Преславе или сабори, зборови или панађури, а и вашари.

Преславе или сабори
Крста се носе или преславе бивају од Ускрса па до Петрова-дне, но уз Петрове посте ређе. Прва преслава од Ускрса је Водени четвртак Цео тај празник зове се преслава. Он се дели на ношење крста с иконама и црквеним, а и онако, барјацима на њиве где су усеви никли. Нарочито на поља, где су пшенице засејане. Ту се плету венци на тим њивама. Крста полазе из цркве, а где ове нема од суднице. Кроз село сваки хоће да му се ова литија сврати у кућу. Свуда се оне мотке од литије мећу у каблове напуњене водом и та се вода свети и т. д. (види г. Милићевића живот Срба сељака и Вука Караџића живот и обичаји Срба). Кад се врате седну за ручак код суднице отмјенији житељи тог села и гости, и то је гозба. Све су вратнице од свију дворова јапом отворене и свуда се части, пије и једе и познаници и непознати и пријатељи и непријатељи, род и нерод. То се све зове гозба.
После тога настаје обшти сбор или сабор, који се зове и панађур а и вашар. Сбор се зове и сабор с тога што сви излазе на једно обште место, тамо се виде, разговарају, питају, певају, играју и т. д. неки вашаре т. ј. само продају као што се каже зјала у збору или сабору. Неки се панађурају, што ће рећи господски проводе, часте веселе, често пазаре које шта и т. д. Боже, боже мој чудновита је то ствар сбор, панађур, сабор, вашар и т. д. Свеје се то обукло и уредило као да му је тај дан послењи у овом веку. Све кипи, ври, пури се, јури се, башари се и т. д. Сви појави људске радње огледају се на саборима или преславама.
Ове нека нико немеша са заветинама и обичним саборима. Заветина се свршава у селу и то самим селом, без шума, вике ларме и т. д. Она је само чедо страха обученог у одећу побожности. Она је спомен и молитва да се непојави тај ужасни догађај, кад је куга или која друга несрећа поморила сво село и т. д. Сабор обични опет се свршава самим селом. На њему играју, певају, веселе се и т. д. па се враћају мирно сваки својој кући. Погрешка је речена, мирно; јер нема ни једног обичног сабора по већег, а и по мањег, док човек невиди по неколико разцопаних и крвавих глава Бивало је, да се побију не само двојица и тројица; него цела се гунгула увати због двојице тројице, па ти се незна ни кога бију ни ко туче

Панађури или зборови
Сад ћемо да видимо место које се зове панађур. Ту ти је свирка и чудо: цигани дувају у зурле, танбураши чукају у танбуре, ћеманеџије цигуњају у своја ћеманета, гајдаши, свирачи, двојничари, гавалци дувају, каквити се ту покора ненаоди. Господа из вароши ходају, седе, пију, певају час они, час свирачи, а час опет и заједно и узајмно један другог подпомажу. Е тада се господа и ћивте сбратиме некако с циганима свирачима, што у друго време, циганин је вавек мајстор, ћивта господин, и ћивта великокупац, трговац, господар и какви ти он опет имена неноси на себи. Право да се каже: више има имена, но циганска кобила дрангулија кад се враћа са трке. Ту ти је све добро и весело, док не дође чуду ком се каквом газди Ћивти не учини на жао од каквог господина ћате или обратно; тада ти полете оне циганске зиље и даворије те се огледе на главама противника. Ако Бог да, те зиље буду јаче од глава, тада машалах, противник се облије крвљу. Он ти употребљује друга средства и тако ти је тај панађур права крајина постала. Ту се умешају и са страна рођаци и познаници и ствар нередко долази до правог боја. Често гледаоцима около нарасту зазубице па ти се и они умешају. Млогима за сврбе леђа, а млогима опет дланови те ги изиђе права крајина.
Е ко добија, а ко губи у овој ствари незна се управо. Но је извесно да цигани увек добијају. Добит им је, што покраду изцепане дроњке од хаљина бораца, што јим кадкад и новце у тој гунгули покраду. Но најизвеснија састоји се у томе: што они извуку на поштен начин сав новац и од једне и друге стране; јер кад се обе уморе, онда се само препиру коме ће цигани да свирају и тада се надтичу у новцу. Цигани се нестиде и да клече, и да трпе да ова господа пијана и газе преко њих за новац, као год што се нестиде у тркама узјати на туђег коња дојурити до места и добити кошију; па се после божити да то нису учинили. Но о панађуру нећемо ништа више да говоримо. Тамо влада ред и поредак, јер је тамо и власт и полиција, и изображенији клас, клас варошки. Овај је клас и бољи и просвећенији од сељака.


вашар
Е ево нас сад у вашару. Ово је тек право чудо, ово је вашар. Гле ето ту шатре, у којој се кува кава, точи ракија, вино и т. д. Ено онде онај на колима отворио петачку па свакиј час на натегу вуче јабуковачу и одмерује коме литриће коме полуоканице, ком оканице и т. д. Али Фирго или други какви брат из вароши, гле завуко се под кола, провртио сврдлом буре;
па тек само непрестано попушта из бурета јабуковачу. Е ко ће то да ти гледа и види у вашару. Вашар је вашар, ту је свашта ко на вашару. Енога чича Гргеч доћеро из десетог села лубенце, светина купује да се разлади мало. Јаран довео своју јараннцу па јој даје по коју кришку. Чича Гргеч невиди сирома, да онај што је узео лубеницу додаје другом, овај трећем и т. д. па даје даје, Ћивти, на десет корачаји од његових кола, кои купује чича Гргечове лубеннце па јих продаје за скупље новце. Е али су ти ове Ћивте и цигани промићурни људи! Од ништа стеку по неколико десетина тисућа дуката, па опет вавек вичу на талираше и сељаке како први гутају талире као рода змије, а други како су неваљали и глупи што јим на леп начин тако недају бадава, и земље своје и све, него јих приморавају да се друже с циганима, да праве лажне облигације и т. д.
Шта је, што је, што се тотамо купи свет? То је, што је чича Лињак -Карашевић Клисница натурио био гуњ на једно раме, а неко гуњ из вашара повуц. Чича Клисница није ни осетио, него чак ту пред тим брестом падне му на памет да је имао гуњ. Раздере се сад на оног што каванише, а онај га богме тужио ћати. Ћата узима протокол. и чича Клисници одваљује 25. батина а оном што каванише толико да се неинате. А гуњ? Ко те бита за гуњ био на вашару, па га у вашарили. Шта ће она жена тамо код ћате? Е она ти је се обрукала као нико њен. Донела стајаће хаљине да се овде обуче; па знаш, нужде ради, сашла с кола испод оне липе, а неко хаљине, цоп па сад вашар. Тако то бива на вашару, бесни власи мировати неће, они траже боја и ината, а цигани и ћивте ћара и добити.
Е шта би још радили у вашару, ваљда да гледамо како се играју карти, поп добија? тако и лио, тура ил јазија, бела ил' црна страна дашчице, цар, субаша разцепљеног прутића и т. д? Све су то лажовска посла. Свуд се ту новци маме, па и они варошки пајаци и свирке нису ништа друго до лажипара. Нећемо више то да гледамо. Немож га прегледати па да га и манемо. Истина могло би се отићи до оне врачарице циганке, кажу да има неку чак арапску књигу из ње гледа па чита и казује судбину. Она тамо са концима што гата баш све погађа. Вала она са углевљем незнам баш како, али она са грахом, као да се завуче у човека све му тајне зна. Силе јој кратке, и буди Бог с нама, она има посла са нечастивима.
Ваља се већ манути свега тога, па да завиримо у прави сабор. Е ту ти се игра свира, пева и кука. Ово је оделење право женско и врло мало мушко, ван момачко. Ово ти је бео свет, ово ти је сабор, овде играју девојке и песмом драже момке да дођу и да и они заиграју. Тамо се даље овогодишња млада свакоме по трипут поклони, мушко љуби у руку, а женско у ланите, чело, уста, очи, браду, обрве и куд још не цмака, па се опет по трипут поклони и после овог измакне по три корака назад, те је тим свршила свој посао. Ох сироте! оне се још сад прегибају непрестано, те уче своја леђа и тела на вечно робовање, на вечно дворење и преклањање. Оставимо је нек проводи свој обичај како јој је воља; но хајдемо да послушамо шта оне три баке раде. Две стале, сагле се па метле главе једна и то прва на лево, а она друга оној првој на десно раме. Она трећа стала, сагла се, метнула обе руке под појас на пупак, на кривила главу на леву страну; па се непрестано нагиба како оне говоре, одобрава јим њихове песме тужне и клања јим се. Приђе оним двема, говори јим нешто, оне ућуте те је саслушају; па кад престане, оне наново продуже своју тужну мелодију, а она се трећа измакне три корака, дође на своје место и опет узме онај исти начин стајања који је имала пре. Шта је то? Гле ено она ти се трећа закачи за једну, а једна иступи и стаде на њено место и опет једно и исто. Тако и она прва и т. д. све једно и исто. Боже, Боже мој! шта ли је то.
Е одлази љубопитљив путник и има шта виђети. Две метнувше једна другој на рамена главе бабе питају песмом, но тужном или управо кукањем: колико се година нису виделе, 15—20 30 и т. д. одговор. Јели жив тај и тај, прво род, породица, својта, пријатељи, па после и онако познаници а и непознати? Непознати реко смо; јер је се ко и родио и умръо у родбинн и познаници, а ова га питајућа ни видила ни чула није до сада. Ако јесте, онда му је у песми благослов, а ако није онда је кукање и запевање за њим. После она друга пита ону прву, и пошто се у песми на јадују и накукају приступа она трећа што је се сваком кукању и нарицању њиховом клањала дајућиј знак свог одобрења. Та чим сад почне говорити: да престану да некукају, даје јим савете које потврђује причама обично о вилама.
Чудновата је то ствар! На једном и истом месту: младеж пева и игра, меће из пушака, хрве се, баца камена с рамена, утркује, скаче, баца мотке с рамена, вуче се клипка, диже прошца, инати, чупа и каквих ти ту још чуда нема, једном речју панађури или вашари, а на другом старице кукају и запевају. Па не само ове, него и по која девојка дође разбере о својој сестри удатој за девет брда и долина коју није видила за девет и више година: ако јој је хрђаво стање, или јој ко у роду умръо па ма он био као маково зрно, окупи тужити и нарицати. Тако исто своје јаде и своје родбине и познаника, пријатељица њене удате сестре, тужећи и наричућиј изказује оној другој из тог, или бар од тог недалеког, места.
Такве су то ствари на овом божијем свету; такво је то Риста спаситеља равенство мужа и жене подпуно у србском народу, од Јадранског мора па до Вида, Марице реке од Грчке па до Италије Мораша и Дунава реке виш Пеште, Алте и т. д. Тако се уважава и поштује она, која нас је не само родила, дала нам језик и народност, поштење, храброст и скромност; него и која нас је одранила и одгајила у најподпунијем смислу ових речи; која нас је прва сагрејала и улила у нас истину рећи, животвореће силе по рођењу. Јер по оној коју смо од оца у утроби ових и оваквих мученица добили, ми би се одавна стрли са лица ове земље. Сва јој је награда у старости што је прозовемо вештицом, грдимо, псујемо, проклињемо и камењем се за њом бацамо. То је правда, то свест то добра страна народа нашег, од ког нису ни други баш тако далеко отишли, што нам и служи још за точку одпорну; па да се несурвамо у свом собственом неваљаљству.

Осим господања или викања, Господи помиљуј! осим звонцета, свештених песама и т. д. чују се и ове кад носе крста:

Чесни крсти се креноје
Господи помилуј,
Господи помилуј.
Амин! 1.
Ово село и в гођина,
Да се роди дар берићет.
Дар берићет: бело жито,
Бело жито, рујно вино
И раћица паљеница.
Да се ране сиромаси.
Сиромаси и богати
И сви Срби добри љуђе.

Јасно ми сунце станало.

Јасно ми сонце станало,
Чесне ми крсте гледало.
Чесне ми крсте и звона,
И тај велик сабора.
Сонце ми стало гледало
На њег се Господ смејао.
Мили нас Господ мој Праве.
Сабор ми гледо со сонце.
Што в њему сва правда ми.
Никоме кривде немаше.
Сонце ми станало
На стред неба висока.
С њега ми Боже гледеше.
Мили ми Боже Рујевит