Вук Бранковић

Повеља Вука Бранковића Хиландару о миру с Турцима
Повеља Вука Бранковића Хиландару о миру с Турцима, из 1392. године, чува се у Хиландару под бр. 72. Повељу је исписао писар Лукач на хартији, брзописом друге половине четрнаестог века. Оригинал је доста оштећен. Приликом посете Хиландару у првој половини деветнаестог века Димитрије Аврамовић је видео овај докуменат и оставио белешку да је писан на хартији плавим мастилом, а да је потпис изведен црвеном бојом.
По жељи и милости мога Владике, слатког ми спаса Христа, и по неизреченом његовом човекољубљу, ја роб владике мога Христа, Вук, син севастократора Бранка, унук војводе Младена, пишем нека је познато сваком човеку, како склопих мир са Турцима и приложих великом господину цару Бајазиту и склопих с њим мир. Када с њим склопих мир пописах целу земљу колико је у мојој власти како ћемо плаћати данак Турцима. Тада дође господству ми свечасни старац хиландарски кир Гервасије кога је послао свети манастир Хиландар. Приложих Хиландарску метохију колико је у мојој власти, у метохији хиландарској двеста унчи, и то узех на себе, да ја то од себе плаћам Турцима, од моје куће док сам жив, а метохија хиландарска да је ослобођена од тог данка, да не даје ништа.
Ову милост учиних ја, Вук Пречистој Матери Божјој хиландарској тако да је ово моје записаније тврдо и неуништиво метохији хиландарској до краја мога живота и докле дајем данак Турцима и после мене кога одабере Бог и Пречиста Мати хиландарска да влада овом земљом или неког од мојих синова - или од сродника мојих или неког другог, молим и наређујем хиландарској, и да приложи двеста унчи данка за хиландарску метохију.
Ко се дрзне п наговору ђавола да ово уништи и разори нека таквога разори Бог и Пречиста Мати Божја Хиландарска и уместо помоћи нека му је осветник у овом, а и у будућем веку. Овоме су милосници синови Вукови Гргур, Ђурађ и Лазар.
По наредби господина Вука Лукач писа у Приштини месеца новембра 21. дана, 6901. године.
У Христа Бога благоверни Вук Бранковић, господар Србља и Подунавља.


Хрисовуља Вука Бранковића Хиландару
Хрисовуља Вука Бранковића Хиландару за Горњу и Доњу Гадимљу сачувана је до данашњих дана у два примерка. Први примерак се чува у Хиландару под бројем 60. Писан је на пергаменту (35 x 19 цм) уставним писмом друге половине четрнаестог века. Почиње симболичном инвокацијом знаком крста и црвеним орнаментираним словом "С", које заузима пет линија. Текст запрема 31 ред, потписа нема, печата нема, а не виде се ни трагови његовог ранијег присуства.
Други примерак ове повеље са висећим златним печатом сада се чува у Музеју Српске православне цркве у Београду у оставини Радослава Грујића под бројем 441. Повеља је писана на пергаменту (53,5 x 22,5 цм), уставним писмом, истом руком као и први примерак. Почиње истим симболичним знамо и црвеним орнаментарним словом које је радила иста рука као и на првом примерку. Потписа нема, а на крају виси причвршћен златан Вуков печат на врпци од жуте свиле.

ХРИСОВУЉА ВУКА БРАНКОВИЋА ХИЛАНДАРУ
Страшна је реч страшног и великог и невидљивог оца која није створена него се бестрасно и непролазно роди пре почетка векова. За своје непроцењиво милосрђе, спустивши небеса сиђе као дажд на руно на страшну и велику и свету и освећену и часну увек девицу Марију. Кад архангел Гаврило унапред благовести о твом тајанственом и страшном силаску, ти своје неописиво божанство припоји нашем земљаном, трулежном телу. И од ње се роди у једној природи бог и човек и прослави своју пречисту и свету матер која је часнија од херувима и неоспорно славнија од серафима.
Исто тако и ми, људи рођени од земље, одиста смо дужни да захваљујемо, указујемо част и дајемо дарове пречистој владарки, према нашим могућностима, оно што други себи стварају од варљивог богатства.
Зато и ја, по милости божјој, Вук Бранковић, кад завладах мојом земљом колико ми бог повери, принесох овај мали дар пречистој мајци божјој хиландарској и приложих обе Гадимље с њивама, с ливадама, с воденицама, с вртовима, с атарима и правима тих села.
А ово су међе Гадимљи: како иде пут од Приштине и од Добротина брдом између Смолуше и између Дреновца и брдом између Горње Гадимље и између Словиње, излазећи у Коштањски пут и брдом више Горње Гадимље на ушће где се састају два потока, један од Крагујевца, а други од Коштањана и полази уз брдо како се камен котрља на Коштањанима и ка Гадимљи и силази на дол међу Црницом и међу Мирашком земљом и силази на друм више Бобуше и друмом међу Сковранце и Робовце.
Нека буде неотуђиво до века!
И молим и заклињем онога кога Бог одабере да после мене завлада овом земљом, или од мојих синова, или од мојих рођака, или неко други, нека ово што сам записао остане не само непромењено, него још и потврђено, као што ми не променисмо повељу пре нас бивше господе царева и краљева, него је још и потврдисмо. Ко усхтедне, од непријатеља наговорен, да ову повељу уништи, такав да је проклет од господа Бога сведржитеља и нека га разори и упропасти моћ часног и животворног крста Христовог и уместо помоћи нека му на дан страшног Христовог суда буде противница пречиста мати хиландарска.