цар је узео Србе под своју заштиту,а у исти мах их је поновно позивао да се дигнуна оружје . Цар је ,признајући Србима изузетан положај,издао ове привилегије преко Аустријске дворске канцеларије, обишавши угарске установе чиниоце,чија је сагласност за овакав акт била потребна. Он је тај свој корак објашњавао војничком погребу ,а донео га је у сувереном уверењу да може непоштовати угарске уставне прописе,пошто је угарско подручје ослободио својом снгаом од Турака и сматрао га као војничку тековину. Мађари су све време стајали на гледишту да су тим актом повређена њихова права и стога су Србима,кад год им се дала прилика ,правили начела и стварне тешкоће. Сем Мађара , противових привилегија радила је католичка јеархија. Због ње нису у привилегијама били поменути Срби из Угарске,Хрватске,Срема и Славоније,на које је била ставила руку њезина пропаганда. Кад је дознао за то ,епископ Исаија Ђаковић, он је затражио енергично да се обухвате и Срби са тих страна.У Бечу се,у тадашњој ситуацији, попостило, али су зато у већ спремљеном концепту привилегија извршене извесне измене да би се патријархова јурисдикција ослабила.“Оно место ,где се каже да се повластице дају Србима где гд се у будуће буду налазили изостављено је замењено са речима:да привилегије и повластице вазе дотле докле год Срби ,сви скупа и појединце ,буду били верни цару. Тим,накнадно доданим ,речима вредност дане привилегије,наравно,знатно се смањивала.“При преговорима у Бечу Ђаковић је радио споразумно са Ђорђем Бранковићем,који се ту налазио у интернацији.
Истог дана ,кад је цар издао Србима привилегије,настрадала је његова војска у Ердељу. Да би заштитила Угарску,главна се аустријска снага морала повући из србије. Ослабеле посаде нису потом могле да издрже турсле нападе. За седам недеља Турци су преотели сву Србију,заједно са Београдом. Патријарх их,разуме се,није смео тамо дочекати,него се раније,с осталим избеглицама,склонио на царско подручје. Бојећи се турске офанзиве,патријарх није смео да остане у областима јужне Угарске,него је отишао далекона север,у Сент-Андреју.Ми данас не знамо колики је био број српских избеглица,који нису прелазили у једно време и на једно место.У једном писму сам патријарх ,истина,наводи да је прешло“више од 30 000 душа“,и то ће свакако бити највероватнији број ,али потпуно сигуран није ни он.У Будиму је нпр.,1706/7. Године било 536 српских пореских глава,“и то су били све саме занатлије сем петнаест бакала”.Међу становницима тога града 1720 године било је 14 Зећана,12 Прћана,6 Призренаца,8 Сарајлија,9 Косоваца,8 Крушевљана,6 Пожаревљана,5 Београђана итд.Будим је имао свој српски део града (Рацзварос),у коме се,према једном путопису из 1715 године,налазило око 20000 српских душа.Још више него Будим добила је прилив српског становнништва Сент-Андреја:у њој је подигнуто самих шест православних цркава .У Чобанцу,крај Сент-Андреје,постоји предање да су ту дошчи из Пећи, А.Белић је утврдио да њихов дијалекат још чува особине косовско-ресавске и стару косовско-ресавску акцентуацију.
Док су Аустријанци на једној страни позивали Србе и обећавали им слободу вере и поштовање старих традиција,дотле се на другој ударали католички свештеници отворене на њихову веру.У том је нарочито био активан исусовачки ред.Крајем 1689 превели су у унију ораховачког“владику“Јована Рајића бса 16 парохија и ораховачким манастиром Св.Николе,а 18 јануара 1690.то су и потврдили писменим актом.Рајићу се придружио и игуман манастира Грабовца,Јевтимије Негомировић.Одмах потом изашла је наредба царског комесара која је тражила од српског свештеника ,између Драве и Саве,да се покоравају овом игуману Јевтимију .Врло је вероватно да је Ђаковић и остали наш спископат дознао за то пре свог збора и стога још одлучније тражио проширење патријархове компетенције и на области Угарске.Они случајеви били су међутим,предигра за даље борбе које ће загорчавати живот новим српским досељеницимаи њиховим свештеним представницима.
Осим верских сукоба настали су и социјални.Угарско племство тражило је,просто,да укмети Србе не признавајући им никаквих изузетних права.Жупанске власти наметале су им,исто тако,ратне прирезе и ометале их у њиховом привредном животу.Да се ослободе тога,Срби упутише поново у Беч епископа Исаија да се потужи и да,у исто време,затражи да се њихове привилегије објаве и преко Угарске дворске канцеларије.Сем тога,Исаију је,у име народа,имао да крене питање Ђорђа Бранковића.Исаија је поверавао његовим причањима ,а као јенопољдки владика знао је понешто из борбе Бранковића за цркву.Срби су поверовали да је он жртва аустријских сплетака и да је страдао због својих планова у корист српског народа. Кад је српска депутација дошла у Беч затекла је тамо ново ратничко расположење.Аустрија се спремала на нову офанзиву,а у тој офанзиви рачунала је и опет са Србима.Стога је цар 1. децембра 1690.потврдио своју диплому о привилегијама и то по жељи Срба,преко Угарске дворске канцеларије.У исти мах,цар је препоручивао угарским властима Србе као своје штићенике и обећао је у Будиму посебну комисијску истаргу за насиље на која се туже.Наравно,с тим у вези ишла је одмах и акција да се образује српска милиција.Ради тога бечка влада ниеј могла одбити ни српски захев да се испита случај Бранковићев и да се утврди веродостојност његове дипломе.У Бечу нису могли демантовати ранија своја акта,ма колико,иначе,били уверени да Бранковић није то за шта се издавао,и мада им је цео његов случај и иначе био непријатан.Кад су добили потврду признања његових ранијих диплома ,Срби на свом састанку у Будиму,марта 1691,изабраше Бранковића за српског деспота,показајући на тај начин сад први пут жељу да добију световног господара.Избор је био извршен у одсутности патријарха Арсенија.Он га је признао али преко срца,јер је ишао очевидно науштрб његова дотадашњег апсолутног положаја.
АРСЕНИЈЕ III ЧАРНОЈЕВИЋ (1633 - 1706)
Арсеније III Чарнојевић (око 1633, Бајице, Цетиње, Црна Гора — 27. октобар 1706, Беч), пећки патријарх 1674—1690, архиепископ и патријарх аустријских Срба 1690—1706.
Као патријарх путовао је 1683 у Јерусалим. За време аустријско-турског рата 1683 до 1699 продрла је аустријска војска у јужне српске крајеве, те је Чарнојевић, у октобру 1689, непосредно пред долазак Аустријанаца, морао да се клони испред турског огорчења из Пећи у Никшић и одатле на Цетиње, али га аустријски командант Пиколомини (Piccolomini), освојивши Приштину, Скопље, Призрен и Пећ, позове крајем октобра, да се врати у Пећ и да се са својим сународницима ангажује за борбу против Турака. Чарнојевић послуша Пиколоминија и дође у Пећ, а потом у Призрен, где се састане са њим. Пристајање Чарнојевића уз Аустријанце појачало је ревност Срба, који су и дотле помагали хришћанску војну акцију. После Пиколоминијеве смрти (9/11 1689, од куге), обрне се ратна срећа у корист Турака (почетком 1690), те се аустријска војска повуче на леву обалу Дунава и Саве. С војском се доселио у Угарску и Чарнојевић, а с њиме и многе српске породице, које су се бојале освете Турака ради помагања хришћана у борби против Турске. У Угарској је цар Леополд признао Чарнојевића за старешину свих православних Срба, који су се налазили у његовој држави. Пуних 11 година није Чарнојевић имао у Угарској стално седиште, него је становао у Сентандреји, Ковину, Сиригу, Хопову, Сечују, Футогу и Пакрацу, уређујући српску цркву. 8/10 1701 наложио му је цар да мора становати у Сентандреји.
Чарнојевић је спровео реорганизацију православне цркве у Угарској, Хрватској и Славонији, која је као саставни дио пећке патријаршије била организована у тим крајевима и за време Турака, оснивао је нове епископије, постављао је епископе и сређивао у српској цркви хаотичко стање, ратом проузроковано, долазећи често у сукоб с католичким клером, који је ометао његов рад и пропагирао унију. У време Ракоцијева устанка (1703—1711) Чарнојевић је са Србима устрајао уз цара и послао је у Беч проглас, од 9/8 1704, којим је Ракоци позвао Србе, да му се придруже. Верност и услуге Чарнојевића и његових Срба наградио је цар, поклањајући патријарху спахилуке Сирач и Даљ (у замену за Сечуј) и дајући Србима нове патенте и привилегије, који су већим делом остали на папиру. Чарнојевић је умро у Бечу, одакле је пренесен у Срем и сахрањен у манастиру Крушедол.
ЗАКЉУЧАК
Сеобе српског народа су саставни део његове новије историје. Иако су својствене већини народа света, сеобе српског народа су у великој мери биле резултат сукоба интереса европских и светских сила на балканском геополитичком и стратеском простору на коме је зивео, нарочито током последња три века. У последњем столећу, које карактерису економски мотивисане сеобе народа уопсте, исељавање Срба из земље матице је пропорционално било мање него код неких других народа. До Првог светског рата, међу српским исељеницима мало је било Србијанаца.
Већину су чинили Срби исељени са територија које су биле под Аустро-Угарском монархијом.