У историографији је прихваћено мишљење да је уз покрет за немачко и покрет за италијанско уједињење, покрет за српско уједињење трећи по важности унитарни покрет у европској историји 19. века. То је тачно из најмање два разлога. Први разлог је: већ у револуцији 1848. године постојало је сазнање да су Срби кичмени стуб који повезује балканску и подунавску Европу у једну сређену целину; а други је – Гарашаниново Начертаније као основ српског државног програма за будућност. Према талијанским проценама имам у виду Мацинијева запажања, а касније Гарибалдијева и Кавурова – фигуре која су обједињавале све струје у италијанској политици – српски државни програм из године 1844. представљао је урачунљиву основу за обједињавање балканске и подунавске Европе у једну целину. И зато је Гарибалди у апелима Мађарима, Бугарима и другим народима на Балкану и у Подунављу, просто богорадио, молио, упозоравао, позивајући их да се угледају на пример Срба и да ослободе своју расу. Међутим, велике силе, пре свега Русија и Аустрија, после Аустро-угарске нагодбе, настојале су да спре че утицај српског питања на околне народе. Руси су традиционално били осетљиви на повезивање покрета за српско уједињење са покретом за уједињење Италије и чинили су све да пресеку везе између Италијана и Срба. То су радили и Енглези, који су упорно упозоравали Италијане да се не повезују ни са Србима ни са Грцима, као што су упозоравали Пољаке да се повезују са Румунима, али не и са Србима. Зашто? Зато што је српско питање имало потенцијал, имало је снагу да мења ствари око себе. Један извештај из године 1861. показује да су сељаци у Украјини углас говорили: „Нема ништа од земљорастерећења у Украјини уколико Гарибалди не дође до Украјине“. Стога су Руси извлачили закључак да је српско питање онај интеграл под којим могу да се повежу Срби са Мађарима, са Румунима и да тај утицај иде на север преко Украјине, да продире све до Балтика и до Петрограда. Украјински интелектуалац и јавни радник Драгоманов је написао студију Русија и балканско питање, коју је на српски језик превео новинар Пера Тодоровић. Он је славио ту књигу зато што је Драгоманов у њој срачунао однос доброг и лошег у руској балканској политици и оптужио Русију да, заједно са Аустро-Угарском, дели јужнословенски простор на интересне сфере. Та оптужба је основана, тачна. Тачна је у смислу да је Русија већ 1848. године нудила Аустрији српске земље у замену за њен пристанак да јој дâ одрешене руке у дунавским кнежевинама – Влашкој, Молдавији и у Бугарској. Та идеја остала је као аманет у руској политици; континуирирала се и током велике источне кризе 1875. и 1878. године. Неки припадници руске емиграције после Октобарске револуције објављивали су у Красном архиву, у Војном архиву, а касније у Словенском архиву, чланке у којима су критиковали руску политику према осталим Словенима. Критиковали су је зато што су сматрали да је Русија дозволила да у 18. веку буде преварена од Пруске. Наиме, Пруска ју је увукла у деобу Пољске, а у ствари је била на реду Турска, требало је Турску делити. Да би ту деобу спречила, јер је представљала опасност да Руси пресеку комуникације Британије ка источном Леванту, Пруска је Русију полако увукла у деобу Пољске. Ако једна словенска земља, као што је Русија, највећа словенска држава, уђе у деобу Пољске, значи да прихвата западне пројекте којима је циљ разбијање словенског света. Јер, Русија није имала ни један ваљан разлог да учествује у деоби Пољске. Пољска је словенска земља и Русија нема оправдање за учешће у подели њене територије. Тако је Запад стално продужавао живот Турској желећи на тај начин да ограничи ширење Русије на југ. А са друге стране, шта је Русија добила деобом Пољске? Добила је то да је отворила сукоб са осталим Словенима. После тога времена сви покрети словенски, укључујући и украјинске, организоваће се и водити под девизом – што даље од Русије. Просто, владало је уверење да царска Русија гледа своја посла, то јест уместо да око себе на прави начин окупља словенски свет, она тргује са Немачком и са Аустријом. Један извештај из године 1849. садржи анализу циљева руске европске политике; он открива разлоге зашто Руси тако поступају. У њему се вели да Русија најпре жели да држи Немце у шаху, затим жели да преко интервенције у Угарској 1849. држи Мађаре и Аустрију, жели да Србији наметне аутократски облик владавине и да спречи уједињавање јужних Словена око Србије. О томе сведочи и изјава Леванског Ватрославу Јагићу: „Русија одобрава политику западних Словена, стварање такозваних малих држава (Kleinstaatenpolitik), али не одобрава оно што Срби хоће – стварање велике, јаке југословенске државе на овом подручју“. А, као замена за праву ствар, долазе руске тезе о потреби стварања велике Бугарске, која треба да се изгради на српски рачун. Oна треба да сe простире скоро до Гостивара, до западне Македоније. Какве везе речено има са улогом Украјинаца у развоју српског питања после револуције 1848? Има у томе смислу што је украјинска јавност, пре свега украјински интелектуалци и украјинска омладина, подржавала покрет за српско уједињење. Не треба бити наиван па мислити да су Украјинци то чинили искључиво ради Срба. Ту се, једноставно, поклопио српски интерес са украјинским интересом. Украјинци су, следећи свој интерес, сматрали да је најбоље да подржавају покрет за српско уједињење. Значи, гледање на то питање треба ослободити наше словенске емотивности и јасно рећи да је Украјина подржавала уједињење Срба јер је сматрала да је то солуција за решавање неких њених проблема. Међутим, ваља истаћи чињеницу да је подршка Украјинаца покрету за решавања српског питања током велике источне кризе мање политички условљена од подршке било ког другог, већег словенског народа. (Украјинци су други по бројности словенски народ, Пољаци су трећи а Срби су четврти.) Дакле, украјинска омладина је снажно подржавала покрет за српско уједињење. Демократским погледима и актуелном речју у њеним редовима се истицао Иван Франко (1856–1916). Публицистичким написима и уметничким делом (Задунајска писња) он је поздравио и пропагирао устанак Срба у Херцеговини 1875. године. Француски извештаји говоре да је Украјина 1875. постала терен специјалних, интензивних припрема за учествовање добровољаца у Херцеговачком устанку, који се после проширио на западне делове старе Србије и на Босну. Потом се генералисао, проширио на сав Балкан, захватио Бугарску и имао својих заговорника, свој лоби у румунској политици. Зашто баш Босна као претежно српска земља? Зато што је Босна од револуције 1848. уживала глас најнемирније покрајине у југисточној Европи. Уствари, била је отаџбина герилског рата у Европи. Сви који су хтели да унапреде теорију партизанског ратовања, у Босни су налазили обећану земљу, то јест простор на којем се може испитати колико је један народ способан да на свом терену организује партизански покрет у будућности. Даље, мора се признати да је украјинска јавност подржавала активност српских трговаца који су били расути по Украјини, пре свега у Харкову, у Кијеву и нарочито у Одеси. У Одеси је живео Валтазар Богишић, професор, велики светски стручњак за међународно право.У Паризу је био један од људи који се налазе у средишту оснивања међународног комитета за помагање устанка у Херцеговини. Тамо се налазио и извесни Андрија Лазић, српски трговац у Украјини, који је, према мојим сазнањима, дискретно подржаван од украјинских власти, слао материјалну помоћ херцеговачким устаницима. Преко њега се ширио и утицај Украјинаца на овај простор, јер су и у самој Украјини прикупљани новчани прилози за помагање устаника у Херцеговини. У тој акцији нарочито су предњачиле жене. Оне су на баловима у Кијеву, Одеси и другде, сакупљале новац и слале га у Херцеговину. Драгоманов, велики син украјинског народа, критиковао је руску балканску политику. Сматрао да је она посебно неправедна према Србима, да је жртвовала српске земље, пре свега Босну и Херцеговину Аусто-Угарској. Он је тачно запажао како се креће руска балканска политика, како руски инструктори долазе у штаб књаза Николе и коче његову руку, не дозвољавају да се сва Херцеговина ослободи, јер су тајно вођени преговори између Руса и Аустријанаца о деоби овог простора. Овде ваља напоменути да је, несумњиво, Драгомановљева критика руске балканске политике помогла Франку да идеју о панславистичком јединству формулише као узајамност словенских народа и држава а не као њихову чврсту обједињеност под заставом најмоћније словенске земље. Велики број Украјинаца је био и на другом полу српског ослободилачког покрета 1875. Тај покрет је средиште велике источне кризе. У питању су три устанка: у Херцеговини, у Босни, у западним деловима старе Србије и два рата Србије и Црне горе против Турске. У тим устанцима и ратовима учествовали су и Украјинци-добровољци. Украјинци су везивали своје интересе за исход балканске, то јест велике источне кризе. Француски конзули, посебно онај у Јашију, упозоравали су на ту активност Украјинаца. И католичка црква је била узнемирена ширењем украјинског јавног мишљења у корист Срба, те је преко неких унијатских свештеника настојала да закочи тај покрет. То је успела да учини у Пољској. Извештај руског полицијског чиновника у Варшави 1877. године говори да је пољска омладина листом била за помагање устанка у Херцеговини и Босни, али да је католичка црква преко кардинала Ледохолског, пољскиог представника при Светој столици, осујетила њену активност.. Наиме, он је покушавао да инструментализује Пољаке на црти енглеских напора да се изазове устанак у Галицији. Тај устанак би представљао удар на Русију из позадине,те би је натерао да повуче трупе из Једрена и Плевне. Са друге стране, било је Украјинаца који су признавали оправданост српских тежњи да се Босна и Херцеговина уједине са Србијом и Црном Гором, јер, заиста је устаничка скупштина у Тишковцу (Босна) прогласила уједињење са Србијом истога дана када је устаничка скупштина у Косијереву (манастир у Бањанима, историјски део старе Херцеговине) прогласила уједињење са Црном Гором. Излагање бих завршио подсећањем да је неколико унијатских свештеника, пре свега мислим на русинског свештеника Импорита Терлецког, послужило као инструмент за раздвајање Срба и Украјинаца још у револуцији 1848-1849. године. Терлецки је, наиме, покушавао да на црти интереса Свете столице прошири унијаћење међу Србима и међу Бугарима. Касније се показало, већ у време источне кризе, да Украјинци не подржавају та настојања., Једноставно, они су подржавали идеју да се словенски свет што потпуније уједини око програма ослобођења јужних Словена од Турске, од Аустрије, а и да се ослободи Руског утицаја.

РЕЗИМЕ
Покрет за ослобођење и уједињење српских земаља у другој половини 19. века, познат као источно питање, аутор разматра у контексту интереса и балканске политике великих сила, првенствено Аустрије, односно Аустро-Угарске, Русије и Турске. У таквом осветљавању значајних догађаја на простору јужнословенских народа, устанак у Херцеговини и Босни 1875–1876. (пропагирао га је и подржавао Иван Франко) и српско-турски ратови 1875–1878. добијају важност примера и подстицаја патриотским круговима у Украјини у настојањима да изборе самосталност своје земље. У тој чињеници он види и ангажовање Михајла Драгоманова да разјасни политику Русије према словенским народима и учешће Украјинаца у ослободилачкој борби Срба.