Tweet
Када се говори о односу између природне средине и културе, најчешће се истичу они природни потенцијали једног подручја који задовољавају виталне потребе човека, првенствено за исхраном и сировинама потребним за израду разних оруђа или оружја. Међутим, чак ни најидеалније испуњење овог свакако нужног услова за људски живот не обезбеђује и рађање једне оригиналне, високоорганизоване и дуготрајне културе. Лепенски Вир показује да је за остварење такве културе потребно да природна средина има одлике које задовољавају и више, надбиолошке потребе човека, које подстичу развој свих његових стваралачких могућности.
Ђердап је управо једно од ретких географских подручја која задовољава обе наведене категорије људских потреба. У овој клисури налазе се два природна, практично неисцрпна извора хране: шума са плодоносним дрвећем, пуна дивљачи, и река богата рибом. С друге стране, Дунав је овде продро до језгра јужних Карпата и учинио лако приступачним најразноврсније стене и минерале који се у њему налазе. На више места вода разголићује палеозојске шкриљце, гранит, серпентин и габро, као и пермске формације порфирита и пешчара. Уз то, Дунав при ниском водостају оставља на обали, на домаку реке, шарени мозаик од руда и минерала што су у њега нанеле брзе притоке из планинског залеђа. Ту су и шкољке, пужеви и фосили испрани из разбијених стена, а уз саму обалу простиру се густе шуме са храстовима, копривићима, дугим лијанама и бројним другим растињем које може да послужи за гориво и као изврстан грађевински материјал.
Приступ овим згуснутим богатствима није, међутим, лак и једноставан: неке од шума у Ђердапу имају и данас одлике прашуме, непосредно уз обалу често се нижу опасни вирови, са окомитих гребена, клизи сипар, а с времена на време обрушавају се и велике, тешке стене. Продор у овај свет скопчан је са највећим физичким напорима, а дуже задржавање и живот у њему подразумева сталну психичку напрегнутост. У овим немирним природним оквирима човек може да опстане једино ако одреди границе свог света, односно ако оствари такву културу која га одваја од средине у којој живи и истовремено измирује са њом. Ђердап штедно пружа храну и сировине али је презасићен појавама које обеспокојавају и чине људску егзистенцију крајње неизвесном.
Човек није населио Ђердап по сопственом избору. У периоду између 8.000. и 6.000. године старе ере Подунавље је, због сталног колебања климе, имало изглед другојачији од данашњег. Његова равничарска подручја, данас густо сељена, била су тад готово пуста. Реке су у ово време често мењале своје токове и земљиште је било делом огољено, делом мочварно или обрасло шумама сиромашног састава. Климатске осцилације биле су, међутим, мање осетне у заклоњеним подручјима Подунавља, посебно у Ђердапу. Ова клисура, дуга непуних 100 км, представљала је у то време свет за себе, скучен, али не и монотон, већ бескрајно разноврстан и динамичан. У њему су се на малим размацима по вертикали и хоризонтали брзо смењивали тле, клима, биљне заједнице и животињске врсте. Док су у високе литице са проређеном брезовом или боровом шумом били ветрови, истовремено, у њиховом подножју, поред воде, расли су зеленика, златна папрат, маклен и копривић, а често, већ на један километар даље такође крај воде, налазила се нова еколошка ниша са другојачијим земљиштем, климом и вегетацијом.
Назначене разлике у клими, земљишту, фауни и флори приморале су становнике равничарских области Подунавља да око 8.000. године старе ере населе географски изолована, заклоњена подручја, на првом месту Ђердап, и то упркос чињеници што нова средина у много чему није одговарала њиховим дотадашњим животним навикама. Тако су просторна скученост Ђердапа и недостатак повољних комуникација потпуно паралисали ранију покретљивост ових ловачко-скупљачких групација и присилили их да се збију и трајно настане у маленим нишама, на ниским и уским дунавским терасама. Први становници Ђердапа морали су да уложе много времена и труда да и ове мале површине ослободе од густе шуме, да јасно означе границе насеља и настањен простор учине безбедним од воде и великих одрона са стрмих литица. Пошто се ван насеља није могло дуже да борави, морао се развити смисао за организацију простора у коме се живи, за функционалну архитектуру и комуникације. У границама насеља морало се наћи места не само за стамбене објекте већ и за светилишта, за гробове и за све активности које преузимају појединци и колектив у свакодневном животу. Насеља откривена на Лепенском Виру и на још неколико места на десној и левој обали Дунава у Ђердапу подсећајући распоредом кућа и мрежом комуникација на минијатурне градове. Тако је једна од основних природних одлика Ђердапа – просторна стешњеност – условила појаву првих рационалних архитектонских форми и организованих насеља у Подунављу.
Ограниченост простора. односно структура насеља, утицала је битно и на друштвену организацију. У насељима овог типа узајамно деловање између чланова заједнице долази до пуног изражаја, неред и произвољности су искључени, а индивидуалне жеље су остварљиве једино ако су укључене у хтење колектива. С друге стране, да би се обезбедила исхрана, грађа за подизање кућа или сировине за израду оруђа било је потребно изаћи из насеља притешњеног стрмим литицама и великом реком, односно ући у свет препун опасности и сукобити се са стихијама природе. Снага и вештина појединаца нису довољне за ову борбу; једино се заједничким напорима могло доћи до крупног плена или потребних сировина, и само је група обезбеђивала срећан повратак у насеље. Свака необузданост и самовоља морала је имати за последицу искључење недисциплиноване јединке из свих заједничких акција: групног одласка у шуму, силаска на реку, деобе плена и учешћа у верским обредима. У Ђердапу, међутим, изолација је исто што и смрт: између шуме, камена и воде појединац је немоћан и изгубљен; само психолошка дисциплинованост и потпуна опредељеност за колектив обезбеђују живот у овом простору. Стога се нужно формира посебна друштвена структура са бројним нормама понашања. Жртвовањем индивидуалних слобода и усмеравањем свих снага ка општим циљевима људске енергије нарастају у економици до завидних размера, брзо се образује чврста друштвена организација и остварује снажна, изразито мужевна култура.
Трајна везаност за једно место омогућила је становницима ових првих ђердапских насеља да уоче правилност у смени природних појава, да се присно упознају са свим ћудима велике реке, да детаљно прате понашања животиња и раст бујне, разноврсне вегетације. На основу положаја и облика кућа откривених на Лепенском Виру може се закључити да су творци културе Лепенског Вира разликовали стране света и да су располагали одређеним математичким знањима. С друге стране, резултати палеозоолошких и палеоботаничких анализа показују да су у оквирима ове културе учињена и два велика подвига на економском плану, да се приступило припитомљавању животиња и култивацији биљака. Ови подвизи нису ствар случаја. Да би се једна животиња припитомила или одређена биљка култивисала потребан је претходно дуг временски период упорног, најзаинтересованијег посматрања природне средине, брижљив одбир појединих врста и њихова највећа нега. Богатство флоре и фауне Ђердапа провоцирало је људску радозналост, а повољни еколошки услови омогућили су да се открића о особинама животиња и биљака искористе и у практичне сврхе за добробит целе заједнице. Међутим, кад се временом показало да су земљорадња и сточарство целисходнији од лова и риболова, култура Лепенског Вира добила је нове димензије и прерасла оквире своје природне средине. Ђердап је у том моменту постао претесан; његово становништво је отпочело да се исељава у области ширих хоризоната, у Панонску и Влашко-понтијску низију. Под утицајем нове економике и нове средине структура старе културе отпочела је нагло да се мења. Већ око 5.000. године старе ере Ђердап је потпуно опустео, а у равничарским подручјима отпочео је развој културе првих подунавских земљорадника и сточара.
Драгослав Срејовић