УВОД У ХРОНИКУ БРАТСТВА

СТЕФАНА НЕМАЊУ (1166 - 1196) је, према житију, из сужањства спасио Св. Ђорђе, а Стефан Немања у ту част организује братство србских витезова. Братсво србских витезова је деловало јавно све до доласка османлија када је велики број витезова страдао на Косову. Можда би братство отишло у заборав да већ у априлу 1453.год.(6962.год.) не постоји запис како су "ЧУВАРИ КОПЉА СВЕТОГ ГЕОРГИЈА" помагали Константину XИ у одбрани Цариграда. Тачније седам витезова овог братства са знаком Св.Георгија (црвени крст на бијелој подлози) на грудима је дуго одолевало османлијским нападима, како запис каже. Иначе град је бранило 4800 Грка и 200 странаца од којих су седморицу чинили "Чувари копља Светога Георгија", нападало их је око 200 000 Турака.

После ове битке хрончари "ЧУВАРА КОПЉА Св. ГЕОРГИЈА" континуирано прате историју овог братства све до данашњег дана.

"ЧУВАРИ КОПЉА СВЕТОГ ГЕОРГИЈА" су били познати по својим чудима, а та чуда су приписивана реликвијама које су они поседовали. Међу "ЧУВАРИМА" кружи прича о тројици витезова који су у црквици на Црној стени чували ХРИСТОВУ ПЛАШТАНИЦУ.

Крсташке хорде које су надирале са Запада те 1187 године, пљачкале су и уништавале све пред собом. У страхотама које су чинили крсташи, нарочито су се истицали "ТЕМПЛАРИ" којима је једино било стало доћи до реликвија. Наоружани до зуба у металним панцирима и са три црне главе на грудима , појавили су се у сумрак пред црквицом на Црној стијени, јашући коње знојне и запјењене, а јахали су само црне коње. Стотињак Темплара имало је само један циљ. Узети Плаштаницу из Цркве.

Тог сумрака три србска Рас витеза, три "ЧУВАРА КОПЉА Св. ГЕОРГИЈА" стала су пред страшну војску зла желећи да сачувају Плаштаницу. Метални звук се чуо до дубоко у ноћ. Учинило се да је зло надвладало. Кад је пао и задњи витез, на Црној стени указао се бели анђео ГАВРИЛО показујући прстом на Плаштаницу која је полако нестајала у Стени. На том месту је касније 1227. године краљ Владислав унук Стефана Немање, саградио Манастир Милешево.

"...Има момената кад многе и највеће одлике човекове постану излишне, а кад живот тражи од човека само снагу жељезног карактера. Има и момената кад се више не мисли како ће се живети него у каквој ће се лепоти умрети..."
"ЧУВАРЕ КОПЉА СВЕТОГА ЂОРЂА" поред чуда пратиле су и многе невероватне приче. Првобитни начин организовања и рада овог братства био усмерен у подизање и очување српске културе. Младој држави, братство српских витезова "ЧУВАРА КОПЉА СВЕТОГА ЂОРЂА" давало је национални идентитет. Витезови су били први чувари српске културне баштине. Али нешто што је било јако интересантно, да је братство у своје најприоритетније задатке одмах на почетку уврстило и то да су "ЧУВАРИ КОПЉА СВЕТОГА ГЕОРГИЈА" чували и штитили лозу Немањића (до данашњих дана оп.а.).

Након пада Цариграда 1453. године братство витезова "ЧУВАРИ КОПЉА СВЕТОГА ГЕОРГИЈА" променило је начин рада братства и прилагодило га тајном раду. Извршене су мале измјене у хијерархији братства. Као и до тад на челу братства је био "СВЕТИ ЂОРЂЕ". Слиједећи прстен братства били су дванаест "СТЕФАН ВИТЕЗОВА", затим прстен са двадесет четири "КОПЉОНОШЕ", а онда прстен од четрдесет осам "ШТИТОНОША". Наредни прстен су чинила "БРАЋА". СТЕФАН ВИТЕЗ није био само један човјек, већ седам витезова који су носили исти знак, први међу једнакима носио је титулу РАС. Тако су били организовани и остали прстенови. Братство је држало до високих моралних и етичких начела, тако да би се филозофија братства могла пресликати у једној србској изреци:

"...боље ти је сине изгубити главу, него своју сагрешити душу..."

Братство витезова “ЧУВАРИ КОПЉА Св. ГЕОРГИЈА” никада није престало са постојањем како тврде његови хроничари. У дугогодишњем постојању овог братства које већ данас броји 837 година, по ријечима хроничара два су периода била критична по братство.
Први период везан је за Манастир Милешево и крај XVI вијека.
Братство је неминовно од самог оснивања Манастира Милешева било везано за сам Манастир као задужбину краљевске лозе Немањића. Утицај братства на Манастир и његово окружење био је велик чак и послије повлачења братства из јавног дјеловања. Непресушни извор српске душе, културе и идентитета Манастир Милешево је био трн у оку турским освајачима, а са њим и братство “ЧУВАРИ КОПЉА Св. ГЕОРГИЈА” за које се знало да су посебно одани лози Немањића и да и даље тајно дјелују у Манастиру, посебно у ширењу учења Светог САВЕ.
У периоду од 1592. године до 1594. године Турци су успели готово уништити читаво Братство. Те 1594.године (7102.год) Турци су из Милешеве однели њену највећу светињу - мошти Светог САВЕ и спалили их на Врачаревом брду у Београду.

Други период везан је за период 1948. године до 1968. године. У ових двадесет година на територији бивше Југославије у временима највеће људске неписмености, необавештености, некултуре и глупости, страдао је велики дио братства витезова “ЧУВАРИ КОПЉА Св. ГЕОРГИЈА” зато што су били писмени, образовани, културни и што им се највише замерило национално одређени.

Братство делује и данас !!!

Један од важних постулата “ЧУВАРА КОПЉА Св. ГЕОРГИЈА” је Слобода. Пролазећи кроз бурна историјска искушења од самог настанка до данас, братство је дошло до своје дефиниције Слободе.

“САМО НАОРУЖАН ЧОВЕК ЈЕ СЛОБОДАН”

Појам “наоружан” требало би посматрати можда више филозофски, мада је култ “БОЖИЈЕГ МАЧА ПРАВДЕ” поред духовног имао и материjално отеловљење. Братство је имало специфичну технику израде мачева, а самим тим и технику борбе, прилагођену својствима мача.
За разлику од осталих европских борбених техника које су се састојале од искорака напред и задавања коначног ударца. Техника “ЧУВАРА КОПЉА СВЕТОГА ЂОРЂА” је у потпуности била другачија, мач СТЕФАН ВИТЕЗА није имао завршни ударац јер је он био константно покрету. Кружни покрети мача давали су СТЕФАН ВИТЕЗУ већу покретљивост, а самим тим бољи темпо и ефикасност. Наравно за такву технику био је потребан и специфичан мач, добро одмереног тежишта, тежине прилагођене власнику углавном лакши од сличних европских мачева. Све ове особине довеле су Братство у ред најцењенијих витешких редова у Европи.

Братство “ЧУВАРИ КОПЉА Св. ГЕОРГИЈА” је са црквеним великодостојницима, због начина свог организовања и постојања, имало повремене несугласице, које су кулминирале после 1371.год. На сву срећу у критичним тренуцима за васколико српство те несугласице су се заборављале, да би се убрзо затим обнављале. О чему је писао и патријарх Пајсије (1614 – 1647) у “Житијима о цару Урошу”.

Застава Чувара копља Светог Георгија која се користи данас!
Током читавог XVI и XVII века заједно са Црквом, братство је здушно радило на обнављању СРПСКОГ КРАЉЕВСТВА и са жељом да на престо врати лозу Немањића. Због чега опет долази у несугласицу са Црквом.
"По истеку многих година, владао је Вукашин, док не постаде храбар цар Урош и док му не буде 17 година. Био је толики разумом, да су се сви дивили, успевао је из дана у дан у доброти и разуму, не примајући савете старих, а држећи савете младих. Ради тога онај који од искони мрзи добро: ђаво, подиже рат између младога цара и Вукашина, и био је велики метеже и распре између њих у те дане. Једни “(Браћа)” су били помагачи цару Урошу, а тако је и по правди, а други Вукашину по неправди, тако да је био велики метеж и разногласице и неправде" (Пајсије Јањевац).
Након тога описује Пајсије Јањевац сабор који се држао у Призрену и на којем се Вукашин желио дочепати царске круне, али у томе не успева па:
"Вукашин раздели (царство) на три дела: Угљеши даде Серез и назва га кесарем, Гојка деспота у Трапезунту тј. Трнову, а сам у српској земљи" (Пајсије Јањевац).
Но, и то му је било мало па се одлучи да ни мање ни више већ да убије цара Уроша и тако уклони ову препреку у жељи да се сам зацари. Убиство је извршено док су заједнички ловили, а ево како је извршено
"И прође неколико година, а Вукашин расвирепивши се, јаој неправедни суде, и упути ђаво, који од искони мрзи добро, Вукашина ратоборца, те он упути своје слуге на убиство (Урошево). После неколико дана изиђоше (Вукашин и Урош) у лов као што су обичај имали, и тамо (Урош) прими крај живота, убише га потпуно невина" (Пајсије Јањевац).
Легенда каже да је Вукашин убио цара Уроша са леђа док се овај сагaо да се напије воде. Будући да је Вукашин имао великог утицаја за разлику од младог Уроша придобио је све на своју страну ( скоро све Црквене великодостојнике ) осим српских витезова “ЧУВАРИ КОПЉА Св. ГЕОРГИЈА” који су као чувари лозе Немањића спасили младог Уроша у зидинама града Дубровника. Уствари то је основни разлог зашто је братство имало несугласице са Црквом.
Када је цар умро Братство га је сахранило у старом манастиру код Шареника по његовој жељи да буде сахрањен на српском тлу.
Кад соко запара небо и кад се чује његов кликтај знали су да стиже. Стефан Витез долази ниодкуд, ни са неба ни са земље. Његов коњ је бео, а његов мач је блистав. Усамљени ратник, он је светло у вечној борби добра против сила мрака. Српски витешки мит је посебно наглашен код Чувара Копља Светога Ђорђа, а који се разликује од осталих витешких митова посебно са запада.
Властела из Европе хитала је у Србију, да их за витезове прогласи Деспот Стефан Чувар Копља Св. Георгија Син Цара Лазара и књегиње Милице, деспот Стефан Лазаревић, сјајан дипломата и војсковођа, вешт играч у политичким играма, човјек који послије битке код Анкаре 1402. године, поново осамостаљује српску државу, висок, леп, физички изузетно снажан, ексклузивно образован, имао је своју школу борилачких вештина. Борилачки ауторитет није стекао причама већ биткама, а основни принцип му је био постићи побједу са што мање погинулих и рањених. Чак и у бици против Тамерлана, Стефан Лазаревић готов пораз претвара у победу. Добија изгубљену битку, јер са својим Чуварима Копља Св. Георгија прави лом по татарској војсци и са минималним губицима се враћа кући.
Посебну пажњу посвећује борилачким вештинама, и реформисању војске.
Постаје чувен по својој вештини и у западним земљама, и самим тим и магнет за младе витезове, који преваљују дуг пут до деспота Стефана Лазаревића да би их он обучавао и оне који заслуже произвео у витезове. Да неког властелина Деспот Стефан рукоположи у витеза, већ у старту то је значило славу али и огромну обавезу да мора да се понаша према правилима Чувара Копља Светога Ђорђа, да буде хуман, да чува људске животе, да воли људе и да се бори против зла. Деспот Стефан је чувао културна достигнућа Немањића, а војска га је посебно интересовала, тако да је направио радикално кориговање војног састава. Укинуо је феудалне одреде и увео регуларну, стајаћу војску. Војне обавезе нико није био ослобођен, чак и ако је то покушавао зидајући манастире и помажући их у најлепшој традицији Немањића. Први заводи порез манастирима, да би имао новац за издржавање и наоружавање своје стајаће, одлично наоружане, увежбане и добро мотивисане војске.
Деспот Стефан Лазаревић је био један од највећих Чувара Копља Св. Георгија.