ЂУРЂЕВ-ДАН.

Сад нам додази најзнатнији празник у години и највећи светац у Срба не само православне и римокатоличке; него и Мухамедове вере, и не само у оних, који примише туђу веру а задржаше народност своју — језик и обичаје — као Мухамеданци и католици Срби; него и код оних, који - некада бијадоше Срби, па се прелише из разних околности у друге народности, као у Арнауте, Цинцаре, Грке, праве Турке, а нешто и Бугаре. Он је не само „Ђурђев данак хајдучкиј састанак, и не само дан кад се почињу јагањци и млеко јести; него и највећи светац, не само за људе, него и његова оруђа, па и стоку и земље. Говоре: да се на Ђурђев дан сунце девет пута уставља, зајигра на небу и девет пута поклања Ђурђеву-дану, и то трипут у јутру, трипут на подне и трипут увече. На Ђурђев дан несме се време мењати: ни киша да пада, ни ветар да дува, ни грмити, ни муње да севају, ако неће то сам св. Ђурађ, коме се не само свеци; него и сва небеса поклоне по девет пута тог дана, па и анђели.
Ни у један празник, у целој години непразнују и женскиње, као на Ђурђев-дан. До-ђите на Ускрс, Божић и који хоћете празник па ће те застати женскиње где двори, масно, необучено и т. д. а на Ђурђев дан тога нема. Може се човек обићи на Божић и Ускрс да се непонови али на Ђурђев дан не. С тога се свако мора поновити па ма то чим било, а Срби Мухамедове вере понављају се свим окрутом облачним.
У народу србском двојако прослављају Ђурђев дан и то: један део народа меће крстове у вече Ђурђева-дне, на куће, зграде, њиве и т. д. Остали, а и са овим првим заједно, дувају у дудуке, у вече Ђурђева-дне. Западни део кнежевине дан: један део источне Босне и Ерцеговине и т. д. мећу крстове које праве од лесковине. То се чини овако: оде млађи из куће у вече Ђурђева дне у шуму, на сече лескови младица и у ове утури малу пречагицу, пошто је разцепи при врху, и тако направи нешто као крст и то меће свуда на зграде, њиве, торове и т. д. Они који то мећу веле, да чине зато: што је св. Ђурађ здраво мрзио на оне који се нису хтели крстити или који су се крстили, па се одрекли Хришћанства. Он је ударао с војском убијао јих, а њиве и усеве затирао јим. С тога су људи, да би га се спасли, метали свуда крстове па и на земље своје и т. д. Овако причају у подринском, делу ужич. и у оним поменутим крајевима у Босни, Ерцеговини и т. д.
О овоме, и осим млогих који су нам причали, обширније је на писмено изложио господ. Димитрије Поповић свештеник Ковиљачки у окр. подр. које ћемо у особеној књизи "Обичаји нар. Српског" кад је печатамо, напечатати. Иначе је обичај у свима крајевима србским да те и такве крстове мећу у вече Спасовог дана. У вече Ђурђева-дне станарица или планинка спрема воду за стоку. Ову доноси са девет извора, сипа у један велики суд, ту меће неколико капљи Омаје, или воде испод воденичког кола. У ту воду меће разног цвећа као: омана, здравца, детелине, грабових, дренових, клечикиних гранчица, повратаче, смиља, ђурђевка и т. д. па ту воду носи у башчу и меће је у цвеће да ноћи, те сутра дан купа у њој стоку сву.
Неке почињу музти од Ђурђева-дне стоку, а друге још од великог четвртка. Све се листом на Ђурђев-дан, пре зоре и рођења сунчевог, окупа у текућој води, опаше врбовим, дреновим, а девојке грабовим прућем да се око њих грабе момци. После се овог обуку чисте и нове преобуке или рубље. У вече Ђурђева-дне девојке сабирају разног цвећа па га остављају у китама, а негде венцима, на сакривена места, намењујућиј на момке за које мисли да пођу. На Ђурђев дан коње боли глава, као и осталу стоку, докле се год неокупа. Сам сам претрпио од непажње; те купајућиј се на ладан Ђурђев-дан добио врућицу, од које сам пролежо шест недеља. Можда је ово било и не толико због ладноће колико због млогог и дугог купања. Све што зна врачати, чарати и бајати, вражати, наметати, чинити, и т. д. чара, врача, баје, чини и т. д. у вече Ђурђева-дне. Жене голе на вратилама лете око станова, протерују онако голе марву кроз две ватре или две упаљене свеће. Завежљаја крпица, конаца, пантљика и којекаквих чаролија толико осване на Ђурђев-дан, па и по варошима, колико свака душа има у себи жеља да зла промени за добра. Тада се налазе и карте нове разастрте по трави и крај путова. Оне морају бити само 32 или гатајуће карте. Ко нагази на такве чаролије у којима има и љешњика и ораха и т. д. тај пропада. Баш те године кад сам, као ђак у првом разреду гимназије у Шабцу, добио врућицу, по мом мишљењу од млогог купања, ја сам наишао на једне немогу красније бити савршено нове карте; ове узео, са којих су сви држали да сам добио врућицу, а не са млогог купања.
Као што смо казали, на Ђурђев-дан Срби свију вера први пут једу млеко и месо јагњеће. Коже од оваквих јаганаца дају својим свештеницима на поклон не само Хришћани и Рисћани, него и Мухамеданци. Мухамеданцн ово чине они који су попа, свог кмета, те године ма зашто потребовали, то јест ког су звали: да јим на гробовима својих помрлих рођака очита после дервиша и оџе што треба: који су јим читали молитве и светили масла и т. д. Крв од тог јагњета ваља да плива по језеру или реци каквој. На Ђурђев-дан махом, а обично је и у први петак по Ђурђева-дну, који се зове биљарски, а и поњедељник, који се тако исто зове, иду тако зване Биљарке, беру разно биље лековито и тада се певају разне песме тако зване биљарске а и Ђурђев-данске. Ово чине оне које хоће да лече друге, а девојке то чине ради љубави, здравља, среће и т. д. Као што Лазарице забиљеже или запотнају с брашном, тако се на Ђурђев-дан запотнају девојке цвећем разним, а нарочито ђурђевком, белим цветом, и тада се каже: „Запатна смо Смиљану за Смиљка" или како јим је име. Негде ово чине са детелином или петопрстом као што је у Маћедонији зову.
Али све ово није ништа, спрам празновања у вече Ђурђева-дне. Пре неколико дана одеру се коре од младих врба и од ових савију се дудуци разних величина. Мали почињу од стопе, па иду даље све већи и већи и то толики да често пређу и два хвата дужине. На саставцима се ушивају ликом, а и врбовим младицама. Дудуци изгледају као праве трубе. У вече Ђурђева-дне удевају се у те дудуке пискови, који су направљени из врбових младица.Кад буде скоро око глувог доба ноћи, а негде и раније, момчад из целог села, пошто је се сабрала сва са својим дудуцима на један брег највишији, с ког се сво село види, одигра игру трипут уместо певајућиј и идући с десна на лево или за током сунца ове песме.

Прва Стрва на крајина
Па Крајина !
У туђини Алемани.
У Тартари и Манџури.
У тој Хоби Хиндушану,
У нас добро у Инђији.
У Инђији у Србији,
Светој земљи од старине.
Свако добро свака срећа,
Понајвише мир и здравље.
Вишњег Бога прослављамо.
Величамо и хвалимо,
Да нам даде свако добро.

Тако се повторавају, после сваке врсте последњи слогови и речи од ових.
Сад узму оне дудуке. Највећи дудук метну на рамена њих неколициле, па се грабе да сви у њега дувају. Оне мање дудуке носе око највећих, но тако, да већи долази до највећег, па по степену, док се сва та гомила неогради најмањим у које дувају момчићи. На један мах задувају сви у своје дудуке. У велики удевају и повише пискова, па дувају њих и повише негде, а негде онај главни што дува у писак главни, то неда; те се с тога хоће и да покрве. Ко дува у највећи дудук, ваља, да је најјачи, најкрупнији, најбржи, најпаметнији, да највише баца мотке, камена, да скаче и т. д.
Кад сви задувају у дудуке подигне се такви урлек, писак, врисак, мумљање и бог те зна каквих ту гласова нема, једном речју урнебес такав, да је страх божији то слушати. Све каламуње, вашке, кучићи, пси, чпире, бене, рундови, вижле, и т. д. па чак и лисице и вуци и друга зверад по селу и ван овог заурлају; кокоши се разбуде и стане јих какот, гуске шиште и т. д. да се неможе преставити себи та безлаборност и смеса разних гласова. Овако дувајућиј обиђу девет пута око села , а негде се разделе па облазе око једног сокака, а негде сви заједно око села, и ако могу трипут мало даље од села, које рачунају као да су обишли цео атар тог свог села. Овај атар или мало већи простор од села обилазе не девет, него трипут и опет се враћају одакле су и пошли. Ту одиграју трипут, а негде и сад и први пут по девет пута и одпевају горње и идуће песме, па се разлазе кућама.
Докле ова оваква чудновата галидба, шум, ларма, гунгула, громила и т. д. иде и ваља се, дотле у кући кућна старешена , која је остала сама од мушкиња код куће и старци, вади сво оружје чисти, а бело оштри. Тада намењује шта ће коме дати и поклонити. Женскиње се сво забавља опет својим стварима. Оно спрема нове кошуље рубље и преобуке за сутра, пере судове, прегледа гаће, које је спремило за оне који ће сутра дан први пут обући. Често су Турци у вече и на Ђурђев-дан нападали на куће и отимали оружје од Срба, јер су знали да се тада сво, па и оно сакривено, износи. Сутра дан, пошто се сви изкупају и т. д. надевају се првиј пут гаће мушкој деци. Ово надевање гаћа већ разликује полове, и то је пређе бивало у 11. год. обично а и доцније, као чак у 21. а сад је обичај да се то чини у 7 год.
У тај се дан првиј пут опасује тако, звани мушки или мужали појас и за овај се задевају поклони разни од родбине, и од кућне старешине добијено оружје. Појас означава као неко пунољетство и они који га добију могу ићи у чете. Поклоњено оружје често је се узимало натраг и често се сакривало у обшту тајну сакривену местност, кад су Турци владали, а тако се и данас чини, где владају. Гаће и појас морају се чудновато и урадити. Морају се за једну ноћ одкати, набити, опрести, сашити, скројити, убелити и т. д. Све ово раде саме девојке и то наги голе у затвореној кући, пошто се окупају очешљају но са расплетеним косама. Вода за прање тога тако откатог појаса и гаћа мора се у глуво доба са девет извора донети. У њу се меће разног цвећа, Богојавлењске водице, а ватра се подложи бадњаком и т. д.
Осим овог на Ђурђев-дан као и у друге неке празнике гатају по коњскнм корацима и то, ако коњ десном ногом корачи, биће добро, нашта су наменили, ако левом хрђаво. Воде коње да прескачу преко врљика и то увек лијо, па ако прескоче најпре, три, па 7 па 9 без да се копитама додарну до врљика и без да се узтежу тада ће такође бити врло добро, иначе зло и хрђаво. Кад момчад, а негде и то врло редко само скоро ожењени, дођу са дудуцима на место с ког су пошљи, онда дудуке све узму покваре изкидају и сагору, а негде јих само изкидају. Ожењени људи само носе, но недувају у дудуке. Овде је дато првенство нежењеним људима над ожењеним, иначе они га свуда имају над овим.
Девојке напротив, па после њих невесте, имају у свему и свачему првенство. Дарнути и увредити девојку то толико у Срба значи колико забости трн у око целом роду и племену њеном, или ако ових нема, целој околини. Кад су већ свршили тако са својим дудуцима, погасе ону ватру иза брега што је горела, и коју су наложили по негде трљајући два суварка један од други која се зове жива, а по негде обично укресала, онда се увате у коло, одиграју и одпевају колико смо пута горе казали и идуће песме. По овом се са највећом тишином враћају својим кућама готово већ кад се разсвиће. Одавде иду те се купају, деле и добијају дарове и т. д.

Ми слависмо прослависмо,
Прослависмо.
Прослави смо величасмо.
Величасмо силна Бога!
Силна Бога великога'.
Држитеља створитеља
Створитеља рушитеља!
Бога нашег највећега.
Највећега Пра Пра Бога!
Који нас је сатворио.
Сатворио и одржо.
Коме ће мо и отићи.

Ђурђев-данске или биљарске песме. Ове се све певају и на биљарски петак, понедељник и целе биљарске недеље.

Еј очи, очи,
Еј сузе , сузе!
Суђен ми био.
Чим си ми мио.
Ако мој небио?
Бог те убио.
То је та биљарска запатнарска или врачарска права песма. Тако се намењује и пева, оним венцима и китама које се у вече Ђурђева-дне пуштају низ реке и сакривају у цвеће у башти; па се по њима познаје: који ће узети од јарана девојку врачарицу или такву биљарку.
. Кад се та песма пева, онда се девојкама за појас задева кита цвећа и намењује за кога жели да се уда. То је запатнарство или као белег, обилежије.


Заблеала ми овца рогушка
Ај Љејље Љејље
Биљаро Љејле!
Дори до Бога!
Дур де ми беше овчар неженат.
Трева си пасе по планина та.
Вођа си пије из те изворе,
Си меризува под ладна сенка.
Од како ми се овчар ожени:
Трева си пасе по та бунишча.
Вода си пије по капавици,
А меризува под племишча


Прошетав доли планина

Шетав прошетав доли планина.
Видов, до видов Дунав девојка,
Дунав девојка во та Инђија.
Во та Инђија Стара Србија
Облечена је: од чоја саја,
Опасана је с русумен гајтан.
На главе клала од книге дарпна,
А на дарпна стребрена игла.
Ветар повеја саја се освете.
Саја с освете гајтан с одзуне,
Гајтан с одзуне дорпна с' угромоти,
Дарпна с угромоти игла с стрепотна.
Мила мајко ле да го питаме!
„Мили синко ле питала сум је!
Питала сум је не ми је дају."
Мила мајко ле со злу ћа појда!
Со злу ћу појда зло ћу учиним.
Склошчи ћа удари на вита порти.
Да ће узмемо Дунав девојка.
Дунав девојка во та Инђија,
Во та Инђија Стара Србија,
Стара Србија наша вочина.