Урошева невеста Јелена Анжујска дочекана у шуми белог и плавог јоргована.

Једнако омиљена код православаца и код католика


КРАЉ Урош Први (1243-1276), најмлађи син Стефана Првовенчаног, једва је имао нешто више од 25 година када је, збацивши брата по оцу, Владислава, кормило Србије узео у своје руке и сматра се једним од најспособнијих владара Србије средњег века. Владао је наредне 33 године и успео да обједини и просторе које су држали потомци великог кнеза Вукана, припојивши Зету, Морачу, Хум...
За разлику од браће, која су ослонац тражила на истоку, Урош Први се окреће западу. Ту јесте присутна државничка мудрост, али зашто не рећи - и женски утицај. Иако му је мајка давно умрла, Урош је био у вези с породицом Ане Дандоло. Млетачки утицај се и те како осећао. Стога није изненађујућа његова одлука да будућу краљицу тражи на западу. Била је то Францускиња Јелена Анжујска.
Иако без документованих историјских чињеница, тврди се да је Јелена била кћи Балдуина Куртнејског и даља рођака двојице значајних људи: француског краља Луја Четвртог и његовог брата Карла Првог Анжујског, касније краља Сицилије и Напуља.


Време Урошеве женидбе се најчешће ставља у 1250. годину, а ми бисмо, имајући у виду старост њихових синова, ово склапање брака датирали нешто раније, одмах после 1245. године.
Мора да је тај брак уговорен бар две године раније. Уосталом, за комуникацију такве врсте и саобраћај тога доба, ово време је сасвим оправдано. О овоме сведочи Долина јоргована. Од Студенице па до изласка из најужег дела кршевите Ибарске клисуре, Урош је наредио да народ засади шуму од белог и плавог јоргована, како би пут којим треба до дође лепа и богата невеста у тадашњу сирову Србију био достојан њене лепоте и угледа.
Све указује на то да је брак српског краља и принцезе из моћне католичке породице био готово идеалан. Чином венчања Јелена је примила православну веру, али је остала емотивно везана и за католичку.
Урош је често био у затегнутим односима с Републиком, а два пута је и ратовао с Дубровчанима. Успешно, наравно. У вези с тим, занимљив је један дубровачки документ, писмо које показује да су Дубровчани у Јелени имали сигурног и поузданог пријатеља, јер им није без разлога писала: „Ако име хтети краљ послати војску на Дубровник или гусу или штогоде пакостити Дубровнику, да је од мене веденије у граде, колико највеће могу брзо, и да сам у всаку вашу невољу“. Ово писмо Јелена Анжујска је могла упутити Дубровчанима после 1276. године. То значи, тек када је њен син Драгутин збацио оца с власти.
О краљици Јелени, старац архиепископ Данило Други, њен савременик, у „Животу краљева“ и архиепископа српских, записује: ... Била је прекрасна својом појавом... оштре речи, али благе нарави, непорочног живота и сваким добром у животу украшена...
На свом двору у Брњацима, који се налази у старом Колашину, испод Рогозне, на ушћу Омишког потока у Брњачку реку, Јелена је основала прву женску школу у српским земљама, као и интернат за девојке. Десило се то у последњој четвртини 13. века, када Европа није показивала интересовање за школовање девојака, нарочито не оних нижег рода. „Заповеди целој својој области сабирати кћери сиротих родитеља, и њих хранећи у свом дому, обучаваше сваком добром раду и ручном раду, који приличи за женски пол. А кад су одрасле, удаваше их за мужеве да иду у своје куће, обдарујући их сваким богатством, и наместо њих узимала је друге девојке као и прве...“


Била је то прва стручна женска школа, не само у Србији већ и у Европи.


Јелена је у новој средини живела скромно и несебично је помагала друге. Била је омиљена и код православаца и код католика. Пођеднако су је поштовале и Православна и Католичка црква. Била је велики ктитор и обновитељ. У области Дукље обновила је Дриваст и још неке градове, а уз то је у Котору, Бару, Улцињу и Скадру подигла више римокатоличких цркава и манастира. За нас је најзначајније што је подигла српски манастир Градац, на Ибру код Рашке, око 1270. године. Велелепна је Урошева задужбина, манастир Сопоћани, али ни Јеленина црква, посвећена Богородици, својом лепотом нимало не заостаје за њом.
Јелена је подарила Урошу четири сина, од којих су двојица постали краљеви: Драгутин и Милутин, и двојицу млађих: Стефана и Брнчу.
У јесен 1276. године, најстарији син Драгутин, који је од 1271, као престолонаследник, носио титулу "млади краљ", збацио је оца с власти. Он је то остварио уз помоћ Угарске, односно свог шурака, краља Ладислава Четвртог, брата његове жене Каталине. Недуго затим, повукавши се у Захумље, Урош се замонашио, добивши име Симон, и умро је највероватније 1. маја 1277. године. Сахрањен је у својој задужбини, Сопоћанима.
Иако тешко, Јелена је ипак опростила сину насилно преузимање власти. Краљица мајка добила је на управу поседе у Приморју (Зету и Требиње). У унутрашњости Србије, под њеном управом био је Плав на горњем Лиму, као и помињани дворац Брњаци.
Око 1280. године, Јелена је примила монашки завет и постала монахиња Јелисавета. Било је то у цркви Светог Николе, код Скадра, коју је претворила у православни манастир. Упокојила се 37 године од мужевљеве смрти 8. фебруара 1314. године, у Брњацима.
Сахрањена је у својој задужбини, цркви Свете Богородице у манастиру Градац.


МИРЕЊЕ СВИХ ПРОТИВНИКА


Јеленин утицај на Уроша да уђе у савез с Карлом Анжујским није био мали, а Карлова политика је била мирење свих дотадашњих противника и непријатеља, како би се створила коалиција против Михаила Палеолога, обнављача Византијског царства. Византијске империјалистичке тежње подразумевале су да цео Балкан, па тако и Србија, треба да буде под жезлом Константинове круне на Босфору.