Кнегиња Милица - монахиња Евгенија

Пантелејмонска повеља кнегиње Милице из 1395. године
(одломак)
Пантелејмонска повеља кнегиње Милице из 1395. Овом повељом кнегиња Милица (монахиња Евгенија) са синовима Стефаном и Вуком дарује манастир св. Пантелејмона у Светој Гори. Оригинал се чува у Манастиру св. Пантелејмона.
(...)
Ја, благочастива и христољубива монахиња Јевгенија, с богодарованим чедима мојим, благочастивим кнезом Стефаном и братом му Вуком, припадамо молећи се Богу и пречистој његовој Матери и светом Пантелејмону, у Светој Гори Атонској манастира који се зове Руси, да нам је помоћник топли и од скрби избавитељ. Због тога принесосмо овај мали принос светом великомученику Пантелејмону, да је на славу Богу и пречистој Богоматери и на похвалу и дар светом великомученику Пантелејмону.
Прво, Копорићи трг са Јелашцима и с метохом и с међама и правима.
И село Остраће, засеоци и с међама и с метохом.
И село Љешак с метохом и с међама.
И село Стржине с метохом и с међама.
И у Топлици село Јелшаница и село Сварча с међама и с метохом.
И село Дучино, Прецрешња, с метохом и с међама.
И село друга Прецрешња, Царцанова, с међама и с метохом.
И село Међујани с метохом и међама.
(...)
И у Новом Брду кућа Мартина Врље и Дафина с мужем.
(...)
Овај, дакле, мали принос што га приложисмо великомученику Пантелејмону стависмо овде у златопечатном овом хрисовуљу, као што је напред написано, а к томе и оно што је господин наш свети кнез Лазар раније приложио великомученику Пантелејмону дописујемо овде са сваком наредбом и потврдом. Не само што то дописујемо него ако ма ко од властеле наше, руковођен благим Духом, приложи, са сваким нашим благовољењем и потврдом дописујемо. Господин наш свети Кнез приложио је, дакле, ово:
Цркву Мати Божја Бучанска, са селима Бучје, Округлица и Доња Округлица, Јасиковица Михаилова, са свима метосима и међама и правима тих села и цркве.
И у Хвосну цркву Спасову са селима и с метосима и с међама и правима те цркве што је држала код цара Стефана.
И цркву у Лабу, Свети Никола, и село Закут са засеоцима Трнава и Луковац, и Свети Петар, са свима међама и правима тих села.
А ово је оно што су приложила наша властела:
(...)
Војвода Новак и Видослава приложи цркву светог Јована Претече у Црколезу, са селима и с метохом и с међама и правима те цркве што их је држала код цара Стефана.
(...)
Исписа се овај многосветли хрисовуљ године 6903 (= 1395) у Новом Брду.
+ У Христа Бога благоверни кнез Стефан


Дечанска повеља кнегиње Милице

Дечанска повеља кнегиње Милице из 1397. године, коју је издала приликом посете манастиру Дечанима у Метохији, налази се у књизи треће верзије Дечанске хрисовуље Стефана Уроша Трећег коју је потписао и Стефан Душан. Повеља је написана на пергаменту и није сачувана у целини. Од ње је остао почетни део који има 69 редова. Поред ове повеље сачуван је потпис кнегињиног сина кнеза Стефана Лазаревића од 9. јула 1398. године, па је могуће да је поред поменуте повеље постојала и његова повеља манастиру Дечанима која је изгубљена или је и он потписан на повељи своје мајке као престолонаследник.
"Волећу те Господе, снаго моја" и "Господе, заволех лепоту дома твојега и место где борави слава твоја" рече божаствени Давид.
Ради тога и ја, у Христа Бога благоверна Јевгенија, мати превазљубљеног ми сина Стефана кнеза и Вука, самодршца и господина српске земље и Подунавља, дошавши у манастир дечански у обитељ светога краља Стефана Уроша Трећег, и сагледавши красно место и прикладно за боравак монаха, видех заиста жалостан призор, где је толико старање и усрдност светога ктитора по допуштењу Божјем због наших грехова од злочастивих народа измаилићанских спаљено и оборено, и од оних који су пре нас владали упропашћено и порушено и метоси отети и скоро потпуно запустели. Погледавши на небо очима срца, помолих се Сведржитељу Богу мојему и рекох: "Боже, који си пре свих векова и којег у Тројици певају са страхом бестелесне силе, и који од јединопородног Сина твојег, очовечењем нераздвојена, Господа нашег Исуса Христа, од пречисте и пресвете Деве Богородице примаш, и од нас грешних славословље и службе духовне, Владико, неистражљива премудрости очева, смилуј се мојим гресима, оснажи моја чеда у благоверју и срећи, да у благочашћу послуже теби, Богу својему, као господин и родитељ њихов светопочивши Кнез, и да будемо ја и они други ктитори ове свете обитељи, да када дођем поново, ти као судија живим и мртвим са светим твојим анђелима, поставиш мене да ти будем са десне стране, судијо праведни, са изабраним твојим који су ти од века угодили."
Због тога раније отета села, која су уписана у хрисовуљи првог светског ктитора, вратих са свом имовином, која се налази у држави нашој.
Ово је вратила христољубива госпођа Јевгенија: село Чабић са свим међама, село Брестовац са свим међама. А ово приложи: село Батушу са свим међама и засеоцима, село Рибницу са свим засеоцима и међама, село Доброш са свим међама и засеоцима, село Чрнегојно са свим међама, село Плањани са свим засеоцима и са међама, село Поток са свима међама, село Ческово, Пут, заселак са свим међама, село Днепоље са засеоцима и са свим међама. А ово су засеоци селима које је вратила госпођа Јевгенија: заселак ораховички, заселак Тромље, заселак Орашац, заселак Јејбуци, заселак Бохорићи; заселци Брестовца: Смољице, Поповци, Плношевци; заселци Плањана: Дојенци, Добревине, Врело, Заморници; Серош са свим засеоцима и међама, Лука Доња са свим међама.


Удовству мојему женик
Удовству мојему женик је одломак из Похвале кнезу Лазару која је писана 1403. године и налазила се у једном зборнику заједно са Словом љубави деспота Стефана Лазаревића. Није пронађен ни један други препис ове похвале. На жалост, тај рукопис је сагорео у пожару Народне библиотеке 6. априла 1941. у Београду.
Ко је овај?
Говорите у уши моје.
Да ли је овај кога пре жељах,
мој украс, мојој деци расејаној сабрање?
Да ли је овај кога из зависти
хтедоше непријатељи срушити
и светлост мога вида као тамницом
мрачним тамницама држати,
и не могоше?
Да ли је овај удовству мојем женик?
Дођи, о жениче, дођи,
и подај онима који ми чине зла
по делима њиховим,
јер не разумеше твој долазак
на помоћ моју.
Прими оружје и устани и не закасни!
Заби стреле изоштрене у срца њихова, које за мене изоштрише, безакони.
Не трпим к тому поруге оних на ме.
Коликим жртвама мрским оскврнише ме!
Дођи, освети ме крвљу својом.
Приђи, падању моме потпоро.
Сабери ми чеда расточена,
која завишћу врази
од мене отргнуше.
Сабери их у ограду моју,
паси чеда моја,
да не једе вук од стада мога,
да не растера их завишћу својом,
као пре, када не би с њима.
Да не задрема око твоје.
Да не слабе ноге твоје.
Паси ми стадо, које ти уручих.
Прогнај од њих безаконе варваре.
Да не престанеш да се бориш с њима
за мене и стадо моје.
Радуј се, моје око
које никада не спава, о Лазаре.
И опет на прво узиђем.
Лазар који сијањем све звезде надсијава,
Лазар туђинима присвојење,
проповедник Тројице,
заробљеним ослободитељ.
Лазар цркви непоколебљиви стуб,
болесним лекар, нагим одећа,
Лазар иноцима војвода крепак
на бесе и спаситељ.
Радуј се, о Лазаре
апостолски ти припевам,
и опет кажем: радуј се.
Радуј се, крине који нам је
од трња засијао,
војницима оружје непобедимо.
Радуј се, пустињацима наставниче.
Радуј се, Лазаре, онима који плове
крманоше и тихо пристаниште.
Радуј се, озлобљеним осветниче
и лажљивцима обличитељу.
Радуј се, плачним утешитељу,
и сиротим бранитељу, и нагим одећо.
Радуј се, крепких благолепије,
и удовицама хранитељу.
Благословен заиста јеси, о Лазаре,
благослови мене који тебе благосиљам.
Нема похвале, којој ниси достојан,
Но ум изнемогава...