Проклетство ђавоље библије

Пред огњем рата и претњом куге која је већ увелико почела да хара Европом, монаси траже спас у мањем манастиру у Брумову. Са собом носе и своје највеће благо које ће се крити у том малом месту све док не одлучи да му је потребан нови власник
Почетак 13. века. У средишњем делу ратним и лепрозним чиревима наружене Европе излежава се трома грдосија, посрнули Левијатан, Свето римско царство. Сенка цркве још мотри и управља сменом Месеца и Сунца, мада делићи светлости као семе почињу да се буде у самом њеном окружењу. Иако је укрштање оружја зарад вере свакодневна појава, израз лица Европе промениће исходи неких других борби. На самом западу, у Енглеској 1215. године, краљ Јован ставља потпис на хартију која ће стотинама година након тога бити извор кључања целог света. Њему ће донети само погрдан надимак.
На истоку, Русији прети Монголско царство. Шпанија ратује. Четврти крсташки поход пламти и Византија пада на колена пред силином новог налета. Смењују се догађаји толико крупни да неки мали ратови остају незапажени, а семе наше приче клија у раљама још мањег сукоба. У вртлогу болести, ратова и политичких превирања, у Бохемији (данашња Чешка) налази се бенедиктински манастир Подлажице, где је један монах прекршио манастирска правила. Казне за овакав преступ биле су сурове. И довољно сликовите за зачетак једне легенде.
По завршетку јутарњих хвала, у праскозорје, Херман Повучени је, судећи по легенди, био позван у опатове одаје. Скромно опремљена просторија пленила је једноставношћу и раскош изрезбареног сандука који је крио све опатове тајне блештала је у слици оскудице. Стари монах седео је на сандуку, као да га стеже да ни шапат не би проклизао кроз шаркама закључан поклопац. У ћелији су стајале још две особе у црном, опатови помоћници, судије. Херман је био свестан свог греха. Дошао је по казну и она је ускоро била изречена. Ред светог Бенедикта није праштао посртање пред искушењима. Неумољиви монаси осудили су Хермана на страшан крај. Требало је да буде жив зазидан и да се моли да доживи брзу, иако мучну смрт гушењем.
О другим могућностима није ни желео, ни могао да размишља у тренуцима када је морао да се ослони на разум. Док их је молио за милост, Херман је размишљао и у тренутку просветљења, чије је порекло сумњиво, понудио је монасима дело које је требало да купи спас његовог живота и душе. Понудио им је да напише књигу која ће садржати сва знања света. Као залог дао је свој живот, који је ионако висио над дубинама пропасти. Бенедиктинци су у овој понуди видели прилику да прославе свој манастир за сва времена. Али сама књига није била довољна, па су грешном монаху додали још један услов. Дело мора да буде завршено за једну ноћ. На јутрењу није било Хермана. По јутарњим хвалама опат је отишао до његове ћелије, спреман на хрпу изговора и мољакања. Херман је изневерио његова очекивања. Стајао је мирно, не смешећи се, бледог лица које као да је доживело пролазак многих година за само једну ноћ. Пред ногама му је лежало дело задивљујућих размера, Кодекс гигас (Codex Gigas), Џиновска књига. Висока готово метар, широка пола и дебела преко 20 центиметара. Кад ју је отворио, опат је остао запањен. Ред до реда текста блистао је знањем. Две колоне краснописа по страни и бројне минијатуре и илуминације кезили су се његовој неверици, а на једној целој страни, у свој својој страшној величанствености, опатове очи преплавила је слика сатане.
Претпоставља се да је Кодекс гигас написан између 1224. и 1230. године. То потврђују стране на којима су исписане године смрти многих чувених личности тог доба. Бискуп Андреас из Прага, чије име је записано, умро је 1223. године, а смрт бохемског цара Отокара Првог 1230. године није забележена. Манастир Подлажице успео је да задржи Кодекс све до 1295. године. Невоље с новцем отежавале су живот ионако скромним бенедиктинцима. Годинама им је сваки труд био узалудан, сваки пословни покушај који би ишчупао манастир из финансијског вртлога био је у самом почетку осуђен на пропаст. Као последњу могућност, опат се одлучује на очајнички корак. Продаје Кодекс гигас.
Купце је било лако наћи. Књига је већ увелико постала позната и сматрали су је светским чудом. Онај ко би пазарио 75 килограма густо исписаних страна не би за свој новац добио само њихов садржај, већ и углед какав су у оно време само чуда могла да донесу. Цистерцитски манастир у Седлецу већ се упуштао у сличне подухвате. Тек неку годину раније њихов опат се вратио с похода у Палестину и у својој торбици донео прегршт земље са Голготе. Ту свету земљу монаси су расули по гробљу поред кога се овог пута нашло места за још једну реликвију. Кодекс гигас прешао је из руку црних монаха, како су звали бенедиктинце због њихових одора, у руке које су се пружале кроз рукаве белих мантија из Седлеца. Али, тамо се задржао само једну годину.По налогу високих бискупа, Кодекс је морао да буде враћен бенедиктинцима. Подлажице су биле сувише мале за такво благо, па је част да поседује дело припала манастиру у Бревнову. Тамо је Кодекс гигас лежао миран све до 1420. године када су почели хуситски ратови. Пред огњем рата и претњом куге која је већ увелико почела да хара Европом, монаси траже спас у мањем манастиру у Брумову. Са собом носе и своје највеће благо које ће се крити у том малом месту све док не одлучи да му је потребан нови власник. До 1594. године мировао је међу монасима, доступан путницима и путујућим научницима. Многи су га изучавали и прелиставали његових 320 страна за које се претпоставља да су направљене од коже 160 магараца. Неки су уписивали своје име, неки су читали списе који су их занимали, али свима им је пажњу заокупио несвакидашњи детаљ. Слика сатане.
Била је његова! Коначно његова! Прво је дуго прелазио руком преко кожних корица док није осетио сваку неравнину дрвета које је лежало испод. Загледао је и чистио металне орнаменте који су красили спољашњост. Потом ју је отворио. Брзо је листао преко Старог и Новог завета, јер, колико год су изгледали величанствено у свом џиновском руху, знање које су могли да му понуде већ је кушао и није му се свидело. С великом пажњом пребацивао је лист преко листа. Чувена Исидорова Енциклопедија била је праћена радовима Козме Прашког о историји његове земље под именом Хронике Бохемије. Црквени календар био је допуњен абецедама у које су спадале и латинска, али и ћирилица и глагољица, а неколико страна исповести самог писца Кодекса настављало се на Јеврејске старине и Јеврејске ратове Флавија Јосипа. Сва та дела већ је поседовао у различитим издањима, али им је посвећивао пажњу само због форме у коју су била похрањена. Радове из медицине великих лекара, укључујући и Хипократа, брзо је прескочио. А онда је дошао до онога што га је највише занимало. Магијске формуле и обреди. Кодекс је садржао описе низа магијских радњи које нису биле објашњене нигде другде. Чини против болести и грознице, враџбине којима би се непријатељ успавао без озледе, начини на које може да се истера демон из тела поседнутог и нађе лопов помоћу сна малог детета. Ове редове је гутао и удисао. Није спавао док их није научио напамет. А онда јеокупио своје научнике да чује и њихово мишљење.
Рудолф Други био је цар Светог римског царства. Његова владавина није била обележена великим политичким и ратним успесима, што су му многи узели за зло будући да је царство било у многим тешкоћама и обузето ратовима с упорним и крвожедним Турцима. Али ако се његов живот погледа кроз призму уметности и магије, многи ће га сматрати за свеца, а неки од њих ће чак тврдити да је он један од главних стубова успона ренесансе из чврстог стиска цркве и мрачног средњег века. Рудолф је био толико страствен сакупљач да је за живота његова збирка постала највећа на свету. А скупљао је све.
У његовој збирци било је преко хиљаду слика и скулптура чувених уметника, међу којима су и Микеланђело, Рафаел, Дирер и многи други. Неколико огромних просторија у његовом замку у Прагу било је испуњено витринама пуним разних минерала и драгуља. Имао је велики број животиња, укључујући и једног лава, још више препарираних животиња са свих страна света и немали број костура животиња познатог и непознатог порекла. Носорогов рог био је подједнако фантастичан примерак у збирци као и корен мандрагоре или змајеви зуби. Небројено много књига којима су приступ имали само они који донесу нов примерак за његову библиотеку ређало се дуж зидова у недоглед.
Рудолф је био велики покровитељ науке, па су многи истраживачи долазили код њега да га моле за новац како би спровели истраживања. Он је радо плаћао у замену за знање. Многе механичке направе чију је изградњу плаћао красиле су просторије замка. Ипак, највећа страст овог чудноватог цара била су истраживања окултног и магијског света. Још откако му је Нострадамус у детињству предвидео да ће сести на трон Светог римског царства, његово занимање било је усмерено ка натприродном. Оног тренутка када је преузео власт, почео је беспоговорно да верује. Алхемија и магија била су два стуба његовог света.
Чим је чуо за Кодекс гигас, знао је да мора да га има. Манастир у Брумову примио је 4. марта 1594. године одређену своту новца за позајмицу књиге коју Рудолф није имао намеру да врати. Прича се да га је Кодекс потпуно заокупио. И раније је имао обичај да сатима шета разгледајући своју збирку, али сада је читао само једну књигу. Царске обавезе испрва је отаљавао, а онда је почео да их избегава. Повукао се и прекинуо готово све везе са спољним светом. Царство је толико трпело да је 1611. године његов брат Матијас преузео престо. Рудолф је потонуо у болест и лудило и преминуо годину касније. Његова збирка била је остављена на немилост наследницима и повериоцима огромних дугова који су били последица његове сакупљачке страсти. Кодекс гигас морао је да потражи новог власника.
Свето римско царство у 17. веку постаје трн у оку протестантским државама. Верски сукоби преплићу се са жељом за прерасподелом моћи и уз бројне друге ситније разлоге почиње Тридесетогодишњи рат. Шведска протестантска војска у борби стиже све до Прага где се Кодекс гигас још налази. Заједно с преосталим делом Рудолфове збирке, и Џиновска књига налази пут до Стокхолма. Тамо га 1649. године дочекује краљ необичног имена – Кристина.
Кад је шведски краљ Густав Адолф добио трећу кћерку, одлучио је да је одгаји као дечака, јер се и она сама тако представила. Краљица је на свет донела космато дете, јаког, дубоког плача. Проглашено је да је краљ коначно добио наследника, будући да су претходна два детета биле девојчице и да су обе умрле непосредно после рођења. Ипак, испоставило се да је и ово девојчица Краљица је била разочарана, али Густав Адолф није. Заповедио је да је одгаје као принца и пред одлазак у Тридесетогодишњи рат оставио јој је престо. Краљ је погинуо пре него што је Кодекс стигао у Шведску, а заједно са осталим пленом дочекао га је нови краљ. Кристина је волела свог оца толико да је услишавала његове жеље и после смрти. На крунисању је положила заклетву као краљ, не краљица, упркос бројном негодовању. Као велики љубитељ уметности и књижевности, сама је дочекала ратни плен. Запослила је свог библиотекара да попише и разврста све књиге. Број један на списку био је Кодекс гигас.
Пет година касније Кристина напушта Стокхолм. Оставља престо рођаку и одлази у Рим да себе нађе у католичанству. Са собом носи своје омиљене књиге. Не и Кодекс гигас. Књига остаје у замку
Од Кристининог одласка у Рим смањује се занимање великаша за Џиновску књигу која у шведском замку крајем 17. века преживљава велики пожар. Говори се да ју је неко од слуга избацио кроз прозор кад је ватра почела да лиже зидове библиотеке. Од тада њено место је у Шведској краљевској библиотеци. Краљеви и цареви престају да је желе, али научницима не престаје да походи снове јер бројна питања у вези с писањем Кодекса остају без одговора.. До данас је утврђено да је писац био један човек, али не и који. Текстови су писани истим рукописом и истим мастилом, што је један од главних показатеља ове теорије, будући да су у време настанка рукописа сви писари правили мастило. Оно што чуди научнике је чињеница да је текст потпуно уједначен и без грешака, што је готово немогуће с обзиром на околности. Ако је средњовековни писар писао Кодекс гигас, само за текст би му било потребно око пет година рада. И још више с минијатурама и илуминацијама. Ако се узме у обзир и чињеница да је био монах, а да су они имали низ дневних обавеза и да су за рад имали тек неколико сати дневно, ово време продужава се на двадесет до тридесет година рада. За то време монах би претрпео бројне здравствене промене, што би утицало на рукопис. Вид би му ослабио. Рука дрхтала. Леђни мишићи и кичма повили се под боловима. Ипак, текст је савршено течан и једнак кроз цео рукопис.
С друге стране, под лупом стручњака, очигледно је да је писац био потпуни лаик. Краснопис није квалитетан и више подсећа на имитацију неког раскошнијег стила. Слике и илуминације су просте, попут дела сликара наиваца. У поређењу с осталим великим делима из тог раздобља, Кодекс је с уметничке стране потпуно неупадљив, мада му то никако не умањује вредност.
Оно што све највише збуњује је слика сатане. Иако се налази одмах поред слике Небеског града и вероватно представља двострани карактер света и људске душе, осликавање ђавола у то време и у склопу с тим делима не само да је необично – јединствено је. Опседнутост том сликом кроз векове је очигледна. Страна је далеко тамнија од остатка књиге, што указује да је најчешће отварана и излагана сунцу. Будући да је од коже, доказ је јасан – добила је тен. Педесет центиметара високи сатана не само да збуњује науку, већ и подстиче машту. Због ње се истраживања и чињенице смењују, а легенда остаје да живи.
Херман је седео у својој скромној ћелији и умакао перо у мастило. Поглед му је био стаклен и одсутан. Усне су му се благо помицале. На столу је лежала џиновска страна обасјана светлошћу свећа. Празна. Врата су била добро закључана, прозори затворени, Херман Повучени насилно повучен у своје одаје. Поноћ је тихо гмизала.
Пренуо га је глас. У једном ћошку ћелије седела је прилика у црном, сакривеног лика у сенци капуљаче. Глас није стизао из његовог правца, али је без обзира на то одјекивао у Хермановој глави. Нудио му је помоћ. Постављао услове. За онога ко губи живот не постоји превисока цена.
– А где су ти копита? – упитао је Херман гледајући му у ноге.
– У твојој глави – одговорио је глас.
Херман га је по тим упутствима и нацртао.га..