Пред само избијање Другог светског рата, 1938. године, кинески археолози откопали су, у једној тешко приступачној пећини, остатке малих скелета
Поред њих нађени су и камени дискови са неразумљивим записима.

diskovi-kina.jpg

Тек 1962. године истраживачи су успели да их дешифрују и прочитају запањујућу причу о ванземаљским посетиоцима, који су преживели пад и разбијање њихове летелице, пре 12.000 година. Несрећа се догодила у области планинског ланца Бајан Кара Ула. Те вести о загонетном открићу западни медији су тада третирали као ‘комунистичку пропаганду, којој не треба веровати ни реч’. Међутим, Немац Хартвиг Хаусдорф боравећи и истраживајући у Кини, имао је сасвим другу причу.
Он тврди да мистериозни камени дискови заиста постоје и да очигледно указују на то да су представници неке далеке ванземаљске расе некада давно посетили планинско подручје Бајан Кара Ула. Оно се протеже дуж кинеско – тибетанске границе и пуно је мрежасто повезаних пећина.
У време када почиње ова прича, група археолога пронашла је у једној од тих пећина прецизно уређене гробове неке врло необичне расе. Према скелетима, тела су им била кратка, а лобање непропорционално велике. У почетку су научници мислили да су те пећине биле обитавалиште мајмуна, али вођа експедиције, професор, Чи Путеи, одбацио је такву могућност, јер никад није чуо да мајмуни сахрањују мртве.

ДОШЛИ ИЗ ОБЛАКА

Приликом вађења костију неидентификованих бића, један археолог нашао је на дну гроба камени диск. Једна кружна рупа у средини и један жлеб који спирално иде ка унутра или ка ван, зависно како се гледа, биле су једине уочљиве карактеристике. Јесу ли наишли можда на ЦД диск каменог доба?
Детаљније испитивање показало је да у жлебу постоји пуно разних уреза, односно знакова.

diskovi-kina 1.jpg

Археолози су закључили да је је сваки диск у ствари, једна књига за коју нико нема речник да би је превео. Сви пронађени дискови, заједно са другим налазима из пећине са тог подручја, чувани су у Пекингу. Следећих двадесетак година стручњаци су покушавали да дешифрују записе са камених дискова.
Најзад, 1962. године, професор Цум Ум Нуи успео је да одгонетне тајанствену поруку. О свом ‘преводу’ известио је само ужи круг пријатеља и колега, јер му је Пекиншка академија за преисторију забранила да о открићу информише јавност. Две године после забране, професору Цум Ум Нуију и четворици његових колега дозвољено је да објаве закључке њиховог рада. Истраживање су назвали: ‘Општи запис који говори о космичкој летелици која се, како пише на дисковима, спустила на Земљу пре 12 хиљада година’.

IMG_9384.jpg

Ти дискови, од којих су 716 извађени из једне пећине, говоре о становницима једног другог света у планинама Бајан Кара Ула. У тим пећинама живело је племе Хан. У једном делу дешифрованог текста каже се да су ‘Дропи изашли из облака у својим ваздухопловима’, а онда су се разбили о планину. Преживела бића изазвала су панику међу припадницима племана Хан. Жене, деца и старци су се посакривали, а ратници су почели да прогоне и убијају ‘уљезе из облака’.

diskovi-kina 3.jpg

Када су, најзад, припадници племена Хан схватили знаковни језик Дропа, закључили су да су ови, у ствари, веома мирољубиви. Тада им је било жао што су Дропи доживели несрећу и што не могу изградити нови космички брод за повратак на матичну планету.. Многе колеге професора Цум Ум Нуија биле су скептичне, па чак и подсмешљиве према његовом ‘преводу’ записа са дискова, па је он прешао у Јапан, где је ускоро и умро.
Од открића Бајан Кара Ула дискова, археолози су били много више заинтересовани за историју тог подручја. Прича, бар онако како ју је превео професор Цум Ум Нуји, изгледала је све реалнија. И легенде које су кружиле, нарочито она о ниским, мршавим жутим људима који ‘су дошли са облака пре много времена’, ако да су потврђивале професорово откриће.
Процењује се да камени дискови и остали садржаји из пећина потичу из периода око 10 хиљада година пре Христа. Зидови пећине били су осликани изласком Сунца, Месеца и Земљом, а све то је било повезано испрекиданим линијама. Што је најневероватније, пећине Бајан Кара Ула биле су и даље настањене племенима Хад и Дропа. Ови други били су врло чудни, високи једва око 1.3 метра, а нису били ни Кинези ни Тибетанци.

ВИБРИРАЈУ И ЗУЈЕ

Извештај о дешифровању записа са камених дискова из пећине са планина Бајан Кара Ула, објављен 1964. заинтересовао је многе појединце и организације. Научници у тадашњем Совјетском Савезу, затражили су од Кине камене дискове да би извршили њихову хемијску анализу. Кинези су им изашли у сусрет, а изненађење је било велико, јер је утврђено да камени дискови садрже висок проценат кобалта и још неких метала. Др Вјечеслав Зајцев направио је и један експеримент. Стављао је камене дискове на једну специјалну машину сличну грамофону.
Када би се дискови завртели, почели би ‘вибрирати’ или ‘зујати’ као да неки електрицитет пролази кроз њих у одређеном ритму. Утисак једног другог научника био је ‘као да се затвара или ствара део електричног круга’. Након испитивања камени дискови су враћени у Кину. За време такозване Културне револуције, шесдесетих година, престаје свако интересовање за њих и за записе о њима.
Аустријски инжењер Ернст Вагерер успео је 1974. године да фотографише два камена диска из Бајан Кара Ула у Банпо музеју, у Ксијану. Немац Хартвиг Хаусдорф је у марту 1994. заједно са Петером Краусом отишао у Кину. Хаусдорф је касније испричао: ‘У Ксиану смо посетили Банпо музеј, трагајући за дисковима које је Вегерер фотографисао две деценије раније. Али наш оптимизам није био награђен. Нигде нисмо могли наћи ни трага каменим дисковима. Упитали смо о томе наше водиче и професора Ванга Зхијуна, директора Музеја.

Баyан Кара Ула

У почетку су негирали постојање дискова, али када смо им показали фотографије Зхијун је признао да је један од његових претходника заиста дао Вегереру дозволу да фотографише камене дискове и да, значи, они постоје или су постојали. Директор који је тада дао дозволу за фотографисање, убрзо је поднео оставку и од тада му се губи сваки траг.
Затим нам је директро Зхијун показао једну књигу о археологији у којој су се могле видети фотографије дискова. После тога одвео нас је на место где су музејски артефакти били чишћени и каталогизирани. На једној столици стајала је увећана копија каменог диска. Директор Зхијун је рекао како је пре неколико година стигло наређење од претпостављених да се сви трагови о дисковима морају избрисати и да се та прича прогласи за велику лаж’.

ПРИЧА ДОКТОРА ЕВАНСА

Петер Краса и Хартвиг Хаусдорф наишли су такође на причу једног Енглеза. Доктор Карил Робин Еванс путовао је у Кину 1947. године. Пре поласка на пут, професор Лоладорф му је показао један камени диск за који је веровао да је нађен у Северној Индији. Тај диск је изгледа припадао племену Дзопа (не Дропа са почетка текста), који га је користио у верским церемонијама. Камени диск имао је полупречник од 12 и дебљину пет центиметара.
Професор Лоладорф ставио је тај диск на вагу, а њу је повезао са писаћом машином.
Примећено је како је камени диск, у периоду од три и по сата, очигледно губио и добијао на тежини. После једног дана ова промена у тежини стварала је једну штампану линију на папиру у писаћој машини. Та промена у тежини допуштала је писаћој машини да штампа, остављајући знаке на папиру. Камени дискови су могли на неки начин да куцају! Како је могао камени диск губити на тежини? Робин – Евансов извештај о овом догађају писан је те 1974. године, али је објављен тек 1978., четири године после његове смрти.

После сусрета са професором Лоладорфом, др Робин Еванс кренуо је према планинама Кине, у трагање за племеном Дзопа. Најпре је прошао кроз Ласу на Тибету, где га је примио 14. далај лама, тада дванаетогодишњак. Затим је са тибетанским носачима кренуо пут тибетанских планина. Једног дана носаче је ухватио паничан страх. Пејсаж је имао застрашујући изглед и носачи су хтели да се врате кућама. Њихов страх илуструје колико је подручје Бајан Кара Ула било мистериозно и неистражено.
Ипак, др Робин Еванс успео је некако да стигне до племена Дзопа и задобије њихово поверење. Добио је и инструктора који га је учио основама језика Дзопа. Затим му је Лурган – Ла, верски вођа Дзопа, испричао историју племена. Он је тврдио да је њихова завичајна планета у Сиријусовом систему (Сиријус је најсјајнија звезда на небу, удаљена око осам милиона светлосних година од Земље).
И нека друга племена, на пример, Догони са Малија, тврде да потичу од бића из Сиријусовог система.

diskovi-kina 5.jpg
Дзопа

diskovi-kina 6.jpg
Потомци Дзопа племена

Лурган – Ла је тврдио да су из Сиријусовог система на нашу планету биле послане две експедиције. Прва, пре више од 20 хиљада година, а друга 1014. године пре Христа. У току те друге посете неколико космичких бродова се разбило о планину, а преживели нису могли да напусте Земљу. Лурган – Ла тврди да су Дзопи директни потомци тих бића. Међу стварима др Робин Еванса била је и једна веома значајна фотографија: краљевски пар Хуејпа – Ла и Виз – Ла (на слици десно).
Били су високи 1.2 и 1.07 метара. Али, не само што су били необично ниски, него им је читав изглед био чудан. Др Робин Еванса највише је мучило да ли су племена Дропа (са почетка текста) и Дзопа једно те исто племе. Изгледало му је да је Дропа исправно када се спелује, а Дзопа, или још пре, Тсопа, при изговору. Било како било, постављала су се још два питања.
Наиме, датум на каменим дисковима онај од пре 12 хиљада година, није се никако поклапао са тврдњама верског вође Дзопа о времену пре 20 хиљада година и о 1014. години пре Христа Да ли су записе на каменим дисковима о Дропима – ‘посетиоцима из облака’, писали припадници неког локалног племена, например, Хан, или су их писале саме Дропе. Да ли су се локални становници мешали са племеном Дропа? Много је питања, а мало одговора.
Све у свему, очигледно је постојање мистериозних камених дискова и записа о њима, а још очигледније да они који знају истину о њима – ћуте као заливени!

Извор: (Web-tribune.com, Conopljanews)