Млечићи, који су предвиђали скори рат с Мађарима и својим старим супарницима Ђеновежанима, желели су, да за идуће борбе нађу потпоре код Душана. Ради тога је један њихов посланик, праћен тројицом Дубровчана, кренуо у Србију 6. априла 1349. Млетачка жеља је била, да цар Душан добије слободне руке, да би могао, несметан ни од кога, притећи у помоћ њима, у часу потребе. Посланство је с тога требало, да, поред извесних својих питања о преговорима и царини, посредује и за мир између Србије и Византије и Србије и Босне. Како од тог посланства није било одмах повољна одговора, бан је послао у Млетке свог кнеза Ниноја да пожури ствар молећи троје: 1) да Република посредује код цара, да се између њих утврди "љубав, добра воља и слога"; 2) да му обрече помоћ, ако би дошло до чега поводом подизања његова новог града, по свој прилици Новог на ушћу Неретве; 3) да Република прими под своју заштиту њега и његова места. 16. јула решено је у Млецима, да се одговори бану, како ће се Република одмах обратити цару; али су примећивали бану, како им се чини незгодно да он подиже град на земљишту, које је још увек спорно међу њим и царем.
Млетачко посланство успело је да реши код цара само своја питања. И Дубровчани су израдили укидање новоодређене царине у Требињу. У погледу споразума с баном цар није имао никаква новог разлога, да мења своје раније добро познато мишљење; без попуштања банова преговори ће поново остати на пређашњој мртвој тачци. Још мање је хтео Душан да попушта у питању Византије. Зар да склапа мир с њом сад, кад је она очевидно у назатку и да пред њим као победиоцем већ блеште у даљини кубета самог Цариграда? Место да склапа мир по предлогу Млетака, Душан мисли да и сами Млеци треба да уђу у рат, да му флотом помогну освојити Цариград и да за то добију награду било у Цариграду, читав крај Галате, било епирски деспотат. Његов посланик, Которанин Михајло Бућа, полази у пролеће 1350. год. с нарочитом мисијом, да тај царев план подробније развије пред млетачким сенатом и придобије Републику за њ. Млеци, заплетени у сукобе с Ђеновом, а и иначе волећи да Цариград држе слаби грчки цареви, којима ће њихова помоћ бити често потребна, него моћни српски цар, одбили су да уђу у тај савез. Њихова се влада бранила својим обавезама према грчким царевима, односно сад према обојици, и грчком и српском, и изјављивала да не може без нужде газити заклетве. Исто тако Млечани су одбили и цареву жељу, да се ради тога лично састану он и дужде Андрија Дандало, у Дубровнику или на ушћу Неретве.


У јесен 1350. год., поред свих млетачких настојања да се постигне споразум, избио је рат између Србије и Босне. Повод су дали Босанци. Они су чешће правили испаде на граници и вршили пљачке, од којих је један упад у Конавље, пред Божић 1349. год., био већег обима. У Дубровнику се већ тада мислило, да би то могао бити повод за рат. Царев посланик у Млецима пребацио је 13. априла 1350. Републици, да је Душан на њихово заузимање имао обзира према бану, а тај је добро злим вратио и пљачкао и узимао његова места и земље, па то чини и сада. С тога нека га Република опомене да врати и надокнади штету, иначе ће бан имати да осети цареву освету. Млечани су доиста покушали да посредују, али узалуд. Душан је тражио враћање Хума, а бан Степан није хтео ни да чује о томе. Цару је било, веле доцније вести, пала на ум и ова комбинација: да његов син Урош узме банову кћер Јелисавету и да с њом добије Хум као мираз, да тако поштеди банову осетљивост. Кад бан није пристао ни на то, рат је постао неизбежан.


Сам цар Душан, праћен царицом и младим краљем Урошем, кренуо је против бана, октобра 1350. год., са јаком војском и са четири лађе. Можда му је дошло нешто помоћних чета и од његове сестре, удовице Младена Шубића. Душанова војска освоји читав крај на ушћу Неретве и пође према Цетини. Трогир и Шибеник поздравише цара и одликоваше га својим поклонима. Упада у очи, да Душан освајање Хума није предузео из Требињске области, и да напад на Босну није извршио непосредно из Рашке, него тим заобилазним путем. Намеће се с тога мисао, да је тај Душанов поход имао и неких других циљева. Можда је цар хтео да давно изгубљене западне делове Хума својим присуством опомене на стару припадност; или је можда хтео да предузме штогод и у корист области Шубића и своје сестре, што нам изгледа мање вероватно; или је акцијом на тој страни хтео да живље заинтересује Млечиће за савез с њим. Дубровачки писци казују, да се бан Степан повукао у планине, а Душан да је "огњем и мачем" продро до Бобовца. Српски летописи имају о том погрешну хронологију, а бележе да је цар "сву (Босну) повинуо пода се". Уз цара је, у овој борби, пристао и известан број босанске властеле, несумњиво православне и богумилске, која је била противник верске политике банове. Усред опсаде тврдог босанског града стигоше Душану неповољни гласови из Маћедоније и он, с тога, прекиде даље бављење у Босни, сврати у Дубровник (око 13. новембра) и одатле пожури да час пре стигне на јужно бојиште.


Кад је цар напустио Босну, вратише се банови људи опет у своје старе области. 20. августа 1351. наредила је Млетачка Република Шибеничанима, да врате бану робље, а овај њима да накнади штете, да би унапред могли живети у љубави; а 22. новембра прочитана је у дубровачком Великом Већу банова порука, да могу њихови трговци долазити у његове земље без икаква страха и ту трговати као у самом Дубровнику.


Положај на југу Маћедоније беше се доиста за Србе нагло погоршао. Византинци су искористили царево отсутство и овај рат у Босни да што брже поправе стање у Солуну и око њега. У том граду, изложеном честим српским нападима, опасаном Србима са свих копнених страна, и отсеченом од остале грчке државе, беше се створила једна доста јака странка под вођством Андрије Палеолога, која је радила за Србе. Хотећи да направи што јачи утисак у угроженој области, оба грчка цара дођоше у Солун. Андрија Палеолог, бојећи се прогона и казне, пребеже Србима. Као помоћници грчке војске, коју је добио Матија Кантакузен, стигоше из Мале Азије нова турска оделења. Али Турци, жељни пљачке, приђоше у невеликом броју Матијиној војсци, док се већина разишла на друге стране – један део оде чак у јужну Бугарску – да хара и плени. Грци су, ипак, прешли у нападај, немајући против себе веће српске војске. Лако су освојили град Бер, искористивши скеле постављене за оправку градских зидина. Градска посада српска би разоружана, па пуштена, а немачки најамници могоше изићи слободно са свом опремом. Срби су много полагали на посед старог важног Бера, славна кроз читав Средњи Век ради свог стратешког положаја и множине цркава. Одмах, чим су добили тај град, Срби су у њ довели доста велику посаду и прегли су одмах са огромним бројем радника (говорило се о 10.000) да обнове његове бедеме, и то у великом обиму, како би се у град могао склонити не само што већи број људи, него и стоке, и то са местом за пашу. Његов губитак изазвао је с тога врло мучан утисак, тим више што је при том било и издаје. После Бера падоше Воден, Острово, Нотија. Нападај на град Србију храбро је одбио војвода Прељуб, иако се грчко становништво одмах споразумело са нападачима. За време овог ратовања упадало је, уопште, у очи, да је грчко становништво – што се, у осталом, могло и очекивати – било брзо спремно и вољно, да се придружи својим саплеменицима против нових српских господара. Од отвореног устанка задржавао их је дуго страх од јаке личности Душанове и, једно време, сазнање, да је Византија сувише слаба да их подржи. Кад им се сад учинило, да су се прилике у Константиновој царевини средиле, они су се лако одлучивали да приђу својима, и чак су их, према Кантакузенову причању, и сами позивали. У том је правцу вршена и жива агитација с грчке службене стране. Сам Кантакузен је искоришћавао сем тога и своја ранија познанства и везе с појединим српским заповедницима и мамио их је разним обећањима. Било је у том погледу и извесног успеха; примери ћесара Хреље и војводе Момчила казују довољно јасно, да су код појединих великаша лична корист и самовоља били јачи од осећања дужности и оданости својој држави и свом владару. Тако су и сада давали извесна обавештења Кантакузену или улазили у преговоре с њим хрисопољски заповедник Брајан, заповедник Гинекокастра Вук, па чак и угледни Хлапен, који ће после постати таст Краљевића Марка. Један део ових људи, уплашен офанзивом Кантакузеновом и отсутством Душановим, преговарао је с Грцима понекад и с тога, да би обезбедили своје поседе и положаје.
Ненадна појава цара Душана пред Солуном, усред зиме, помрсила је планове Византије. Грци одмах понудише преговоре. Пред самим капијама града, праћени од својих војвода и гарде, састали су се сва три цара, оба грчка и српски, да потраже споразум. Гневан, Душан је обасуо Кантакузена прекорима ради незахвалности, ради извршеног нападаја, ради савеза са Турцима, наглашавајући узгред да је Кантакузен, који сматра Србе и Душана као отимаче грчког подручја, у ствари главни отимач, који је присвајао оно што по закону припада другом, т. ј. младом Палеологу. Кантакузен је био блажи и гледао је да "издипломатише" Душана; његова беседа, коју је сам писао и конструисао у старости, можда није тачна у целини, али даје сву аргументацију коју је он могао навести у своју корист. Кантакузен је признавао Душанову великодушност према себи лично, али је, наравно, бранио грчко право на њихове области, које су Срби неправедно притисли. Није он никад мислио, да за свој спас жртвује најкрупније интересе своје отаџбине. У осталом, Душан није мислио искрено, искоришћавао је његову невољу, и најзад је прекинуо савез с њим и почео чак и да га гони. Овај почети рат није управљен против српских земаља, него има да поврати несумњиво грчко подручје, које је Душан освојио у једној кризи Царства. Да не би сву ову, нарочито за Кантакузена незгодну, аргументацију водили јавно, пред целом пратњом, њих су два преговарала једно време и насамо. Кантакузену се чинило, да је његово разлагање имало утиска, иако је он од Душана тражио, да се повуче на старе границе и васпостави првашње стање, уступајући му дефинитивно од нових тековина, као крајњи ступак, само градове и линију Зихна, Сер, Мелник, Струмица и Костур. Душан је с почетка тражио да му се врати све што је било узето пре ове последње офанзиве, па је током разговора показивао извесну склоност за попуштање. Тачно је, да је други дан расположење на обе стране било ведрије и да је дошло чак и до заједничке части. Кантакузен тврди, да је Душанову попустљивост поколебало држање његових противника. По тобож већ постигнутом споразуму, дошле су Душану присталице Палеолога, са предлогом да се не мири с Кантакузеном, него да помаже младог цара, који још увек, са својим присталицама, нерадо гледа туторство и личну супрематију свога таста. Душан је, при таквом стању ствари, ако је чак и тачно да је било дошло до споразума на овој основи, коју је као крајњу линију грчког попуштања био предложио Кантакузен, лако променио своју одлуку. Што да попушта и уступа, кад је стање у Византији још увек мутно и без опасности да се може зло окренути против њега? Сјутри дан, његови весници објавили су Кантакузену прекид преговора и објаву рата. До нове борбе између Кантакузена и Душана под самим Солуном није дошло, него се Душан упутио да повраћа отете градове. Брзо би освојен Воден, а за њим и важни Бер, који је узео војвода Хлапен.


Приликом заузећа Водена Душан је врло оштро поступио према Грцима, који су га изневерили. Гоњеном у борби начелнику града Лисаку би ишчупана брада, па је, злостављан и иначе у оковима послат на суђење у Скопље, али је на путу умро. Сам град је за казну опљачкан, а неверни становници расељени. Обавештен о непоузданом држању грчког становништва и по другим местима, цар је наредио најстроже истраге и казне. Колико је последња агитација, с вером у успех Кантакузенове офанзиве, била узела маха, види се најбоље по том, што су чак неки грчки грађани Скопља, у нади да би Грци могли допрети чак и до тог града, ушли у преговоре с Кантакузеном, нудећи му за тај случај своју сарадњу. Скопске Грке спасао је тамошњи митрополит, коме је било поверено суђење, правдајући их да су преговарали од страха, а не из зле намере. Душан се, после ових догађаја, могао јасно уверити, да је његов једини ослонац у српском и словенском елементу Маћедоније, а да је све друго нестално и чак непријатељски расположено. Ревизија дотадашње политике свела се, у главном, на личне промене и казне; док су, у ствари, требале бити извршене много коренитије измене. Српска снага, та која је била прави стуб Царевине, није могла дотицати да очува све те далеке тековине. Је ли мудро цепати ту снагу и слабити је гарнизонском службом у местима и срединама, где њено присуство, у часу озбиљне опасности, ипак неће моћи да измени судбину? Је ли мудро да Прељуб српским грудима брани границе Тесалије, кад нису потпуно сигурни ни Струмица ни Воден? Експанзија српске снаге била је очевидно на штету њене солидности; пре него се ратовало због Тесалије или Тракије или Епира требало је обезбедити и приљубити ближа подручја, с Маћедонијом на челу.


Од овог времена Душан своју енергију збира, да изврши још један обрачун с Византијом, можда коначан. Да то што сигурније постигне, он намерава да уклони с Балкана опасне грчке савезнике, Турке, који су у последњим борбама имали знатна удела. Постоји једно схватање у науци (Н. Јорге, писца једне велике Хисторије Османског Царства), која Турке овога времена приказује као људе, који су имали малу важност, који су били послушно оруђе у рукама њихових позивача ("кад их позваше, они дођоше; кад их отпустише, они одоше") и који су "приморани" да пређу у Европу и оснују своју државу. Схватање је то површно и врло упрошћено. У ствари, Турци су представљали већ тада снагу, која није слутила на добро. У Малој Азији њихово систематско продирање лишило је Грке њихових главних градова и богатих области и сатерало их до саме обале. Не нуде се њима узалуд царске кћери, војни савези и богати поклони. Кад су први већи одреди Орканови стигли у Цариград, свет их је тамо дочекао с радосним клицањем, не само с тога што су Грци били радосни ради доласка нових помоћника, него и што су ти помоћници представљали стварну снагу. Да су ти помоћници били понекад далеко од тога да служе као просто оруђе Грцима видело се већ досад у више прилика. Турци су, нема сумње, показали прави интерес за Европу тек од онда, откад су тамо били позвати; њихови први одреди нису били ништа друго него обичне помоћне чете, које слушају наредбе својих господара; али врло брзо те помоћне чете постају нека врста извидница. Чим су Турци видели, како стоје ствари у Европи, каква је снага њихових грчких послодаваца и како је богат плен коме се с оне стране Дарданела могу надати, они су се лако решили да искористе то стање и то ново подручје. Тим пре, што је Византија, исцрпена другим кризама, била стално у новчаним неприликама, не могући да исплаћује уредно најамничке награде и тако донекле и сама упућивала грамжљиви туђи елеменат да се наплаћује сам. Османлије нису, као ни други пљачкаши, пазили много на то, да ли ће оштетити своје најмодавце, а нарочито онда, кад ти најмодавци не врше према њима примљене обавезе. Рачунајући с тим, Душан намисли да турске чете или премами на своју страну или да их одврати од помагања Византије. С тога шаље једно своје посланство у Брусу и, по Кантакузенову примеру, нуди султану ништа мање него своју кћер за жену. Бар тако прича Нићифор Грегора. Султан је српско посланство примио с чашћу и отпратио га с даровима, али оно није доспело да се здраво и читаво врати у Србију. Једна грчка чета, коју је водио намесник Халкидике, предусрела је код Родоста српско посланство и њихову турску пратњу, па их делом поби, а делом зароби. Тај поступак веома је огорчио Турке и само велико унижење Кантакузеново могло је да смири Оркана. Велика је штета што о том посланству нема никаквих ближих података. Душан је свакако ишао за тим, да Византију сасвим осами и да је онда, слабу и растровану, савлада без тежих напора. Његове планове није било тешко прозрети. Видимо, да су им Грци ухватили нити и да су се пожурили да све осујете. Они су добро осећали, да им је турска помоћ, иако под скупу цену, тада била главно средство да колико-толико зауставе српски налет.
У том тако тешком положају Византији нимало није требао рат са Ђеновом, у који се уплела поглавито због ђеновашких трговачких колонија у Галати. Тај рат имао је и за Душана извесних незгода. Он је, пре свега, определио Млечане, супарнике Ђенове, да узму страну Византије. Даље је, млетачким посредовањем, дошло до извесних преговора између Бугарске и Византије, вођених с почетка ради напасти од турских пљачкаша. Душан је употребио сав свој утицај да те везе, које су могле ићи и даље, лиши крупнијег политичког значаја; али је, за сваки случај, уговорио с Дубровчанима да не извозе и не продају оружје у Бугарску. Изгледа, да је увек активна Душанова жена, царица Јелена, дала мисао, да се њена млађа сестра Теодора уда за грчког цара, пошто се тај растави с Кантакузеновом кћери. Тако би сва три царска двора дошла у тесну породичну везу, а Душан би у том породичном савезу имао главну реч.


У великој поморској битци пред Цариградом, 13. фебруара 1352., Млечани са својим грчким пријатељима не могоше савладати ђеновску флоту. Уплашен тим неуспехом, Кантакузен се поче трудити, да се измири с Ђеновом и њиховим турским савезницима. Учинио је то несумњиво с тога, што му је било јасно, да је немогућно водити борбу на толико фронтова и одржати се против свих напасти. Сукоб с царем Јованом беше поново на помолу. Већ у лето 1352. водио је млади цар борбе с Кантакузеновим сином Матијом, само ускоро пожури отац у помоћ. Да се осигура за нове сукобе и да не би губио времена у превозу чета, Кантакузен понуди Турцима град Чимпу на Галипољу. Ови су примили понуду и 1352. год. прешли су у Европу, на одређено место, ако и не с намером да ту оснивају нову државу, а оно свакако у жељи, да у Европи добију јако упориште за своје акције. Њихов прелазак у Европу, према томе, ако и није био завојевачки, с већим планом, није ипак био ни онако случајан како се понекад хтело да прикаже. Стојан Новаковић тачно је рекао једном приликом: "Све грчке странке из опалога Источног Римског Царства служиле су се Турцима непрестано и у свима приликама како против унутрашњих тако и против спољних непријатеља. Немоћ и страно слепило политичкога супарништва водили су Турцима руку и показивали им шта треба да раде".


Цар Јован, видећи припреме Кантакузенове и бојећи се да сам прими борбу против њега и његових опасних савезника, обрати се за помоћ српском и бугарском цару. Да покаже своје искрене намере он посла Душану као таоца свог брата Михаила. Тај акт најбоље показује значај Душанове личности и сарадње и однос византиског цара према њему. Душан се одазвао том позиву, који је био приправљен читавим његовим политичким радњом последњег времена. Одазвали су се и Бугари. Српску коњицу водио је казнац Градислав (?) Бориловић. Близу градића Емпитија дође до борбе с Турцима. Боља и окретнија турска коњица савлада Србе, уморне с далека пута, док Бугари побегоше, а Грци падоше у плен. Та битка решила је борбу. Као победник Кантакузен прогласи свог зета лишеним престола, а за савладара подиже сина Матију (1353. год.) Цар Јован се повуче у Солун.


итисак Турака осећао се све више. Њихове коњичке чете, сурове и грабљиве, нису водиле много рачуна о становништву подручја кроз која су пролазиле и од њих је наскоро процвилео и савезник и душманин. Непријатељи Кантакузенови бацали су кривицу за ту напаст на њега и имали су у том правцу доста успеха код света који је страдао и био киван и огорчен. Кантакузен је и сам увиђао, да му нови савезници почињу постајати опасан терет. Он с тога куша да их се ослободи. Али сва његова настојања, па чак и богате новчане понуде, да се Турци врате у Азију остају без успеха. Друга беда, која је задесила јужну Тракију, а коју Турци одмах искористише, беше страховити земљотрес од 2. марта 1354. Од њега нарочито настрада Галипоље. Турци, у великом броју, из Чимпе и нарочито из Азије, нагрнуше у опустели град и крај и поседоше га. Земља би одмах подељена у спахилуке и уведене турске власти. Узимање земље и поседа извршено је насилно, без много обзира према стародалницима. Тако се Турци угнездише на Балканском Полуострву.
Долазак Турака у Европу донео је опасан елеменат за њену безбедност. Силни Оркан, са својом организаторском способношћу и јаком руком, беше створио од њих одличну војничку снагу и домало политичког чиниоца прворазредног значаја. "Са старинским вештинама пустињског разбојника спајају ови нови малоазиски Турци финесе њихових грчких суседа". Нагли развој раније запуштене Брусе, њихове престонице од 1326. год., давао је довољно доказа чак о конструктивној вредности њених господара. Сматрати Турке овог времена као просте пљачкашке хорде, које је само пук случај довео у повољну ситуацију, сасвим је погрешно и нехисториски. Код њих је, у ово време, владала једна воља, која је добро знала шта хоће и имала шири интерес. Поред Оркана, који је главну пажњу обраћао војсци, деловао је и његов брат Алаедин као велики везир. Тај човек био се у младости повукао од света, али се после као наш Св. Сава, вратио на братов двор и ту живо радио на организовању нове државе. Нарочиту је пажњу посветио финансијама, као главном извору државне снаге, почињући од 1328. год. ковати Орканов новац. Само државно уређење у младој турској држави било је у основи демократско: сваки човек од вредности могао је слободно напред. Вредност се људи ценила понајвише по војничким врлинама. Јер све што је постигао, Оркан је, у ствари, постигао помоћу ратничке вредности Турака, који су свима традицијама били везани за ту врсту рада.


Опасност од Турака опазили су доста рано сви суседи. Гомиле бегунаца са Галипоља доспеше до самог Цариграда, где су са ужасом причале о турској најезди. На Кантакузена диже се општа повика и гнев. Он постаде једна од најнепопуларнијих личности, јавно окривљаван због довођења Турака у Европу. И он сам увиђао је своју погрешку, али касно. Заузевши Галипоље, Турци су на његове протесте с иронијом одговарали, да они нису прекршили уговора, нити се огрешили о савезнике; они су само посели места потпуно напуштена. Узбуђена маса у престоници, незадовољна Кантакузеном, поче прилазити у редове странке младог цара Јована. Још ове исте године, 22. новембра 1354., успеше његове присталице да Јована доведу у Цариград и сруше Кантакузена. Осећајући се крив и одговоран, Кантакузен изгуби старо присуство духа и не покуша нов војнички отпор, него се помири са својим новим монашким чином, који је значио одрицање од сваке светске сујете. Као монах Јоасаф (од 10. децембра 1354.), предавши се богословским студијама и писању хисторије свога времена, Кантакузен је умро у дубокој старости 1383. год.


Угнездивши се на Галипољу Турци брзо почеше да шире своја освајања. Још 1354. год. узели су Кипселу, на доњем току Марице, и Малград, па продужише пљачке и походе дуж читаве обале Мраморног Мора све до Цариграда. Од раније научени на плен на бугарском подручју они 1354/5. год. почеше проваљивати и преко бугарске границе. Једна бугарска хроника каже, да су допрли чак до Софије. У сукобима с турским одредима изгубио је цар Јован Александар два своја сина, од којих му Михајло беше наследник и савладар.


Цару Душану давали су сви ти догађаји довољно повода, да се озбиљно посвети турском питању. Турци су сваким даном постајали видно јачи и агресивнији. Оном ко је мислио да иде даље према Истоку и Цариграду они су представљали ако не несавладљиву, а оно свакако опасну препреку. Сметали су чак и у поседу стеченог. Брзи, лако покретни, смели, вешти ратници они су српској војсци задали већ дотад два-три осетна ударца. Ако им се за времена не пресече даље укорењивање у Тракији, они, са својим јаким резервама у Малој Азији, могу доста брзо постати не само врло непогодан сусед, него можда и такмац за питање византиског наслеђа. С тога Душан долази на мисао, да једном већом акцијом учини крај њиховом задржавању у Европи. Али, да би могао према њима развити своју пуну снагу, требало је да добије слободне руке на другим странама, нарочито на северу, где су Мађари у последње време, од 1353. год., почели показивати своје старо непријатељско расположење. Требало је и иначе помирити западни свет, посебно талијанске републике и француски двор, са српском акцијом у Тракији, којој би непосредни циљ био одбијање Турака, а посредни, готово сигурно, посед Цариграда. Можда је цар желео, да се у његовој борби с Турцима не нађе на противничкој страни која хришћанска сила, можда Ђенова, стари пријатељ Турака и Душану и Србији не баш пријатељска ради њихових веза са Млецима. С тога свега, Душан се решава да се обрати папи, да му понуди унију своје цркве с римском, а да папа зато њега призна и прогласи "капетаном Хришћанства", борцем за веру, и да га тако заштити од непријатељства других хришћанских држава.


Душанова верска политика до тог времена није била много пријатељска према католицима. Православна јерархија имала је моћан утицај у Србији од почетка XИВ века и није хтела бити много толерантна. После српских освајања на југу тај се утицај само повећао; православље је била једина спона која је везала српске освајаче с побеђеним Грцима и која би, можда, временом могла учинити, да се та два елемента више приближе. С тога је Душан задуго био чист православац. У чл. 6. његова Законика католичка вера звала се "јерес латинска". Тим чланом цар је наређивао, да се врате у православље сви они, који су раније преверени. Ко то не учини биће кажњен, исто као што ће бити кажњен и католички поп, који би православног превео у своју веру (чл. 8). У старе праве католике тим није дирано, они су могли мирно остати у својој вери, као што су и чинили. Цар је само пресекао сваку католичку пропаганду на штету православља и дао је пуну заштиту вери, коју је сам исповедао и која је била државна.


С католичке стране било је покушаја да се цар привуче западној цркви. Папа Климент ВИ, верски врло активна а иначе и политички моћна личност, био је незадовољан Душановом црквеном политиком и тражио је од њега почетком 1346. год. да престане с прогоњењем католика и да врати которској бискупији нека одузета места. Постоји мишљење, да је још тада, дозволивши изузетно хрватским глагољашима словенску службу у прашкој надбискупији, папа намеравао, да помоћу чешког краља Карла ИВ и у Чешкој боље образованих словенских калуђера "постигне жељено јединство вере". С тога да је Карло ИВ подиго глагољашки манастир Емаус у Прагу (1347. год.). Почетком 1347. год. дошла је у Рим од скадарског епископа вест о Душановој склоности за унију, што је на папином двору изазвало живљу активност, да се та склоност приведе у дело. Писано је одмах неколико писама важнијим католичким општинама Србије, какве беху Котор, Бар и Скадар, и неким угледним лицима, да покушају деловати на цара. Нарочито се много полагало на утицајног Которанина, Николу Бућу, царева протовестијара и главног финансиског стручњака Србије. Али су те вести, изгледа, биле недовољно проверене. Кад папине пријатељске поруке и позиви нису помагали прешло се 1350. год. на претње. Позивани су мађарски краљ, Млеци и велики мајстор јовановског реда да они ефикаснијим мерама утичу на српског цара. Али све то није помогло; на ове последње позиве није се нико ни одазвао, заузет другим бригама. Душан је био противник католика и њихове пропаганде понајвише због албанске политике напуљског двора, који је своје главно оруђе у борби против њега налазио у католичком елементу.
Кад је краљ Лајош задовољио своје прохтеве у Италији и измирио се с напуљским двором, почео је, потстицан од папе, веће припреме за своју нову балканску политику. Год. 1352. ушао је са Ђеновом у савез против Млетака, а у јулу 1353. год. оженио се Јелисаветом, кћерју босанског бана Степана ИИ, и везао тако још тешње Босну за своју државу и политику. Домало, његово непријатељско расположење према Србима постаде јавна ствар.


То држање Лајошево и опасност од Турака и определили су Душана, да 1354. год. лојално потражи наслон на папску курију. У Авињону није више било Климента ВИ, него га је наследио Иноћентије ВИ. Њему је у лето те године стигло царево посланство, које је водио ранији которски, а сад трогирски бискуп Вартоломеј, носећи царево писмено обећање да ће прићи западној цркви и услове под којима би он то био вољан учинити. Посланство се чак заклело, да су Душанове намере искрене и добра воља ван сумње. Али одговор авињонске курије није био онакав, каквом се цар надао. Папа је, истина, љубазно одговорио 29. августа, али у том одговору, из обзира према француском, а још више према мађарском и напуљском двору, он цара није назвао царем, него краљем, што на Душана очевидно није могло оставити добар утисак. После, папини легати отезали су веома дуго свој одлазак за Србију; само посланство добило је пропратно писмо тек на Бадњи-дан 1354. Главна личност папина посланства беше учени Француз, падски бискуп Петар Тома. На путу за Србију бискуп Петар се, по папину налогу, састао у Пизи с чешким краљем Карлом, који је ишао у Рим да се крунише за немачког цара. Из Пизе упутио је Карло 19. фебруара 1355., једно врло важно писмо цару Душану, "нашем у Христу најмилијем брату". Краљ се радује царевој жељи да приступи сједињењу цркава, која ће бити олакшано тим, што ће се у богослужењу моћи задржати словенски језик. Заједнички словенски језик, "племенити", како се каже у писму, јесте важна веза, која спаја ова два словенска владара, на коју Карло, да би јаче утицао на Душана, посебно удара гласом. Ако Душан устраје на свом почетом путу, Карло му обећава своје посредовање код мађарског краља и помоћ при даљем освајању у Грчкој.


Али, управ у време кад се Душан решио на тај тако важни корак, мађарски краљ организује свој поход на Србију и тако разбија битну претпоставку целе ове Душанове комбинације. Зашто да он изазива потресе у земљи, који поред свега његова личног ауторитета, ипак не би могли изостати, кад он од тог свега дела нема никакве практичне користи? Ако папин углед не може да задржи курији тако оданог мађарског краља ни у часу, кад се, ради придобијања новог друга, обично свуда, у таквим приликама показује највећа предусретљивост, – шта ће му онда сва та унија? Душан њу није требао, што су га мучили неки верски проблеми, него из непосредних практично-политичких разлога. Кад ти нису испуњени, он сад не само што је одбацио мисао о сједињењу цркава, него се чак љути на њу и можда на себе сама, што је примио.


Краљ Лајош упао је у Србију у лето 1354. год. Да га сузбије, Душан је кренуо на север и у августу већ се налазио под Рудником, у Брусници. По свој прилици ради ових верских питања, цар је позвао патријарха Јанићија у Жичу, да се с њим посаветује. Патријарх се ту разболео и на повратку у Пећ умро је у Полумиру на Ибру, 3. септембра. После Душанова доласка мађарска је офанзива заустављена. Лајошева војска страдала је, сем од Срба, још и од неке заразе, од које је умро и сам краљев брат, хрватско-далматински херцег Стеван. После његове смрти мађарска војска повукла се из Србије без икаква успеха. Душан није могао да против ње предузима јаче мере једно с тога, што се журио на југ, где су се догађале ствари од пресудног значаја, и друго, можда, с тога, што није хтео да јачим противнападом изазива Мађаре на осветне борбе.


Љут ради овог мађарског напада, Душан није хтео да скрива своје огорчење пред папиним изасланством, које му је стигло негде у марту 1355. год. Биограф бискупа Томе даје врло занимљив опис тог састанка. Душан је, вели он, био "телом већи од свих људи на свету овог времена и страшан у лицу." Папине посланике дочекао је охоло, опкољен властелом и војском, и дао им је одмах до знања, да је од лањске године изменио своје држање. Биограф казује, да је због цареве срџбе сам бискуп Петар био у опасности. Душан је чак забранио својим католицима у војсци, да нипошто не смеју присуствовати мисама, које је бискуп служио. Кад је, за инат, "желећи смрт да би се умножила католичка вера", бискуп једно јутро одслужио мису, позвавши на њу све верне, и кад је упркос забране, на њу дошли немачки најамници, цар се беше разгневио још више. Али се умирио привидно доста брзо, кад му је вођа најамника, вероватно Палман, изјавио, да су они спремни, за одбрани вере не претрпети казну него ући и у борбу. Такво држање бискупово, у његовој земљи, утицало је на Душана, да потпуно одустане од раније намере. Озлојеђен због пропале мисије, бискуп је из Србије, на повратку кући, кренуо краљу Лајошу и тражио од њега да рат настави свом жестином.


Краљ Лајош се, доиста, почео спремати на Србе, али не могаде током 1355. год. прећи у нападај. Можда није имао ни праве воље да прими борбу с Душаном, чију је снагу знао и видео. Сем са Србијом он је рђаво стајао и са Млетачком Републиком, нешто због млетачких веза са Србима, а много више због њеног учвршћивања у Далмацији. Због извесних градова у Далмацији, посебно због Клиса и Скрадина, који су припадали Шубићима, односно Душановој сестри Јелени, удовици Младена ИИИ, било је доста прегоњења и преговарања. Те градове су хтели и Млечани и Мађари и Босанци, док је Душан желео да их очува сестри као својој савезници, можда као стратешке тачке према Босни, са њене западне стране. Душанова војска ушла је 1355. год. у те градове. Како цар није хтео никаква сукоба с Млечанима, он је, видећи њихову несавладиву жељу да добију те градове, пристао да његова сестра поведе преговоре о продаји. Видећи нерасположење скрадинског грађанства против својих људи, а чувши можда и за цареву смрт, његов војвода Ђураш Илић предаде тај град Млечанима 10. јануара 1356. год., како му цар беше раније наредио. Град Клис преотели су Мађари.
Душан се надао да ће му догађаји у Византији из друге половине 1354. год. знатно помоћи да се приближи свом давном циљу. Борбе између старог Кантакузена и младог цара не беху завршене падом првога. Очеву борбу наставили су Кантакузенови синови, иако су добро осећали колико им успеху смета огорчење које је завладало против њихова оца. У широком народу, који је највише страдао, страх од Турака претварао се понегде у панику. Један млетачки извештај из Цариграда од 6. августа 1354. говорио је, да би тамошњи грађани пристали и на туђу власт, чак и на млетачку или српску, само ако би та могла да их заштити од азијатског савезника. С тога, у часу, кад су догађаји у Византији могли добити какав ненадни, по Србе повољни, обрт, Душану је пало врло тешко, што је морао да се заплиће у нове сукобе с Мађарима. Тим треба објаснити сем оног непредузимања противнапада на Мађаре и ову предусретљивост према Млечићима у Далмацији. Његова је главна пажња била на југу. Одатле, у једној повељи од 5. децембра 1355., имамо и последњи помен о њему и његову раду. Две недеље доцније, 20. децембра, Силни Цар Душан био је већ покојник. Умро је изненада, не зна се од чега, у најбољој мушкој снази, и у време кад је српској држави и хришћанском Балкану уопште требала једна централна воља најапсолутнијих квалитета. Душан је био сахрањен у његовој задужбини, у Арханђелову Манастиру код Призрена. При ископавањима, која су вршена у манастиру 1927. год., нађен је у југозападном делу цркве један мраморним плочама обележени гроб, за који се мисли да је Царев. У гробу није нађено ништа сем нешто испретураних костију, пошто је гробница раније претресана и опљачкана.


С Душаном је стара српска држава достигла врхунац своје моћи. Постала је царевина, прва сила на југоистоку Европе, не такмац него готово господар Источног Римског Царства. Уз царство се дигла и патријаршија, као највећи степен црквене власти. Српски замах није никад био већи, ни напор плоднији. Бар не на очи. Јер у ствари Душаново дело, мада велико и мада блиставо по царском сјају, и мада снажно по уложеној енергији, није било трајнијих квалитета. За терет једне Империје српска снага тада још није дотицала; она је могла да дело сублизу изведе, али не и да га одржи. Млада српска енергија била је напрегнута преко мере и с тога је врло брзо морала наступити реакција. Величина постигнутог, чисто политички говорено, била је варка а не стварност. Српски елеменат обухватио је више него што је могао да асимилује, да приљуби и да стварно усвоји; он се трошио на далеким подручјима, која су била ван домашаја његове културе, његове расе и чак његових политичких интереса. Шта је значило за српску политику посед Тесалије или јужног Епира? Какве је користи могла имати земља од тога? Штете је међутим, било. Док се наша снага трошила тамо на југу, српски је елеменат поступно потискиван на западу, у Хуму, и угрожаван у Мачви. Босна је отишла сасвим у мађарску сферу. Губила се линија Неретве, са најчистијим делом наше расе, а ишло се чак на обале Месте. И што је најважније, с тим новим становништвом грчких области, српска држава није добила прилив снага за даља дела, него опасан терет, који се у свима сумњивим ситуацијама, као 1350. год., показивао као наш непријатељ. То је створен, реалан суд о Душанову делу, дат из даљине, после читава низа векова, кад човек има пред собом преглед свега што је било и сасвим нов и друкчији поглед на ствари.


Хисторијски, Душан је радио онако, како је одговарало схватањима његова времена. Он је наставио дело, које је већ било започето, иако његови претходници, можда, не би до краја ишли баш тим путем. Тешко се било отети искушењу, па не прихватити плен који се готово сам нудио и на који су га звали сами они, којима је припадао. После, онога времена, успех се ценио по величини освојеног подручја – од тих схватања није био слободан још ни XИX век! – а не по његову етничком саставу. Освајач је веровао у своју моћ покоравања побеђених и није тражио ништа друго него покорне поданике. Људи су често веровали, да је довољно дати само господара или управнике својих схватања и свога племена, па осигурати акцију смиривања и лојалног подаништва. Тако је поступао и Душан са довођењем српских племића и првосвештеника на управна места у новим областима. Он се трудио с пажњом, да нове крајеве приближи српској матици и ову њима и да од њих створи целину. Он није у хисторији ни први ни последњи који је тако мислио и тако радио. Даље треба имати на уму, да је Душан, сам јака личност, веровао да се дело које он ствара може одржати и да одговара доиста његовој снази и снази државе којој је он на челу. Зар је он могао помислити да ће с њим заједно да се почне рушити и његово дело? Зар је могао мислити, да од толико рука које су с њим сарађивале неће бити ниједне да достојно прихвати крму у руке?


Колико се Душан истински трудио да своје државно дело среди и стави на солидне основе сведочи најбоље његов Законик, један од најдрагоценијих културних споменика средњевековне Србије. У уводној речи Законику он каже, како се решио, поставши цар, да потражи "неке добродетељи и свеистине и православне вере постави законе, као што их треба имати и чувати по светој и свих саборној и апостолској цркви господа Бога и Спаса Исуса Христа и по земљама и градовима, да се не умножи у држави царства нашег нека злоба и зло варалиштво и лукава ненавист, него да поживимо у свакој тишини и ћутљивом житију и у животу православне вере са свима људима царства нашег, малим и великим." Стварање царства наметало је, природно, и велике административне и законодавне дужности, да се велика творевина организује и уједначи. "Велика освајања Душанова", разлаже врло лепо млади руски историчар А. Соловјев, "изазвала су и потребу великог законодавног рада. Јужне области његове нове царевине одавна су навикле на писано грчко право. Српске судије и епископи по грчким градовима морали су да се упознају са тим правом, да се њим и даље праведно служе. И као први корак јавља се (вероватно у зими 1347-1348, за време боравка Душанова на Св. Гори) српски превод најновијег и најбољег византијског правног зборника, т. зв. Синтагме јеромонаха Матије Властара, написане у Солуну год. 1335. Ово је приватни зборник од великог значаја, јер он обухвата и читаву црквено-правну грађу Номоканона, и византијско световно право. Властарева Синтагма је, можемо рећи, једна исцрпна енциклопедија читавог византијског црквеног и световног права. Њезин словенски превод Душанова доба постао је брзо популаран не само у српској, него и у бугарској и у румунској и у руској цркви. Ипак овај зборник био је сувише гломазан за свакодневну употребу, садржавао је сувише много чисто црквених правила. Стога се јавља на српском језику, вероватно исте године 1348, једно скраћење Властареве Синтагме "ради потреба царског суда". У том српском скраћивању остала је само једна трећина Синтагме. Избрисана је готово цела канонска, црквена грађа али су остали сви световни закони византијских царева… Скраћена Синтагма сачувана је у много рукописних примерака (али само у Србији, непозната је била бугарским, румунским или руским судовима). Овом скраћеном Синтагмом служиле су се без сумње Душанове судије по јужним, грчким земљама царевине. Осим тога, служили су се за аграрна питања такозваним "Законом Јустинијана", кратком српском компилацијом (?) из старог византијског Номос Георгикос, који је одавно важио у грчким земљама. Ова два српско-византијска зборника (скраћена Синтагма и Закон Јустинијанов) могла су да се примењују и у северним, чисто српским крајевима Душанове царевине, јер су многа њихова начела (нарочито брачног и грађанског права) одавна била позната у Србији и примењивана од епископа по варошима, од игумана по манастирским метохијама при суђењу и управљању. Кроз сто и педесет година, које су протекле од времена Св. Саве, могли су и Срби у Рашкој да навикну на многе одредбе византијског права. Немноги сачувани споменици српског приватног права показују да се н. пр. уговор о куповини и продаји вршио за Душанова доба потпуно по византијским правилима у једној чисто српској вароши као што је био Призрен. Доиста, српска правна и административна терминологија, још пре Душанова времена, показује доста утицаја византиског, као на пр. у речима и појмовима: парик, метох, пронија, панађур, прикија, стас, перивол, ексод, харисати, гарепсати, номик, кефалија, севаст, прахтор, апоклисијер, кастрофилакс и сл., да црквено, чисто грчко уређење и називе, и не подвлачимо нарочито. Византиско право и улазило је у наше земље најпре преко цркве и црквеног законодавства, које је нарочито својим типицима и преводом Номоканона освештао Св. Сава.


Душан је свој Законик прогласио 21. маја 1349. у Скопљу, на сабору пошто је дуже времена био проучаван и припреман. Нова допуна, доста велика, објављена је пет година доцније, 1354. Први, већи део, са 135 чланова прилично систематски поређаних, садржи претежно одредбе државног и административног права, док други део нема доследног система и носи карактер накнадног дометања, које су изазвале непосредне потребе. Извори законодавне радње Душанове још нису проучени систематски и исцрпно, те се не може у сваком случају са сигурношћу одвојити шта је рецепција византиског и старог римског права, шта остатак нашег обичајног права, а шта евентуално позајмица с које друге стране. Професор Ф. Тарановски, познати стручњак за словенско право, указује у Душановом Законику на трагове "дубоке и тако рећи исконске старине" (н. пр. враћање коња и оружја цару после смрти властелинове, што опомиње на односе у старим војничким "дружинама"; задруга са старим међусобним зајемчивањем и др.); док је на другој страни Н. Радојчић упозорио на важне чланове 171 и 172 Законика, којима се закон диже изнад царске воље и признаје му се апсолутна важност, нашавши да су позајмица из византиских Василика[1]. У сваком случају Душанов Законик представља значајан и искрен напор, да се цело државно уређење стави на правну основу и да се код свих поданика његове државе добије уверење о закону као уједначавајућем чиниоцу у Царевини. Код српског елемента, где је правно осећање чувано готово само по традицији, овом законодавном радњом развијао се смисао за правну одговорност и чињени су покушаји, да се место старих обичаја уведу делимично нови, освештани у животу једне Царевине дугим низом векова или година.


Душан је грчко законодавство, и исто као и грчку цивилизацију, сматрао напреднијим од српскога и примао га је не само за нове грчке, него и за старе српске области. Допуном из 1354. год., он судско уређење грчких градова проширује на све градове његове државе, налазећи да је правнички боље. Али тако нису поступали западни племићи, који су господарили у грчким областима. "У XИИИ и XИВ веку француско, каталонско и млетачко племство у Атини и у Пелопонезу, на Кандији и на Кипру донело је собом систем персоналних закона. Потпуна права уживају само "Франци" који се управљају по својим феудалним законима. Грчко право потиснуто је у позадину, Грци су сматрани за нижу, освојену расу. И само поједини Грци добијају великом муком привилегиум францитатис, повељу на повлашћена франачка права и постају онда пуноправни држављани. Тога нема у Душановој држави; цар готово и не зна за националне и покрајинске разлике, него тежи да створи јединствен правни систем."


Србија Душанова времена, по свом карактеру, била је сталешка држава. Племство и свештенство имали су повлашћен положај; они су сачињавали и сабор српске земље. Остало становништво, у колико нису били грађани и занатлије (посебно рудари) са својим нарочито утврђеним правом, беху прости себри. Себри би, према том, сачињавали наш трећи сталеж, коме су, истина, припадали и грађани, али са више права. Највећи део себара био је сељак, слободан (у огромној мери) и закупник "меропх". Они су и једни и други били везани за земљу и стајали у извесним обавезама према власнику њихова села или засеока, који су обично били: владар или чланови владарског дома, цркве и манастири и црквене власти (добра архиепископије, епископије и др.), и властела. Због војне дужности, коју су морали вршити код световних господара, а од које су често били изузети људи на црквеним имањима, сељаци су бежали на ова друга, све док то Законик није забранио, из лако разумљивих разлога. Чл. 139 меропх је имао право, у колико се према њему поступа против закона, да се парничи, чак и са самим царем, и да му нико не сме за то учинити каква зла. Несумњиво је тачно, иако то у Законику није нигде изрично наведено, да су сељаци, у свом селу, имали извесну самоуправу.


С Душановим Закоником Србија је постала правна монархија у пуном смислу те речи; хтело се, да се појам самодршца не поклапа с појмом својевољца, као што је то раније, поред свих ограничења датих традицијом, личном обавезом и признањем извесних права, ипак могао бити случај. С јачањем свог угледа и царске моћи Душан није хтео да јача и власт своје воље или своје ћуди, него је, у напону својих успеха, изашао са свечаном објавом, која је прогласила законитост основом државног поретка и њој подвргла све власти, са царском заједно.


[1]Н. Радојчић за ту позајмицу налази и овај мотив: "Цареви Андроник Старији и Млађи су се много – бар с речима – трудили да обнове снагу закона и углед судова у оном делу Византије, што им је био заостао. Њихови покушаји, истина, изгледају данас као безизгледна афектација, али су их Грци, српски поданици, због иредентистичких политичких разлога без сумње идеализирали, и цар Душан је морао и овакве византинске кораке одбијати. Тако је српска држава, највише због освојења цивилизованијих византинских области, с развијенијим законодавством, морала унети у свој Законик чланове 105, 171 и 172, до којих би иначе, да се српско средњевековно право нормално развијало, много касније доспела".