КО ВЛАДА СВЕТОМ?
КАКО ПРОДАТИ НИШТА И ЗАРАДИТИ - ХИЉАДЕ МИЛИЈАРДИ ДОЛАРА

Пише: Ивона Живковић

Многи банкарски и економски експерти, а посебно политичари баратају данас појмовима коо што су: куповна моћ; потрошачка корпа; инфлација; хипер инфлација; девалвација; каматна стопа; затезна камата; презадуженост, дужничко ропство; ануитети; репрограм дуга; ММФ; Париски и Лондонски Клуб, Светска банка, ИДА програми, донације; инвестиције; клизни курс; девизне резерве итд.
Да ли знате шта све то значи? Не, не трудуте се да размишљате. Сви појмови служе управо зато да би сте мање знали и мање схватали како сте сурово и перфидно преварени, ОПЉАЧКАНИ И ЗА ЧИТАВ ЖИВОТ ПТРЕТВОРЕНИ У РОБА.
Не схватате? Наравно. То вам нико није рекао, није било о томе дискусије у парламенту, на телевизији, у новинама…
Логично, јер онда пљачка не би била успешна. Али пошто је превара савршено добро изведена и ви сада ништа не можете променити, можете да сазнате шта је НАЈВЕЋА ПРЕВАРА НА СВЕТУ. Прочитајте ово.


КАКО ЈЕ НАСТАО НОВАЦ

Сви смо учили да је први вид трговине била робна трампа. Људи су директно размењивали робу: овцу за краву, краву за кукуруз, кукуруз за парадајз, угаљ за дрво, дрво за цигле итд. Када је роба у размени постала већа, било је незгодно носити велику количину робе са собом па су се уместо тога људи сложили да надју неку споразумну вредност која би посредовала у трампи. Могло се прихватити било шта - парче коже или кости или метала. Све је било ствар договора и опште сагласности у једном друштву. Најчешће су као јемство у трговини коришћене кованице од неког постојаног метала - злата, сребра, никла, бакра… Вредност одредјене кованице била је опште прихваћена конвенција. За то је јамчио владар државе или поседа.
Наравно, услов за овакав вид трговине подразумевао је поверење свих у владара и спремност свих да овакву конвенцију прихвате.

Тако је настао систем робне размене где се вредност сваке робе представљала одредјеном количином кованица, а кованице су представљале замену за вредност робе која би се могла разменити. Дакле, саме по себи кованице нису имале вредност осим оне коју им је давала роба за коју су се могле заменити. Нису се могле јести, обући, користити за градњу, грејање или превоз.
Коришћење ових кованица створило је и потражњу за металом од којих су се ковале, па је тако и одредјени метал имао већу или мању вредност на тржишту, што је зависило од његове тражње.
Како се временом количина робе у размени повећавала, било је потребно све више кованица, па је и њихово ношење временом постало незгодно. Трговац на велико би морао на пијацу да носи читав сандук или тешке кесе златника и сребрењака, што је било и опасно због пљачкаша.

Тада су на сцену ступили златари нудећи своје услуге. Они су имали добро обезбедјене и исковане сандуке у којима су чували злато. Зато су људи своје златне кованице све чешће остављали на чување у сандуцима код њих. Ови су им ту услугу наплаћивали којим златним или срербрним новчићем, а за количину депоновавог злата или других кованица издавали папирнату потврду (признаницу) на којој је писало којих кованица има власник на располагању.

Временом је оваква признаница све чешће била у оптицају као средство у размени робе. Уместо да сваки час долази и подиже своје злато, власник депонованог злата би давао признаницу трећем лицу у замену за робу, а овај је са том признаницом опет могао у сваком тренутку да подигне кованице код истог златара.
Признаница се тако показала много практичнија и постала је веома популарна, па су кованице све више биле на чувању код златара, а све мање у кесама и сандуцима самог власника.

А како је то изгледало код златара? На пример, извесни Петар би депоновао 20 фунти злата и за то узео признаницу на 20 фунти. Али прошло би и годину дана како се не би појавио да подигне своје злато. Једноставно трговао је само са признаницом. За то време његово злато је стајало. Код златара се у медјувремену појавио Тома и питао да ли може да позајми 20 фунти злата на 6 месеци и ту позајмицу плати са каматом. Као гаранцију да ће платити понудио је своју кућу.
Златар је тада проценио да би то могао да уради, јер се Петар већ годину дана не појављује да подигне своје злато, па се можда се неће појавити ни наредних шест месеци. Тако је одлучио да ризикује и позајми Петрово злато Томи.
Али, није му га дао физички, већ је само издао потврду да Тома код њега има заложено 20 фунти злата. Реално стање је сада било такво да су у оптицају биле две потврде као гаранција за постојање 40 фунти злата, иако је злата било само 20 фунти.

То је била чиста превара, јер је златар знао да једну признаницу издаје на непостојеће злато. И не само то. Тома је веровао да од тог тренутка заиста има код златара 20 фунти злата, а не само признаницу.

Али, главни део преваре тек следи. Издавањем друге признанице, Томи на 20 фунти, креирана је нова замена за вредност, заправо стављена је у оптицај потврда о постојању вредности које реално НЕМА. Та вредност се водила као ДУГ, који је стављен Томи на терет, а који ће постати стварна вредност онда када он тај дуг отплати стварним радом и стварном робом коју буде морао да прода.

Када је Тома вратио златару дуг и донео право злато у износу од 20 фунти плус 10% камате, он је златару дао праву вредност од 22 фунте стварног злата које је купио продајом свог стварног рада и стварне робе.
Златар је, медјутим, дошао у посед 22 фунте злата без икаквог стварног рада без продате робе. Јер, написати неком признаницу није никакав рад. Само ризик да се превара не открије.

Након што је златар видео како је успешно и лако зарадио 22 фунте злата, одлучио је да на исту суму, од депонованих Петрових 20 фунти, изда на зајам још три признанице.
Тако су се у оптицају за истих 20 фунти злата нашле четири папирнате признанице које гарантују доносиоцу по 20 фунти злата, што је укупно 80 фунти злата. Тако је златар креирао из НИЧЕГА још 60 фунти злата плус камата по 10 % , што значи 66 фунти. Тако ће златар када се овај дуг измири имати 88 фунти злата створених без рада - ИЗ НИЧЕГА! Уколико му дужници не исплате дуг са каматом , преузеће и њихову заложену имовину- земљу или кућу. А то је стварна вредност.

Тако је парче папира, обична признаница, доносило златару стварне материјалне вредности, без икаквог рада.


БАНКАРСТВО ПОЧИВА НА ПРЕВАРИ

Био је то почетак банкарства, а систем кредитирања какав данас познајемо почива управо на томе - на креирању новца из НИЧЕГА. Тај новац се зове ДУГ.
Шта се догадја када ви у банци узимате кредит на 100 000 евра на 25 година? Једноставно банка вам упише на ваш рачун 100 000 евра. Плус 15% камате - па још клизајуће- на крају може да испадне укупно 200 000 евра. Све то прогласи се вашим дугом банци. Дуг отплаћујете својим радом који заиста ствара неку вредност. Али, ако не успете да отплатите након 25 година кредит, ваша рад и ваша кућа коју сте купили припада банкарима.

Ми верујемо да папир на коме пише 500 долара или евра и који држимо у руци има вредност којом можемо добити робу или услугу која се на тржишту вреднује толико. И то није проблем, све док га можемо заменити за робу. Али, проблем је када заборавимо да новац сам по себи нема вредност, већ је он само ознака, мерило, неке стварне вредности. Као када би сте рекли да не можете завршити радове на ауто путу јер вам недостају километри? Али какву врдност има новац креиран из НИЧЕГ? Такав новац се назива спекулативним капиталом. Њему вредност дају банкари. Тај новац, заправо папир, они продају као робу коју сами "праве"и процењују.


МЕДЈУНАРОДНИ БАНКАРИ ПОСТАЈУ ГОСПОДАРИ ДРЖАВА

Овакав начин стварања вредности из лажно издатих признаница учинио је прве банкаре још у средњем веку, веома богатим људима. Тако се они више нису задовољавали зарадама на ситним депозитима градјана, већ су тражили више. У седамнаестом веку дошло је до сукоба холандских банкара са енглеском династијом Стјуарта. Богати банкари Европе су се удружили и финансирали Вилијама од Оранжа који је свргао Стјуарте инвазијом на Енглеску и постао Краљ Вилијам ИИИ. Пред крај шеснаестог века Енглеска је била финансијска руина, залихе злата и сребра потрошене, а градјански рат је замењен ратом са Француском и Холандијом наредних 50 година. Земља је била у бедном стању, а Вилијам није могао да плати војску.
william-of-orange.jpg
Вилијам од Оранжа

Хитно му је био потребан новац. Али, уместо да га сам креира и њиме задужи градјане у износу од 20 милиона фунти, што је комотно могао као краљ (јер новац је само усвојена конвенција за трговину, зар не) прихватио је "помоћ" пријатеља банкара, уз "малу" противуслугу. Тражили су му да отворе своју приватну банку која би добила статус централне банке. За узврат они би унели у њу свој златни депозит на основу кога би издавали хартије од вредности, креирали и штампали новац и позајмљивали држави. Претпостављете већ како би то радили.

Тако је 1694. настала Банк оф Енгланд, прва приватна банка у свету која је добила легално право да издаје новац. У оснивачкој повељи стоји и бесмртна одредница: "Овој банци припада сва добит од камате на новац који она креира из НИЧЕГА (оут оф нотхинг)". Тако уместо да вредност коју представља новац буде заснована на раду и производњи и развијању сопствене економије у складу са тим, Енглеска је као држава почела да узима кредите (знате већ какве) и задужује се огромним каматама.
osnivacka povelja iz 1694.jpg
Оснивачка повеља из 1649.


ШТА ЈЕ НАЦИОНАЛНИ ДУГ

То је у Банк оф Енгланд регистровано као национални дуг. Ове камете и дугове су заправо отплаћивали градјани путем пореза, а када би отплата државног кредита каснила следиле су и затезне камате, па је држава морала да повећава таксе и још више глоби народ. Назив "Банк оф Енгланд" узет је управо да би се градјанима улило поверење асоцирајући их на нешто национално, иако је то била приватна банка.
Имена њених највећих деоничара никада нису откривена, али се зна да су преузели обавезу да уплате 1,4 милиона фунти у злату и тако купе свој удео. Уплатили су само три четвртине од једног милиона. Ипак, без обзира на ту "малу техничку мањкавост" банка је 1704. почела да продаје акције како би увећала почетни капитал. Наравно, одмах је почела и да даје новчане позајмице (знате већ како).

И амерички председник Вудро Вилсон добио је "помоћ" од банкара. Прво су му помогли да постане председник финанисрањем изборне кампање, онда су му покрили један велики финансијски дуг, односно неку уцену, из младости.

Тако је 1913. Вилсон у Конгресу "протурио" закон по коме удружење највећих приватних банака, Федералне резерве, може да штампа новац без златне подлоге односно креира га из НИЧЕГА. Од тада све до данас, америчка влада мора да позајмљује доларе од ове моћне групе финансијских махера и ствара огроман национални дуг. Тако приватна централна банка (ФЕД) креира милијарду долара које са каматом од три посто даје влади САД и ствара национални дуг. Овај новац влада дистрибуира комерцијалним банкама са каматом од 5%, које га продају градјанима и предузећима са каматом 7 посто или више. Дакле, свако је у ланцу направио дуг са истом свотом новца (једном милијардом долара) креираном из НИЧЕГА.

То је као неисправан калкулатор који има грешку и, на пример, стално укуцава број седам. И било који број да се укуца он се множи са седам. Тако калкулатор увек даје погрешан резултат. Два пута два постаје 28, три плус четири постаје 49, и тако даље. Ако оператор користи овакав калкулатор за израду својих рачуна или за рачунање камате убрзо ће се наћи у вртешци тражећи неки смисао.

На овој финансијској вртешци данас се окреће читав свет. Пре 50 година у светским фунансијким токовима било око 5% овог спекулативног новца, данас је 97 % капитала који циркулише спекулативно.
Национални дуг је 1996. у Великој Британији износио 380 милијарди фунти, од чега је 30 милијарди фунти само камата. Са дуговима комерцијалних банака он данас износи преко један трилион фунти(у Британији је то број са 18 нула).

САД, намоћнија и "најбогатија" земља, данас има укупан дуг, преко 40 трилиона долара, национални дуг је близу 9 трилиона (амерички трилион има 12 нула).
Јапан је друга у свету најбогатија економија и има национални дуг 3 трилиона долара.
Дугове имају и све остале државе у свету.

И то то је највећа легална превара у историји човечнства.
Тако је једна група лихвара у периоду од три стотине година постала угледна светска банкарска елита, а данас су практично господари света.

Буквално, нема државе, нема човека на планети, нема компаније која њима не дугује новац. Тај дуг је толики да никада не може бити отплаћен! Јер ако би нека држава и хтела да дуг отплати, морала би да повуче из новчаних токова сав новац и све хартије од вредности. То би државу довело до потпуног слома.

То је бесконачна игра бројки, задуживања и стварања вредности - које нема.
Претварање новца у робу која се тржишно вреднује и продаје не само да је банкаре створила богатим људима, већ је највећи део човечанства претворен у робове. Јер, са спекулативним (замишљеним) новцем банкари су стотинама година куповали реална богатства: земљу, нафту, руднике, људски рад. Инвестирали су у градњу инфтаструктуре у бројним државама света, док су истовремено ширили своју банкарску империју.
Последица таквих инвестиција је да узамишљени новац широм света исисава праве вредности - тудју робу, рад и сировине.

Наравно, приметили сте и код нас да се последњих година отварају искључиво стране банке.

Читав свет данас је подељен на оне који раде и стварају истинске вредности и оне који те створене вредности без рада присвајају.
И ма колико појединци и националне економије радили и стварали, увек остају у дуговима. А без економске независности, нема ни стварне људске слободе.


МОДЕРНО РОБОВЛАСНИШТВО

Ово можда некоме личи на давно укинути робовласнички систем. Не, не само да личи, већ данашње друштво то и јесте. Читав свет се данас и формално устројава управо ка таквом систему где ће највећи део човечанства радити и стварати за малу и одабрану елиту банкара и њихових извршних управитеља, који се модерним речником зову менаџери. Приметили сте колико банкари отварају школа за интернационалне менаџере и такозване финансијске експерте?

Очито, ако је сваки градјанин на планети задужен, ако је свако предузеће задужено, свака држава, где су онда ови банкари нашли тај новац којим нас кредитирају?
Нису га нашли нигде. Они су га измислили.
"Дајте ми да контролишем новчане токове у некој држави, и није ме брига ко прави законе" схватио је одавно Амшел Мејер Ротшилд, оснивач династије која већ три века држи под контролом економију Велике Британије и њених колонија, од којих је највећа САД.

Још 1913. амерички конгресмен Чарлс Линдберг пророчки је упозорио председника Вудро Вилсона и Конгрес шта ће донети њихова одлука о давању права приватној банци (ФЕД) да креира новац: "Када председик потпише ту одлуку, легалозоваће невидјиву владу коју чини монетарни моћници". Узалуд. Нису га послушали.
Lindberg.jpg
Чарлс Линдберг

И Томас Џеферсон је схватио каква се опасност спрема Америци: "Верујем да су приватне банке опасније за нашу слободу него најјаче армије. Оне су већ подигле новчану аристократију која поништава моћ владе. Ова моћ банкарима мора бити одузета и враћена народу". Узалуд је говорио.

"Ко год контролише количину новца у било којој земљи, апослутни је господар индустрије и привреде. Када схватимо да је читав систем веома лако контролисан, на овај или онај начин, од неколицине моћних људи на врху, нећете бити упозорени како периоди инфлације и депресије настају", речи су америчког председника Џејмса Гарфилда.

Само неколико недеља након ове изјаве на њега је извршен атентат, 12. јула, 1818.
Председници Абрахам Линколн и Џон Кенеди покушали су да изврше монетерне реформе којима би повратили издавање новца у оквире државних институција. У овоме су обојица спречени на исти начин - атентатом. Њихови наследници одмах су најављене реформе обуставили.
И генијални изумитељ Томас Едисон пиметио је зависност државе од банкара и то изразио чистом логиком:
"Ако наша држава може да изда доларску обвезницу, може да изда и доларску меницу. Елементи који обвезницу чине добром, чине добром и меницу". " …Апсурдно је да наша земља може издати 30 милиона у обвезницама, а не може 30 милиона у новцу. И једно и друго обавезују на плаћање, али једна попуњава зеленаша, а друга помаже људима". Узалуд.


ЦИЉ БАНКАРА ЈЕ СВЕТСКА ВЛАДА

Могу ли владе држава, које су градјани на демократским изборима бирали, да спрече банкаре да господаре нашим животима? То се од владе и очекује, зар не? Могле би владе, наравно, када би појединци који имају моћ да о нечему одлучују били ван контроле банкара. А видели смо како су завршили они који нису били под контролом, а како су радили они под контролом.

Али, да би сваки такав чин националних влада предупредили, банкари су схватили да је важно уништити све националне централне банке, ослободити државе граница, како би фиктивни капитал могао слободно да циркулише, обесмислити и укинути националне владе и уместо држава створити медјународне организације и мултинационалне корпорације и банкарске институције. И наравно медјународне монете, попут евра. Кључне одлуке би тако доносили политичари у медјународним организацијама као што су ЕУ, УН, НАТО, ММФ... које би банкари много лаше контолисали.
iluminati eye.jpg
Дакле, глобализација , односно смањивање броја места на којима се доносе политичке и економске одлуке, циљ је Новог Светског Поретка. Стожер окупљања није САД као такозвана "најмоћнија сила", већ интернационална банкарска елита.


ВЕШТИНА УМНОЖАВАЊА НОВЦА

Одакле толика моћ банкарима? Да ли су све то успели само штамапањем новца? Наравно, да нису. Специфичан смисао за креиање новца из ничега допуњен је и специфичним схватањем бизниса. Тај специфичан смисао за посао огледао се у схвтању да се одредјени догадјаји који могу утицати на тржишна кретања могу предупредити, или још боље вештачки и под контролом изазвати. А најбољи посао за банкаре је рат и свака друга кризна ситуација, где се економске вредности преко ноћи мењају. Зато су се банкари извештили у четири најуноснија посла: финансирање ратова, игра на берзи, контрола инфомација (медија) и трговина стратешким сировинама. Ове вештине и послове банкари су неговали и развијали вековима.


РОТШИЛДИ ПРВИ НАПРАВИЛИ ОБЕВЕШТАЈНУ МРЕЖУ

Сазнање о томе која би династија у европским државицама и грофовијама могла имати најјачи утицај, ко би кога могао свргнути са власти и доћи на престо, где се спрема рат, коме евентуално помоћи новчаном позајмцицом, где инвестирати, све је то било од непроцењиве вредности и банкарска породица Ротшилд је марљивО прикупљала такве податке.

Тако су Ротшилди, пре две стотине година, имали своје трговачке агенте лоциране у свим главним европским центрима трговине и престоницама. Била је то права обавештајна мрежа која је прикупљала податке о могућима превирањима на дворовома.
AMSEL ROTSILD.jpg
Амшел Ротшилд, оснивач банкарске династије

Поруке су измењивали преко мреже курира , а поштанска служба чији су они били власници претварала се у праву шпијунску мрежу.
Њихови поштански фијакери путовали су друмовима, бродови су ишли преко Ламанша. Њихова њушкала у лику ситних трговаца и поштара били су на улицама, на пијацамама берзи. Носили су кеш новац, обвезнице, писма и вести. Обратите пажњу на последње- вести. Вести које су њихови гласници доносили покретале су берзу. Од тих инфомација зависила је цена многих акција.
У време битке код Ватерлоа, није било драгоценије вести него какав ће исход бити. Од тога је зависила будућност читавог европског континента. Ако би Наполеон победио био би неоспорив господар на читавом европском тлу. Ако би изгубио, Енглеска би одржавалала баланс утицаја у Европи и могла би га временом и проширити.
Ротшилди су кредит у злату дали и једној и другој страни - и Наполеону, кога су финансирали и довели на престо и Велингтону, да опреми своју војску и сукоби се са Наполеоновим царством.

Од исхода битке зависло је ко ће шта добити, а ко изгубити. У игри је било велико богатство.


Берза у Лондону се грозничаво пунила тога дана, док су трговци и банкари чекали вести о исходу битке. Ако би Енглеска изгубила њене државне обвезнице, консули, изгубиле би вредност, док би им у случају победе вредност вртоглаво порасла.
Натан Ротшилд је имао поверенике који су радили на обе стране линије фронта како би сакупили што више информација о томе како битка напредује. Други његови агенти имали су задатак да стоје на располагању и пренесу кратак извештај специјалној команди која је била лоцинара у близини.
Касног поподнева, 15. јуна 1815. Ротшилодов гласоноша је пожурио преко канала у Енглеску. Имао је код себе врхунску тајну. Сутрадан, у зору, срео се са самим Ротшилдом. Натан је кратко анализирао добијене информације и одмах се упутио на Лондонску берзу.
11057568.jpg

Атмосфера на берзи је била фанатична. Сви су чекали вести. Ротшилд, кога савременици описују као хладнокрвног, проницљивог и изопаченог човека, без трунке емоција, леденог погледа, без душе, стигао је на берзу и стао крај свог стуба. Без икакве емоције читљиве на лицу, дао је својим берзанским агентима дискретан знак који су само они могли да растумаче.

Истог тренутка они су почели да продају енглеске конзуле. Стотине хиљада долара вредни консули нашли су се на берзи и њихова вредност почела је вртоглаво да пада. Натан се лагано нагињао на стуб гледајући призор реакције присутних. Продавао је, продавао и продавао енглеске државне обвезнице. Вредност консула је потпуно опала, а медју присутнима је полако завладала ускомешаност. На уснама им се све чешће се чуло: "Ротшилд зна", "Енглези су изгубили код Ватерлоа", "Ротшилд то сигурно зна".
У тренутку је настала права паника и људи су јурнули да се ослободе сада скоро потпуно безвредних конзула и да овај папирни новац замене за злато или сребро, како би повратили макар део њихове вредности.

Након неколико сати грозничаве трговине један конзул се продавао по цени од пет центи за долар. Ротшилд је и даље хладнокрвно стајао поред свог стуба. Сасвим дискретно дао је поново знак својим агентима, овај пут другачији. Истог часа десетине његових берзанских агената кренуле су ка пулту за куповину и купиле сваки обезвредјени консул будзашто.

Само неколико тренутака касније стигле су поштанске кочије и донеле званичне вести са бојишта. Енглеска је била победник и нови господар Европе. У секуди је енглески консул добио астрономску цену, далеко већу него што је имао икада раније.
Ротшилдово богатсво преко ноћи је увечано двадесет пута и он је тада постао главни контролор над британском економијом. Остао је то, верује се, и данас.

Иако је Банк оф Енгланд, 1946. формално национализована, то није значајно променило утицај приватних банкара на британску економију јер се гувернер и влада питају само о томе колико ће новчаница и кованог новца бити пуштено у оптицај сваке године. Медјутим, кеш новац се одавно користи само незнатно у укупним финансијским трансакцијама. Тако је национализаија централне банке у Британији дала градјанима само утисак да је државна еконмија у рукама државе. Већина финансијских трансакција данас се обавља само преко екрана на компутеру, са апстрактним рачунима и бројкама и, наравно, са спекулативним капиталом. То нема везе са стварном економском моћи друштва и појединаца.
Шта више, то не умањује камату коју влада треба да плати на име старих дугова Банци. Пре само неколико година објављено је да је исплаћен дуг из времена Наполеонових ратова. Ето, где иде новац од пореских обвезника у Британији и зашто се верује да је моћ Ротшилдових несмањена.


ПЛАТНЕ КАРТИЦЕ КАО ОРУЖИЈЕ ЗА ПОРОБЉАВАЊЕ

Циљ данашњих приватних интернационалних банкара је зато да се кеш потпуно елиминише из употребе и да градјани користе платне картице - пластчни новац. И не само то. У плану је да све земље чланице ЕУ уведу нове личне карте (биометријске) које ће поред свих података смештених у чипу регистровати и податке о свим рачунима власника, а без личне карте и без платне картице неће бити могућа ни један финансијска трансакција. Задужени људи неће моћи ништа да плаћају, док не измире дуг банци. Тако, становник ЕУ, ако случајно изгуби ИД картицу или платну картицу, неће моћи да пазари ни храну. Буквално, живот сваког човека зависиће од картица, а картицама ће располагати банкари. Погледајте шта пише на вашој платној картици- она је власништво банке.
Банкари ће тако располагати нашом економском моћи по сопственој вољи. Најтеже ће бити политичким противницима банкара, када једног дана оду у самопослугу и открију да им је банка сторнирала рачун. Ово моћно оружје медјународних банкара, већ је одавно и код нас постало саставни део живота. Многи наши градјани мисле да је поседовање кредитне картице ствар виског стандарда. Нема сумње, оно нас заиста приближава западном "ропству".



КОМЕ СЛУЖИ "МЕДЈУНАРОДНА ЗАЈЕДНИЦА"

Да би се све ово спроводило у националним државама, неопходна је политичка контрола националних елита. Држава је много, па је зато неопходно њихово уједињавање у систем који ће имати мање чиновника. Таман онолико колико банкари могу контролисати. Зато су измишљене такозване "медјународне институције".
Погледајмо како је проницљиво и вешто управо један Ротшилд преко својих људи планирао да врши контролу над финансијама САД, која је била британска колонија скоро 100 година, а можда то остала и данас.
У једном свом извештају ово открива пуковник (само по надимку) Едвард Мендел Хаус, Ротшилдов човек за утицај на председника САД-а. Извештај је датиран 10.јуна 1919. и тек недавно је откривен. Да ли се данас нешто суштински променило и куда иде светска политика, читаоци ће сами лако закључити.


Извештај је поднет тадашњем британском премијеру Дејвиду Лојду Џорџу, који је пре ступања на ту функцију био адвокат Светске Ционистичке Организације.

Извештај износи податке о томе како напредују припреме за мирно враћање Америке као колоније у доминион тајне организације која се зове "КРУНА". Седиште "Круне" је у Лондону, а замисао "завереника" је да преко формирања Лиге Народа, након Првог светског рата, остваре британску хегемонију у читавом свету.

Хаус тако пише британском пемијеру: "Спаковали смо овај план у мировни уговор тако да га свет мора прихватити радије него наставак рата. Лига је у бити Империја са Америком као колонијом прихваћеном на исти начин као и остале наше колоније".

Хаус даље анализира менталитет Американаца, за које каже да су "неизлечиво наклоњени херојству и великим подвизима, те се њима веома лако може манипулисати".

Главни играч банкарима је Вудро Вилсон, кога саветују људи "Круне".
HOUSE VILSON.jpg
Хаус и Вилсон

У Извештају се открива и да је "Круна" преузела контролу над Америком још за време мандата Теодора Рузвелта /1901-1909/, када је банкарска екипа Ротшилд - Морган већ контролисала 25% америчке економије.

"Ми сада држимо све америчке новине и изолујемо
Американце од сваког неамеричког утицаја, као да су на другој планети. Ово реализујемо уз помоћ "Асосијетед преса" у других наших информативних агенција".
Просто речено: контролу јавног мњења у Америци потпуно су још тада преузели банкари. Данашњи глобални медији су сви у њиховом власништву.

Хаус даље наводи како САД "играју споља као да су независна држава, али потврда да раде за нас и да су само колонија је што је председник Вилсон отказао реализацију великог плана о изградњи америчке морнарице, и водјство на океану препустио Британији".

"Није ли наша англо-америчка алијанса постала
доминантна у финансијском свету", хвалисаво примећује свој успех Хаус.

Хаус даље наводи како су банкари "Круне" финансирали изградњу јапанске ратне флоте, оне исте која ће нешто касније ратовати са САД. У изградњи флоте коришћен је челик из Енглеске.
"Не показује ли то колико су САД и даље зависне од нас?"
"Новцем који смо позајмљивали УС влади за ратне циљеве, искористили смо да купимо нафтна поља у Калифорнији, Мексику и Јужној Америци".

"Рат нас је учинио господарима највећег дела светских сировина".

Дакле, оснивање Лиге народа је био план да се сувереност ове моћне државе- колиније трансферише под окриље "Круне".

Захваљујући јакој опозији коју су тада у Конгресу чинили републиканци, САД је одбила овај "мировни план" и оснивање Лиге народа је пропало. Ипак, завера банкара је само привремено прекинута.

Јудео-банкари су, сада се то поуздано зна, касније финансирали и Хитлера (сваки рат је брат) и изазвали велику економску депресију у САД. О људским жртвама и јеврејском холокаусту не треба говорити, јер је то за јудео-банкаре само колатерална штата. Занимљиво је да су престрашени европски Јевреји иприхватили након рата да се преселе у нову државу Израел, коју су управо створили Ротшилди куповањем палестинског земљишта. До тада су то Јевреји одбијали.
Исти банкари увели су својим лобирањем САД у Други светски рат иако САД нису имале никакав интерес као држава да ратују у Европи.
Првобитно замишљена Лига народа је ипак заживела као оганзација Уједињених нација 1945.

Банкари своју борбу настављају управо кроз намеру да УН данас реорганизују тако да буде потпуно под њиховом контролом, а стални терористички напад и сејање страха од тероризма је њихова намера да још јеном покрену ратну машинерију у светским размерама. Зато су "терористи" свуда.

Али, ова игра јудео-банкара је данас схваћена, и свет се полако уједињује у други фронт - антиглобалистички. Нације, религије и стварни економски статус држава у овој борби људе не разликују. Јер, сви градјани света боре се заправо против дужничког ропства- или само против ропства.