Ружичало или дружичало, побусани пенедељак

ПОБРАТИМИ И ПОСЕСТРИМЕ
Ружичало и дружичало је љубљење момака и девојака кроз венце врбове а и лескове и тада ти постају побратими и посестриме; те за ту годину целу гину једно за друго. Кад постају прави и вечни побратими онда су пређе у Мачви певали ову песму, а сад и на Ружичалу или Дружичалу.

Ко погази побратимство?
Прпр њему,
Давор њему!
Свога брата побратима,
Побратима ка рођеног.
Ко превари свога друга?
Свога друга побратима
Сатрво га силни Љељу:
Својим оцем страшним Богом.
Страшним Богом Триглав Богом,
А триглавом светом Тројицом.
Дом му затри Прпрвруша
Страшна сеја Давор Бога,
Посланица Вишња Бога:
Створитеља Држатеља
И страшнога Рушитеља.


ПОБУСАНИ ПОНЕДЕЉАК
Ово се чини у вече кад се смркне на тако звани побусаони понедељник који пада у прву недељу по Ускрсу која се зове Томина или Водена недеља, а често и побусана. У Мачви и на другим местима као у Старој Србији и т. д. сабира се само момчад, пева ту и тој подобне песме, без девојака. Љубе се ту и сваки избере себи вечног побратима, који често од Ђурђевог дана постоје и јатак. Побусаони понедељник зове се с тога што се побусају сви гробови од те године па и они који су пре три године сарањени. Ускршње недеље обичај је у Старој Србији, Маћедонији и т. д. ди се отварају гробови који су пре три године сарањени. Ово се чини у среду или у први дан по Ускрсу; те се с тога зове: одклопити понедељник или недеља, среда и т. д. Кад се нађу кости да су жуте и да је лепо месо изтрулило са њих онда се каже:

„Жуте су му коске као мир."
Миром су се миросале
Жуте коске као смиљ.

Ове се купају у вину у које се сипа мало зејтина, а пре тога у девет чистих вода неначетих, у које се меће разно цвеће суво и ново изникнуто као и Богојављенска водица, без које, као што смо рекли, ништа неможе да се сврши. Те кости стоје до суботе на сунцу, сунчају се а ноћу се уносе у цркве. У суботу попови за новац, разуме се, читају неке молитве тим костима и тада се заклапају пред вече у гробове и нове труње. Одтуд се та субота зове Заклопита. Ови се такође гробови побусавају на побусаони понедељник. Тада се тамо једе и пије за душу од те године, као и од пре три, умрлим. Мислим да и нетреба да спомињем, ако се нађу кости црне или труп покојника, да није изтрулио као што треба, да тада држе, да је сарањени грешник велики. Овакви се неваде; но попови и калуђери опет нешто, ама за скупљи новац, но кад су се кости миром мирисале, читају.
Тако исто нетреба да напомињем: да се на одкопане гробове, у којим су трупови читави, или мало изтрулили наводе црни Жредци без биљеге да ове прескачу, па ако случајно затежу се да то учине или, ако фркну, онда знате и сами да је ту баш прави ванпир, који је извратио очи па вас гледи. Он чека само глуво доба, па да видите посла и страхота, буди Бог с нама и часни крсти. Ту ти се знате и сами, одма нађу од црног глога и трна коцеви па се ним ванпир боде. Меће се на њега глогово дрвље ложи ватра, гори и т. д. затрпава, после ложи ватра, као и на побусаони понедељник. Кад се прободе ванпир или вопер или вукодлак, он знате и сами, рукне као бик и тресне као гром. Душа му ванпирска у виду стршљена одлети у какво шупље дрво, само не грмово; него обично буково. То дрво ваља одма са глоговим коцем заградити, ону његову дупљу заптити и ту је посао свршен у пола. Сад ваља припалити уз њега ватру од глогових дрва; те ти ту душа ванпирова изгори и онда му се небој више.
Бива често, да ова измакне, али како се спали цео гроб; онда ти она истина пролута мало по атару своме, па после, благо нама и часним крстовима и божијим анђелима, оде чак за седам тисућа седам стотина и седамдесет и седам планина, за толико
мора и пустара и тамо се настанн вечно. Зна се, да душа ванпирова, кад горе у дупљи буквиној, пушта различне гласове, свирке, даворије, жалости и свака чуда, ама тим и показује да је тамо те тако, — буди Бог с вама и часни крсти. и сви свети божији угодници, свечаници велики и мали, св. Петка Параскевија св. Ђурађ и Никола и т. д. — и сагорева немуштна сила и силе јој се скраћују и крате сасвим. Још бива млогих чуда; но ми јих остављамо. Нећемо спомињати како овакви нечастиви ванпири и силе, врло често дозивају своје побратиме по именце из тог и тог села и гробља тада и тада сарањене, у помоћ; те људи божији дознаду и за тога, и иду му на гроб и с њим тако исто свршавају