ЛА3АРИЦЕ.

Свуда је обичај да увече тога дана и на сами тај дан иду девојке које се зову Лазарице и певају разне песме које се зову Лазаричке. Сада у кнежевини тај прекрасни обичај више врше циганке, но девојке србкиње; јер власти благословене, као и све остале обичаје и овај изкорењују. Само села по планинама и гудурама, где власт полицајна слабије а кметовска немарљивије дјејствује, врше ипак србкиње овај обичај. По другим србским земљама он се још врши. У Старој Србији и другим тамо земљама због Турака често мушкарци певају и играју Лазара. Свуда морају бити ова лица:
1. Лазар у старој је Србији оно женско, које се зове Лазарац. 2. Лазарица које у Старој Србији бива мушко, али се обуче у женске хаљине. Ово се двоје свуда зову цар и царица. 3. три стежника који носе стетове или барјаке, и 4 три војводе. Барјаци су од народних боја и то главни царице Лазарице је од љубичасте боје у Старој Србији која се и лазурном зове. У осталим земљама румен. Лазаров је или цара Лазарца плав и бео, а трећиј је од све три србске боје као рујно-црвене озго, плаве у среди и беле доле.
Боје те означавају и то, рујно црвена: радост, весеље, љубав, храброст, силу, рат, бој, власт, надмоћије и неожењено и неудато стање, која прелази код Лазарица у Старој Србији у љубичасту или лазурну боју, а та се прелива из рујне у плаву и из ове у прву.
Плава означава: светост, правду, постојанство, брачни живот, свету или небесну божију боју, боју неприкосновену, боју верности, брачности и т. д.
Бела боја означава: чистоту, невиност, прозрачност свету, просвету, целомудрије и девовање, као рујна што означава момчење и т. д. Често хоће да метну и грбове на ове народње боје и стегове.
У Старој Србији махом грмове гране, венац и огнила а на црвено рујну и 4 до 7 звезда међу којима је и сунце. Грмова или растова, а и драшкова грана са плодом значи: венац славе, победе над непријатељима која се и у љубави хоће. Он је још и знамење бога Јарила старог или Ђура, бога војна ратова и крајина и бога Давора или Тавора, бога смрти и ужаса а и обште туге и жалости. Он је још знак до ком се кад се из светих, Ђурових или Јарилових, Турових и Даворових или Јуришових шума одкине, у рај долази право, кад се у биткама падне. С тога су га наши стари војници, па и у Ришћанству носили за калпацима.
Огнила четири означавају: да су Срби или сви у обште славени са разним садањим племенима, на све четири стране света божија. Да су они такви исти као челик, ладни тврди и без живота док јих недирне и непотресе јако други, а кад то буде онда су они јаки и из њих огањ иде, све затиру тада, пале, тару, утамањују и сагоревају својом челичном србском силом као и огањ. Још та огнила или оцила садржавају у себи: светињу и тајанственост што су вечни и неприкосновени чувари највеће светиње; светиње огна т.ј. видела као, знака свију белих и добрих правих богова бивших србских. Само је огнило могло рађати светлост, видело т.ј. свети огањ.
Народ бира себи за символе онакве знакове своје народности, који најбоље и најзгодније одговарају његовим народним особинама или карактерима. Србском, а и свом садањем славенском у обште народу, његовим свима душевним и телесним појавима, најбоље и најдичније одговара изабрани тисућама година, а можда и стотинама тисућа, стари и најстарији грб огнила, па тај и данас употребљује. Што све своје знакове или грбове меће само на плаву боју, то је с тога: што је та најпостојанија, најсветија и најнеприкосновенија боја. Она раздваја бурну младост момачку т.ј. рујно-црвену боју од скромне невиности и тихости девојачке т. ј. беле боје, које хоће често да пређу границе положење. Она обе те усе прима саједињава кад се већ венчају, а иначе до венчања неприкосновена светост и божанственост плаве боје раздваја јих.
Само се плава боја јавља ту где се употребљавају и грбови где се хоће највећа сталност иначе не. Она се јавља у подпуном склопу народних боја иначе, ако се неће да јави плава боја онда се одма стварају две заставе и то једна црвено рујна царице Лазарице и друга бела цара Лазца који је увек женско. Никада црвено рујна и бела боја несастављају једну заставу. Што је се у народа одржао и држи се и данас обичај и после његових, великих и славних храмова: Световида, Праве, Радигоста, Триглава, Поревита, Рујевита и т. д. па и после светих растових шума у које се сарањиваху погинувше Војводе Бани, Жупани, Бољари, Кнезови, Краинари, Челници, Стегоноше, Часници, Пристави, Ђаци, Думни или Већни Цареви и т. д. у рату, да би одатле право отишла у рај; то се само има благодарити тој боји народњој и грбовима на њој.
О овоме ће бити више на другом месту, а сад само оволико зато, да би се показало: да су сва тумачења наших надри књижевника, појета, назови либералаца, слободњака и осталих што доказују: Да грб наш састојећиј се из огнила означава писме „Слово" које по једнима значи; Србин Србу србски србовати, као да Турчин и остали народи неживе својим турским и осталим за нас туђим а за њих својим животом. Других опет: народ који Србина спасава. Као да слога неспасава сваки Само слога је љуби и воле. Трећиј опет Самосвест само Србина спасава, као да друге неспасава собствена самосвест него ваљда манџурска и нека преко морска до потопња. Четврти: Само светлост Србу је својствена, као да је другима тама и као да нико до Срба неволи светлост. Ово би се могло још однети на кртице и друге под земне житотиње, но никако на људе. Е такве глупости само могу заковани шарлатани и незналице проповедати, а никако људи. Могле би и будале то чинити, но паметни људи никако. За сада оволико, а доцније више ће бити. Кад се Лазарице скупљају да се облаче у своје Лазарско одело, које се састоји нз мушког и женског. Мушка су одела за цара Лазца, стежнике и војводе и ако су и ови махом свуда женскиње, ван тих места где су се одвећ осилили Тууци и Потурице па нападају на образ и поштење: Цар Лазац има бео калпак са белом перјаницом, челенком и т. д. Царица Лазарица мали црвен калпачић, до ње увек стоји и њен барјактар и војвода, а до Лазца његов. У царице су мушки, а у цара женски, свитари; но они су управо свуда женски само се облаче у одела мушка. Пошто су се скупили и обукли, тада увате коло једно које три пут на место одиграју идућиј с десне руке к левој или за током сунца. За сво то време лепо обучено мало дете мушко предају једна другој из руку на руке. Тако се та предаја мора свршити три пут. За сво време певају.

Кад долазе кући чијој.

Ој Лазаре Лазаре!
Овде кућа Богата,
Овде нама казују
И сви љуђе причају:
Овде браћа живују,
У великој задрузи.
Лепо браћа живују,
А јетрве још боље.
Једна другој говори
Њима Лазар говори:
„Јетрвице китице!
Пољуљај ми детенце,
Док да идем у поље,
Да саберем ковиље,
Да пометем дворове,
Да наредим столове.
Сад ће дојћи Лазаре
Наш тај рабри Јариле.
Мало ће ни седети
Млого ће ни зазрети."
Ој Лазаре Лазаре,
Наш ти рабри Јариле!
Обрни се Лазаре!
Наш прекрасни божоле!
Обрни се Лазаре!
Па се лепо поклони,
Да те лепше дарујем:
Лепим даром дукатом.

Треба да кажемо, да цела та гунгула или — громада — громила Лазарица певају, а Лазар и Лазарица играју са својим барјактарима и војводама једни другима на супрот, т. ј. женска страна мушкој и обратно. Негде они неиграју: но њихови стежници и војводе који играју свуда једнако прецуцкујућиј с ноге на ногу, тешким и доста тромим скоком. Кад јим се каже, да се поклоне, они се поклањају, а домаћица или домаћин даје поклон, у новцу обично.

Деци.

Ој Лазаре Лазаре,
Наш прерабри божоле!
Изникао босиљак,
На сред дворе пребеле.
То не био босиљак
Већ је мајке детенце.
Повија га развија
У свилене пелене.
У свилене пелене,
У злаћене повоје.
У злаћене повоје,
У сребрне колевке.
Обрни се Лазаре,
Наш прерабри божоле!
Па се лепо поклони,
Да те лепше дарујем:
Лепим даром дукатом.

После сваке песме припева се онај додатак за дар:

Обрни се Лазаре,
Наш прерабри Божоле!
Обрни се поклони,
Да те лепше дарујем;
Лепим даром дукатом.

Опет се и почетак сваке Лазарске песме, почиње са оно неколико врстица известних,
„Ој
Лазаре Лазаре,
Наш прерабри Вожоле!
Овде нама казују:"

Пред сваком и после сваке песмс ове и свију треба додавати онај изостављени увод и свршетак.
Кад иду Лазарице по сокаку певају срби у Маћедонији сјеверној Старој Србији, Тесалији, Адбанијами, западној Тракпји и преко старе планине у западној дан: Бугарској.

Кад има у каквој кући млого девојака.

Шешетљика метљика!
Шети мети дворове
И нареди столове.
Ето иде Лазаре!
Со сва свита и војска:
С добувани топани
И со свирка сакоја.


Опет кад иду.

Неотворај порти те
Ћа излаза рти те.
Ће изеде Лазара,
Ће изеде Лазарке,
И њезине другарке.
Не је Лазар ка ти ден
Ток по један в година.

И овим свима песмама ваља додати на пред онај изостављени увод и додати онај изостављени свршетак. Свуда је обичај да лазарице носе са собом по мало брашна пшенична па изненада помажу овим девојку по челу. Ово се зове запотнати, као заврачати обврачати, за кога коју и тада кажу: „запатнамо те Митро, Петкано или како је девојци име, за Петкана, Митрана или како је име момку за кога је запотнавају. На Ђурђев дан ово чине са цвећем или биљем тако зване „Биљарице" или „Биљарке." У Срему, Славонијн, Банату и у Пананији или дан. Маџарској, ван умрле војводовине, где Срби живе, чине све оно исто на Лазареву суботу, што на другим местима на 1. Мај или на св. Јеремију. Кад, као и у осталим српским крајевима, чисте дворове, лупају судове и т. д. женскиње пре зоре, оно пева:


Бежи, бежи поганица!
Тебе вија Лазарица.
За девет гора и девет мора!
У морске пучине, пољске даљине
Шумске пустаре и ситне пескове.